WARHEAD

Pogledao sam WARHEAD Johna O'Connora, film o izguhbljenoj atomskoj bombi oko koje se bore izraelski komandosi, arapski teroristi i operativac CIA u jordanskoj pustinji. Scenario za film pisao je Buddy Ruskin, televizijski veteran i potpisnik poznate serije MOD SQUAD, ali nažalost WARHEAD u pogledu priče i strukture deluje krajnje primitivno, nema ni traga scenarističkoj veštini koju bi tako prekaljeno pero moralo da donese.

Najzanimljiviji i najuspeliji aspekt ovog filma je fotografija Adama Greenberga, koji je tada još uvek bio izraelski DP i potpisivao se kao Adam Grinberg, godibnama pre odlaska u holivud i saradnje sa Cameronom i Bigelow na filmovima TERMINATOR, T2 i NEAR DARK. Greenbergova fotografija je dosta solidna, dobro koristi lokacije i daje određenu realističku fakturu ovom pustinjskom sukobu koji u najboljim fazama podseća na B-vestern.

Ono što je izuzetno značajan problem filma, pored slabe priče jeste i izrazita propagandna dimenzija gde su palestinski pobunjenici čak i bukvalno prikazani kao psihički i fizički nakazni, dok su izraelski komadosi opet prenaglašeno cool, gotovo stripovski sa sve ženama na odsluženju vojnog roka koje na manevrima u sred pustinje nose miniće i Uzije.

WARHEAD nije jedini akcioni film koji je pokušavao da izgura izraelsko gledište o ovom sukobu, čak naprotiv, output Menahema Golana je u značajnoj meri pomogao promociji njihovog pogleda na problem, ali svakako spada među najslabije pokušaje.

POT V RAJ

Pogledao sam POT V RAJ, debitantski film Blaža Završnika. Reč je o melodrami o dvoje mladih ljudi koji se susreću tokom svojih, ispočetka zasebnih pokušaja da pobegnu od sebe i trauma koje su zadobili. Počinju da putuje zajedno i postepeno se iz nesklada i prepirke, naravno, rađa ljubav.

Završnik je u svom filmu odlučio da maksimalno iskoristi pitoresknost slovenačke prirode, naročito jadramske obale, pa se film većim delom i dešava tokom putovanja jedrilicom, a odnos između junaka želi da učini što ubedljivijim i spontanijim pa su glumci Klemen Janežič i Ajda Šmrekar potpisani i kao scenaristi zajedno sa rediteljem. Ipak, na kraju, POT V RAJ nažalost nema dovoljno jak osnov u pogledu priče, i situacije unutar kojih Klemen i Ajda džeziraju zapravo nisu dovoljno snažne.

Završnikov film stoga ne uspeva da prevaziđe svoja brojna kreativna ali i budžetska ograničenja, i može dobiti prelaznu ocenu samo među onima koji bez većih problema tolerišu retro studentske pokušaje izvučene na dugometzražmo trajanje. Međutim, u svemu tome, ipak ima jednu vrlinu a to je konzistentnost, a samim tim i rediteljsku pismenost koja ipak preporučuje Završnika za neke dalje radove.

* 1/2 / * * * *

I PREDATORI DI ATLANTIDE

I PREDATORI DI ATLANTIDE Ruggera Deodata je jedan od onih filmova iz žanra "da li su budale oni što su ovo snimili, ili ja što ovo gledam". Eksces svojstven italijanskom exploitationu nažalost obično je zanimljiviji kada se prepričava nego kad se gleda, naročito kad je reč o pokušajima špageti SF akcijaša, iz vremena kada su pokušali da reaguju na filmove poput MAD MAXa, INDIANA JONESa ili ALIENSa. I PREDATORI DI ATLANTIDE je jedan od njih. Reč je o filmu u kome se bude agresivni Atlantiđani ali se onda ispoljavaju kad madmaxoidne psihopate koje gone protagoniste po nekom polunapuštenom ostrvu i nekim lokacijama koje nepogrešivo deluju ili jadno ili potpuno neprimereno.

Deodatova rediteljska veština i raznovrsnost su nesporni, ali čak i on jedva da uspeva da ponudi poneko duhovito ili morbidno rešenje u ovom filmu koji je pokušao da posluži kao grindhouse kopija skupljih filmova a završio je kao nešto što bismo najradije zaboravili, između ostalog i zato što upravo u relaciji sa skupljim filmovima ne može da se opredeli koju publiku tačno pokušava da zavara.

THE ACCOUNTANT

THE ACCOUNTANT Gavina O'Connora je punokrvni povratak spec scripta pred bioskopsku publiku. Neće se posle ovog filma uznemiriti san producenata koji rade Marvel ili DC, da se odmah razumemo, ali ovo je prava potvrda zbog čega još uvek originalni scenariji itekako imaju smisla u savremenom Holivudu.

Bill Dubuque je napisao scenario koji je već godinama bio u fokusu ozbiljnih igrača u Holivudu. U jednom trenutku trebalo je da ga režira Mel Gibson, a glavnu ulogu je trebalo da igra Will Smith. Naravno, nijedan film, ma koliko dobar, ne može ukloniti žal što ovo nije režirao Mel Gibson, ali činjenica da je Ben Affleck zaigrao Računovođu, daje THE ACCOUNTANTu jednu vrlo specifičnu poziciju u odnosu na DCEU.

Naime, po više osnova THE ACCOUNTANT se može posmatrati kao ekranizacioja neke od graphic novela o Batmanu koje ne ulaze u kanon lika ali ga osvetljavaju iz drugog ugla. Ovde takođe imamo junaka koji je preko dana japi sa eksplicitnim psihičkim tegobama koje vuku korene iz porodične traume a preko noći borac za pravdu. Ovde takođe imamo policajca koji kanališe Komesara Gordona. O stripovskom nasilju i stilizaciji da ne govorimo, kao i melodramskim obrtima koji su svojstveni "devetoj umetnosti".

Kada na sve to dodamo da heroja igra Affleck a da gordonovsku figuru policajca igra JK Simmons koji će u DCEU igrati samog Gordona, onda činjenica da Cynthia Addai-Robinson koja igra Amandu Waller u seriji ARROW igra inspektorovu učenicu deluje kao potpuno prirodan DCjev Easter Egg.

Svakako da kultura graphic novela mora da se pomene prilikom analize THE ACCOUNTANTa, pre svega zbog toga što je upravo u njima izvršena reinterpretacija filmskih žanrovskih tropa u smeru koji sam bioskopski format nije smeo sebi da dozvoli. Paradoksalno, jedna od osobina filmskih adaptacija graphic novela koji su reinterprertirali filmske konvencije vodila je ka novom uklapanju tog materijala u velikoekranski kliše. THE ACCOUNTANT radi upravo suprotno - u meri u kojoj su to radili graphic novelsi usložnjava i izvrće žanrovske strukture.

Štim gledaočevog mozga prilikom gledanja THE ACCOUNTANTa treba da bude baš onaj stripovski ili barem bornovski, a preokreti koje nudi Dubuque čine da se stvar digne na nivo svežine koju nude južnokorejski akcioni trileri, recimo. Ovo nije skup filma, koštao je 40 miliona dolara i ponovo nas vraća onoj paradigmi da srednjebudžetni holivudski film ponovo postaje najzanimljiviji iako je sve ugroženija vrsta. Gavin O'Connor u ovom filmu, što se mene tiče, otvara neke čakre za koje nisam znao da poseduje, a tu pre svega mislim na stilizaciju i raspoloženje za poigravanje konvencijama.

Glumačka podela koju predvodi Ben Affleck nema slabo mesto. Anna Kendrick u ovom filmu po drugi put ove godine igra damsel in distress u zanimljivom hitman filmu i radi ono počemu je poznata, igra pomalo goofy geek princezu. Joe Bernthal je odličan kao racionalni vođa plaćenih ubica. JK Simmons daje potreban gravitas kao predstavnik zakona u ovoj zamršenoj priči. John Lithgow je negativac iz korporacije, i to je podela kojoj se svi radujemo. Dakle, nema slabih mesta u postavi, i kada se tome jako dosledna i precizna estetizacija i izuzetno energični akcioni momenti, sa pričom i karakterima u prvom planu, dobijamo izuzetan akcioni triler.

Gavin O'Connor je poznat po svojim mišićavim akcionim sekvencama i u ovom filmu on donosi barem tri takve epizode koje se nameću kao bolja ostvarenja tog tipa u ovogodišnjoj ponudi, povremeno nadbornavajući samog Bournea. U određenom smislu, lik Računovođe na neki način sublimira Will Huntinga i Jasona Bournea u jedno, i Affleck kao da sustiže Damona. Pa ipak, ono što je najzanimljivije jeste osećaj da je THE ACCOUNTANT zapravo onaj mračni i reaalističniji reboot Batmana o kom je Nolan govorio a nije umeo da ga snimi.

Na nekoliko ispita THE ACCOUNTANT je uspeo da prođe sa visokom ocenama, i što je najvažnije upeo je da u jednom umornom žanru opstane kao nekonvencionalan film koji uprkos svojim iskliznućima iz kalupa pruža sve ono što daju najdisciplinovaniji predstavnici žanra.

* * * * / * * * *

FRITZ LANG

Pogledao sam FRITZ LANG Gordiana Maugga, priču o tome kako je slučaj Petera Kuertena poslužio kao inspiracija Fritzu langu za film M. Maugg snima ovaj film u crno-beloj tehnici, pokušavajući da evocira vajmarsku epiohu, i imaginarijum Fritza Langa, ali i kao priliku da inkorporira dokumentarni materijal. U određenom smislu, korišćenje crno-bele slike otvara mogućnost da se bolje uđe u kreativni štimung Friza Langa.

Međutim, Maugg kreće sa prevelikim učitavanjima, prvo psotavljajući langa delimično u ulogu detektiva u duhu brojnih sličnih "fikcionalizacija" nastanaka poznatih dela i života poznatih umetnika, da bi potom previše elemenata iz Langove biografije učitao u ovaj slučaj i iskoristio tu zgodu kao evokaciju nastanka njegovog bitnog, ako ne i najbitnijeg dela, ali i kao dekonstrukciju traumatičnog iskustva iz langove prošlosti.

Maugg je hteo da napravi ultimativnu studiju Langa u formi igranog filma, a na kraju je snimio samo jednu krišku njegove priče koja u mnogim svojim zaključcima deluje skoro pa tabloidno.

Ljunitelji filma međutim ovde imaju retku priliku da vide igrenjak o Langu, da vide njegove odnose sa nekim bitnim ličnostima kao što je Thea Von Harbou itd. pa za ovaj film na kraju krajeva ne možemo reći da je sasvim nezanimljiv ljubiteljima filmske istorije. Lang je kod Godarda ostvario kultnu ulogu igrajući samog sebe, kod Karpa i Vučićevića je takođe bio fikcionalizovan, ali Mauggov film pretenduje na najveću dokumentarnost među njima.

* * / * * * *

AUX YEUX DE TOUS

Pogledao sam AUX YEUX DE TOUS Cedrica Jimeneza, zanimljiv politički triler koji je najvećim delom baziran na montaži snimaka sa kamera za nadzor, webcamova i ostalih objektiva koje smo instalirali u svom životu. Film govori o pokušaju da se rasvetli ko je izveo teroristički napad u Parizu i usamljenom istraživaču koji koristeći razne kamere kojima ima pristup pokušava da sastavi slagalicu.

Jimenezov film nije savršen primer found footage estetike, mogao je biti i vizuelno i scenaristički uzbudljiviji, ali sa trajanjem od 75 minuta uspeva da nađe svoje mesto na ničijoj zemlji između tradicije "francuskog političkog filma" i čistog žanra, premda na kraju krajeva, ako  imamo u vidu političku imaginaciju filma preteže na stranu žanra.

Cedric Jimenez je kasnije i pokazao da mu je srce na strani žanra kada je posle AUX YEUX DE TOUS snimio francuski odgovor na FRENCH CONNECTION a sada radi English-speaking film. Iako ovaj film nema ogroman crossover potencijal, daje odličan primer kako se u vrlo ekonomičnim uslovima može snimiti dobar showcase film koji kasnije može imati efekta na afirmaciju autora.

* * 1/2 / * * * *

IME: DOBRICA, PREZIME: NEPOZNATO

Pogledao sam film IME: DOBRICA, PREZIME: NEPOZNATO Srđe Penezića. Reč je o jednom od onih filmova koji me ispunjavaju neizmernim besom. Prvi razlog za to je činjenica da je film skandalozan, u razmerama koje su čak i srpski filmovi dostizali vrlo retko i samo u najekstremnijim slučajevima. Drugi razlog je činjenica da je taj film snimio Srđa Penezić, potpisnik sasvim korektnog animiranog filma FILM NOIR. Ono što je u FILM NOIRu bilo najproblematičnije jeste samo naslov, ali i Darrow je radio strip HARD BOILED, pa i Woo je snimio taj film, te ne možemo Srđu kriviti da je izmislio pretencioznost. Štaviše, u vreme kada je izašao, ovaj srpsko-američki projekat delovao je unekoliko i osvežavajuće.

IME: DOBRICA, PREZIME: NEPOZNATO je diletantski tour de force u kome je svaki član ekipe imao svoju zasebnu ariju blamiranja. Međutim, možda je najžalosnije to što su autori ovog filma umislili da su u stanju da snime nekakav meta-film, odnosno da su nesvesni svoje nesposobnosti da snime čak i najobičniji film, krenuli da prevailaze formu i da nam sole pamet.

Penezićevi intervjui su vrcali od dosta sujetnih opservacija o tome kako je napustio Jugoslaviju zbog toga što je eto ovde bio nezadovoljan onim što se snima. Međutim, ovaj film je u svojoj prvoj polovini baziran na korišćenju kadrova sa Slavkom Štimcem kao readymadea, i toliko je opterećen Štimčevom ikonničnošću da se s pravom možemo upitati kako je to Penezić bio nezadovoljan onim što se snima ovde kada je svoj novi film u potpunosti i bez nekog odmaka znatnim delom bazirao upravo na referencama na taj jugoslovenski kinematografski "drek". Možda bi bilo bolje da je ostao ovde i sam snimao Štimca kako raste nego što danas koristi te materijale na estetski i tehnički potpuno skaredan način.

Sve ovo naizgled vuče na neki zabavan promašaj, na nešto uz šta se možemo zabavljati intoksikovani kada nas "malo prođe" ljutnja što se snima ovo a ne nešto drugo. Međutim, kad se podvuče crta, PRENOM DOBRICA ne sadrži ništa što je moguće gledati dva puta ili što je potrebno videti barem jedanput.