UNITED

Pogledao sam UNITED Jamesa Stronga, po scenariju Chrisa Chibnalla, priču o Manchesterovoj tragediji u Minhenu na povratku sa Utakmice u kojoj su igrali nerešeno za Zvezdom ali prošli dalje. Ovaj događaj je naravno dobro poznat i navijačima Zvezde i navijačima Manchestera a sam TV film pokušava da osvetli uticaj samog događaja na klub i ljude u njemu.

Priče o tragedijama koje zadese sportske ekipe, dakle kolektive koji su po definiciji zavisni od konkretnih i nezamenjivih pojedinaca prilično su česte. Zar filmovi poput WE ARE MARSHALL i REMEMBER THE TITANS ne govore o sličnim pričama? UNITED je britanska verzija toga koja nekako u skladu sa britanskim mentalitetom, sa dosta stiffupperlipperyja prevazilazi kritičnu situaciju.

James Strong režira UNITED pod velikim uticajem Tom Hooperovog remek-dela DAMNED UNITED ali nažalost Chibnallov scenario nije toliko zreo kao Peter Morganov te iza događaja i njihove rekonstrukcije nema jake priče a uprkos Stronogovom gaženju po sentimentalnosti ni previše emocije. Reklo bi se da je Stronga kao reditelja toliko ponela simulacija ZHooperovog stila da je usput zaboravio da igradi likove pa na kraju Matt Busby, Jimmy Murphy i Bobby Charlton deluju kao nekakvi tipski likovi iz ne naročito razvijene fikcije.

Rekonstrukcija epohe je solidna, opet na tragu DAMNED UNITEDa, ali Beograd je recimo u par scena potpuno neubedljiv i više podseća na SSSR nego na SFRJ deset godina posle istorijskog NE. Čak su i kostimi policije i naoružanje kojim raspolažu neuverljivi i prenaglašeni. Detalji koji ne liče na Jugoslaviju su do te mere brojni i to ne na planu same autentičnosti koliko na planu poimanja tadašnje Jugoslavije da se postavlja pitanje ne samo ozbiljnosti ralizacije već i ozbiljnosti samog promišljanja i literature korišćene u pripremi.

UNITED u krajnjoj liniji, sam po sebi, barem meni kao ljubitelju fudbala, ipak funkcioniše kao osrednji ali gledljiv televizijski rad. Šteta je što nimalo ne odskače od britanskog proseka, a ponegde pada i ispod tog nivoa.

BELI LAVOVI

BELI LAVOVI Lazara Ristovskog je film o kome sam morao da razmišljam par dana posle gledanja. Jednim delom zbog toga što je naša kinematografija ipak koliko-toliko zašla u domen relativno racionalnog pristupa stvarima sa po tri-četiri filma godišnje koji istinski privlače pažnju i zaslužuju malo ozbiljnije sagledavanje. BELO ODELO, Lazina debitantska režija, došla je u doba sunovrata naše kinematografije kada su ipak neke "veličine" još i uspevale da figuriraju, i kod nas i u inostranstvu. BELI LAVOVI dolazi u vreme ponovnog uspona naše kienmatografije, kada "veličina" zapravo više nema ali se u bazi dešavaju promene. U tom smislu, BELI LAVOVI su film koji je potpuno izvan svog vremna i kinematografskog trenutka. Poluprazan Sava Centar na premijeri bio je iznenađenje za sve nas ali on samo ilustruje koliko su BELI LAVOVI i novi rediteljski rad Lazara Ristovskog zapravo jedna marginalna stvar u aktuelnim tokovima.

Samim tim, za razliku od BELOG ODELA koje je bilo u Kanu jer ga je režirao Kusturičin glumac, BELI LAVOVI stoje kao u novi film jedne u međuvremenu kompromitovane i potrošene javne figure, u kinematografiji za koju on više uopšte nije relevantan.

Kada dakle više nema nikakvog rezona da se trpe hirovi jedne izbledele zvezde, BELI LAVOVI ostaju ostvarenje koje će eventualno zaintresovati malobrojne perverznjake koji gledau apsolutno sve domaće filmove. I ta malobrojna skupina dobiće film koj je meni bolji od BELOG ODELA ali je i dalje daleko od smislenog - mešavinu MALE NOĆNE MUZIKE i CREMASTERa na temu tranzicije, farsu i meta-film u jednom, nešto sa čim bi možda mogao da se izvuče neki etablirani reditelj poput Kaurismakija, Kusturice ili Žilnika, ranije Puriše Đorđevića, ali ne i Ristovski za koga više nema strpljenja.

Otud, iako nema dileme o tome kakav je ovaj film suštinski, kao i u mnogim slučajevima pre toga, bio bih licemer kada bih prećutao da postoje podjednake budalaštine koje neko smatra klasicima. Ristovski međutim nije imao sreće tako da je prilično jasno u koju kategoriju će upasti ovaj film koji pobuđuje na drastične procene.

No, kvalitet na stranu, uostalom ko još gleda evropske filmove radi kvaliteta, BELI LAVOVI u svom potpunom promašaju donose jednu retro dimenziju koja je krasila naše najveće blef-reditelje a to je vanfilmski koncept koji okružuje film. Ristovski je nesumnjivo obro prepoznao nezadovoljstvo i revoluciju kao motiv i BELI LAVOVI su jedan u stvari žilnikovski rad, s tim što za razliku od Ristovskog, Žilnik kao ličnost ima reputaciju koja legitimiše njegove koncepte. Pošto BELI LAVOVI uprkos tome što su farsa svakako imaju izraženu političku crtu, a ako imamo u vidu potpunu što namernu što slučajnu iščašenost od konvencija tipičnog bioskopskog filma, rekao bih da ovaj naslov ima može i veću budućnost kao žilnikovska instalacija nego kao repertoarski film, pa je šteta što kao takav nije i eksploatisan.

* 1/2 / * * * *

HALL PASS

Pogledao sam HALL PASS Braće Farrelly. Sa ovim filmom, oni su se konačno vratili uspešnoj i konzistentno smešnoj komediji od koje su odlutali još od svog najvećeg uspeha THERE'S SOMETHING ABOUT MARY. Tokom tog lutanja, bilo je jasno da naizmenično pokušavaju da ožive svoj stari stil što im nije baš išlo od ruke, a isto tako nisu se nalazili ni u aproprijaciji tuđih stilova. Međutim, u HALL PASSu oni uspevaju da uspešno apropriraju Judd Apatowa, i prave kopiju njegovih relationship komedija, sa svojim pečatima tu i tamo, i u određenom smislu popunjavaju prazninu koju je stvorilo Juddovo lutanje.

HALL PASS međutim uspeva da bude vrlo efektan i da se nadoveže na naslove poput WEDDING CRASHERSa i KNOCKED UPa sa jednim ipak novim pogledom na okolnosti jer se ova dva tek pobočno bave ljudima koji su u braku i spadaju u domen onih komedija čija je konvencija da se završe brakom. Naravno, komedija kao konzervativni žanr čini da se HALL PASS takođe završava brakom, odnosno izlečenom verzijom već uspostavljenog formalnog odnosa

Owen Wilson i Jason Sudeikis su dorasli da iznesu ovu komediju, sigurno zahvaljujući otvorenosti publike prema novim komičarima nastalom u post-HANGOVER klimi. Wilson nije nov ali nije ni sasvim uspostavljen kao solo leading man. Ipak, u ovom filmu uspeva da dobro iznese taj zadatak.

U vizuelnom smislu, isto može da se prepozna uticaj HANGOVERa kao ozbiljno realizovane komedije koja pokušava da funkcioniše u rediteljskom smislu i izvan humora i fokusa na elementarne detalje.

Sa ovakvim, uslovno rečeno, kambekom, teško je ponovo upisati Farrellyjeve na mesto koje su zauzimali, jer ovaj film nije autorski kao njihovi raniji projekti ali je zato zaista dobar.

* * * /  * * * *

RAID ON ENTEBBE

Reprizirao sam Irvin Kershnerov TV film RAID ON ENTEBBE koji spada među tri naslova koja su vrlo brzo posle događaja obradila čuvenu akciju izraelskih komandosa tokom koje su oslobođeni izraelski taoci koje je u Ugandi držala mešovita nemačko-palestinska grupa. Od ta tri se kao najsupeliji smatra OPERATION THUNDERBOLT Menahema Golana, izraelska produkcija sa kojom se on dobro probio na međunarodnom tržištu.

Kershnerov film ima vrlo visok nivo realizacije, ipak je reč o ozniljnom reditelju koji po scenariju Barry Beckermana pokušava da sagleda čitavu krizu, da prikaže situaciju od otmice, preko pregovora, do oslobađanja. U tom smislu, ovom radu nedostaje jasniji fokus, nedostaje mu jasnija ideja o žanrovskom opredeljenju, da li je ovo priča o pregovorima, misiji u entebeu, šta je zapravo tema. Međutim, Kersh je ipak dovoljno vešt da to u osnovi prevazišđe i da vodi priču čiji osnovni problem ostaju flah-likovi među kojima se po slikovitosti izdvaja Yaphet Kottova imitacija Idi Amina. Međutim, uprkos pitoresnosti samog Amina i Kottovom šarmu, teško je reći da je Idi Amin u ovom filmu ozbiljnije dotaknut osim što je osvešćeno njegovo poimanje otmice u Entebeu kao prvorazrednog medijskog fenomena koji će mu doneti međunarodni publicitet.

Ono od čega Kersh ipak ne uspeva da pobegne a što je klopka filmova sa nedovoljno razvijenim likovima jesu cheesy emocije, a ovde takvih situacija ima u više navrata, od devojčice koja pokušava da spase svoje psetance, preko pogibije Yonija Netanyahua, Bibijvog brata i vođe celog napada pa do sentimentalnih patriotskih pesama koje komadonsi pevaju na putu za Entebe.

No, ako imamo u vidu propagandnu funkciju filma, pristrasnost autora i formu u kojoj su se izrazili, rekao bih da su i Palestinci i Nemci dosta korektno prikazani, premda naravno njihovi motivi nisu naišli na takvu odbranu u scenariju i glumi kao rezonovanja izraelskog vrha.

Kershov rad je primer solidnog 70s televizijskog filmmejkinga, sa nekoliko klišea koji su vešto plasirani i Chuckom Bronsonom u ulozi Dana Sharmona. 

UNSTOPPABLE

Sa zakašnjenjem sam pogledao UNSTOPPABLE Tony Scotta. Cini mi se da je ovaj film koliko god sam po sebi stajao kao solidan repertoarski suspenser, zapravo ipak znak jedne stagnacije u kojoj je Tony izgubio svoj prepoznatljvi ritam snimanja scenaristicki i stilski provokativnijih naslova poput TRUE ROMANCE, MAN ON FIRE ili DOMINO sa više generic naslovima poput DEJA VU koji ponekad postižu vrhunski rezultat kao u slucajevima CRIMSON TIDE ili ENEMY OF THE STATE.

Ipak, posle PELHAMa, sada ima UNSTOPPABLE koji se ne samo bavi slicnom temom žleznice, vec ima jednu prilicno nezanimljivu "malu" akcionu pricu, koju Tony uspeva da ucini vrednom filma, ali jednog sasvim malog filma koji pristaje nekom reditelju sa manjim ambicijama i mogucnostima za izbor projekata.

U tom smislu, cini se da je Tony i u okvirima ovog materijala mogao postici više, ali cini mi se da nedostaci u odnosu na sam materijal nisu toliko važni kao kljucni problem izbora projekta.

Ono što Tony uspeva da uvede kao novinu, iz pozicije "velikog" i moćnog reditelja, u jedan "mali" film jeste to što radi sa zvezdama ali one na ekranu nisu tretirane kao zvezda opterećene glamurom i sl. Uspeo je da ih koliko god je to moguće približi nekakvom sivilu i blue collar okruženju teme.

* * 1/2 / * * * *

UNKNOWN

Pogledao sam UNKNOWN Jaume Collet-Serre, novu produkciju Joela Silvera sa kojom je dosta agilno reagovao na uspeh TAKENa, reklo bi se znatno bolje nego sam Besson u filmu FROM PARIS WITH LOVE. Silver je proizveo TAKENast film sa malo odjeka Bournea, što na nivou zapleta o amneziji što na nivou Berlina kao lokacije koju je uostalom vrlo efektno koristio Greengrass u svojim filmovima. Neeson u centralnoj ulozi čini da se premisa ovog filma upravo kupi na onom nivou na kom treba, dakle da ne bude preglupo za nekoga ko očekuje moderni paranoidni triler a da opet ne bude ni previše pretenciozno za ljubitelje malo tvrđe bioskopske akcije. Dakle, UNKNOWN je po svom duhu taman uspeo da se nadoveže na TAKEN, da u određenom smislu još zrelije postavi likove i da napravi jednu priču koja je pre svega rediteljski konsekventno sprovedena i moram priznati sporadično maestralno rešena.

Collet Serra definitivno zna šta radi i imali smo priliku da se uverimo da ovaj mladi reditelj u usponu napreduje iz filma u film. Međutim, on u UNKNOWNu nezavisno od nekoliko bravura u suspense i akcionim sekvencama, kako u tučama tako i u automobilskim poterama, već na nivou vođenja likova, njihovog dizajna i pretvaranje tipskih likova u svojevrsne karaktere pokazuje da je pravi naslednik Renny Harlina čiji se akcioni filmovi upravo izdvajaju po tome što imaju upečatljive henchmene. Tako i kod Collet Serre, svi likovi su upečatljivi, od glavnih do henchmena koji vode poteru, i svi oni uspevaju da zaigraju kad zatreba, i u vizuelnom smislu i kao generator napetosti. UNKNOWN je film koji je efektan ne samo zbog dobro dizajniranih likova već i zbog toga što srazmerno mali broj ljudi sprovfodi jednu zanimljivu zaveru i on odlično koristi njihove fizionomije kao ključ razumevanja zavere.

Sama akcija je izvanredna, i Collet Serra sa DPjem Flaviom Labianijem vrlo efektno uspeva da na malom budžetu stvori niz izuzetno kvalitetnih i ritmički vrhunski postavljenih akcionih situacija. Samo nasilje u sukobima je vrlo visceralno i ima niz osvežavajuće brutalnih detalja.

Bruno Ganz i Frank Langella, Hitler i Nixon, sa posebnim uživanjem igraju par "starih kadrova" a January Jones i Diane Kruger (koja igra ženu iz Bosne u Nemačkoj, nešto kao Lilit :) ) daju odličan support i drži nivo filma.

UNKNOWN je film bez previše slabih mesta. Njegova osnovna slabost je što nije TAKEN, i što nije imao priliku da se pojavi pre njega pa da bude preteča. Ovako će ostati nepravedno potcenjen kao nekakav epigon, iako po svom kvalitetu to ne zaslužuje.

* * * / * * * *

A-TEAM

Pogledao sam sa zakašnjenjem A-TEAM Joe Carnahana, reditelja u kog sam imao ogromno poverenje od prvog "pravog" filma NARC, i čija smo prva tri filma smatrali svojevrsnim "mlečnim" filmovima koje će kasnije zameniti nekim pravim. Međutim, na kraju kad je snimio "pravi" film koji košta preko 100 miliona dolara, sa velikim ambicijama, rekao bih da je snimio ne samo najslabiji film u svom opusu, već možda i jedan od najslabijih filmova te vrste koje je Holivud produkovao uopšte poslednjih godina.

Prošla sezona je bila obeležena guys on a mission filmovima, naslovima poput LOSERS i A-TEAM, odnosno EXPENDABLES i RED. Od ova četiri filma, RED je daleko najbolji, EXPENDABLES je verovatno imao najzanimljiviju "priču" oko sebe, a LOSERS i A-TEAM su bili više konfekcijski, B i A film tog tipa.

Nije teško primetiti da je A-TEAM najgori film od sva četiri uključujući i EXPENDABLES koji je prilično grozan ali ima ipak neku vrstu filmskog izraza, tona i priče - koji su od reda jadni i pogrešni ali postoje. A-TEAM je hrpa nezaokruženih karaktera, nezaokruženih i neubedljivih akcionih scena u potrazi za nekakvom vrstom priče koja bi to sve povezala. Nažalost, ovaj film je pre svega uprkos ogromnoj i gotovo neprestanoj akciji u pokušaju, gotovo nepodnošljivo dosadan, a Carnahan po prvi put pdobacuje čak i u tehničkoj realizaciji akcije koja je u najmanju ruku zbrzana. Međutim, ono u čemu Carnahan naročito uspeva da podbaci jeste odnos prema mešavini akcije i komedije, i taj balans nikako ne uspeva da uspostavi. Tako da film nije naročito smešan iako to očajnički pokušava a akcija je nedovoljno energična i elaborirana da bi bila istinski uzbudljiva.

SMOKIN' ACES je pokazao da Carnahan ume da snimi vrlo efektnu akciju i rekao bih da je u A-TEAMu naprosto zalutao birajući rediteljski postupak kojim će se služiti.

A-TEAM je meni kao ljubitelju ovog žanra ostavio utisak totalnog trainwrecka, moguće je da nekome ko ne voli ovu vrstu filma možda može biti i okej jer ništa ne očekuje.

* 1/2 / * * * *