HRANJENIK

Pogledao sam HRANJENIKA Vatroslava Mimice, jedan od filmova o Holokaustu kojih nije bilo previše u istoriji jugoslovenske kinematografije. Iako je naravno, bilo filmova o zatvorima i logorima, retki su oni koji su se bavili baš temom Holokausta a kao zlatni standard za tu vrstu filma ostaju GORKE TRAVE Žike Mitrovića.

HRANJENIK je ekranizacija pozorišnog komada Milana Grgića koji ga je sam adaptirao i za film. Komad podseća na NEBESKI ODRED Aleksandra Obrenovića i Đorđa Lebovića, i oba trtiraju temu Kapoa u koncentracionom logoru, delimično se baveći samom konkretnom temom viktimizacije, promena u ponašanju usled promene u hijerarhiji, ali isto tako sve to može imati i svojevrsnu širu političku pozadinu, odnosno može da govori o smenjivanju ljudi na vlasti koji vrlo lako od narodnih favorita postaju tirani...

U tom smislu, rekao bih da je HRANJENIK mnogo više politička alegorija nego konkretna priča o Holokaustu pošto je ovo film o Holokaustu bez značajnijih uloga Nemaca. Nemci se pojavljuju ali krajnje marginalno i film upravo govoi o zlu samoregulacije do koga dolaze sami logoraši. i to je po meni ključna kontradikcija ovog filma. Naime, ta civiliacijska tačka u kojoj ljudi koji su u istoj nevolji postaju protivnici jedni drugima čim im se omogući neka vrsta dominacije jeste i psihološki i istorijski istinita, ali može da funkcioniše samo u kontekstu jednog pšireg političkog projekta u kome je neko te ljude, po nekom svom principu učinio logorašima na prvom mestu.

Rekao bih da HRANJENIK zanemaruje tu ključnu stvar koja možda jeste opšte mesto filmova o Holokaustu ali nikako ne sme da se prenebregne i ostavvi nejasnom.

Ja ne kažem da ovaj film u svom prikazu surovosti prenebregava širi okvir ali se on ipak ovde najpre podrazumeva nego što se vidi, tako da se slobodno može reći da HRANJENIK koristi temu Holokausta da bi ispričao zapravo jednu drugu političku alegoriju  to ga čini jednim dosta neobičnim filmom.

Međutim, sve to je suviše teatralno, a i u okvirima teatralnosti na prvu loptu, na tragu nekog pojednostavljenog egzistencijalizma, bez ozbiljnije filmske nadgradnje, tako da je ukupan utisak, i pored nesumnjive intrigantnosti, prilično slab.

* 1/2 / * * * *

ORAO

Pogledao sam ORAO Zorana Tadić, adaptaciju romana UMJETNI ORAO koju je sam uradio Pavao Pavličić. Ovaj film iz 1990. spada u red Tadićevih pesimističnih metafizičkih krimića koje je snimao po Pavličićevoj prozi. Iako se ni ORAO ne može porediti po svom dometu sa Tadićevim nedostižnim klasikom RITAM ZLOČINA (a opet malo koji jugoslovenski film može), on u određenom smislu spada u vrh njegovog opusa, iako s druge strane pokazuje i ozbioljne naznake stagnacije u odnosu na aktuelne kinematografske tokove.

Naime, ORAO je film koji u vizuelnom smislu i na planu neke opšte uverljivosti filmskog prizora u tom trenutku već gotovo da nema šta da traži na bioskopskom repertoaru i samo dosta rastegljivi standardi jugoslovenske kinematografije mogu da ga legitimišu u tom smislu. Tadić prilično nemarno kadrira, izbor lokacija je dosta pretenciozan i bezličan u isto vreme i rekao bih da je film znatno bolje i ambicioznije zamišljen nego što je realizovan. U određenom smislu ak rekao bih da efektnost pojedinih lokacija više proističe iz scenarističke zamisli nego iz kasnije realizacije.

U formalnom smislu, ORAO je rašomonska priča o grupi prijatelja koji kreću da istražuju ko je kriv za smrt, odnosno najverovatnije, samoubistvo njihovog dragog ali prilično krhkog prijatelja. Kako istražuju sve faktor koji su uticali na njegov život postepeno počinju da se svete pojedincima za koje misle da su ga gurnuli u smrt ali takođe ubrzo shvataju da je ključni krivac jedan od njih.

Pavličićev scenario se bavi istragom (samo)ubistva, ali tretira je kao psihološku dramu između četiri karaktera tako da je veliki adut filma to što ni u jednom trenutku ne postaje priča o mački i mišu a sama funkcija "krivca" do kraja ostaje krajnje psihološki ambivalentna i izvan nečega što bi se moglo posmarati kao krivično delo. Pomeranjem pozicije naratora sa prijatelja na prijatelja odnosno sa osmunjičenog na osumnjičenog daje svemu jednu dodatnu dimenziju intrige.

Problem je međutim u tome što scenario koliko god zanimljivo zamišljen, retko kada prevazilazi nivo skice za neki jako zanimljiv film koja ipak nije do kraja ostvarena.

* * 1/2 / * * * *

FAST FIVE

Pogledao sam FAST FIVE Justina Lina i za početak odmah treba reći da je ovo do sada najbolji film u seriji. Do sada nije bilo ni ovako spektakularnih ni ovako uverljivih stuntova i rekao bih da je FAST FIVE svakako najambiciozniji u čisto logističkom smislu. Paul Walker i Vin Diesel se ovde ponovo sreću ne samo sa junacima svih ranijih delova već imaju priliku da sparinguju sa Rockom koji dobija poziciju "trećeg" iako je on verovatno najupečatljiviji screen presence od sve trojice, a ja to pritom kažem kao neko ko smatra da je Paul Walker ostvario prilično solidnu karijeru B-akcionog heroja i to vrlo tiho, bez puno buke i da je na neki način postao čak i garant izvesnog kvaliteta u tom domenu, da napravi iskorake poput RUNNING SCARED ili da unapredi solidne naslove poput TAKERSa.

Međutim, Rock je tu jedini pravi star pa je šteta što ga Lin u većoj meri ne tretira kao takvog. Štaviše, reklo bi se da je Lin najveća slabost ovog filma jer kako second unit preuzme stvari film dobije na kvalitetu dok upravo Linovi delovi, ono gde su likovi i neke dramske situacije deluje ne toliko slabo koliko pre svega slabije od potencijala. Mislim da je FAST FIVE redak primer akcionog filma sa masom vrlo potentnih glumaca, u svom fahu, koji su ostali neiskorišćeni iako realno ima dosta dramskih situacija i prilika da se razmašu. FAST FIVE je ponovo, slično prvom delu fokusiran i na nekakve odnose u samoj ekipi, ali njih ne uspeva da razradio dovoljno efekntno čak i za nivo akcionog filma.

Jurnjave, lomovi, stuntovi, sve je to na dosta solidnom nivou i za razliku od ranijih nastavaka sa CGI opterećenjem, FAST FIVE je u svemu tome jako uverljiv i deluje kao da su sada kaskaderi i vozači ipak imali više posla od animatora. Uprkos tome, i svim unapređenjima FAST AND FURIOUS još uvek nije postao prvoklasan akcioni serijal.

* * 1/2 / * * * *

L'AUTRE MONDE

Pogledao sam L'AUTRE MONDE Gilles Marchanda, prošlogodišnji francuski triler koji govori o pogubnom uticaju virtuelne stvarnosti na živote mladih ljudi. Scenario je sa Marchandom pisao Dominik Moll, reditelj koga znamo po filmovima HARRY UN AMI... i LEMMING. U scenarističkom smislu, L'AUTRE MONDE nije naročito uzbudljiv i reklo bi se da je sama tema poprilično pase jer je VR bio aktuelan još krajem osamdesetih, početkom devedesetih a do danas su online igre, četovi i sl. postale već maltene retro problem, a kreatori socijalnih mreža postali su svojevrsna istorijska tema. Međutim, Marchand uspeva da stvori neku vrstu specifične "francuske" atmosfere na nivou likova i njihove opsesivnosti i kroz nekoliko odlično postavljenih situacija uspeva da stvori kakav-takav smisao u ovoj spolja gledano krajnje prevaziđenoj postavci.

Otud, paradoksalno, L'AUTRE MONDE iako je triler koji se dotiče tehničkih pronalazaka (koji su doduše u domenu dobro poznatog, a što se filma tiče i prevaziđenog) najpre funkcioniše u pojedinim bizarnim dramskim scenama i glumačkim rešenjima.

Naročitu pažnjju ovaj film zaslužuje i kao još jedna rola Louise Bourgoin koja je bila jedini smislen deo Bessonovog nedavnog fijaska ADELE BLANC-SEC. Ovog puta ona je odrigrala u potpuno drugačijem maniru ali svakako da je vredna pažnje.

L'AUTRE MONDE nije uopšte dorastao tipičnim poređenjima sa BLUE VELVETom koja su usledila odmah po premijeri. Iako nisam neki Lynchov fan, meni tokom gledanja ovaj film ni po svojim kvalitetima ni po svojoj snazi u bilo kom smislu nije evocirao uspomenu na BLUE VELVET koji je ipak jaka stvar na svim nivoima. L'AUTRE MONDE je mnogo više tipičan parcijalno uspeli francuski triler tako da i horizont očekivanja treba da bude smešten tu negde.

* * 1/2 / * * * *

THE FLIM FLAM MAN

Pogledao sam THE FLIM FLAM MAN Irvina Kershnera, po romanu Guy Owena o mitskom južnjačkom prevarantu Mordecai Jonesu koji tokom jedne od pustolovina nalazi novog šegrta za kog se ubrzo ispostavlja da je previše pošten. THE FLIM FLAM MAN spada u red filmova o con artistima koji preispituju odnos fascinantnog sveta prevaranata sa emotivnim prostorom junaka i odnosom koji oni ostvaruju sa žrtvama. U tom smislu, centralni karakter ostaje šegrt koga igra tada još mladi Michael Sarrazin dojk nepopravljivog Mordecai Jonesa igra George C. Scott.

Koliko god Scott sam po sebi stajao kao glavna atrakcja ovog filma, Mordecai kao statičan lik ostaje u senci transformacije Sarrazinovog Curleya. Otud je šteta što Sarrazin iako po stilu igre jeste suprotan Scottu možda nije bio zamenjen nekim harizmatičnijim mladim glumce.

Tako THE FLIM FLAM MAN ima zapravo problem sa tim što glumačka podela nedovoljno iznosi suštinu priče pred publiku iako Kershner sve to vrlo dobro vodi i označava kao reditelj.

Iako bi se THE FLIM FLAM MAN pre svega mogao posmatrati kao neka vrsta komedije o con artistima i kao takav je marketovan, ovaj Kershov rad je mnogo pre coming of age priča smeštena u con milje, sa dosta humora.

Sarrazinov romantic intrest igra lgendarna Sue Lyon a među epizodistima ima nekoliko kultnih vestern faca. Iza kamere se kao pomoćnik režije pojavljuje ipak najlegendarnija vestern faca Yakima Canutt.

THE FLIM FLAM MAN spada u red "drugačijih" Kershovih filmova po kojima na kraju nije bio poznat iako su bili vrlo solidni.

* * * / * * * *

ELEPHANT WHITE

Najzad se pojavio jedan od filmova koje sam očekivao sa najvećom pažnjom, ELEPHANT WHITE Prachye Pinkaewa. Računao sam da će debi ovog reditelja profilisan za zapadno tržište omogućiti da se on malo uozbilji upravo na nivou vođenja priče i efikasnosti. I zbilja, u ovom filmu Pinkaew bolje vodi priču nego inače, film je jasan i efikasan, podela koju predvodi Djimon Hounsou je vrhunska i dobro postavljena. Pinkaew sa samo dva glumca van Tajlanda uspeva da postigne dobar rezultat s tim što je Kevin Bacon nedovoljno iskorišćen i uključen u seriju zapravo repetitivnih scena.

Dakle, zapadni producenti i standardi su pomogli Pinkaewu da bolje savlada ono što je najvažnije u pravljenju filma a to je kako se vodi priča. Međutim, ono čega nema, to su akcione scene po kojima su se proslavili on i Panna Rittikrai. Odnosno, akcije zapravo ima dosta, u odnosu na minutažu čak i više nego u tipičnom Prachyinom filmu. Međutim, Djimonova specijalnost je pucanje i to naročito iz snajperskih pušaka tako da je on mahom daleko od svojih protivnika i tuča, a tuča - radi kojih smo se svi okupili, ima prilično malo, gotovo zanemarljivo u odnosu na Prachyine filmove. Na špici čak i nema Panne i čini se da je Prachya ovde više pokušao da se showcaseuje kao klasični reditelj akcionih filmova, bez akcenta na onome po čemu je prepoznatljiv što je zbunjujuće, mada se možda može objasniti time što Djimon, koliko god da je fizički spreman ipak nije Tony Jaa i moguće je da sa njim nisu mogle da se realizuju te borbe.

U svakom slučaju, Pinkaew se neće baš daleko probiti sa ovim filmom jer nije pružio ono što ume i što se od njega očekuje kao od svojevrsnog inovatora u akcionom žanru. Ovakav kakav je, ELEPHANT WHITE je vrlo solidan DTV, sa odličnom zvezdom u glavnoj ulozi i potencijalom koji nikada ne ispuni. Ipak, bilo bi lepo da ako se Pinkaew ikada vrati svojim akcionim obeležjima sa sobom ponese i pripovedačku disciplinu kojoj se naučio ovde.

* * 1/2 / * * * *

THOR

Pogledao sam THOR Kennetha Branagha. Ne znam tačno šta da kažem o ovom filmu, nisam neki poznavalac stripova o ovom junaku, čitao sam tek ponešto i to novije, ali ono što je sasvim sigurno jeste da je reč o junaku čije su avanture na granici filmičnosti, i da logika dešavanja u ovoj priči ima dosta ozbiljnih problema koji zapravo čine sam film dosta nepovezanim u dramskom smislu. Thorov izgon na Zemlju, kao takav ima funkciju u priči, ali njegovi odnosi sa Zemljanima, smrtnicima, nemaju znatnijeg uticaja na globalnu priču oko koje se sve vrti, a to je unutardvorska intriga u Asgardu.

THOR je usled svega ovoga jedno polovično iskustvo, mešavina žive slikovnice za fanove stripa i ne naročito razvijenog avanturističkog filma o dvorskim intrigama. Čudi tako krupan propust da Thor, osim što upozna Nathalie Portman, na Zemlji zapravo nema znatniji učinak.

Koliko god sam Asgard bio živopisno koncipiran, reč je o jednom prilično jednoličnom settingu, krajnje artificijelnom do granice negledljivosti čiji bi dizajneri mogli da nauče od drugih filmova smeštenih u slične svetove u kojima ipak postoji utisak da ih neko naseljava i da tu ima nekog života. U THORu je deo deo u Asgardu potpuno neuverljiv i sterilan.

Kada se Thor nađe u Novom Meksiku, tu stvari živnu jer su karakteri živopisni a postoji i culture clash na kome se bazira sukob među likovima. Međutim, deo u Novom Meksiku gotovo da nema značaja za priču. Dakle, THOR je najbolji u najmanje važnim deonicama.

Angažovanje Kennetha Branagha kao reditelja je više nekakav medijski stunt nego suštinsko rešenje za koncept filma. THOR nije film u kome je on na bilo koji način unosi inovaciju u Marvelov superherojski univerzum. Pre svega u filmu ovoliko opterećenom specijalnim efektima, uloga reditelja njegovog profila svedena je na minimum jer je ionako pola filma napravljeno u postprodukciji.

Kad je reč o glumačkom segmentu ni tu Kenneth nije imao šta da doprinese. Tony Hopkins i ekipa ionako glume ono svoje a Chris Hemsworth nije ništa ni bolji ni gori od nekog prosečnog mišićavog "igrača zadatka". To je sve okej ali ništa što mora da sprovede eminentni karakterni glumac.

Otud, THOR je manje-više mogao da snimi bilo ko, ali problem je što je reč o stripu koji zahteva reditelja kadrog da znatno transformiše materijal ne bi li uopšte u njemu bilo filma.

* * / * * * *