BLOOD FATHER

Verovatno najočekivaniji film ove godine, velikim delom željno očekivan i zbog dosta odlaganja - BLOOD FATHER Jean Francois Richeta, konačno je izašao na VODu, ali za dve nedelje dolazi i u bioskope gde ga takođe treba pogledati. BLOOD FATHER je jedan od onih filmova u kojima se spajaju glumačka ikona, odličan reditelj-internacionalac  koji donosi vrlo specifičnu poetiku sa mesta na kome ona raste u svojoj najpriznatijoj formi i donosi je u Holivud, i sve to rade u žanru po kome je ta ikonična zvezda poznata.

Spoj Mela Gibsona i Richeta je zapravo jedan od retkih slučajeva u kojima je Mel radio sa profilisanim rediteljem koji se afirmisao mimo njega, a to je uglavnom davalo izuzetne rezultate kao što ja RANSOM. Čak i da se ne nalazimo u ozbiljnoj oskudici Mela poslednjih godina, njegova saradnja sa Richetom koji je krunu karijere do sada imao u diptihu MESRINE, predstavljala bi prvorazrednu senzaciju. Međutim, u sklopu pomenute oskudice, sve to se pretvara u prvorazrednu atrakciju.

Najvažnije je odmah na početku nedvosmisleno reći da je BLOOD FATHER u potpunosti ispunio ono što se očekivalo od njega. Ovo je nemilosrdan B-movie to end all B-movies, osamdesetak minuta paklenog intenziteta, sa jednostavnom pričom, klišeima koji su plasirani sveže i sa punim ubeđenjem, mišićavom režijom i Melom GIbsonom koji je nuklearni reaktor u sred ovog energičnog zbivanja.

BLOOD FATHER bi i bez Mela GIbsona bio jako dobar B-film, ali sa njim u centru ovo je nešto više jer Mel dominira dešavanjima usmerava ih i glumački, pa čak i vizuelno. U ovom filmu, Mel samo ne cepa karte na ulazu u salu. Sve ostalo je on, bilo kao nosilac oporog životnog kreda, bilo kao otac koji gradi emociju na kojoj se temelji ceo film, bilo kao to izbrazdano telo koje se nalazi u centru svih tih prizora.

BLOOD FATHER u svom vizuelnom žargonu ponajviše referiše na LETHAL WEAPON. Ovo je kalifornijska periferija, pustinja u kojoj je Riggs spasavao Murtaughovu kćer u prvom filmu. Ovo je kamp prikolica u kojoj Riggs sprema samoubistvo i na starom katodnom televizoru gleda crtaće. Ovde se otac i ćerka kao u trećem delu prepoznaju po ožiljcima. Ovo je Old Man Riggs u svom prirodnom staništu, dakle s one strane zakona.

Mel Gibson ovde nosi bradu kao što je u LETHAL WEAPONu nosio dugu kosu, a ambijenti motela, automobila iz osamdesetih koji su upadljilvo slični Riggsovim, sugerišu da bi BLOOD FATHER mogao biti za Riggsa ono što je GET THE GRINGO bio za Portera iz PAYBACKa.

Mel GIbson pritom ovde sumira i svoju kontoverznu mračnu stranu - u liku njegovog “oca” iz bande koji prodaje nazi memorabiliju možemo prepoznati aluziju na starog Huttona, u napadu besa prepoznajemo Oksana-gate, u monologu o Meksikancima aferu Sugartits, u celoj priči o odvikavanju od pića i droge sam slučaj odvikavanja od pića i droge, naravno.

Dakle, BLOOD FATHER je film u kome Mel Gibson prolazi kroz bolnu autokatarzu, uporedo sa izvrsnim savremenim vesternom o usamljenom revolverašu koji pokušava da zaštiti kćer od meksičke bande.

Paradoksalno, uprkos tome što je Mel umirovljeni član motorciklističke bande (setimo se da je svojevremeno sa Donnerom spremao UNDER AND ALONE) ponajmanje ovaj film referiše na MAD MAX, ali se itekako nadovezuje na razne instance u kojima je Mel surovo kažnjavao mamojebače koji su mu dirali porodicu. 

Ako imamo u vidu sve ove vrlo jasne elemente, slobodno možemo reći da je ovakav film mogao nastati samo u evropskoj produkciji, pa ne treba da čudi da je ovo ostvarenje nastalo kao produkciono čedo Audiardovih i Richetovih producenata. Uostalom, nije ovo prvi put da Francuzi revalorizuju američki film pre Amerikanaca.

Sa takvim dinamom na ekranu, Richetu je prilično lako da artikuliše izraz ovog svedenog i izuzetno efektnog trilera, uspevajući da vrlo višeslojno podseti na sve ono čime se Gibson ranije bavio a da istovremeno ne liči ni na šta što je Gibson do sada snimio. Gibson nikada nije radio sa Walterom Hillom, njegovi filmovi nisu bili ovakvi, pa je možda i najveća pobeda ovog filma to što je on istovremeno uronjen u gibsonofiliju a zapravo nije kopija formule koja je na njega već primenjivana.

Mnogi reditelji su poslednjih godina imali priliku da snime filmove sa ikoničnim zvezdama osamdesetih i devedesetih, i da sa puno slobode reinterpretiraju njihovo nasleđe, pa ipak mogu reći da je Richet verovatno najdalje otišao u razumevanju glumca sa kojim radi. Otud, za BLOOD FATHER možemo reći da nosi jasan autorski postupak jer sam Richet je navikao na rad sa starovima, pre svega kao saradnik Vincenta Cassela.

Uprkos tome što je Pierre Morel, takođe Francuz, lansirao ceo ovaj talas akcijaša sa matorim holivudskim starovima kroz TAKEN, ovo nije ta vrsta francuske intervencije. BLOOD FATHER se tek marginalno može tumačiti kao deo tog post-TAKEN talasa, ne samo zato što nije reč o Euro-thrilleru već i zato što Richet i Gibson ovde snimaju svog SHOOTISTa. 

Otud se BLOOD FATHER možda prodaje kao Gibsonov TAKEN ali je zapravo mnogo više od toga.

* * * 1/2 / * * * *