Pogledao sam WAR DOGS Todda Phillipsa. Reč je o filmu u kome je dokazao da je daleko najbolji reditelj među specijalistima za komedije. Doduše, to se kod Phillipsa oduvek videlo, pa nema ni sumnje da je WAR DOGS u mom slučaju samo potvrda potencijala koji je bio očigledan i u njegovim usko profilisanim žanrovskim projektima. WAR DOGS u sebi donosi dosta komedije, međutim ovo je film koji se bavi istinitom pričom i tretira je na scorseseovski način.
WOLF OF WALL STREET je na neki način pokrenuo talas visokoestetizovanih filmova o prevarama unutar samog korena američkog sna. BIG SHORT Adama McKaya je uveo reditelja komedije u tu grown up arenu, i smatram da se McKay u svemu tome nikako nije snašao. WAR DOGS dolazi kao sublimacija te dve stvari, s tom razlikom što je Phillips pokazao da je rasni reditelj koji ume da ispriča priču, izvuče mnogo iz glumaca, napravi suspense gde treba, sve to estetizuje u pravoj meri, i u svemu tome donese svoj specifični bro senzibilitet koji ga je i učinio bitnim generacijskim rediteljem.
U odnosu na BIG SHORT, WAR DOGS je ozbiljan, samouveren filmmaking koji svoje infodumpinge radi neuporedivo veštije. U tom smislu, WAR DOGS je mnogo više na liniji WOLF OF WALL STREETa. Osnovna razlika je u generacijskom jazu jer momci o kojima Phillips nisu odrastali na ekscesu osamdesetih, oni su potpuna suprotnost - to su dva nerda za koje je potpuno neverovatno da su dobili brigu o tako osetljivim poslovima iako je vrlo upitni da li su uopšte sposobni da brinu o sebi.
Ako je WOLF OF WALL STREET bio priča o dubokoj pohlepi kao jezgru američkog sna, onda je WAR DOGS priča o toj pohlepi spregnutoj sa neverovatnom glupošću svojstvenom novim generacijama koja je zapravo dosta dugo uspevala da funkcioniše kao recept.
Phillips naravno u ovoj priči koja je već dovoljno kontroverzna ako imamo na umu profil glavnih junaka, dodatno sve obogaćuje i jednim vrlo diskretnim višim slojem u kome pokazuje da ovakvo ludilo ipak nije tek tako moglo da se desi bez intervencija nekih “viših instanci”.
Otud, WAR DOGS deluje kao jedna potpuno američka priča, zgoda dvojice polu-morona koji su dobili posao od Ministarstva odbrane, ali zapravo ovo je priča koja postoji svuda, od Šarića pa nadalje. Phillips jasno pokazuje da se ovakvi eksces nikako ne dešavaju slučajno i da su nekakve inicijajcije ipak potrebne.
MIles Teller je odličan u nezahvalnoj ulozi junaka sa kojim se identifikujemo i koji formalno ima protagonizam ali je sve vreme dinamo oličen u Jonah Hillu koji pokreće radnju neverovatnim magnetizmom. Hill je veteran iz WOLFa ali se u ovom filmu ne ponavlja jer tamo je igrao prvog sledbenika, a ovde je ipak lider. Teller i Hill nose ceo film bez teškoća i savrešno oličavaju sve one žanrovske i značenjske slojeve koje Phillips pokušava da plasira.
U žanrovskom pogledu, ovaj film je uglavnom komedija ali režiran je kao triler i kao freska jednog vremena, a scenario koji sa Phillipsom potpisuju Jason Smilovic i Stephen Shin uspeva da prevaziđe sva ograničenja koja donosi istinita priča. Štaviše, finale filma je jedno od boljih koja su viđena u ekranizacijama istinitih priča.
Nad WAR DOGSom, od plakata preko preferenci junaka, nadvija se senka De Palminog SCARFACEa, priča o izgradnji imperije, usponu i padu, koju fetišizuju generacije klinaca zaboravljajući kako Tony Montana na kraju završi. U određenom smislu, i David i Efraim su nekako zaboravili da je Montana na kraju priče ipak gubitnik, kao i da izgubi onda kada se uplete u poslove sa državom, pa na sličan način gube i oni.
Međutim, razlika između Montane i WAR DOGSa je u tome što je i njihov gubitak u duhu osnovne paradigme da je rat danas postao biznis. Dok je Montana u Ratu protiv droge zauzeo jasnu stranu i poginuo, WAR DOGSi su u Ratu protiv terora bili i ostali biznismeni.
WAR DOGS izlazi u gluvo doba sezone, ali zaslužuje punu pažnju.
* * * 1/2 / * * * *
matori, tvoj ukus je stvarno zabrinjavajuci
ReplyDelete