I U DOBRU I U ZLU

I U DOBRU I U ZLU je Apollonov film iz nove faza rada ove kuće, u kom su glavne glumačke uzdanice zaposleni iz Mitrovićevog pozorišta Odeon.

Otud, u ovom filmu, istini za volju znam samo Bojanu Stojković iz serije PREŽIVETI BEOGRAD i Galu Videnović iz nekih prošlih vremena. Ali, ne mogu reći da su meni nepoznati glumci u drugim ulogama nekakav temeljni problem. No, ako imamo u vidu kamerni karakter priče, možda bi zaista bilo bolje da je bilo malo više zvezda pored Bojane i Gale.

Scenario Milice Konstantinović je dobro zamišljen kao priča o paru koji je ne ssamo pred razvodom već je jednom nogu ukoračio u njega i iznenadnom dolasku njihovih majki, gde iritantno ponašanje svekrve i tašte malo po malo vodi ka njihovom pomirenju.

U tom smislu, scenario je skrojen, i uprkos tome što ne donosi ništa kapitalno sveže, ima dosta jasnu viziju o čemu je, šta je važno i kreće se prema cilju, ne pokazujući da mu treba više od postojeća četiri lika.

Čitav film se praktično dešava u jednom stanu, sa minimumom izlazaka van njega, i meni je ta svedenost bila adut a ne nedostatak. Voleo bih da je produkcioni dizajn bio ubedljiviji i da je igrao bolje nego ovakav kakav je.

Rediteljski postupak Vladimira Aleksića koji ima bogato televizijsko i pozorišno iskustvo, i to baš u lakim žanrovima kao što je sitkom ili vodvilj, ovde je dobro poslužilo i neke scene postavlja pozorišno, ali onda to uspeva da profunkcioniše u ovim kamernim okolnostima pre svega u pogledu mizanscena.

Nažalost, prelomna scena u filmu u samom klimaksu je data sa previše snažnom pozorišnom intervencijom koja je došla do granice art housea kada se sagledava filmski, ali je nije prevazišla i u toj tački je recimo Aleksić izašao izvan okvira dobre upotrebe pozorišnih rešenja na filmu.

Na kraju, I U DOBRU I U ZLU je solidan Apollonov film koji se optimalno uklapa u formulu.

* * / * * * *

DISCLOSURE DAY

DISCLOSURE DAY je jedan od onih filmova u kojima se vidi da filmska režija u principu jedino Scorseseu ide relativno dobro kako zalazi u duboku starost.

Spielberg kao otac modernog masovno gledanog filma sada već jasno ima profilisanu ulogu autora koji nam se i obraća iz pozicije oca. Nekada nas nečim zabavi, nekada nas nečim ohrabri, malo nas upozna sa istorijom itd.

Vremenom je ćaletova sposobnost da prepozna poučne prilike i detalje u pričama počela da slabi, ali u zavisnosti od saradnika umeo je da iznenadi.

U novom filmu međutim, ćale se odlučio da nam ponovi neke stare pouke kroz svoje stare priče i formate sa kojima nas je odavno upoznao. Ali, pošto je već malo izlapeo, zaboravio je kako priča ide, pa se zbunio, pa je zalutao, pa nije mogao da se vrati i nekako smo se svi zajedno dovukli do poente koja je dotle već bila razvodnjena, potrošena, banalizovana i već viđena.

Međutim, osnovni problem je što dok Spielbergu niko ne osporava ulogu oca, ali on malo zaboravlja da i mi sazrevamo, tako da i priče moraju da budu prilagođene uzrastu.

Tako je nažalost DISCLOSURE DAY dosta loše izvedeno ono u čemu je Ćale bio velemajstor, da ne kažem ono što je praktično izmislio i definisao, ali ne treba biti tužan. Činjenica da je ovaj film lošiji od većine televizijskih epizoda u žanru naučnofantastičnog trilera znači samo da su potomci naučili mnogo toga i da su lekcije koje je više puta ponovio - vredele. 

Konkretnije rečeno, ovde Spielberg radi po scenariju svog ranije redovnog saradnika Davida Koeppa, po vlastitoj priči, koja je apsolutno nedorastao materijal za njega. Ova priča ne daje Spielbergu ni prostor da sa karakterima pokaže ono što zna, niti da u pogledu spektakla.

Naprosto, ova priča je trećerazredna, ispričana u puno drugih filmova i to na znatno superiorniji način, i u pojedinim aspektima pristupa nosi dozu B pa i C nivoa na nivou zamisli. Koeppov scenario uzima premisu i bez veštine je diže na nivo A pretenzije, i nekada je Spielberg uspevao sa takvim rešenjima - kada je snimio JAWS, INDIANA JONESe i JURASSIC PARK, recimo, ali ovaj film to nije uspeo - jednim delom jer ga Spielberg nije utemeljio ni u jednom svojih obeležja, a to su dinamika među likovima i izvedba.

Otud, imamo šupljinu između naivne i prevaziđene premise i velike pretenzije. I ta šupljina uredno zjapi svih 145 minuta trajanja (doduše sa dugom špicom), sa pojedinim delovima koji kao da su izašli iz nekog NATIONAL LAMPOON'S THIS IS NOT A PAKULA MOVIE conspiracy ili chase parodiranja.

Emily Blunt posebno deluje parodično i rekao bih da je to pre namerno nego slučajno. Naprosto, čini mi se da je ona prihvatila tu apsurdnost premise i krenula da joj unosi neki star power i zvezdanu voltažu tako što će udariti brigu na veselje, s tim što ostali nisu isto shvatili zadatak i uglavnom su smrtno ozbiljni.

Otud, Emily Blunt iako trenutno najpotentnija zvezda u podeli, naizmenično deluje kao da je potpuno u pravu i kao da je skroz promašila temu.

DISCLOSURE DAY je nekako uspeo da kroz kampanju na SXSW izgradi hype ali na kraju nije prevario publiku i sa blagajni se povukao sa časnim ali neadekvatnim rezultatom u odnosu na ambicije. Međutim, ima u tome copiuma, verovatno će učvrstiti verovanje kako publika nije u stanju da prihvati originalnu priču iako u ovoj priči ničeg originalnog ili svežeg, ili čak živog nema.

Ovo je film o alternativnim oblicima života u kom nikakvog života nema.

* 1/2 / * * * *

LES ARENES

ZLATNI DEČKO Ognjena Jankovića je delovao kao dosta loš film o odnosu mladog igrača sa agentom ali francuski LES ARENES koji potpisuje Camille Perton želi da mu konkuriše.

LES ARENES ne uspeva da bude tako loš kao ZLATNI DEČKO isključivo iz dva razloga, nema gljuplji scenario, i nije salata od scena zahvaljujući tome što je premontiran iz serije.

Ipak, LES ARENES u pojedinim trenucima izgleda kao da bi mogao biti izazivač u tom duelu. Naime, Perton barata najopštijim mestima i samo zahvaljujući respektabilnoj glumačkoj ekipi, ova cela stvar može nekako da se iznese do kraja, i da bude jedna rudimentarna i naivna kamerna drama. Sam film nije sniman kamerno, premda nije spektakl, ali Perton ne ume da postavi bilo šta složenije od odnosa dve do tri osobe. I to nije problem, ovo i jeste studija karaktera, ali kada ona nije dobro postavljena ni dramski, ni psihološki, onda manjak estetizacije samo dodatno podvlači fundamentalnu promašenost.

* 1/2 / * * * *

HOLLYWOOD GRIT

HOLLYWOOD GRIT Ryana Curtisa je niskobudžetni losanđeleski noir koji bi bio znatno bolji da se malo više pažnje obratilo na produkcioni dizajn. Pod tim ne mislim isključivo na scenografiju, mada velikim delom mislim i na nju, u onom najširem tumačenju pojma gde je sve u kadru što nije glumac - scenografija. Film bi u nekoj optimalnijoj realizaciji bio rutinski krimić, međutim, ovako on deluje kao mešavina rutinskog krimića i nekog filma kakav bi kod nas snimao Nikt.

Glavni adut filma je Max Martini, možda je nekome i skor Nicka Gomeza, i prvo što Ryan Curtis ne uspeva je da napravi balans između očigledno namerno arhaičnih elemenata kao što je džez klub i kom peva i iz koga nestane ćerka glavnog detektiva, penzionisanog policajca koji je sada private dick. Scene u tom klubu, koji je namerno retro, deluju prosto neubedljivo jer set nije dovoljno zanimljiv, i ideja da je noir isti po strastima junaka isti od kad je sveta i veka i da se želje zbog kojih ljudi stradaju ponavljaju, i naum da se to ispolji kroz takav "vanvremenski" set naprosto nije zaživela.

Isto važi i za druge objekte koji naprosto nisu filmični, i uprkos tome što zaista deluju kao mesta u kojima neko živi, i ne deluju artificijelno, naprosto izgledaju ružno i teško se gledaju.

Ako imamo pred sobom triler, atmosfera je po pravilu bitna i Curtis je sa ovako hendikepiranim dizajnom teško postiže.

Sama priča je korektna, viđena puno puta ali ne smeta da se neka varijacija na nju vidi opet, zašto da ne.

Inscenacija i kadriranje u konvencionalni, i glumačka podela je konzistentna iako osim Maxa Martinija i Tyresea Gibsona (u sporednoj ulozi), nema takve voltaže kod ostalih.

Curtis je imao dobru nameru, ali nije uspeo da je realizuje, pre svega zato što su se neke stvari ispostavile kao važnije nego što je mislio.

* 1/2 / * * * *

WINGS OF DREAD

Vest o novoj seriji koju Albert Hughes snima sa Iko Uwaisom odlučio sam da obeležim na adekvatan način.

Ashton Chen i Qing Pengfei režirali su film WINGS OF DREAD u kom negativca igra Iko Uwais.

Reč je o kineskom filmu, namenjenom kineskom tržištu pre svega koji će zahvaljujući Uwaisu imati i neki plasman po svetu.

U stilskom pogledu, ovo podseća na old school hongkonške akcijaše koji nisu bili pravljeni za izvoz, sa dosta narodnog humora, i munjevitim borbama u kojima se udara brzo i bori intenzivno.

Iko Uwais dobija protagonizam u drugoj polovini filma, i on donosi neki hibrid svog stila borbe i nečega što je dotle uspostavljeno u ovom hongkonškom ključu. Dakle, kod Ika naravno ima više partera, ali nema njemu svojstvene upotrebe rekvizite koja okružuje likove ili ekstremnog nasilja, povređivanja ekstremiteta i sl.

Ipak, ni kung fu iz HK okvira koji nudi ostatak ekipe nije lišen nasilja, i ovo svakako nije tuča koja se odvija s osmehom, iako u scenama koje postavljaju situaciju, kako rekoh autori ne beže od humora.

WINGS OF DREAD je zabavan i dinamičan film, ali je on sam po sebi nekako koncipiran kao potrošna roba, i to mu na kraju smeta, uprkos trudu ekipe.

* * 1/2 / * * * *

BORDERLINE

BORDERLINE Ryana Jordana je zanimljiv indie triler čiji je osnovni problem što je neujednačen i što ne uspeva svoju relativno jednostavnu priču da iznese kako treba.

BORDERLINE govori o zaveri neke nedefinisane reakcionarne grupacije u SAD koja dovodi meksičke bandite omamljene i delimično ispranog mozga u američke gradove i tako dezorijentisane i zbunjene podstiče da vrše zločine kako bi to posle iskoristila za promovisanje svoje agende.

Priča je potentna, ali nažalost, posle početka koji obećava, i sa podelom koja je dosta efektna i sugestivna, Jordan ne uspeva da održi tonus i kreću neke digresije, ali što je još veći problem, cele deonice koje nisu ni u jednom aspektu na nivou kao oni najbolji delovi.

Na kraju, BORDERLINE ostaje propuštena prilika. Da je bio kompaktiniji, i pre svega jasniji u pripovedanju, mogao je biti prijatno iznenađenje.

* 1/2 / * * * *

BACKROOMS

BACKROOMS Kanea Parsonsa je postao iznenađujući megahit 2026. godine i dao je hororu novi komercijalni impuls, ponavljajući sve one produkcione obrasce koji se javljaju u takvim narativima - dakle mladi reditelj, ovog puta youtuber, film niskog budžeta, uključivanje eminentnih producenata u ulozi lovaca na talente i izvanredan rezultat na kraju.

U slučaju BACKROOMSa ono što je pozitivno jeste zapravo Parsonsov pristup hororu. Naime, ovo nije film baziran na nekom gimmicku ali jeste na high conceptu i prilazi hororu dubinski, bavi se stravom koja nije oslonjena na potez i silu već na jednu egzistencijalnu enigmu.

U tom pogledu, BACKROOMS može biti polarizujući film jer u njemu si ili on board ili nisi. Dakle, ovde nema kompromisa, da postoji neki backup ugođaj, ako ne radi glavni. Parsons pravi film koji ima jedan cilj i sve mu je podredio.

U pogledu načina na koji razmišlja u smeru strave, Parsons mi se dopao. Ovo je svakako više na liniji Cronenberga recimo nego nekih jump scare-ripper horora i ima zamisao koja je potentna. Sam film mene nije toliko dobinski prožeo/ uplašio/ zamislio nad stvarima, ali jasna mi je namera i jasno mi je da nekom drugom ovo može biti potentnije iskustvo. U tom pogledu, ne bih svoju određenu ravnodušnost prema filmu projektovati kao njegov nedostatak jer mislim da je postupak u osnovi i dobro zamišljen i solidno sproveden.

Parsons uvodi film u ta neka liminalna stanja i prostore, međutim, nikada ne odustaje od jedne jasne fizionomije, film nikada ne gubi oblik, i koliko god da odlazi u apstraktne koncepte i začudnost, ne gubi suštinsku narativnost. U tom pogledu BACKROOMS je kontrolisana celina u kojoj je bilo dosta rizika da se ode u proizvoljnost i da iracionalnost preraste u nebulozu ali nije.

Spoj racionalnog i iracionalnog je izveden u zdravoj ravnoteži.

Film je mogao biti kraći - u zamisli - ali kada je snimljen, to je to, i tu nema suštinski argumenata za skraćenje. Ako nije mišljen kompaktnije, neka ga ovako.

BACKROOMS je respektabilan film koji ima ispravan i zdrav uticaj na horor i dobro je što je baš takav film postigao uspeh.

* * * / * * * *