USTA PUNA ZEMLJE

Na početku filma USTA PUNA ZEMLJE, poslednjeg rediteljskog ostvarenja Puriše Đorđevića, autor se obraća publici i najavljuje da iako je star želi da pokuša snimanje jednog "mladićkog filma".

Puriša Đorđević je umro tokom realizacije ovog filma, i sada me njegova rečenica tera da i ja napišem jedan "mladićki" komentar svojstven mladom filmskom kritičaru koji još uvek nije počeo da shvata režiju kao krovnu delatnost u kojoj ne samo da se autorstvo ostvaruje kroz rediteljevu kontrolu rada svih sektora, umetnika i radnika, već i kroz režiranje okolnosti. Odnosno, da reditelj ne mora zaista "režirati" svoj film da bismo ga smatrali rediteljem u punom smislu.

Teško je poverovati da je Puriša Đorđević zbilja režirao ovaj film barem u smislu pune kontrole nad izrazom a sasvim sigurno ga nije montirao jer je u toj fazi umro. To je vidljivo iz same realizacije filma koja je, paradoksalno, zrelija i bitno drugačija od onih filmova koje je snimao kad je bio živ i u punoj meri angažovan.

Gotovo perverzno zvuči utisak da sam posle ovog filma postao zainteresovaniji za to šta bi Puriša nadalje mogao snimiti, pa čak i da revalorizujem njegov opus, nego tokom gledanja njegovih najpoznatijih remek-dela.

Film je konceptualno dosta jasan, ne može se reći da je radikalan, u savremenim uslovima, viđali smo i radikalnije sprovedene filmove od ovog, baš kod nekih starijih reditelja kao što je recimo Skolimowski, i to nije jedina stvar oko koje se nameću neke paralele izmđeu USTA PUNIH ZEMLJE i njegovog ESSENTIAL KILLING.

Oba filma govore o poteri za pojedincem, i postavljeni su praktično bez dijaloga. Kod Skolimowskog potera je pitanje opstanka, ispitivanje civilizacijske nulte tačke na kojoj se neko mogao noći dok je kod Puriše reč o ekranizaciji romana Branimira Šćepanovića i jedna egzistencijalistička priča.

Šćepanovićev roman nije baš podesan za ekranizaciju, a ovaj film je opet ipak jedan poluproizvod koji traje jedva malo više od sat vremena efektivno, pitanje je da li je i snimljeno sve što je planirano, a pošto je reč o Apollonu, svakako je to jedna neozbiljna niskobudžetna produkcija.

U tom smislu najmanje bih sad ovde pravio neka poređenja i tumačenja Šćepanovića i Puriše, daleko je ovo od njegove definitivne ekranizacije, ne samo zbog Goluže nego i zbog mogućnosti ovog autora da se postavi prema njegovom romanu.

Međutim, ovde imamo to egzistencijalističko, pomalo oniričko bekstvo glavnog junaka od jedne sile koju čine eksponenti politički represivnog režima ali i palanke i njenog primitivizma i zatvorenosti. Za razliku od drugih Đorđevićevih filmova koji su želeli da se istovremeno bave istorijom, ideologijom, ljudskom dušom i da usput budu parodija, a bez ikakvog pokrića za ovako kompleksan zahvat, ovo je jedan sveden film, za Đorđevićeve standarde izuzetno jednodimenzionalan, i zato možda ponajbolji.

Tehnička realizacija pokazuje da je ovde ipak prisutan neki vizuelni koncept kog kod Puriše inače nikad nije nešto previše bilo. Nije ovo vizuelno senzacionalan film. Lokacije su mahom vezane za šumu i deluje kao neki prvi šiprag na koji su naišli, nije sad neka monumentalna lokacija. Ipak, scene u vozu i oko njega recimo spadaju među ozbiljnije izvedene u Apollonovoj produkciji.

Tomić je pre nekoliko godina nešto slično samo superiornije radio u filmu JOSEF, sa sve Tompsonovom muzikom. Puriša ovde nema Tompsona ali producirao je Željko Mitrović, takođe kontroverzni muzičar, a u sve je prste umešao i Ljubiša Ristić kome je ovo povratak filmu posle četrdesetak godina.

USTA PUNA ZEMLJE su možda u najavi delovala kao neki film pušten iz samilosti ali zapravo ovo je trijumfalna završnica što se mene tiče, i čini da Puriša Đorđević koji je delovao kao da je skroz pao umetnik ne s padom komunizma već sa školovanjem prvih generacija reditelja, na kraju završio karijeru kao potpisnik jednog umnogome nekompletnog ali kompetentnog dela.