TORO

Pogledao sam TORO Kike Mailloa. Posle odličnog debija EVA, Maillo je snimio je potpuno drugačiji drugi film. EVA je bio ambiciozan spoj melodrame i SFa, pa i trilera, a TORO u sebi ima sve one osobine koje nosi sophomore slump ali to nije. Prevashodni problem TOROa kao "drugog filma" jeste u svežem žanrovskom spoju koji Kike Maillo pokušava da donese u španski film. Naime, TORO je andaluzijski triler sa suptilnim uplivom lokalne ornamentalistike i ozbiljnim južnokorejskim uticajem. Maillo odlazi u sfere stilizacije koje nisu karakterisale savremene španske reopertoarske trilere. Posle izuzetno efektnog i reklo bi se rutinski stilizovanog početka, TORO kreće put blage stilizacije, nikada ne iskoračujući dalje od onoga što je Helgeland radio u PAYBACKu ili onoga što smo videli u JOHN WICKu, s tim što je u ovom konkretnom slučaju španski krimić podmazan južnokorejskim uticajima.

Kike Maillo uvodi motiv zaumne osvete, prepune religijske simbolike, a glavnog junaka kog igra Mario Casas umnogome oblikuje po južnokorejskim osvetničkim uzorima. Na sve to, Kike Maillo smešta film u izuzetno koloritam ambijent španske Coste del sol van turističke sezone, sa specifičnom kič arhitekturom modernizma koja u pojedinim deonicama zauzima protagonističku ulogu. I zbilja, arhitektura letovališta u filmu TORO nije mnogo udaljena od gigantskih konzumerističkih konstrukcija o kojima piše Ballard. U tim ambijentima, dešavanje dobija dodatnu stilizaciju i pokazuje da je Maillo vrlo ambiciozno prišao ovom gangstersko-osvetničkom gradivu.

Stilizacija naravno otvara prostor za analizu kako se ovaj film zaista treba žanrovski definisati. Ipak, ako imamo u vidu da je mnoge aspekte pripovedačke uverljivosti ostavio iza sebe, rekao bih da će u filmu TORO upravo ponajviše uživati ljudbitelji gangsterskog filma i akcionog trilera. Uprkos tome što su južnokorejski uzori poput BITTERSWEET LIFE konzistentniji u svom izrazu pa i reinvenciji konvencija, Maillov film ima visok tempo i Maria Casasa koji "maturira" u glavnoj, naslovnoj ulozi.

Za izvanrednu fotografiju zadužen je Arnau Valls Colomer, redovni saradnik Javiera Ruiza Caldere. Njegov doprinos je svakako jedan od najjačih aduta ovog filma. Maillov rediteljski postupak je podrazumevao verovatno i više rizika od debitantskog filma EVA. Nisu se svi rizici podjednako isplatili ali bez ikakve sumnje dobili smo jedan "autorski" gangsterski film i konfirmaciju jednog potentnog reditelja.

Uprkos tome što kažu da nema ništa toliko loše u "autorskim" rediteljima, reklo bi se da su All Star imena španskog trilera Fernando Navarro i Rafael Cobos, više dali mašti na volju nego pokušajima da to "upakuju" u kontistentniju celinu. Pa ipak, da nije mašte, TORO ne bi imao ta vrlo zanimljiva uvrnuća klišea na koja smo navikli.

U ovoj podeli uloga, Luis Tosar je tu da pruži podršku Casasu i čini to na nivou svoje reputacije.

* * * / * * * *

TRANSPECOS

Pogledao sam TRANSPECOS Grega Kwedara, zanimljiv indie triler o trojici teksaških graničara koji sticajem nesrećnih okolnosti moraju da transportuju drogu lokalnog meksičkog kartela. Kwedarov film izvlači dosta iz niskog budžeta, iz glumačke podele koju predvode Gabriel Luna i Johnny Simmons takođe izvlači maksimum, ali na kraju umesto da istraje u svojoj svedenoj triler formi, počinje da luta, sa nekim nešto širim pretenzijama, ne samo u prikazu surovog života u pograničnom delu već i pointilističke naracije.

Kwedarov film ima scenario koji se donekle mehanički razvija, likovi povremeno rade stvari više zato što to treba priči, nego zato što to proističe iz karaktera, međutim ova forma trpi takva rešenja sve do trenutka kada Kwedar ne krene da pokušva da prevaziđe žanr, i tu presahne sva svežina ovog ostvarenja. Onda se otkriva ipak suštinska inferiornost ovog filma u odnosu na END OF WATCH i druge filmove o pograničnim shenanigansima sa kartelima.

Pa ipak, TRANSPECOS svakako ima svoje mesto na sceni, kao jedan solidan predstavnik indie interpretacije žanra koji nažalost nije uspeo da u potpunosti očuva konzistentnost pristupa. TRANSPECOS ostaje svojevrsna indie obrada NO COUNTRY FOR OLD MEN koja tom neovestern narativu dodaje svedenost indie krimića.

* * 1/2 / * * * *

LEVEL UP

LEVEL UP je niskobudžetni triler Adama Kendalla koji ne nudi ništa naročito originalno ali još dodatno nema sreće zato što se pojavio dok je NERVE još uvek u bioskopima. Opet je reč o čoveku koji neočeivano biva uvučen u nekakvu "igru" gde biva primoran da radi razne neobične stvari, a po svemu sudeći to sve neko snima i gleda.

Nažalost, u LEVEL UPu junak nekako ništa ne uradi, a ne biva bogznakako ni sankcionisan, tako da je ovo film o uceni u kome zapravo negativci kao da baš i nemaju efikasan sistem za sprovođenje svoje volje. Nažalost, ovo je jedan od onih filmova koji je nedovoljno zanimljiv i originalan da bi smo posle gledanja imali za čime da žalimo. Adam Kendall je ovo sve ostvario sa niskim budžetom, i svakako da bi sa više novca imao bolji film, ali kada se sumiraju utisci LEVEL UP ne deluje kao ostvarenje koje sugeriše išta više od toga da ovaj čovek može da sklopi osamdesetak nečeg što je, hajde da kažemo, podnošljivo.

* 1/2 / * * * *

MECHANIC: RESSURECTION

MECHANIC: RESURRECTION Dennisa Gansela nudi odmak u odnosu na Winnerov original pa i Westov rimejk. Naime, ovog puta Statham je stavljen u poziciju Avi lernerovog Bonda ili Ethana Hunta, a Ganselova inscenacija pre svega ide u smeru visoke estetizacije aktivnosti Arthura Bishopa. Scenario Philipa Shebyja i Tony Moshera, u pojedinim fazama odstupa od uobičajenog rasporeda akcionih scena za ovu vrstu filmu, nudeći nešto dužu melodramsku deonicu u uvodnom delu filma ne bi li nam stvorio utisak kako se Bishop zaista zaljubio i kako više nije onako hladan kako ga se sećamo, međutim, to ulaganje u vremena kako bi gledalac imao emotivnu investiciju na kraju nije bilo potrebno. Odnos koji uspevaju da razviju Statham i Jessica Alba u tom uvodnom delu, kasnije ne igra neku naročito veliku ulogu, osim u tome što Jessica Alba ima ipak znatno veću reputaciju i harizmu od glumica koje tradicionalno motivišu akcione heroje da ih spasavaju. S druge strane, čini se da posle tako detaljne uvodne melodrame, Ganselu ne ostaje puno vremena da razvije unutrašnju dinamiku u onome što je glavni adut filma a to su ubistva koja Bishop izvodi tako da izgledaju kao nesreća.

Za početak, nijedno od ubistava koje je izvršio ne izgleda kao nesreća, svako deluje ne samo sumnjivo već nedvojbeno kao ubistvo. Ali, povrh toga, svaka meta ima neku zjapeću rupu u obezbeđenju koja omogućuje Bishopu da napravi plan. Za ljude koji se tako plaše ubica, njegove mete u ovom filmu deluju neverovatno lakomisleno i imaju baš riskantne ventile za opuštanje u inače paničnom strahu od svega.

Otud su verovatno najbolje akcione scene one koje se u vezane za jahtu sa koje Stathan pokušava da spase Albu.

Gansel je u rediteljskom pogledu ovde pokazao da je u punom angažmanu. Moram priznati  da sam gansela zapazio kao vrlo veštog egzekutora još u nemačkoj kinematografiji i u RESURRECTIONu pokazuje da može da funkcioniše u holivudskom akcionom filmu ali da on lično možda baš i nije neophodan. Naprosto, Gansel mnogo stvari radi dobro ali u to sve ne unosi ništa novo.

Ne znam tačno kakav aranžman ima Tommy Lee Jones sa Lernerima ali u ovom filmu je ostvario malu ulogu jedne od meta. Jones je naravno stara kuka, sa njim nema mnogo problema ali svakako je mogao biti bolje iskorišćen.

Ukupno uzev, RESURRECTION je korektan film ali u ovogodišnjoj Lernerovoj ponudi ostaje iza CRIMINALa koji je na svakom nivou znatno bolji film ali i LONDON HAS FALLEN koji kao film nema mnogo dramskih kvaliteta ali ipak ima znatno bolju i maštovitiju akciju. Ono što ohrabruje jeste da Gansel ovom projektu prilazi sa punom koncentracijom i ambicijom. Šteta što rezultat nije bolji i maštovitiji.

Inače, važno je naglasiti da je i u ovom filmu Tajland na velika vrata ušao kao konkurencija Bugarskoj u imaginarijumu Avija Lernera.

* * 1/2 / * * * *

NOČNO ŽIVLJENJE

Pogledao sam NOČNO ŽIVLJENJE Damjana Kozolea. Moram priznati da sam teško mogao da zamislim nezanimljiv film inspirisan aferom Saše Baričeviča, ali skup dva vodeća regionalna filmska mediokriteta Kozole-Sviličić uspeva da ga isporuči. Ne samo da su tu moćnu priču uzeli tek kao polazište i nisu se suštinski osvrnuli na njenu najpre društvenu subverzivnost,a o konkretnoj perverziji i da ne govorim, već su iz nje pokušali da izvuku nekakvu kao savremenu dilemu kojoj uopšte nisu dorasli. Ovo je jedan od onih filmova u kojima supruga pita muža advokata kako može da brani krive ljude a on joj onda kaže kako je njegov posao da bude branilac.

Ako imate ljudi čiji su intelektualni kapaciteti na nivou uključivanja takvih replika, onda nemate čemu da se nadate kada malo pojačaju svoju moralnu zabrinutost.

Film počinje sudskom presudom o kojoj ne saznajemo mnogo sem da je kontroverzna i da je neko ko nije dobar oslobođen. Sve to je zapapreno ponekim plakatskim dijalogom u kome "zli kapitalista" kontemplira o tome kako je odavno trebalo ugasiti državna preduzeća. Pobednik tog procesa, ugledni advokat iste noći biva pronađen na ljubljanskoj ulici, izujedan skoro nasmrt, sa strap-on dildom.

I onda film počinje da prati njegovu ženu koja ide okolo i komunicira sa raznim državnim službenicima u nadi da će saznati šta se desilo njenom mužu, a kada nasluti da je reč o nekoj perverziji, možda čak i osveti, pokušava da podmiti ljude koje susreće ne bi li nekako sprečila bruku i medijski linč. E sad, to podmićivanje joj ne ide od ruke jer svi zapravo rade svoj posao i neće da kažu da je čovek koji je pronađen go i izujedan zapravo pao sa bicikla i nešto tome slično. Dakle, sistem zapravo funkcioniše, ne reaguje dobro na korupciju, ne dešava se ništa nepravilno, ali ni neobično ili interesantno.

Uprkos tome što junakinja sve vreme emituje zabrinutost da je njen suprug žrtva nekakve odmazde ili zavere, mi kao gledaoci nemamo dovoljno informacija o tome, i sve nam to deluje kao pokušaj da opravda supruga oslanjajući se na opšta mesta o atmosferi političkog obračuna.

Kozole je verovatno malo hteo da se nadoveže na atmosferu LAZARESCUa, i to nije nov film, ali Kozole je ipak stara mejnstrim njuška i njemu naprosto ta vrsta minimalizma ne leži što on pokazuje i ovde. Fotografija Miladina Čolakovića je atmosferična, visokoestetizovana i neumitno menja predznak onome što je Kozole želeo da postigne kroz kadriranje. Kozole je pisao scenario sa Sviličićem i Uršom Menart kao saradnicom, i dok je priča neizlečivo zanimljiva uprkos njihovim pokušajima da je unište, dijalozi su i dalje plakatski, naivni i lišeni sadržaja.

No, Kozole ipak jeste visoka liga, ova priča je živa klana nedoklana i NOČNO ŽIVLJENJE na kraju uprkos njihovom trudu nije sasvim nezanimljivo. Ipak, bilo je zamalo.

* * / * * * *

PERSECUTED

Jedan od zanimljivijih fenomena u savremenom američkom filmu jesu naslovi koji se obraćaju vrlo konkretnim ciljnim grupama, bilo da su to LGBT osobe ili hrišćanska desnica. PERSECUTED je film koji se obraća hrišćanskoj desnici a po nivou realizacije ima u sebi to nešto pomalo “off” što ga paradoksalno čini vrlo bliskim LGBT kinematografiji. PERSECUTED za početak nije naročito dobar film, ali nije to osnovni razlog zašto deluje malo “off”.

Glavnu ulogu igra James Remar, izvrsni grubijan iz naših omiljenih filmova koji danas primarno igra epizode na velikom i malom ekranu. Za početak, ovde igra glavnu ulogu, što mu u principu nije ni strano ni nepoznato, ali u poslednje vreme nije baš často, a paradoksalno, reklo bi se da je PERSECUTED kudikamo čak i skuplji od filmova koji bi sada zvali Remara za glavnu ulogu. Međutim, ostatak podele, naročito epizodne uloge čine glumci koji su daleko ispod nekog proseka epizodista čak i za ovu vrstu produkcije. PERSECUTED u sebi ima niz produkcionih idiosinkratičnosti, za početak reč je o B-filmu sa izvesnom DTV sudbinom koji je sniman u Americi što je u startu dosta retko. Zatim, u glavnim ulogama ima kakva takva imena kao što su James Remar, Fred Dalton Thompson, Dean Stockwell i Bruce Davison, ali su oni kako rekoh okruženi ispodprosečnim epizodistima. Sve to svedoči o tome da je ovaj film ipak imao teškoće da okupi ekipu zbog svoje specifične agende.

Ffred Dalton Thompson je bio republikanski senator pa je donekle logično da mu ovako žestoko politizovana priča nije strana, iako je dosta odmaknuta od bilo kakvog političkog mejnstrima kome je on pripadao. James Remar je verovatno samo očajnik. Ipak, zanimljivo je da Bruce Davison, ikona američkog “liberalnog” filma iz sedamdesetih, igra negativca koji je takođe “liberal” ili što bi naš narod sočno rekao socijaldemokrata. Praktično u ovom marginalnom filmu koji opet pa privlači pažnju, Davison na neki način pravi aluziju na samog sebe.

Reditelj i scenarista Daniel Lusko pokušava da koncipira ovaj film kao parafrazu paranoia trilera sedamdesetih prilagođenu potreba svoje desničarske publike. Nažalost, film je prenaivan da bi profunckionisao kao triler. Sukob između born again propovednika koji je vodio život greha pre nego što je postao born again hrišćanin i senatora koji želi da donese neki antireligiozni zakon kako bi država još jače kontrolisala vernike (sic!) deluje krajnje neuverljivo, naročito kada po senatorovom naređenju Secret Service krene da smešta posrnulom ali ponovo uspravljenom junaku.

James Remar je glumac na čijem licu se očitava burna prošlost i on je relativno uverljiv kao pali grešnik koji je otkrio vrlinu ali okolnosti nameštaljke zbog kojih on postaje glavni junak naprosto ne mogu da se tako lako prihvate.

Mehanika trilera ostaje ipak nedostižna Luskou i PERSECUTED pada već na nivou tog dramskog osnova kroz koji treba da se plasira ideologija.

Pa ipak, ono što je zanimljivo jeste da osim osnovne paranoidne premise, a to je da će neko progoniti vernike po Amerci, i da iza svega stoji Vlada - po vertikali - u principu glavni junak ne samo da nema neke spiritualne momente koji ga inspirišu, niti su njegovi vernici prikazani kao ljudi koji bi mu pomogli. Štaviše, Luscov film ne nudi baš laskav prikaz junakovog najbližeg okruženja, naročito ljudi iz njegovog mega churcha koji su srebroljubivi i željni moći.

U pogledu prikaza megachurch vernika i tog miljea, možemo reći da je PERSECUTED propustio priliku da bude istinski politički nekorektan tako što bi ove ambijente naselio vrlim junacima. Pa ipak, atmosfera generalne antirelegijske pretnje ostaje osnovno obeležje filma, iako ne pokazuje način kako bi to junak mogao prevazići osim silom kojoj na kraju pribegava.

Paradokalsno, reklo bi se da na faith-tržištu bolje uspevaju filmovi bazirani na matricama melodrame i fokusirani na porodicu ali ovo žanrovsko krilo itekako opstaje. Možda više ne produkuju theatrical izdanja kao što je bio OMEGA CODE ali i dalje olasiraju svoje radove na DTV.

PERSECUTED je verovatno bio pokušaj da se ova tema plasira u mejsntrim, pa sam rezultat nije do kraja uspešan u prenošenju poruke, i to pre svega zato što akcentuje strahove a nedovoljno ističe vrlinu. 

* 1/2 / * * * *

ПИКОВАЯ ДАМА: ЧЕРНЫЙ ОБРЯД

Pogledao sam ПИКОВАЯ ДАМА: ЧЕРНЫЙ ОБРЯД Svjatoslava Podgajevskog i mogu reći da sam izuzetno zadovoljan tim filmom. Reč je u ruskoj aproprijaciji Blumhouse horora i film koji nema čega da se stidi u danima LIGHTS OFFa, CONJURINGa ili novog POLTERGEISTa. Naravno, neke od ovih filmova su radili prekaljeniji reditelji (mislim na Gila Kenana, pre svih) ali Podgajevski zbilja nema ništa naročito da nauči recimo od Jamesa Wana.

Njegov film donosi tehnički izuzetno vešto realizovan haunting/ possession film smešten u urbani moskovski milje koji je fino estetizovan, i sa etno-elementom koji se javlja samo kao neki eho iz prošlosti. Nema zbora da je tradicija veštičarenja, magije i tome sličnog direkcija koja prija istočnoevropskom hororu, ali ovaj film definitivno nje folkloresploitation i najpre se nadovezuje na američki film, prebacujući samo traumatsko jezgro iz kog izvire pretnja iz puritanskih ogrešenja u kulačke korene stare Rusije.

Glumačka podela je odlična, klici su dobro izabrani i dizajnirani a glavni “odrasli” glumci su izuzetno svedeni i sugestivni u igri. Podgajevski uspeva da jako dobro održi tenziju, prikaže jednu natprirodnu priču u okolnostima savremenih vidova komunikacije i urbane alijenacije, i što je najvažnije jako dobro prepoznaje format svoje priče i format u kome treba da je ispriča.

Ovo je film koji tačno zna šta treba da pruži i sve to radi u adekvatnom obimu, i stoga stoji kao jedan od primera dobro shvaćene holivudske lekcije.

* * * / * * * *