THE PRESIDENT'S ANALYST

Pogledao sam THE PRESIDENT'S ANALYST Theodore W. Flickera. ovo ime liči kao pseudonim Theodore Roszaka, ali nije, po IMDBu taj čovek zaista postoji, i tim pre je čudno što izuzev ovog filma, on u svom opusu nema neki upečatljiviji nastup.

PRESIDENT'S ANALYST je 70s politički film u svojoj najslavnijoj formi, istovremeno zabavan, komunikativan i politički antgažovan. Polazi od premise za koju mi nije jasno kako je do sada neko nije uzeo za rimejk. Priča prati njujorškog shrinka koji postaje predsednikov analitičar, i vremenom biva iznuren poslom i strahovima koji prate njegov osetljiv poziv. Kada shvati da ne može bezbedno otići sa te pozicije, počinje da beži a u poteru za njim kreće celokupna špijunska zajednica.

Scenario je skladno napisan sa odlično postavljenim glavnim likom, i što je još važnije sa postupcima lika koji proističu iz njegove profesije i ličnosti. Negativci koji progone glavnog junaka su takođe interesantno postavljeni i dobro glumljeni, a ideološki kredo je vrlo precizan.

Flickerova režija je svedena, danas bi ovakav film bio rađen u jačem tempu, međutim ovaj tempo je sasvim u redu za film iz 1967. koji izgleda znatno modernije nego što bi mu godište sugerisalo. Flicker rediteljski odlično, čak i vrlo energično nalazi ravnotežu između komedije i špijunskog filma. Ako imamo u vidu da je ovaj film u suštini anarhičan, na hipi liniji, tim pre je snažniji od radova koje su na te teme izbacivali Bartel i Mazursky, barem na planu stila.

No, najbolje od svega je što PRESIDENT'S ANALYST u krajnjoj liniji funkcioniše kao repertoarska komedija sa Coburnom u glavnoj ulozi. Štaviše meni je bio i zabavniji od njegovih filmova o Flintu koje bi doduše možda morao da repriziram.

U svakum slučaju, THE PREDIENT'S ANALYST je izvanredan film koji iskreno preporučujem.

* * * 1/2 / * * * *

POKRAJINA ŠT.2

Potpuno je neverovatno iskustvo kada u dva dana pogledaš uslovno rečeno dva, ako ne žanrovska, filma, a ono barem filmove koji po nekim odrednicama koriste određene forme pa čak i sadržaje karakteristične za žanrovski film, triler i horor, oba nastala na prostoru ex-SFRJ, i oba odlična.




ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE je u tom smislu odličniji jer je reč o filmu evropskog formata, i ni po čemu se ne može porediti sa POKRAJINOM ŠT.2 Vinka Moderndorfera, međutim ni ovaj slovenački film nastao u koprodukciji sa Srbijom nije lišen svog internacionalnog potencijala, iako se ne kvalifikuje kao značajan.




POKRAJINA ŠT. 2 je film u kome je Srbija bila manjinski koproducent i kao takva je filmu pored novca dala i dva važna saradnika. Direktor fotografije je Dušan Joksimović, najpoznatiji kao redovni Dragojevićev DP, a jednu od glavnih uloga igra Slobodan Ćustić. Izuzetno je interesantno videti ovu dvojicu ljudi rekonteksutualizovanih u slovenačkim okolnostima, i sa zadacima bez kojih se ne bi mogao zamisliti ovaj film.




Dušan Joksimović kao DP izuzev velikih Dragojevićevih produkcija nije imao previše sreće sa drugim rediteljima, naročito kada je radio na HDu. Ovaj film je po svom proudkiconom zamahu manji, ali sniman je na filmskoj traci i pokazuje kako Dule ume odlično da se nađe i u kamernijim uslovima, da svoj stil prilagodi srednjeevropskoj upeglanosti i blagoj distanci koju je Modrndorfer želeo kako bi ostvario svoj pipav anrovski koncept.




U filmu koji u sebi meša crnu komediju, triler, slasher i istorijsku konspiraciju, fotografija igra značajnu ulogu pre svega kako bi istovremeno nudila realizam i stilizaciju, u zavisnosti od situacije. Zahtev koji je Moderndorfer postavio pred Joksimovića je nesvakidašnji za naše DPeve, vrlo je složen i Dule ga je odlično obavio, dokazavši da je jedan oa najboljih DPeva u regionu. Kako onda da mu u Srbiji, fotorafije van Dragojevićevih filmova ne valjaju. Odgovor sigurno nije samo u HDu kao tehnici, već verovatno u tome da radi sa autorima koji niti imaju koncept niti mu nameću bilo standard koji mora da dostigne i zadatak koji mora da reši.




Zatim, Slobodan Ćustić je maestralan kao slasher. Njegov slasher je crnohumoran, sav u underplayu, sa odličnom upotrebom onoga što Ćustića inače krasi a to je izvesni spoj šarma i brutalnosti. Ćustić se u ovoj ulozi koristi sredstvma koja se ne razliku puno od onoga što mora da igra u Srbiji, s tim što to ponekad u našem filmu, jer uloge nisu odgovarajuće napisane, deluje kao šmira a ovde ima funkciju. Moderndorfer je dakle pokazao da shvata šta Ćustić može da mu pruži i da je našao ulogu kojoj to odgovara.




Kad je reč o scenariju, Moderndorfer je napisao vrlo interesantan "mali" triler koji kreće kao bezazlena gotovo guyritchiejevska priča (samo zaista guyritchiejevska, nikada ne odluta u TRI PALME ZA DVE BITANGE) a onda polako postaje sve interesantnija, sa sve interesantnijim karakterima, pozadinom koja evocira neke zanimljive istorijsko događaje iz vremena Drugog svetskog rata, obiljem crnog humora i poštenog nasilja. Moderndorfer je odlično prilagodio Ritchieja slovenačkim okolnostima i od njega bi naši autori imali štošta da nauče.




Kada se scenario detaljnije analizira može mu se prebaciti to da se glavni lik nedovoljno transformiše, ali to se može opravdati time što je reč o čoveku koji se stalno pretvara i laže, tako da nema puno vremena da pokazuje neku istinsku emociju. Međutim, unutar tempa koji Moderndorfer nameće (ma koliko paradoksalno zvučalo-slovenački film koji ima tempo) izvesna slabost transformacije glavnog lika može da prođe a marko mandić ga igra sa hladnoćom mladog Daniel Craiga.




Kad je o exploitation ravni reč, film obiluje solidnim nasiljem a još više sočnim seksom za ljubitelje te vrste zabave.




Prikazivanje u Veneciji doduše jeste overstatement kvaliteta ovog filma. Što se moje procene tiče, on može da prođe kao više nego solidno repertoarsko ostvarenje u našim okolnostima, ali sigurno nije nikakva avangardna ili politička pripovest o neprijatnim događajima iz prošlosti. Prošlost se zaista dotiče kao plot device. Moguće je da su elementi prošlosti koji se dotiču kontroverzni, ili istiniti, svejedno, ali ipak ne treba ih izbacivati u prvi plan kada je POKRAJINA pre svega film o sitnom ljubljanskom prevarantu.




S druge strane, moguće je da Moderndorfer u eksploataciji svog filma prepoznao da su istorija i politika dobra udica, pošto je uostalom tema maskra po Sloveniji aktuelna u Italiji (setimo se kontroverzi oko italijanskog TV filma IL CUORE NELL POZZO) jer su 2005. bile godišnjice tih događaja.




Ukoliko je tako, ne mogu ga kriviti. Čovek je radio ono što će najbolje plasirati film, međutim, oni koji očekuju istorijsku priču neće je naći u ovom filmu. U ovom filmu je istorija samo plot device i ništa više. Ipak, sasvim je moguće da je upravo taj segment mračnih oslobodilačkih tajni ono što izdvaja ovaj naslov iz mase sličnih, pa takođe i to treba uzeti u obzir kada se nabraja sve ono što naši autori mogu da nauče iz ovog filma.




Slično kao i u slučaju filma NIJE KRAJ, i POKRAJINA pokazuje da su naši nekadašnji severni sustanari u "tamnici naroda" naučili kako da prave "normalne filmove" dok je nama ta tajna očigledno nestala, ili je možda ukradena i odneta tamo, kao što su svojevremeno srpske fabrike nošene u Sloveniju i Hrvatsku?




* * * / * * * *

IDI AMIN DADA: AUTOPORTRAIT

Pogledao sam dokumentarni film IDI AMIN DADA: AUTOPORTRAIT Barbeta Schroedera.

Karakteristika ovog interesantnog filma je to što govori o Idi Aminu kroz njegove intervjue, sa minimalnom intruzijom autora koji samo ređaju intervjue i poneki komentar ubace time što iza određenih izjava ubacuju informaciju o tome šta se desilo kao posledica tog razmišljanja.

Ono što je osnovna karakteristika ovog filma jeste da se karakter Idi Amina slika krozn njegove istupe, monologe i stavove, što nas dovodi do zaključka sličnog onom o filmu W a to je da je Idi Amin bio nedorasla osoba čija je svirepost i bezobrazluk prositicao iz njegove nezrelosti.

Međutim, šta se izvlači kao zaključak iz ovog filma? Prvo to da je i Idi Amin bio čovek sa svojim slabostima i vrlinama, i da se kroz njegovu nepatvorenu ljudskost zamuti odnos prema njegovoj svirepoj vladavine. Zatim, daje se jedan elitistički pogled na stvari, da ne može običan čovek, naročito ne običan čovek u Africi rastrzan atavizmima da vodi vlastitu zemlju, naročito u kontekstu savremene politike, što je na neki način i perfidna apologija kolonijalizma. I konačno, time što se Idi Amin uzima kao ličnost koja je poptuno inokosna, zanemaruju se širi faktori koji su ga doveli na vlast a koji nesumnjivo uključuju i strane sile koje su učestvovale u njegovom postavljanju.

Siguran sam da mnogi od ovih utisaka nisu bili Barbetova namera, već da je on želeo da prikaže jednu koloritnu ličnost sakrivenu iza jednom mistifikovanog režima. Međutim, ovi utisci pokazuju kako je ovaj atraktivni Schroederov pristup zapravo paušalan.

IDI AMIN DADA: AUTOPORTRAIT je odličan kao dopunsko gledanje za one koji su malo šire ispratili ovu temu, i kako rekoh, koncept je zanimljiv. Međutim, čini mi se da Barbet niti autori koji se bave ovakvim temama ne mogu u startu računati na potpunu upućšenost gledalaca i da je ipak ovaj autoprtret morao biti jače kontekstualizovan da bi bolje stajao kao samostalno ostvarenje.

* * * / * * * *

ODINOČNOE PLAVANIE

Najzad sam pogledao jedan film koji sam tražio više od 15 godina. Reč je o naslovu koji sam video u jednom katalogu Mosfilma koji je moj otac doneo sa nekog od puteva u Rusiju, i od tada ga tražim. Doduše, u jednom trenutku, bio je izdat na VHSu kod nas, od strane nekog opskurnog izdavača, sećam se da sam ga video na listi u YU VIDEU, ali na kraju nisam uspeo da ga pribavim ni na taj način.

Ipak, rapidshare je čudo a Rusi su osvedočeni pirati. Tako sam uz Gingerovu pomoć uspeo da lociram ODINOČNOE PLAVANIE Mihaila Tumanišvilija, u narodu poznat još i kao ruski Rambo.

I zaista ovaj film iz 1985. godine nesumnjivo jeste odgovor na Ramba i slične filmove o pojedincima koji odlaze po nalogu američke vlade ili tajnih službi ili samoinicijativno na razne tajne zadatke vojne prirode. U tim filmovima su često, a najviše u RAMBU 2 i 3 potkačinjani Sovjeti. Ovaj film po svom godištu, očigledno, jedino je mogao da bude reakcija na RAMBO 2 sa kojim je izašao relativno u isto vreme.

Stoga, imajući u vidu protok vremena, moguće je da ovaj film nije direktna reakcija na Cosmatosov film ali izgkleda kao da jeste.

U njemu se mogu naći razne zanimljive stvari. Pre svega, ovo je film koji prikazuje Ameriku i život u Americi u nekoliko scena. Pošto nije bilo američkih kola, junaci se voze mercedesom (slično kao što se u američkim filmovima sovjetski političari voze mercedesima) a političari se sataju u sobama u kojima pred njima stoje viski, tompusi i bežični telefon. :!: Slično američkim filmovima, dogovori između vladara u senci se dešavaju na golf terenu u toku partije koju prate i kediji u električnim automobilima.

Rekonstrukcija Amerike je dakle pristojna. Što se tiče toga kakvi su Amerikanci, ima ih i poštenih, ali ogrezlih u slatkom potrošačkom životu i oni su oličeni u mladom paru koji krstari morem svojom jedrilicom i upada u nevolje a Sovjeti im pomažu, a ima i zlih kao što su ti matori političari koji žele da izazovu krizu kako bi se Amerika spasila od bankrotiranja u trci za naoružavanjem. :D

Međutim, najzanimljiviji je archvillain, major koga Ameri šalju da obavi tajni zadatak potapanja jednog civilnog broda kako bi za to okrivili sovjetske manevre. To je očvrsnut polulud vijetnamski veteran koga progone sećanja na zverstva koja je ON POČINIO u Vijetnamu, za razliku od ostalih "I hope they let us win this time" Amera iz Ramba i sličnih filmova.

Međutim, kada dođe na tajni zadatak, Amerikanac odlepi i odluči da zaposedne tajnu američku pomorsku bazu i da sam započne otvoreni rat sa SSSRom time što će napasti njihovu flotu. Amerikanci šalju jedan B52 da ga uništi, međutim, sticajem okolnosti, Sovjeti saznaju za to pre njih tako da mala grupa njihovih marinaca, pripadnika mornaričke pešadije i obavi posao pre bombardera.

Ovaj film, deluje kao direktna reakcija na Ramba, slično video odgovorima na videoklipove koje imamo na YouTube. Mađutim, on je po mnogo čemu specifičan i upravo te specifičnosti i čine da Rambo ipak bude superioriiji naslov.

Pre svega, sovjetski junaci nisu larger than life kao Rambo, štaviše, mi našeg pozitivca koji vodi momčine iz mornaričke pešadije upoznajemo tek u 20. minutu. Sve dotle traje set-up sa američkom zaverom. Očigledno je da u tipičnom partijskom duhu, fil previše pažnje posvećuje objašnjavanju zašto je protivnik zao i zašto protivnik greši i ubeđuje nas da je potrebno reagovati. U tom trenutku, hteli ne hteli, Arnis Licitis, litvanski badass koji je glumio u brojnim sovjetskim i ruskim filmovima nesumnjivo postaje glavni lik, sličnu Burtu Lancasteru u TWILIGHT'S LAST GLEAMING.

Zatim, kada krene akcija, kroz sovjetske junake se ne kanališe bilo kakva frsutraciji, oni su vredni i profesionalni, ali ovaj film niti je apologija hladnog profesionalizma kao HURT LOCKER pošto to nije dovoljno potencirano, dočim je Rambo upravo figura kroz koju se niz gledaočevih emocija upija i kanališe.

Konačno, u svom pokušaju da odgovori na Ramba najdirektnije, koristeći se sličnim svedenim stilom, Tumanišvili pokazuje ako nije sposoban da artikuliše propagandnu priču u tim okolnostima, pošo je sovjestka propaganda po svom racionalnom karakteru mnogo opširnija od one koju nosi Rambo, i očigledno je da besprizorna forma ne odgovara prosvetiteljskoj propagnadi koju Tumanišvili gradi.

Konačno, snaga sovjetskog propagandnog filma bila je u grandioznosti, rediteljima kao što je Kalatozov, a Tumanišvili je očigledno, meni vrlo draga B-liga koja u tom trenutku 1985. u SSSRu više ne može da dostigne američku B-ligu.

Što se tehničke egzekucije tče, ona je osrednja. Nije na nivou Ramba, bliža je italo rip-offovima samo bez ekscesa koji je tim naslovima (recimo Margherittijegvom serijalu COMMANDO davao draž) davala količina akcije i nasilje, prvo jer  filmu nema previše akcije a drugo zato što nasilje nije na bilo koji način istaknuto.

Bez tih exploitation momenata čini mi se da je ODINOČNOE PLAVANIE bilo slabo konkurentno i u bioskopima moskovskih predgrađa, tamošnjim grindhousema jer se ta ekipa već tada polako snabdevala na ilegalnom VHS tržištu.

Paradoksalno, u stvari, ovaj film je verovatno mogao mnogo bolje da prođe na Zapadu, na kome je poznat pod naslovom SOLO VOYAGE a svojevremeno je bio primer koji je američka propagnda koristila kako bi dala primer negativnog prikazivanja Amerike u sovjetskom filmu. Ipak, na VHS tržištu onog vremena, verujem da je ovaj film imao svoju publiku pre svega van SSSR.

Tumanišvili je reditelj koji je posle ovog flma bio dosta aktivan mahom u žanru kriminalističkog i akcionog filma.

ODINOČNOE PLAVANIE je film koji pokazuje da je ponekad uzalud udariti na protivnika njegovim oružjem, naročito ako to oružje godinama nisi pripremao kao on. Međutim, kao i nogi pormašeni primerci oružja koji nikada nisu postali cenjeni ili ušli u masovnu proizvodnji, ODINOČNOE PLAVANIE je danas kuriozitet i radije se gleda od mnogih američkih izvornika u ovo vreme što pokazuje kako žanrovski film vrlo dobro stari, a to znamo i po našem primeru.

Verzija koju sam ja gledao nema titlove, ali sam ga uglavnom razumeo zahvaljujući tome što sam zapamtio ponešto ruskog iz škole. Međutim, čak i ko ne zna ruski može da isprati ovu rudimentarnu priču. Preporučujem ovaj film pre svega onima koje zanima da se pepuštaju ovakvim filmsko-ideološkim eksperimentima, a zatim i military buffovima koji u ovom filmu mogu da vide mnogo vojne opreme a pre svega meni najfilmičnije i brutalno nsiekorišćene Kamov helikoptere koji zbog svje konstrukcije rotora i relativne neiskorišćenosti na filmu deluju kao vozila budućnosti i mislim da bi sjajno legli čak u nekom visokobudžetnom SFu.

Za razliku od Amerikanaca koji su vođeni profitom obično nastojali da angažuju što boje reditelje za akcione filmove smatrajući ih okosnicom mejnstrim ponude, Sovjeti su drugačije doživljavali svoj mejnstrim i akcentovali su filmove sa većim umetničkim pretenzijama. Ipak, uspeh Timura Bekmambetova pre svega, a zatim i blokbasteri Fjodora Bondarčuka ili Vadima Šmeljeva pokazuju kao Rusi danas mnogo ozbiljnije doživljavaju tzv. "patriotski film".

* * 1/2 / * * * *

EXTREME MOVIE

Posle vrhunskog 60s filmmakinga sa kojim je era starog Holivuda pravila poslednje trzaje pred najezdom Novog Holivuda, oličenog u filmu ASSASSINATION BUREAU, prepustio sam se najprizemnijem što može da ponudi savremeni Holivud. I moram priznati da se nisam pokajao.

Naime, autori filma EXTREME MOVIE, teen sex komedije sa kojim Dimension ne zna šta će i sada ga plasira etiketa Dimension Extreme, verovatno nikome sem meni nisu neka marka. Međutim, ja sam zaista fasciniran njihovim scenaristčkim radom na filmu NOT ANOTHER TEEN MOVIE, jednoj od najinteresantnijih parodija koja se pojavila u istoriji filma ne samo zbog toga što je uspešna, nego i zato što parodira formu koja je u svojoj suštini komična.

EXTREME MOVIE je serija skečeva koje su pisali ljudi sa iskustvom iz SNL i ta sketch show psihologija je odlično aplicirana na formu. Gegovi su hit and miss, kao i uvek u ovakvim filmovima, ali attitude je odličan, prljav, morbidan i pre svega duhovit. Po samoj svojoj strukturi, fakturi produkcije, budžetu, EXTREME MOVIE nije ni blizu NOT ANOTHER TEEN MOVIEa naravno, ali sa svojih 75 minuta, stoji kao zaista sjajna večernja zabava za ljubitelje i poznavaoce, a o teen publici da i ne govorimo.

Michael Cera je glumeći u filmu SUPERBAD učestvovao u pretvaranju teen komedije u neku vrstu respektabilne forme. Meni je od svih Judd Apatow produkcija, iako ne najslabiji, čak ne ni među slabijim, SUPERBAD svakako iza KNOCKED UP. No, uprkos tome što je doneo nekoliko sjajnih glumaca, sjajnih likova, nekako mi se čini da je možda bilo i nekih efektnijih teen komedija koje su zasluživale da ponesu takav hype.

Cera se pojavljuje i u EXTREME MOVIEu, kao učesnik jednog od skečeva, i iako je u svojoj klasičnoj personi iz ARRESTED DEVELOPMENTA ili SUPERBADa, drago mi je što se zapljunuo i u jednoj ovako dirty i besprizorno R-produkciji koja seže u domen teensploitationa.

U svakom slučaju, EXTREME MOVIE preporučujem fanovima.

* * 1/2 / * * * *

THE ASSASSINATION BUREAU

Potpuno neočekivano naišao sam na film THE ASSASSINATION BUREAU Basila Deardena, prekaljenog žanrovskog reditelja koji je u svom bogatom opusu potpisao i neke značajne filmove, ali se ne može u punoj meri smatrati klasikom.

Ovaj film se može smatrati izvorom iz koga su napravljeni Millarov a još više Bekmambetovljev WANTED. Štaviše, prvih 20 minuta ovoga filma su suštinski osnov filma WANTED, čak i izvesni elementi scenografije pored sličnosti u priči povezuju ove naslove. Čudno je da na neki način ako već nisu potpisali Jack Londona kao pisca po čijem je delu nastao film, barem scenaristu Michaela Relpha nisu potpisali na Bekmambetovljevom filmu. Uostalom, ova sličnost između WANTEDa i ASSASSINATION BUREAU ne samo da je ogromna nego je primećena i ranije kod onih koji su pre WANTEDa gledali ovaj film.

Ono što je posebna draž jeste to što se postmoderni pristup svojstven savremenom stripu ne završava samo na tome da je WANTED aproprorao segmente ASSASSINATION BUREAUa već i po tome što je sam ovaj film sklon tome da se poigrava istorijom i tradicionalnim književnim prikazima određenih lokacija i ličnosti.

Film govori o tajnoj organizaciji Assassination Bureau Ltd. koja se bavi ubianjem ljudi po narudžbi, i za novac, ali pod uslovom da naručilac može da obrazloži zašto da žrtva zaslužuje da umre. Londonska novinarka početkom XX veka, odnosno pred WW1 istražuje tu priču i sama odlučuje da naruči ubistvo. Kada konačno ode u Biro, tamo upoznaje trenutnog šefa Biroa, potomka ruskog emigranta koji je osnovao tu kuću i od njega naručuje njegovo vlastito ubistvo pod optužbom da je naručivao i izvršvao ubistva drugih ljudi. On prihvata narudžbu vlastitog ubistva jer i sam smatra da je Biro izneverio svoju izvornu funkciju i poziva svoje saradnike iz upravnog odbora da ga likvidiraju, u protivnom oni sami će biti likvidirani. Međutim, jedan od njih ima svoj veći plan-planira da ubije celu Evropu i da započne Veliki rat.

Oliver Reed igra Ivana Dragomirova, ruskog potomka koga je otac odgajio da ga nasledi (senka WANTEDa ali i BALKANSKIH PRAVILA :)  ) dok Diana Rigg igra novinarku. Ovaj par je fenomenalan. Moram priznati da su meni i Oliver i Diana među dražim glumcima. Diana naravno zbog Emme Peel a Oliver zbog BROODa (premda znam da je to dosta neobičan film kako bi ikoga zavoleo kao zvezdu ali eto, ja i Kurta Russella pre svega volim zbog USED CARS). Njih dvoje su ekstremno harizmatični, i energični, prava je šteta videti koliki potencijal je Reed potom popio i srozao se do projekata koji su bili ispod njegovog nivoa. Što se Diane tiče, ona ne samo da je šarmantna već u ovom filmu gotovo da uspeva da me ubedi u priče starih filmofila kako su stare dive koje su manje pokazivale bile senzualnije od današnjih, raspoloženih na sve.

Negativce takođe igra vrhunska ekipa. predvode ih Telly Savalas i Curt Jurgens, draga imena iz te epohe. Svi sem Reeda iz ove postave su pre ili kasnije overili Bonda. Sam Basil ga nije overio ali što se tiče ovog filma, po rediteljskom umeću koje je pokazao, sigurno je imao predispozicije i da snimi neki film u toj seriji.

Dearden je vrlo dinamično inscenirao priču smeštenu na početak veka, sa odličnim tempom, kadriranjem i glumačkom igrom koji su podržani maštovitom scenografijom koja takođe dosta podseća na strip i odmiče se od istorijske preciznosti ka nekoj vrsti vrlo funkcionalne stilizacije. Dearden je sasvim dorastao Relphovom scenariju koji je maštovito razvio Londonovu premisu, i odlično je održao ravnotežu između akcije i komedije.

* * * * / * * * *

FRIDAY THE 13th

Kad sam danas gledao novi FRIDAY THE 13th, prvih 20 minuta sam mislio kao gledam "film-u-filmu", glup film koji gledaju junaci filma. Nažalost, joke was on me, ubrzo sam shvatio da sam ja taj koji gleda glup film. Uopšte reći da je FRIDAY film je već priličćan kompliment. Naime, da, on spolja gledano jeste film, ali u svojoj dubokoj suštini, on nije film čak ni u najeksploatatorskijem smislu reči. Ja zaista ne znam kako neko uopšte pomišlja da išta u ovom filmu može biti zabavno bilo kome, kolike god da ima kriterijume.

Naime, ovaj film u svojim najboljim fazama pokušava da liči na već potrošene, zaboravljene i potisnute konvencije koje su već zaboravljene i odavno se ne smatraju zabavnim i zanimljivim. Ono što ceo slučaj čini još bizarnijim jeste šta major studio želi sa ovim filmom. Naime, major studiji su odavno kao disreputable odbaciji i neke mnogo potentnije tradicije od ove koju invociraju u ovom filmu. Zbog čega bi oni pravili ovakav film?

Uostalom, sam slasher ovog tipa je nastao kao totalna eksploatacija snimana za jako malo od strane ljudi koji ne umeju bolje, ili bar ne mnogo bolje, zar ne? Ovaj film su snimili ljudi koji mogu bolje i mogu sebi da pruže uslove za bolje. Stoga jedini razlog jeste da se snimi "muzejski film", da se rekreira vid zabave koji je nastao iz nužde, ali da se usput ne iznađe nikakav modus kako da stvar istinski na bilo kom nivou funkcioniše.

Inače, ko se nada grudima, da ima ih, ali su sve plastika. A i pojavljuju se u kontekstima polnog opštenja koje, kako bih rekao, više liči na mehaničke prakse nekih životinskih vrsta nego živih ljudi i nije mnogo zanimljivo. Ko očekuje hard-R gore, toga nema čak ni plastičnog. Ovaj film je, da nema ovih loše odabranih grudi, vrlo PG-13 u suštini.

Ogroman pad na blagajnama u drugoj nedelji me raduje.