CREED

Pogledao sam CREED Ryana Cooglera, sedmi film o Rockyju Balboi koji polazi od interesantne premise ali od nje ne uspeva da napravi apsolutno ništa izuzev svojevrsnog rimejka prvog filma, ali inferiornog u svakom pogledu.

Kao što znamo u filmu ROCKY IV iz 1985. sovjetski bokser Ivan Drago ubio je Apollo Creeda, Rockyjevog rivala i prijatelja. Ono što nismo znali jeste da je Apollo imao vanbračnog sina Adonisa.

Trideset godina kasnije međutim, Adonis nije tridesetogodišnjak već mlad momak koji živi u luksuzu koji je Apollo stekao “na ruke” ali mu đavo ne da mira i on bi takođe da postane profesionalni bokser. Pošto mu pomajka to ne da, on odlazi sam u Filadelfiju ne bi li našao Rockyja Balbou da ga trenira.

Film za početak izbegava jedan interesantan aspekt a to je činjenica da bi Apollov sin imao trideset godina i da bi mogao biti olupina kakva je bio Sly u prvom filmu, a Michael B. Jordan bi po godinama to mogao da odigra. Umesto toga Jordan igra Adonisa kao mladog young guna kog Rocky treba da inicira u svet profesionalnog boksa.

Tema borbe je hipertrofirana kroz samog Adonisa, zdravstveni problem devojke koju zavoli a potom i Rockyjevo oboljevanje od teške bolesti, i na mnogim tačkama u zapletu, CREED počinje da smrdi na parodiju.

ROCKY BALBOA je trebalo da bude bookend Rockyja, i uprkos tome što film nije dobar, barem je bio loš na neki svečan i dostojanstven način. Zatim, snimljen je GRUDGE MATCH u kome Stallone igra Rockyja koji se tako ne zove a De Niro La Mottu koji se tako ne zove, i pošto je to trebalo da bude komedija ali nije bio smešno, može se reći da smo se i tu sentimentalno oprostili od Balboe.

CREED nije oproštaj već uvođenje novog mladog borca kroz ulogu Michaela B. Jordana i on je zapravo jedini kohezivni faktor ovog filma i jedini tračak nade da ako sada CREED postane serijal, a ne vidim razlog da ne postane, ima jako pouzdanog glavnog glumca.

Međutim, to oživljavanje ROCKY franšize kroz spin-off ponovo je urađeno kroz Rockyjev oproštaj. Sve priče o tome da Stallone zaslužuje nominaciju za ovu ulogu deluju kao vic, u najmanju ruku jer mu je ovo kako rekoh barem treći put da je igra (osmi put tehnički igra Rockyja ili Rockyja pod drugim imenom), a ne bih rekao da je sada ovo najbolja interpretacija.

Nažalost, uprkos tome što je CREED opterećen povremeno čak i suvišnim i nevešto sprovdenim reminiscencijama na ranije filmove, i na pojedine teme koje se Adonisa indirektno tiču ili uopšte ne tiću, sam rival u ringu nije sin Ivana Draga, ili neki Rus, da se zaključi ta frustracija čemu sam se iskreno nadao, naročito jer se podgreva Hladni rat. Naprotiv, rival je neki rendom Englez koji je tako rendom i prikazan i igran.

Završni meč je praktično repriza meča iz prvog filma, samo bez istinskog odnosa prema Adonisovom protivniku. Gledaocu ostaje samo odnos prema Adonisu, a on je nažalost toliko opterećen klišeima, a oni pak nisu urađeni sa ubeđenjem.

Ryan Coogler je očigledno Jordanov go-to guy i to je šteta jer je evidentno tanak reditelj, barem za sada. Posle FRUITVALE STATION, zaista me je iznenadila Cooglerova ideja i inicijativa da pravi spin-off Rockyja i nadao sam se da kad je već autorski upleten onda i ima šta da kaže. Međutim, ispostavilo se da nema šta da kaže i da bi neki rutiner ili plaćenik ovo sve možda i bolje uradio.

Proteklih godina borilački i bokserski filmovi su ponovo u trendu i CREED zbilja zaostaje za svojim savremenicima u svakom pogledu. Film koliko-toliko oživi u ringu ili kada se fokusira na Jordana ali je u svakom pogledu tanko realizovan, ponekad izgleda televizijski u najgorem smislu tog poređenja.

Nezavisno od moje kontemplacije o svemu onome što je CREED mogao biti, problem dakle ipak jeste u tome što na kraju nije uspeo da uradi ni ono što su na kraju izabrali da bude. Posle propasti znatno superiornijeg F4 na blagajnama, drago mi je da je Jordan uspeo da se se održi na blagajnama i dobije potencijalnu franšizu. Ono što me ne raduje jeste opšti utisak da je ovaj film u redu. 

* * / * * * *