KICKBOXER: VENGEANCE

Pogledao sam KICKBOXER: VENGEANCE Johna Stockwella, pokušaj da se rebootuje stari KICKBOXER serijal sa Alainom Moussijem u glavnoj ulozi. Prvbitni serijal je počeo sa Van Dammeom, da bi potom tu ulogu preuzeo Eric Roberts a za njim i drugi glumci. Elem, producenti sa Moussijem, nekadašnjim kaskaderom, misle ozbiljno i započeli su izradu cele trilogije. Van Damme preuzima ulogu mentora i u rebootu će imati konstantno pojavljivanje za razliku od prvog serijala.

Dave Bautista je producirao ovaj reboot i igra glavnog negativca, nažalost njegova uloga je svedena na ono što bi inače igrali neki kaskaderi, što je dosta bizarno ako imamo u vidu da je ovo film u kome je on sebi glumački mogao dati oduška. Kad je reč o scenama borbe, iako ne dolazi u najboljoj formi čak ni za MMA, Bautista deluje kao uverljiv protivnik Moussiju.

Međutim, na kraju priče, i po šarmu, i po borilačkim sposobnostima, Van Damme predstavlja glavni adut filma. KICKBOXER je na nivou suve akcije i toga kako je inscenirana, mogao biti prstojan akcijaš iz ove serije koja se sada snima na Tajlandu, novog “obećanoj lokaciji” za DTV, čije me otkrivanje izuzetno raduje. Pa ipak, Stockwell sve uspeva da pokvari time što ekstremno jednostavnu priču pokušava da nekako oneobiči i osveži flešbekovima, pretvarajući KICKBOXER u nepotrebno zamršenu i nejasnu celinu.

Ako tome dodamo nedopustivu grešku da Stockwell ima takav kapital kao što je Gina Carano u filmu, a nema nijednu borilačku scenu sa njom, onda je jasno da sa filmom zaista mnogo toga nije u redu.

Snimanje na Tajlandu je omogućilo da se junaci malo pobiju i na slonovima, do bude nekih lepih detalja, ali Stockwell to nije iskoristio i KICKBOXER ne deluje kao da je snimljen u postojbini ONG-BAKa i PROTECTORa. Ne koristi ni lokalni talenat u nekoj naročitoj meri.

Na nivou akcije, KICKBOXER nudi dosta gradiva, ali naprosto ne stvara dbru atnmosferu. U tim okolnostima, Moussi je na tragu da se nametne kao dobar profil za ovaj sadržaj ali to se ipak ne dešava jer samo Van Damme uspeva da se snađe u tako tretiranom prostoru. 

Paradoksalno gledao sam bolje filmove ovog tipa, sa slabijom akcijom što samo pokazuje da akcija ipak nije sama sebi svrha čak i u ovakvom DTV radu.

* 1/2 / * * * *

SKIPTRACE

Pogledao sam SKIPTRACE Renny Harlina, povratak mog finskog favorita ozbiljnom box officeu i blockbuster statusu preko KIne. Harlin nije prvi holivudski major reditelj koji je koketirao sa Kinom ali je svakako prvi koji je odlučio da tamo filmski emigrira. To mu je sigurno bilo olakšano time što je već u Holivudu bio pridošlica, pa se lakše adaptirao na novi dom. Uprkos tome što Renny poslednjih desetak godina nije u holivudskoj A igri, uspeva da snima svake dve godine, menjajući producente na vrlo zanimljiv način, od off-holivudskih exploitation eksperata poput Avija Lernera, preko gruzinskih propagandista do ruskih koćproducenata, uspevao je nađe posao. SKIPTRACE deluje kao poslovno najstabilnija varijanta. Kinesko tržište u usponu, saradnja sa Jackie Chanom je lukrativna, i ovaj film je zapravo zaradio ozbiljne pare.

Pre petnaest godina, Renny Harlin je trebalo da snimi film sa Jackie Chanom za New Line. Taj film nije snimljen jer je trebalo da se dešava u kulama WTC, i posle 11. septembra odustalo se od filma. Chan je u nekoliko navrata plairao lovačke priče o tome kako je bežao sa snimanja iz solitera koji se ruši itd. ali film nikada nije dostihao tu fazu.

Da su Chan i Harlin tada snimili film, obojica bi bili na vrhuncu svojih moći i to bi bio verovatno najznačajniji holivudski akcioni film za Chana koji je tamo obično radio sa rediteljima komedija. Ako se setimo perioda druge polovine devedesetih i prve polovine dvehiljaditih, Chan je bio ozbiljna box office sila, prvo kroz reissue svojih HK klasika koje su naizmenično radili New Line i Dimension, zatim kroz serijal RUSH HOUR. Ipak, po meni vrhunac tog perioda ostaje SHANGHAI serijal, naročito drugi deo SHANGHAI KNIGHTS koji je režirao talentovani David Dobkin koji nažalost potom nije nastavio sa onakvim usponom kakvom smo se nadali, iako je bio na pravom putu sa WEDDING CRASHERSom. Elem, Chanov holivudski output je stavljao veći akcenat na komediju, a neki akcioni reditelj mu i nije bio toliko potreban jer je za njegov dar maltene dovoljan samo neko da to sve zabeleži.

Harlin dolazi do saradnje sa Chanom u fazi kada je ovaj ipak ozbiljno ostario, i to u disciplinama za koje ne smeš biti oslobođen od fizičkog. Paradoksalno, ovo je faza kada je Chanu više nego ikada potreban reditelj akcionog profila, onaj koji zna da “lažira” sve ono što on više ne može integralno da izvede.

Harlin je pravi čovek za to, uostalom u više navrata je “karakterne” glumce pretvarao u akcione heroje. I zbilja, kada akcija krene, ako imamo u vidu Jackiejeve limite, sve to dosta dobro izgleda, i Harlin deluje kao da je “gladan” da nam pruži Jackiejev kanonski slapstick. Pa ipak, u tom domenu moramo priznati da se oseća kako Harlin radi sa HK ekipom i da u pogledu fakture slike SKIPTRACE ne liči na holivudski film. U tom smislu, rezultat ostaje kao čudan spoj Harlinove old school metodologije i HK slike koja bolje funkcioniše sa rediteljima koji nedostatak glossa nadoknađuju na drugi način. Ipak, ukupno uzev, akcija je više nego korektna za Jackiejeve trenutne standarde.

Kad je reč o hemiji Johnny Knoxvillea i Jackie Chana, naročito sam se radovao ovom pairingu jer je Knoxville došao u ovaj film direktno iz BAD GRANDPAa. Ako tome dodamo naše iskustvo sa time kako je Harlin uspešno tretirao Andrew Dice Claya u FORD FAIRLANEu, jasno je da su postojali dobri presedani. Nažalost, Knoxville i Chan imaju samo dobru volju, ali scenario im ne otvara puno verbalnih mogućnosti. Ipak, među njima neprestano postji nadmudrivanje, naročito kada uđu u MIDNIGHT RUN mode. No, ne može se sve veme igrati na jednu notu, i ovaj matchup svakako ne dostiže SHANGHAI serijal sa Owenom Wilsonom, koji je imao uostalom i ozbiljan scenario.

Scenariju filma SKIPTRACE se jedino ne može osporiti da bez milosti niže događaje i da nije dosadno, ali neka hemija među junacima se naprosto nije desila na papiru, pa ni Chan i Knoxville nisu uspeli da je proizvedu na ekranu. No, i dobra volja koju pokazuju mora da se računa.

Knoxville ima veliki dar za fizičku komediju i u nekoliko navrata prepušta Chanu da ga koristi kao ljudski rekvizit i ti detalji su jako zabavni. Dakle, sama ideja o spoju ove dvojice glumaca je bila dobro zamišljena.

Ono što je možda najveći problem na nivou celine jeste generalno aljkavo pakovanje filma. Umesto skora, uglavnom slušamo neki niz lookalike pop numera, a u pojedinim scenama umamo relativno neinspirisana rešenja, i to su uglavnom scene koje nisu akcione i za koje se u HK ne mari previše. Očekivao sam da će Harlin da ih istretira bolje, tim pre što dolazi iz Holivuda ali čini mi se da je i on prihvatio postulate HK filma. 

Harlin preseljava radnju u HK i videćemo kako će se snalaziti na sledećim projektima gde neće imati tako snažnog harizmarha Jackie Chana nad glavom. Pa ipak, SKIPTRACE koliko god da je upotrebljiv definitivno nije ono ostvarenje koje se očelkivalo od saradnje Chana i Harlina.

* * 1/2 / * * * *

KIDS IN LOVE

KIDS IN LOVE Chrisa Foggina imao je dobar osnov za pravljenje efektnog coming of age filma najpre u Willu Poulteru kog je imao u glavnoj ulozi, u pauzi između prestižnih holivudskih projekata. Poultera sam zapazio još u filmu WE'RE THE MILLERS kao ozbiljno pojačanje i ubrzo je on uspeo da se nametne u projektima visokog profila. Otud Will Poulter sasvim očekivano predstavlja glavnu snagu ove romantične priče koja nažalost zahvaljujući razbarušenoj strukturi ne uspeva da usmeri pažnju gledalaca i da im omogući da prepoznaju osnovne punktove u odnosu glavnih junaka. Aktuelizacija njihovog odnosa kreće prekasno, negde oko polovine filma a sve ono što se dotle priprema do kraja ostaje nezaokruženo. U određenom smislu, rekao bih da scenario deluje kao da je trpeo neke naknadne dodatke, pošto se mnogi motivi naprosto "prekasno" otvaraju imajući u vidu neke strukturalne postulate. Stoga, KIDS IN LOVE pre svega funkcioniše na bazi izuzetno harizmatičnih mladih glumaca i zanimljivih lokacija, i na bazi obilja tih aduta uspeva da ostavi znatno bolji efekat negp što kao priča zaslužuje. Kao i u filmu PAPER TOWNS, jednu od uloga igra Cara Delevigne, i ova dva filma mogu poslužiti za poređenje upravo u pogledu toga koliko je vešto postavljena struktura pomogla PAPER TOWNSu da kapitalizuje ljubavnu priču i harizmu glumaca.

* * 1/2 / * * * *

NEKOČ JE BILA DEŽELA PRIDNIH

Pogledao sam odličan slovenački dokumentarni film NEKOČ JE BILA DEŽELA PRIDNIH Urše Menart i u svojih 77 minuta trajanja vrlo efikasno i iznenađujuće informativno pokušava da dokaže svoju tezu - da su slovenačka pop muzika, dizajn, reklame i slika koju su time izgradili o samima sebi - pomogli da se ubrza proces osamostaljenja države. Film naravno ne pokušava da dokaže kako su to bili isključivi faktori ali se u pravoj meri fokusira na njihovu ullogu katalizatora.

Super-atraktivni i internacionalno prepoznatljivi sagovornici poput Slavoja Žižeka pojavljuju se samo u arhivskom materijalu, ali su oni koji govore u filmu ne samo vrlo kompetentni već i izrazito prepoznatljivi kao prototipi njuški iz osamdesetih koje se operisale po kulturama urbanih centara bivše SFRJ.

U vizuelnom pogledu, NEKOČ JE BILA DEŽELA PRIDNIH bazira se na talking head tretmanu sagovornika, koji su postavljeni u zanimljve mizanscene, ali zato vizuelnu svedenost nadoknađuje izvanrednim i izvanredno korišćenim arhivskim materijalom koji će naravno kod dela publike pobuditi i nostalgiju ali i snažne reakcije jer ima prizora uz koje smo zbilja odrastali.

Na kraju krajeva, film ne stavlja nikakav predznak pred samo osamostaljenje Slovenijom, i bavi se samo svojom temom, tako da nije iritantan za gledaoce iz drugih razdruženih jugoslovenskih republika. 

* * * / * * * *

THE EVIL THAT MEN DO

THE EVIL THAT MEN DO je španski krimić smešten u svet meksičkih narko kartela koji svojim nasilništvom i pitoresknošću boje savremeni američki film na poziciji negativaca. BREAKING BAD ih je fetišizovao na televiziji, a na filmu su ih se poduhvatali razni, od Stevena Soderbergha i Olivera Stonea, do Mela Gibsona u dva navrata. 

Katalonski reditelj Ramon Termens režirao je ovu čudnu žanrovsku mešavinu koja pokušava da uklopi nekakvu noir atmosferu sa oporom crnom komedijom koja prozizilazi iz konteksta. Rezultat je nažalost bled, vrlo spor, bezidejan, na čudnoj razmeđi između English-speaking filma i obraćanja hispano-tržištu. Sve to je nažalost jedno veliko ništa.

Preuzimanje naslova jednog od najefektnijih Bronsonovih trilera koji upravo karakteriše studija latinoameričkog sadizma, čini da ovaj film samo još dodatno podseti koliko je bezveze. 

* 1//2 / * * * *

THE ONES BELOW

David Farr, osrednji britanski scenarista snimio je svoj rediteljski debi THE ONES BELOW, štreberski triler koji je nastao po formuli koja u više slučajeva funkcioniše nego što promašuje. Film govori o psihozi dva bračna para koja žive u istoj londonskoj kući i čekaju bebu u isto vreme. Kako pogrešiti sa takvom premisom? Teško je. Ali Farr uspeva potvrđujući da njegov mediokritetski scenaristički rukopis prati i početnička režija koja više podseća na neki televizijski materijal nego na bioskop. Pa ipak THE ONES BELOW je na kraju ne samo dobio bioskopski tretman već i jako povoljne kritike.

Vrhunac užasa film dostiže u svojoj “mračnoj” završnici kada Farr pravi sekvencu u kojoj objašnjava svoj preokret za koji je izgleda ubeđen da je vredan suvog zlata, i tu film svakako gubi čak i onaj minimum dostojanstva koji ionako nije stekao. 

* 1/2 / * * * *

TANK 432

Mislili smo da smo se rešili Bena Wheatleya, da će on sada da pravi neke visokobudžetne kriptične filmove koji će barem lepo izgledati, ali on nam je ostavio svog direktora fotografije Nicka Gilleespieja da nastavi borbu. Gillespiejev prvi igrenjak TANK 432 je nastao u produkciji Bena Wheatleya ali uspeo je da očuva u njegov duh. Reč o genre bending iskustvu o grupi vojnika koji ulaze u neki onostrani bizarni psiho-kolaps na ratištu koje deluje kao da je zagađeno nekim opasnim hemijskim sredstvom.

Gillespie uspeva da stvori atmosferu, da izgradi sirovost u rediteljskom postupku, čak i da iz glumaca izvuče dosta toga, međutim, tu je i Wheatleyeva kriptičnost koja u slučaju ovog filma deluje kao žestok deja vu. Mislim, aman, pa čak su i Srbi snimili NEPRIJATELJA, film o tome kako grupa izolovanih vojnika ulazi u neku psihološku krizu.

Dakle, TANK 432 nije bezvredan film ali naprosto ne nudi ništa dovoljno novo da bi mogao da opravda žestoku pretenziju koja nema pokriće ni u sadržaju ni u inovaciji. Nick Gillespie se na nivou tehnike pokazao kao vešt reditelj i posao je obavio na vrlo visokom nivou, svakako da treba pratiti i dalje šta sledeće sprema. 

* * / * * * *