SMILEY FACE KILLERS

SMILEY FACE KILLERS Tima Huntera je susret dve kultne face osamdesetih. Bret Easton Ellis je glamurizovao moralnu i ljudsku eroziju omladine osamdesetih u raznim delima pa i ekranizovanom romanu LESS THAN ZERO, dočim je Tim Hunter zapamćen po filmu RIVER'S EDGE.

U tom pogledu film po originalnom scenariju koji je Bret Easton Ellis napisao mimo romana, a tematizuje teoriju da Smiley Face suicidi i davljenja mladih momaka nisu zapravo slučajna samoubistva i nasumnične slučajnosti već delo serijskih ubica ili neke sekte.

I u tom ogledu, Ellisov scenario krajnje jednostavno, redukcionistički tretira true crime pretpostavku o Smiley Face Killersima kao osnov za jedan isprazan slasher, bez mnogo dešavanja, bez mnogo ripper sekvenci, sa likovima koji vode ellisovske isprazne živote ali bez nekog ekscesa koji bi ih oplemenio.

Tim Hunter to sve realizuje pristojno i dostiže neku estetizaciju koja liči na dobru televiziju ili čak neki indie film kada gledamo pojedinačne kadrove ali kad se sve spoji u celinu, ništa od problema Ellisovog predloška nije rešeno. Ovo je moralo biti mnogo radikalnije snimljeno da bi se toj ispraznosti teksta dao neki smisao.

Tim Hunter i Bret Easton Ellis su mogli biti eksplozivan spoj iz našeg detinjstva, ali nažalost, kako to obično biva sa Ellisom, nije se iz velikog očekivanja izrodilo ništa naročito i RULES OF ATTRACTION danas marginalizovanog Rogera Avaryja ostaje možda i najozbiljnija ekranizacija ovog pisca koji voli ekran, možda i više nego hartiju,

Svakako da je Patrick Bateman iz ekranizacije AMERICAN PSYCHO postao meme, ali ta ekranizacija je ipak veoma slab film, a o ostalim se može reći samo još gore od toga. Na neki način RULES OF ATTRACTION je uspeo da očuva barem tu neku visceralnost i ironiju unutar same forme kroz Avaryjev postupak, a LESS THAN ZERO vremenom dobija na simpatijama kao i svaki stari film kada se postepeno izmešta iz konteksta.

Ovih dana je aktuelna serija THE SHARDS u kojoj Ryan Murphy pravi jednu atrakciju ali ne uspeva da pobegne od činjenice da je to sve samo jedna skupa slikovnica šupljeg senzacionalizma.

U tom pogledu, SMILEY FACE KILLERS je izuzetak utoliko što nije baziran na romanu, i što je toliko nemaran prema true crime izvorniku na kog se oslanja. Sve ostalo je tipično za Ellisove ekranizacije, s tim što su glumci nepoznati i budžet (nešto) manji.

* 1/2 / * * * *