EL SER QUERIDO

Rodrigo Sorogoyen nije uspeo da izbegne tzv. "efekat Bardema" a to je situacija kada izvanredan španski reditelj dođe u fazu da treba da snimi nešto veliko i onda za tu priliku pozove najvećeg španskog glumca na svetu da to uveliča, ovaj razmontira kostim i masku vanzemaljca koju nosi u holivudskom blokbasteru i dođe, i onda nastane delo čvrsto smešteno na Opštem mestu, sa Bardemom koji u većoj ili manjoj meri samoupravlja.

Sorogoyen je u filmu EL SER QUERIDO uspeo da zaobiđe neke klopke ali neke su bile neizbežne.

Ono što je zaobišao je loša Bardemova uloga. Nema sumnje da je Bardem, inače jedan izvanredan glumac i faca moje mladosti, izuzetno potentna pojava na ekranu ali je u poslednje vreme počeo da nadrasta okolnosti i da samoupravlja kao Jack Nicholson u poznoj fazi. Kod Sorogoyena, na svu sreću, Bardem je pružio izvanrednu ulogu - igra harizmatičnog filmskog reditelja i taman ta njegova ponekad destruktivna prezentnost ovde radi u korist filma. Nasuprot njega imamo Vicky Luengo koja je Sorogoyenovo otkriće i u seriji ANTIDISTURBIOS je napravila ulogu u ravni nečega što je ranije umela da pruži Angela Winkler kod Schloendorffa u KATHARINE BLUM, i ona je u međuvremenu prepoznata i kod Almodovara kao jedna nu school diva španskog filma. Kao njen early adopter, baš preko Sorogoyena sam se nadao da će podele sa njom biti noseći zid njegovih novih filmova, naročito kada je njegova muza Marta Nieto otišla malo u off. 

Ovde Sorogoyen uspešno kombinuje old school igru Bardema i nu school igru Vicky Luengo i tu nema disbalansa. Štaviše, koliko god on činio film "svojim", na kraju svega, on postaje poprilično njen, dakle ima ona čime da se suprostavi starom šmirologu pa i da se iznese sa njim.

Druga stvar koja je dobra jeste Sorogoyenova energija i veština. Film ima intenzitet, ima visceralnost, ubedljivost, energičan je i deluje kao nešto što snima reditelj koji je već snimio vrhunska dela a tek zapravo ulazi u prime. Ovo je velika produkcija, ambiciozna i Sorogoyen je orkestrira vrlo suvereno.

Ove dve stvari su bitne jer sama priča je prilično staračka.

Ovo je film o reditelju koji ulazi u godine i angažuje svoju ćerku s kojom nije baš u kontaktu da igra važnu ulogu u njegovom novom filmu, sa idejom da se sa njom zbliži kroz rad. Tokom filma međutim, shvatamo da se on sa njenom majkom zapravo razdvojio kroz rad na svom prvom filmu i da rad sa njim ne mora nužno biti put ka zbližavanju, upoznavanju i popravljanju odnosa.

I sad, Sorogoeyn tu kombinuje svoj komentar procesa nastanka filma - koji je prikazan vrlo verodostojno ali je za moj ukus prerano za takvu priču u njegovom opusu, naročito jer recimo ovakav film kao što je film-u-filmu ovde, on do sada nije snimao. Dakle, proces rada je prikazan verodostojno ali fali mu metafilmska dimenzija jer verziran gledalac zna da Sorogoyen takav film nije snimao i da tu ne kanališe ništa istinski svoje.

Način na koji se rad reflektuje na odnose među likovima je mahom na nivou opšteg mesta. To je dobro glumljeno, odlično inscenirano i snimljeno, ali ipak se ne može ne osetiti da smo ovako nešto ne samo već videli, nego i da nas ni prvi put nije ispunilo.

U tom pogledu, barem kod filma-u-filmu sve zaista funkcioniše sem metafilmskog sloja, u smislu da znamo kako Sorogoyen ne kanališe ništa svoje, dočim u ovom porodičnom-psihološkom aspektu imamo izvesna podrazumevanja i manjak svežine.

Ukupno uzev, EL SER QUERIDO je uspeo prestige picture na nivou produkta ali je u pogledu snage i svežine ipak najmanje bitan Sorogoyenov film, uprkos činjenici da spada među njegova veštije i zrelije izvedena dela.

* * * / * * * *