MALL

Pošto je Weeknd ove nedelje debitovao kao jedan od kreatora serije THE IDOL, vreme je da se malo osvrnemo na filmove koje su režirali muzičari a propustio sam ih do sada.

Zainteresovala me je dosta bogata filmografija nu metal muzičara. Krenuo sam od jednog od najdražih - Josepha Hahna. On je snimio film MALL po romanu Erica Bogosiana, poznatog glumca, pisca i performera, a u produkciji Vincenta D'Onfria koji u filmu i glumi. 

Dakle, zanimljiv je taj spoj, s jedne strane tu je Joe Hahn kao jedan nu metal stvaralac, a s druge D'Onofrio i Bogosian koji su stara škola nezavisnog filma, alternative itd.

Film koji je snimio ima jedan indie senzibilitet i društveni pesimizam iz asortimana AMERICAN BEAUTY, ali izveden trehnikom visoke estetizacije kakvu smo viđali baš u video klipovima. E sad, u scenariju nema mnogo kvaliteta a ni u produkciji nema mnogo novca da bi se na bilo kom od ta dva fronta Hahn nešto istakao.

U suštini, priča je jedan garden variety angst, sličan onome o čemu Linkin peva, samo što ovde to nije ideativno već smešteno u milje relativno konkretne američke provincije. Struktura je osvežavajuće jednostavna ali sam zaplet je mlak, nema snažne drame. U vizuelnom pogledu, Hahn ima u par scena zanimljiva rešenja, u jednom čak veoma dobro, i to je donekle uspeliji deo, ali bez probijanja očekivanja.

Noseću ulogu igra Cameron Monaghan, sjajan mladi glumac i standardno je dobar. Gina Gershon je takođe u formi. D'Onofrio i Stormare međutim ne donose dovoljno.

Da je ovaj film radio neki filmadžija, ostao bi relativno nezapažen. Međutim, pošto ga je snimio poznati muzičar, privukao je pažnju kojoj nije dorastao jer se automatski očekivalo da on ima puno toga da pruži i kaže, a to se nije desilo. Rezultat je možda i brutalnija recepcija od zaslužene.

* * / * * * *

LOVE TO LOVE YOU, DONNA SUMMER

Roger Ross Williams i Brooklyn Sudano snimili su vrlo upečatljiv dokumentarni film o Donni Summer za HBO pod naslovom LOVE TO LOVE YOU, DONNA SUMMER iskoristivši pristup do sada neviđenoj arhivi i gradeći vizuelni aspekt filma isključivo na bazi tog materijala.

Naime, pored svih mogućih arhivskih materijala koji postoje o Donni Summer a nastali su u sklopu njenog zvezdanog uspona i karijere, ona je kupila kameru relativno rano u svom životu i jako puno se snimala sa porodicom i prijateljima, tako da je i puno tog materijala našlo svoje mesto u filmu.

LOVE TO LOVE YOU, DONNA SUMMER u zvučnoj slici ima naravno njenu muziku, ali i ispovesti kako njene tako i njene porodice i važnih ličnosti iz njenog života.

Njen naizgled gladak put kroz svet muzike podstaknut uspehom u vreme disko groznice, zapravo je mnogo komplikovaniji, kreće iz Bostona - grada negostoljubivog za crnce, preko Nemačke gde nastupa u lokalnoj postavci KOSE, potom peva šlagera i upoznaje Giorgio Morodera, i potom preko Neila Bogarta i etikete Casablanca koji je afirmišu u Americi i dovode nazad u domovinu da zauzme jedno od najviših mesta u panteonu pop muzike.

Njen život ima sve predispozicije jedne priče o putu do zvezda kroz trnje ali i neke bizarne zaokrete kao što je okretanje religiji kojim je odbila ogroman deo svoje fanbaze koju su činili homoseksualci.

Film je nenametljiv u pogledu izlaganja hronologije i činjenica, ali je na kraju koherentan i referentan. Međutim, impresivan je u svojoj vizuelnosti jer ova arhiva zaista uspeva da nam pomogne da prodremo negde do same Donne Summer i razumemo bolje ono što je osećala i što je pokretala. Malo koji film uspeo je da tako vizuelno potkrepi ono što bi inače neko izneo samo kao utisak.

Brooklyn Sudano je Donnina kćerka, dakle film ima tu porodičnu dimenziju, i oblikovan je sa idejom iskupljenja. To mu daje dozu subjektivnosi, ali ne umanjuje efekat onoga što u njemu zaista funkcioniše.

* * * 1/2 / * * * *

YOUNG WARRIORS

Lawrence David Foldes je snimio film YOUNG WARRIORS kao neformalni nastavak svog producentskog ostvarenja MALIBU HIGH. U ovom filmu junaci iz narečene škole posle mature odlaze na koledž i kada sestra jednog od njih biva silovana oni svoj fray boy život zamenjuju životom noćnih osvetnika koji preko dana na časovima problematizuju pitanje pravde u društvu.

Film zvuči suludo kad se prepričava, znam, ali takav je i kad se gleda. Naime, ovo je film koji kreće kao frat komedija, onda se pretvara u tvrd exploitation koji usput traži i neku vrstu socijalne dimenzije. Producirali su ga Golan i Globus te ako znamo šta oni žele, to jesu i dobili, ovo jeste između ostalog i vigilante film a to je format s kojim su oni dobro prolazili, setimo se DEATH WISHa, međutim nesporna je namera i da bude nešto više od toga.

Direktor fotografije je legendarni Landisov saradnik i veteran porno industrije Mac Ahlberg, montažer je Ted Nicolau, a poseban kuriozitet je da je za Foldesa film izgleda delimično ili u celosti režirao nepotpisani Deran Sarafian - danas doajen američke televizije, ali početkom devedesetih je on bio stasao u zanimljivog B-autora. Ovaj film iz 1983. je njegov baš rani rad kad je on lično bio u tvrdoj low budget fazi kao klinac - mada sam film nije snimljen potpuno bez ičega.

Ernest Borgnine i Richard Roundtree su potpisani kao zvezde ali su sporednjaci, igraju oca silovane devojke i njegovog partnera, obojica detektivi, i nemaju znatniju ulogu u priči ili zapaženo prisustvo na ekranu.

Ova žanrovska mešavina ne funkcioniše niti je bilo koji od žanrovskih segmenata dobro izveden. Ipak, ko izučava vigilante film, svakako baš zbog te mešavine, iako neuspele, treba da ga vidi.

* 1/2 / * * * *

INFLUENCER

Kurtis David Harder potpisuje precenjeni triler INFLUENCER koji se kreće formatom "lonely white female" mustre s početka devedesetih u priči o mladoj influenserki koja odlazi na Tajland i tamo nailazi na psihopatkinju mračnih namera, koja i pošto je ukloni nastavlja uz pomoć AI i deep fakea da ostavlja utisak njenog daljeg života i rata kako bi je finansijski skroz iskoristila i posle smrti.

I taj novi motiv iskorišćen je kao detalj, i nesporno je zanimljiv, ali fundamentalno on nema bitnu ulogu u filmu. Priča je i dalje konvencionalna. I dalje su to ljudi koji se međusobno lažu kada dođe do situacije da će zločin biti otkriven itd.

Harder se bavi novim tehnologijama i novom kulturom, ali njegov film živi i umire upravo na nivou vrlo starinske konstrukcije i izvedbe trilera baziranog na karakterima. I nažalost na tom planu je prosto oskudan, a ono što je u njemu dobro niti je novo niti je besprekorno izvedeno.

Harder je imao na raspolaganju nekoliko kvalitetnih elemenata, pre svega harizmatičnu glumicu u ulozi psihopate, odlične tajlandske lokacije i ambijente, i milje u kom se sve zbiva, ali nije od toga izgradio vrednu celinu.

* * / * * * * 

OUTLAW KING

OUTLAW KING se bavi borbom za nezavisnu Škotsku u Srednjem veku, delimično se preklapajući sa Gibsonovim BRAVEHEARTom, sa kojim deli i svog glavnog junaka Roberta the Brucea koji je tamo bio sporedni lik. U principu, uz sve Gibsonove istorijske proizvoljnosti, BRAVEHEART i dalje ostaje najbitniji film o ovim dešavanjima.

OUTLAW KING takođe nije previše istorijski verodostojan i u suštini želi da bude jedan zanimljiv film o viteškim pustolovinama Roberta the Brucea koji je odlučio da povrati svoje kraljevsko dostojanstvo i ipak istera Engleze. Nema ovde neke duboke političke analize. Nema čak ni neke duboke razrade prilično osetljivih životnih okolnosti koje su nastupile kada su Robertu otete druga žena i prva ćerka, ali film nudi jedan dosta solidan hardver na ovu temu.

Završna bitka je impresivno izvedena, a i ostale su veoma solide. Chris Pine kao Robert je odličan, i uzima protagonizam kao jedan aktivni junak, praktično osnovni činilac ne samo u donošenju odluka nego i u fizičkoj egzekuciji planova. Aaron Taylor-Johnson je zanimljiv kao Douglas, velikaš čije je prezime bilo prokaženo od Edwarda I, dok su svi ostali solidni, ali nemaju priliku da jače razviju karaktere. Edward II je recimo prikazan bajazitovski, bez onih karakteristika koje su ga činile kod Marlowea i Jarmana.

Fotografija Barry Ackroyda je drugačija od svega što je inače radio. Nema ovde sirovosti sa ramena, mnogo više se prave kadar-sekvence gde god može. Ovde Ackroyd pokušava da bude što "čistiji" i konvencionalniji i u tome uspeva. 

David Mackenzie je rediteljski mogao biti sigurniji, pre svega u zamisli šta zapravo pravi, ali ovde je ipak fokusiraniji nego u HELL OR HIGH WATER.

U zavisnosti od toga koliko vas ova tema zanima, koliko su vam važne istorijske činjenice, kakvu priču očekujete od ovoga u 21. veku, utisak filma varira od * * do * * *.

IDEAL '68

Marko Subotić i Almir Sečkanović snimili su IDEAL '68, televizijski dokumentarac koji tehnički ipak moramo smatrati filmom jer je prikazan u bioskopskoj sali, pored toga što ga i sami autori tako vide.

Otud, ova suštinski uspela televizijska emisija mora biti i sagledavana barem kao televizijski dokumentarac, i u tom pogledu nema se šta drugo reći sem da izgleda televizijski, sa tom razliku što simulira filmski pristup time što svoje protagoniste malo snima u njihovom ambijentu, u svakodnevici i dodaje im neku fizičku radnju.

U principu te intervencije su hvale vredne i čak su znakovite, naročito kada krenu na kraju da ispisuju svoj moto koji im evocira uspomenu na 1968.

Ono što takođe podseća na savremeni dokumentarni film jeste to što se ne rekonstruiše tačna hronologija i šta se dešavalo kog dana, i kog sata. Međutim, sama rekonstrukcija događaja, njegovog smisla u kontekstu evropskih i pre svega jugoslovenskih dešavanja, dosta je solidna, zanimljivo je što se pojavljuje i Latinka Perović koja baš ne može da zauzme poziciju koju je imala tada ali iskazuje skepsu prema dešavanjima.

Dok su Dragoljub Mićunović i Sonja Licht pre svega fokusirani na svedočenje sa najburnijeg protesta u SFRJ, Puhovski iz Zagreba dobro analizira stvari, kao i istoričar Klasić.

Na kraju, IDEAL '68 zbilja i nije puka televizijska emisija. 

THE FINEST HOURS

THE FINEST HOURS Craiga Gillespieja je priča o spasilačkoj misiji Obalske straže iz 1952. godine, snimljena za Disney kao jedan benevolentni, sentimentalni, staromodni spektakl, o hrabrim državnim službenicima i domišljatim radnim ljudima. U tom retro maniru, film nudi apsolutno sve što je potrebno i meni je bio osveženje u tom pogledu, i koliko god to bizarno zvučalo, sam događaj je ne samo filmičan već je uspeo da se ispostavi i kao dovoljno dramatično strukturiran. 

Dok je Warnerov PERFECT STORM u režiji Wolfganga Petersena bio nešto slično, ali bez tolike sentimentalnosti a i povoljnog ishoda, THE FINEST HOURS je film o hrabrosti i vrednostima, oluji koja uznemiri i fizičku stvarnost ali i moralni prostor, i do kraja priče se sve vraća u normalu.

Sve ovo naravno može biti sagledano i sa druge strane, sa one s koje ovo sve može nekome da ne odgovara. I to je takođe legitimno gledište.

* * * / * * * *