THE VOICES

Pogledao sam THE VOICES Marjane Satrapi. Imao sam jako velika očekivanja od ovog filma i tokom gledanja strašno želeo da bude bolji, međutim, krajnji utisak je ipak da je ovo rad sa ogromnim nedostacima. Šteta.

U osnovi Marjane Satrapi je snimila film u najboljoj tradiciji Franka Tashlina, sa iskorakom u vizuelnom pogledu i dobrim inkorporiranjem tradicije Looney Tunes animacije u jedan edgy crnohumorni narativ. Marjane Satrapi nije prva u toj tashlinovskoj tradiciji, pored njegovog zvaničnog “potomka” tu su pre svega John Requa i Glenn Ficarra koji su radili to isto kao scenaristi u CATS & DOGS (film koji nije edgy) i I LOVE YOU PHILIP MORRIS (koji jeste edgy).

Marjane Satrapi pokušava da napravi amalgam CATS & DOGS i I LOVE YOU PHILIP MORRIS ali nažalost to joj ne uspeva jer scenario Michaela R. Perryja ne nudi apsolutno nijedno zanimljivo rešenje izuzev osnovne premise da je život serijskog ubice sličan idiličnom filmu iz pedesetih onda kada nije pod lekovima. Možda i najzanimljivija deonica filma jeste ona kada junak popije lekove i pod uticajem psihofarmaka dolazi u dodir sa realnošću koji je bolan i samim tim nepodnošljiv jer ga suočava sa time da je ubica.

Drugi dobar element filma su glumci. Ryan Reynolds je odličan kao duševno oboleli hunk, a Anna Kendrick je tradicionalno šarmantna i lepršava kao devojka sa kojom on po svemu sudeći može da započene vezu koju ne može da očuva zbog ubilačkog minulog rada. Međutim, Marjane Satrapi potroši čitavu prvu polovinu filma na ekspoziciju da bi potom negde od polovine do početka trećeg čina krenuo odnos Reynoldsa i Kendrickove. Stoga ni ti efektni odnosi među likovima i izopačena ljubavna priča ne uspevaju da se razviju.

Na kraju krajeva, glasovi koje čuje glavni junak nisu preterano zanimljivi. Štaviše, ono što se dešava u dijalogu između ubice i njegovih kućnih ljubimaca koji ga savetuju predstavlja jedan od najpredvidivijih i najracionalnijih delova filma. Pitanja koja oni postavljaju uprkos “smešnim glasovima i akcentima” koje pravi sam Reynolds spadaju u tipične “zločin i kazna” dileme, i praktično se podrazumevaju kada su neizgovoreni.

Otud, THE VOICES kao neki umobolni DR. DOLITTLE nažalost ne odlazi dalje od tog deklarativnog koncepta. Nažalost, scenario Michaela R. Perryja sadrži upravo sve one potencijalne klopke koje karakterišu scenarije na koje se "lepe" strani reditelji kada dođu u Holivud, naivno verujući da će baš oni naučiti Amerikance kako se snima film. I na kraju završe sa filmom koji pati od problema koje većina "konvencionalnih filmova" nema.

Marjane Satrapi je stekla slavu sa PERSEPOLISom, stripom i animiranim filmom, i otud njeno smeštanje u tashlinovsku tradiciju ima itekakvog smisla. Uostalom, njegov uticaj je evidentan upravo u konstrukciji mnogih scena, upotrebi boja, fizičkog humora. Ruku na srce, i mnogi njegovi filmovi nisu bili briljantni u pogledu scenarija pa bih rekao da THE VOICES unekoliko podseća na njega i po manama.

THE VOICES je film koji pokušava puno dobrih stvari ali na kraju, pre svega krivicom scenarija, malo koju postiže. 

* * 1/2 / * * * *

THE EICHMANN SHOW

Šešelj je gostujući u Ćirilici izneo da je Hag bio zapravo svojevrsna ispravka Nirnberga. Onda bi se na bazi tog poređenja moglo reći da su prenosi iz ICTY zapravo pokušaji da se ponovo značaj snimaka suđenja Eichmannu. 

Naravno događaji na prostoru bivše Jugoslavije su bitno drugačiji od nacizma tako da ne znam koliko su ova poređenja adekvatna, međutim, ono što je sasvim sigurno jeste da prenosi suđenja nisu ni na koji način doprineli širenju “istine” o zločinima i naprotiv povećali su popularnost haških optuženika.

Pogledao sam THE EICHMANN SHOW, BBCjevu rekonstrukciju pokušaja da se prenosi i snima suđenje Eichmannu. Martin Freeman i Anthony LaPaglia glume glavne uloge u ovom TV filmu nastalom po scenariju Simona Blocka. Nažalost, iako ovaj scenario uspeva da napravi i nekakvu sveproživajuću nit priče, i niz ilustrativnih detalja, i ima ideju kako da kroz malu priču ispriča veliku priču, sve to rezultira jednom praznom celinom u kojoj na kraju krajeva ne uspevaju da zažive likovi.

LaPaglijin Leo Hurwitz je kudikamo upečatljiviji kao nabustiti Blacklister koji na kraju ipak uspeva da pokaže svoj talenat i da opravda rizik koji je u njega uložio Milton Fruchtman, ali ukupno uzev, sve što nam na kraju nude likovi je žestok “second hand”.

Martin Freeman je jedva tek korektan u ulozi Miltona Fruchtmana, i više podseča na niz svjih ranijih likova, na Watsona koji asistira LaPaglijim Sherlocku.

Sporadična zadovoljstva THE EICHMANN SHOW prevashodno nudi u deklaartivnim situacijama u kojima junaci diskutuju o značaju svoje istorijske misije. Nažalost, ni pisac ni reditelj, mimo nekoliko zapaćženih dijaloških objašnjenja ne uspevaju da nam prenesu taj epohalni značaj aktivnosti svojih junaka.

Možda je posao Lea Hurwitza i Miltona Fruchtmana bilo preteško efektnije prikazati, ali pored scenariste podbacio je i Paul Andrew Williams, dokazani reditelj od kog se sigurno očekivalo više. Srećom, istorijska priča je dovoljno jaka da čak i na ovom kreativnom leru može naći svoje mesto na programu televizija u decenijama pred nama... 

PRIDE AND EXTREME PREJUDICE

Pogledao sam PRIDE AND EXTREME PREJUDICE televizijski film Iana Sharpa iz serijala FREDERICK FORSYTH PRESENTS u kome su sakupljene ekranizacije priča iz zbirke THE DECEIVER. U ovom filmu nažalost Ian Sharp nije ponudio svoju prepoznatljivu kompetenciju. Osim elementarne zanatske veštine, nema onog mišićvog rediteljskog rukopisa koji su krasili najbolje Sharpove radove poput WHO DARES WINS. Brian Dennehy donosi opipljiv umor u liku glavnog junaka, agenta BNDa koji je zavoleo pretvrtljivu službinu prostituku, i nemačke lokacije daju svemu određenu atmosferu, ipak veći dometi zaobilaze ovo delo na svakom nivou.

Ovo je jedan od TV filmova iz serijala koji nije sniman u Jugoslaviji.

ROSEWATER

Pogledao sam ROSEWATER Jona Stewarta, rediteljski debi ovog poznatog televizijskog autora u kome se bavi svojom tradiconalnom temom - slobodom medija i sukobom ljubitelja istine sa glupim vlastodršcima. Nažalost, stewart razočarava na nekoliko nivoa. Pre svega, ROSEWATER je konfuzan film u pogledu izraza, nije do kraja jasno šta je stewart želeo da postigne - ono što se desilo njegovom junaku svakako nije ravan MIDNIGHT EXPRESSa, poneke okolnosti jesu apsurdne ali ih je nagazio do kraja kao komediju, i sve se na kraju svelo na jednu filmsku razglednicu prilično minornog slučaja pritiska na medije.

Od Stewarta nisam očekivao mnogo u pogledu rediteljskog postupka, i on me nažalost nije demantovao, sve je snimljeno više informativno sa nekim tobožnjim elementima nadgradnje koji nažalost više pokazuju početničke zablude nego istinski filmadžijski dar.

Izbor Irana kao zemlje koja vrši represiju nad medijima je naravno očekivano bedan, ako imamo u vidu da im svakako nije falio Stewart da ih dodatno kleveće. Međutim, ono što desio Maziaru Bahariju, koliko god bilo neprijatno, svakako spada u red manjih neprijatnosti među onim koje su zadesile novinare. U određenom smislu, svako ko očekuje da vidi Iran kao pakao na zemlji to neće dobiti u ovom filmu. U izvesnom smislu, ROSEWATER čak prikazuje Iran kao zemlju sa blago disfunckionalnom demokratijom, što deluje dosta pitomo ako imamo jaku retoriku o ajatolisma, svetosti države, sistema. Koliko god Stewart želeo da prikaže iransku vlast kao monstruoznu, upravo kroz akcentovanje te retorike, njihovo ponašanje nije ništa gore od neke pitomije latinoameričke hunte. 

Naravno, ne treba ni naglašavati da Stewart nije ni na koji način pokušao da sagleda širu sliku i na bilo koji način “objasni” iranski revolucionarni režim, i u tom smislu radi znatno manje nego Ben Affleck u filmu ARGO.

* 1/2 / * * * *

NUIT BLANCHE

Pogledao sam NUIT BLANCHE Frederica Jardina, dinamičan i vrlo intenzivan akcioni triler. Reč je o derivatu DIE HARDa smeštenom u veliki noćni klub, svojevrsni shopping mall noćnog života, u kome korumpirani policajac mora da pronađe tovar ukradene droge i zameni ga za svog otetog sina.

Tomer Sisley, za kog ne mogu reći da mi se nametnuo kao zanimljiv lik u LARGO WINCHu, ovde jako dobro funkcioniše kao dinamčni akcioni heroj sa mučnom tajnom koji mora da se izbori sa nadmoćnim protivnikom i neprijatnim okolnostima. Jedini krupan glumački problem ovog filma je to što negativci nisu toliko zanimljivo postavljeni kao glavni junak, naročito lik glavnog korzikanskog mafijaša koji je prilično retro, iako i u njemu ima par zanimljivih detalja.

Ono što je najzanimljivije jeste činjenica da je jako dinamično slikan, sa dosta pokrete kamere, dosta pozicija kamere, sa puno krupnih planova i generalno krupno slikanom fizičkom radnjom, realizovanoj na prosumer tehnici, a sve to potpisuje Tom Stern, direktor fotografije Clinta Eastwooda. Zaista nisam očekivao da će Stern, snimatelj jednog takvog klasiciste kao što je Clint moći da ponudi ovakvo rešenje. I zblja Sternova fotografija stvarno jeste jako značajan deo ovog filma, i to ne samo u pogledu koncepta kadriranja već i realizacije osvetljenja i digitalnog zapisa. U tom smislu, važno je naglasiti Sternovu fotografiju jer je ona zaista, nezavisno od režije koja ju je indikovala, jedan od ključnih aspekata uspeha ovog filma.

Scenario je duhovit na nivou zapleta, sa dosta preokreta, dobro postavljenih situacija i ne čudi da me su otkupljena prava za američki rimejk. NUIT BLANCHE u principu spada u čitav niz sličnih filmova koji su prodati za rimejk u Americi, tu pre svega mislim na rad Freda Cavayea. Međutim, za razliku od Cavayea, Jardin zaista ume da jako dobro fizički realziuje svoju trilersku zamisao.

Iskreno čudi da me i sam Frederic Jardin do sada nije privukao pažnju Holivuda i dobio neki rediteljski angažman. 

* * * / * * * *

VREME LEOPARDA

Konačno sam pogledao VREME LEOPARDA Zdravka Velimirovića.Posle specijalne operacije nabavke filma koja nije bila nimalo jednostavna, drago mi je što ovaj film ne samo da je onoliki kuriozitet koliki sam mislio da će biti već srećom NIJE ISKLJUČIVO kuriozitet.

Naime, Velimirović je snimio prilično solidan film, naročito ako imamo u vidu da je radio sa glumcima naturščicima u kinematografiji koja je bila u povoju a ni do danas nije znatno napredovala. Film je nastao po ideji Liciana Azeveda, doajena afričkog i osnivača mozambičkog filma a scenario su uz Luisa Patriquima radili Zdravko Velimirović i Brana Šćepanović. Umešanost Zdravka i Brane Šćepe neumitno navodi na pun “Crnci i Crnogorci”, ali ovaj film je vrlo autentičan i opusu obijice autora treba da zauzme značajno mesto.

Prvi element po kome je ovaj film autentičan je svakako Mozambik. Film je sniman na mozambičkim lokacijama sa mozambičkim naturščicima i crne i bele puti. Ideja da Zdravko izveze svoj know how u narodnooslobodilačkom filmu. U krajnjoj liniji, Zdravko je ovde imao jedan tipičan zadatak, sličan Gillu Pontecorvu u IL BATTAGLIA DEL ALGERI. Naravno, ne pokušavam da poredim Zdravkov domet sa Pontecorvovim remek-delom iz 1964. godine ali mogu reći da se u VREMENU LEOPARDA nimalo nije obrukao. Ako imamo u vidu glumce naturščike i ogromnu količinu sadržaja i u pripovedačkom i u ideološkom smislu koja se morala sliti u ovaj film, rekao bih da su Zdravko i ekipa uradili solidan posao.

Dijalozi u kojima borci elaboriraju svoje motive, stavove i namere, prema sebi i drugima, razdvajaju belaca od kolonizatora; i s druge strane same kolonizatore koji se dele na rođene Portugalce i starosedeoce; nisu onoliko neprijatni koliko su mogli biti niti patetični kao u brojnim partizanskim filmovima sličnog profila. Naravno, ima tu sporadičnih iskliznuća ali ništa previše sporno.

Isto važi i za emocije koje se moraju stvoriti prema borcima za slobodu odnosno prema kolonizatorima. Portugalci jesu prikazani kao sistemski rasisti koji ne haju mnogo za civilne žrtve prilikom gušenja pobune ali ipak nisu prikazani kao nacisti, između ostalog zato što film u sebi nosi internacionalističku antikolonijalnu notu i nije koncipiran kao mozambički nacionalistički film sa rasnom predrasudom.

Temeljna postavka da se kao vođe u sukobu nađu dva druga iz detinjstva funkcioniše mnogo bolje nego što sam očekivao, između ostalog i zato što je vođena sa dosta takta.

Drugi element po kom se ovaj film iz 1985. izdvaja jeste to što je reč o ratnom filmu smeštenom u 1971. godinu (oslobodilački rat je trajao od 1964. do 1974. godine) dakle reč je o relativno savremenoj temi. U jugoslovenskom filmu, sve do raspada države i sukoba koji su tada nastupili, praktično nije bilo filmova o većim oružanim sukobima smeštenim u savremeni ambijent. 

Scene borbe su realizovane vrlo dobro i sigurno. Velimirović je doduše bio umešan u neke od zanimljivijih partizanskih filmova, kao pro je recimo sovjetska koprodukcija PROVERENO-MIN NJET ali njegova inscenacija podjednako funkcioniše i sa kalašnjikovima u rukama pobunenika. Rekonstrukcija sukoba je prilično verna, a film je imao nesebičnu podršku mozambičkog ministarstva odbrane i to je dobro iskorišćeno na ekranu.

Neki savremeni teoretičari smatraju da je Velimirovićev film mnogo bliži kolonijalnom filmu nego umetničkim formama koje su nastajale uporedo sa ovom borbom koju karakeriše velika količina snimljenog materijala i uključivanje filmskih autora. To je tačno u izvesnom pogledu, Velimirović ima zapadnu fascinaciju egzotikom i društvenim ustrojstvom koje je zatekao u Mozambiku, a kao autor je sklon konvencionalnijem narativnom izrazu.

Međutim, kodovi kojima se Velimirović služi čine da VREME LEOPARDA bude komunikativan film koji se može bez velike kompromitacije i vrlo jasno preneti osnovne parametre mozambičke borbe za slobodu stranom gledaocu. U tom smislu, sasvim je sigurno da pojedini autori koji su snimali filmove o događajima u Mozambiku imaju jaču galerijsku vrednost ali Velimirović je odličan za rad na terenu i dan-danas se bez stida može prikazati njegov film na bilo kojoj televiziji.

Ono što je naročito zanimjivo jeste da trideset godina kasnije, prostor bivše Jugoslavije stoji kao manja ili veća kolonija, a 1985. smo pravili filmove sa osećajem superiornosti, kao da nam se ovo što danas proživljavamo nikada neće desiti, i kao da smo sada mi pozvani da druge učimo slobodi. Četiri godine posle ovog filma srušio se i mozambički revolucionarni projekat, a otprilike u isto vreme i naš.

Zato je možda sećanje na ovaj film i važnije nama nego njima. 

* * * / * * * *

WILD CARD

William Goldman je ponovo adaptirao svoj roman HEAT i ovog puta glavnu ulogu dobio je Jason Statham. Za razliku od prve inkarnacije sa Burtom Reynoldsom, nova ekranizacija pod nazivom WILD CARD ima razrešena neka osnovna motivacijska pitanja. Dok u prvobitnoj ekranizaciji nije bio do kraja razjašnjen odnos mentora i učenika između Reynoldsa i Petera MacNichola, u WILD CARDu je to jasno iako nije naročito ubedljivo. Međutim, ovog puta taj sporedni lik kog igra Michael Angarano zapravo nije previše bitan, i daleko je od okosnice filma. Ni druga linija sukoba gde pak imamo jači spor ali nemamo tenziju među likovima između Stathama i mladog mafijaša kog igra Milo Ventimiglia, takođe nema dovoljno veliku snagy da bi bio okosnica filma i na kraju možemo zaključiti samo jedno - ovo nije film o priči već o centralnom liku Nicku Wildu kog igra Jason Statham.

Mislim da je Stathamova orijentacija da pored “čiste akcije” radi i hardboiled neo noir i osvetničke filmove vrlo dobra i on zbilja ima smisla za to. PARKER Taylora Hackforda i po romanu Donalda Westlakea je bio odličan. Mislim da je ključ ipak bio u Hackfordu koji je uspeo da žanrovski izmesti Stathama tako što je ostavio žanr po strani i režirao sve kao priču ispričanu na najbolji mogući način a onda su događaji malo po malo formulisali šta je žanr. Simon West koji je radio WILD CARD je meni drag reditelj i odličan profesionalac, međutim on nije dovoljan autoritet da uzme Stathama i tako ga tretira. On je uostalom Stathama već proveo kroz vrlo solidan rimejk Winnerovog MECHANICa ali tamo je žanr bio jasan, imali smo mladog i starog plaćenog ubicu, imali smo poslove, zadatke koje obavljaju. Ovako kako je William Goldman napisao, naprosto u centru svega je lik, i to ne uzimam kao neki apriorni kvalitet, ali naprosto tako je, a Simon West jedino što uspeva je da vodi priču, dočim likovi ostaju prepušteni glumcima. Statham je filmičan glumac i uspeva da podvali prazninu za underplay ali Westov reditejski postupak je suviše baziran na radnjama kojih naprosto nema. Iako efektivno traje 85 minuta, WILD CARD je još mogao da bude skraćen, i još se moglo raditi na planu ritma. Daleko od toga da je dosadan, WILD CARD ima ritmički problem na nivou izraza ne strpljenja gledalaca.

Odluka da se Stathamove šibadžijske sposobnosti ovaplote tako što će borilačke scene raditi Cory Yuen, vraća nas na njegove početke u serijalu TRANSPORTER i same tuče nisu loše, međutim toliko su estetizovane da odvlače pažnju gledalaca i deluju kao money shot filma iako to u ovoj priči nisu, premda Wesotvi producenti imaju legitimno pravo da prodaju film baš na osnovu tih tuča. Ipak, na nivou celine te tuče sasvim sigurno remete sklad filma, iako im se tehnički nema šta zameriti.

Konačno, celokupan retro šmek u kome Stathamov lik throwbackuje sedamdesete deluje pomalo smešno kada je u glavnoj ulozi junak koji je u toj dekadi eventualno mogao biti beba. Da, znamo da se sedamdesete moćna decenija zbog svoje ikonografije i filmova koji su ih formulisali, ali danas je dosta teško verovati junaku koji za svakodnevne potrebe vozi automobil star pedeset godina, u koji se mogao zaljubiti samo ako je bio od malih nogu ljubitelj old timera. Ne mogu da kažem da je u tom pogledu WILD CARD nosilac nekog lošeg trenda, sedamdesete su postale standard tog cool izraza, ali suviše je vremena prošlo da bi se to moglo smatrati uverljivim u priči sa glumcem Stathamovih godina i fizičkog stanja.

Da je Willis u glavnoj ulozi, ili Gibson, to je još i moglo imati relativnog smisla. Recimo, Hackford je upravo u PARKERu i to sa Stathamom bolje rešio taj stilski gambit, sličnim sredstvima.

West dakle nije bio idealan izbor za ovaj projekat jer pored nesporne tehničke kompetencije on nije reditelj koji može da u potpunosti zabeleži atmosferu oko takvog svedenog, mitskog junaka. Goldman je pritom veteran tog razdraganog lucidnog noira, šarmantnih prevaranata i luzera i on daje dosta nagoveptaja radnje tamo i gde je nema.

U principu, ova Goldmanova adaptacija nije ništa posebno, ali ima barem jednu majstoski postavljenu scenu a to je ispitivanje Stathama. Scenaristička veština u toj sceni jeste način na koji je izbegao da upadne u klopku da tokom ispitivanja junak ponovo ispriča ono što smo videli a da pri tom uspe da otvori jednu potpuno novu liniju drame.

Michael Angarano je mio ali ne uspeva da razvija hemiju sa Stathamom i da napravi odnos učitelja i učenika odnosno da prikaže istinsku fascinaciju izvan čitljivih odnosa na osnovu spoljašnjosti.

PARKER nije bio komercijalni uspeh a bio je odličan film, WILD CARD neće ni pretendovati na to zbog marginalne bioskopske eksploatacije. Ukoliko želi da se održi u svetu tvrđeg neo noir krimića, Statham će za početak morati da ih radi sa boljim rediteljima. To ne znači da Simon West nije dobar reditelj, samo nije za obaj materijal. Iako ne mislim ni da je De Palma koji je prvobitno trebalo da snima ovaj film bio idealan, svakako da bi rezultat bio kudikamo zanimljviji, ako ne i uspešniji. 

* * / * * * *