DOGMAN

Matteo Garrone se u filmu DOGMAN vratio na Siciliju, u svet Cosa Nostre ali ovoga puta u jednom neorealističkom ključu. Naime, DOGMAN je deo Garroneove faze u kojoj produkuje filmove koji su na neki način kvintesencija big cineme na festivalski način. DOGMAN svakako ne može pretendovati na status blokbastera ali jeste sve ono što zamislimo kada nam neko kaže da je reč o italijanskom festivalskom filmu na tu temu.

Garroneov pristup tehnički jeste art house. Njegov postupak je definitivno u duhu savremenog art housea ali pristup je u suštini muzejski.

Njegov glavni junak je naslovni dogman, siroti i dobroćudni frizer za pse koji druguje sa lkalnim mafijašima i povremeno im pomogne da bave neki posao u čemu ima krajnje sporednu ulogu. U kraju živi i bivši b0kser, sadašnji siledžija i sitni kriminalac koji teroriše ceo kraj. Dogman mu je glavna meta i najveža žrtva njegovih nepravdi. Splet okolnosti dovodi do toga da Dogman završi odbačen od svih i bespomoćan pred siledžijom.

Lik u suštini plemenitog neuglednog sanjara, skoro jurodive figure kao da je prenet iz nekog starog neorealističkog rada ili barem iz nekog ranog Kusturice rađenog na tom tragu. U tom pogledu Garroneov film iskoračuje iz savremenog art housea ipak u jednu muzejsku odnosno mejnstrim formu.

Zaista, sa poimanjem mejnstrima u današnje vreme, teško je zamisliti DOGMANa blizu bilo kakve definicije tog tipa, ali opet nisam siguran da ovaj film ima puno veze sa nekom nužnom avangardnošću art housea. Isto tako lako ga mogu zamisliti kao relativno masovno gledan film među upmarket publikom koji žele neko kvintesencijalno italijansko filmsko iskustvo.

To što film nije avangardan, nimalo ga ne diskvalifikuje. Štaviše, nastupi na festivalima pokazuju da mu to ni art house žreci nisu spočitali, čak naprotiv. U svom istraživanju mogućnosti festivalskog filma koji će kasnije živeti u bioskopu, Garrone je našao mnogo zreliji materijal u ovoj svedenoj priči nego u svom ambicioznijem prethodnom filmu na engleskom jeziku. 

* * * / * * * *