SADE MA'BAR

Mohsen Gharaie je snimio film SADE MA'BAR po scenariju koji je napisao Saeed Roustayi.

I ovaj film se po duhu uklapa u ono što Roustayi radi.

Reč je o urbanom tenzičnom filmu o korumpiranom komunalnom policajcu u savremenom Teheranu koji upada u sukobe na svim frontovima. Posle godina normalizovane i dopuštene korupcije, šef mu zamera što je nekom uličnom prodavcu uzeo novac, a kod kuće žena preti da će abortirati dete koje nosi jer je uzeo njeno nasledstvo i umesto da im kupi kući dao je polog za đubretarski kamion s kojim planira da se obogati.

Film prati jedan intenzivan i entropičan period u njegovom životu, smešten je u par dana, estetizovan je u slici ali je u materijalu sirov i relativno dinamičan.

Osvežavajuća je opšta korupcija koju film prikazuje bez zazora gde su junaci maltene zbunjeni time kada zbog korupcije upadnu u probleme.

Ovo je svakako film koji je postigao uspeh van Irana ali isto tako ovo je film koji uglavnom ne liči na ono što smo navikli da smatramo iranskim filmom.

* * * / * * * *

POLTERGEIST II: THE OTHER SIDE

Verujem da sam u prošlosti, kad je za to bilo vreme, gledao nastavke POLTERGEISTa ali sam ih skroz zaboravio pa je ovo bila prilika za reprizu.

POLTERGEIST II: THE OTHER SIDE je na novo gledanje neopravdano zaboravljen film. Naime, on nije samo bezveze i inferiorni nastavak. On je autentično loš film koji zaslužuje da se pamti.

Uprkos tome što u nastavku imamo očuvanu glumačku podelu iz prvog filma, isti su scenaristi samo bez Spielberga i režirao je vrlo kompetentan britanski profesionalac Brian Gibson, ovo je očajan film jer u njemu nema X-faktora zvanog Tobe Hooper... šalim se. Nedostaje Steven Spielberg.

Za Gibsona ovo svakako nije najslavniji trenutak u karijeri, premda on i nije reditelj poznat po horor rukopisu već po nečemu potpuno drugom. Ali, ako imamo u vidu da engleski reditelji obično sve znaju da rade i imaju zanat u malom prstu, ovo je opet veoma skroman domet.

Naprosto, Brian Gibson ne uspeva da napravi taj faktor jeze, čak ni jump scare kad ga pravi nije na visokom nivou. Hemija unutar porodice nije na nivou prvog filma, i uprkos tome što je bilo barem na dva nivoa osnova da se gura koncepr direktnog produžetka prvog filma - za početak sama porodica je bila vrlo receptivna ka misteriji u prvom filmu, ovde se to nije kapitalizovalo.

Jako mnogo vremena je utrošeno na zalaženje u genezu pretnje koja je nezamisliva i demistifikuje stvari bez dodavanja neke vrednosti u tom procesu. Isto tako cela situacija sada postaje manje održiva nego u prvom filmu jer tada je dete bilo oteto - sada porodica nema nekog razloga da se vrzma oko te pretnje iako ona nominalno prati devojčicu i zbog toga oni ne mogu da je se otarase. Međutim, ta premisa nije pročišćena i okolnosti u kojima se sve dešava su preopterćene raznim uglovima iz kojih se priča gradi pa sve deluje nametnuto i usiljeno.

Kada imamo tanku realizaciju u spoju sa pričom koja nije dovoljno dobra i razradom karaktera i njihovom hemijom u padu u odnosu na izvornik, rezultat je naravno veoma slab.

Sigurno da je deo moje oštre reakcije proistekao iz svežeg utiska koliko je prvi film briljantan, i svakako da ovaj film dodatno pati kad se poredi s originalom, ali rekao bih da bi mi bio jako slab i da sam ga gledao nasumce.

* 1/2 / * * * *

MURDERERS AMONG US: THE SIMON WIESENTHAL STORY

MURDERERS AMONG US: THE SIMON WIESENTHAL STORY je dvoipočasovni HBO telepic o Simonu Wiesenthalu. Pisali su ga između ostalih američki velikan Abby Mann i britanski Ron Hutchinson, i opredelili su se da da Benom Kingsleyem u glavnoj ulozi urade jedan best of Wiesenthalovog života.

Film kreće izvanredno, snažno i duhovito sa Wiesenthalom koji biva izbavljen iz logora i postaje praktično zadužen za detektovanje nacista koji su ubijali i mučili ljude, dakle onih koji su se izdvajali kao zločinci u logorima koji su u celosti bili zločinački, što je već sugerisalo da se zapravo nikada ne mogu ni locirati ni kazniti svi. Posle prvih nekoliko slučajeva, fokusiraju se dva bitna lica kojima Wiesenthal kreće da se bavi - Eichmann i policajac koji je priveo porodicu Anne Frank.

Posle inicijalnog dela koji se dešava neposredno posle rata, koji je i najsnažniji, film postaje epizodičan, ali temeljan i do kraja ipak dobijamo jednu jasnu sliku onoga što je Wiesenthal radio.

Naime, on je locirao neke važne i poznate naciste kao što je Eichmann ali je pre svega sa uspehom nalazio one manje koji su umalo skroz uspeli da se izgube u masi, i da kroz njihovo isticanje zapravo da snagu procesima denacifikacije. Scene suđenja policajcu koji je priveo Anne Frank ali i drugim "manjim" nacistima su naročito snažne, naročito kada krene sekundarna viktimizacija od strane advokata ali i kad se oseti atmosfera koja nije baš skroz antinacistička.

Mann, Hutchinson i ekipa u saradnji sa izvrsnim britanskim profesionalcem Brianom Gibsonom uspevaju da obrade gradivo i da ga dramski ožive. Pa ipak, uvodne situacije oko izlaska iz logora i prvog hapšenja ostaju najsnažnije, dok je recimo nalaženje Eichmanna dato čak u manjem obimu nego što sam očekivao.

Kod ovakvih projekata uvek postoji rizik da na neki način postanu kurs iz istorije, i ovaj HBO projekat ne uspeva to sasvim da izbegne. Ali, ovakva dela su temelj iz kojih će kasnije izrasti superiorniji i "življi" izdanci kao što je briljantna serija A SMALL LIGHT o ljudima koji su krili porodicu Frank.

U tom smislu, ovaj film iz osamdesetih moramo posmatrati kao svojevrsni dramski temelj na osnovu kog su kasnije nastajala još interesantnija dela.

ABAD VA YEK ROOZ

Saeed Roustayi zadužio je svet filma masterpisom METRI SHESH VA NIM, i samim tim je zaslužio da se ozbiljno bavimo njegovim opusom u kontinuitetu.

Pre tog klasika snimio je film ABAD VA YEK ROOZ u kom je već pokazao da ima veoma moderan rediteljski postupak i da uspeva da u iranski film donese i energiju i senzibilitet Zapada.

ABAD VA YEK ROOZ je film izuzetne rediteljske zrelosti. Uprkos tome što nije reč o konkretnom kriminalističkom trileru kao što je METRI SHESH VA NIM, i ovaj film nosi jako puno tenzije u sebi, i ja ni u njegovom slučaju ne bih izbegao epitet trilera. Međutim, formalno gledano ovo je problemska drama u užem smislu.

Glavni junaci su dva brata, obojica su mangupi ali jedan je zreliji i preduzetan je a drugi je džankoza koji drži porodicu neprekidno na ivici ponora i upada u nemilost vlasti. Dok se dva brata vrte u krugu zavisnosti i dilovanja i pokušaja ovog zrelijeg da iz cele priče izvuče ovog erodiralog, sestra planira da spase porodicu tako što će stupiti u plaćeni i dogovoreni brak sa jednim Avganistancem.

Saeed Roustayi uspeva da u mikrokosmosu jedne porodice koja se raspada uprkos evidentnoj lojalnosti i naklonosti među njima, izgradi osećaj snažne teskobe života u Iranu gde su pušteni svi zapadni poroci ali represija države ostaje starovremska, i iza ugla vrebaju neki stari i bizarni običaji.

U tom pogledu, Saeed Roustayi u ovom filmu pokazuje ono što će odvesti do vrhunca u METRI SHESH VA NIM, a to je izgradnja napetosti. Ovaj film nije suspenser. Ali, jeste film teskobe i istinske pretnje koja vreba članove porodice sa više strana.

Za moj ukus ima situacija koje se ponavljaju i pomalo gube fokus, ali toga nema puno, i film traje dosta efikasnih 112 minuta, ali mogao je biti sažetiji u određenom smislu. Ipak, kad je reč o samom sadržaju i postupku, on je i više nego održiv u ovom formatu.

Saeed Roustayi je danas reditelj s rutinskim ulascima u Kan, i lepo je kada istinski talenat koji ima snagu da promeni lice jedne inače moćne filmske industrije biva nagrađn na najvećoj sceni.

* * * / * * * *

POLTERGEIST

Roger Ebert i mnogi kritičari u vreme izlaska filma, pominjali su da je POLTERGEIST film koji su kreirali Tobe Hooper i Steven Spielberg. Naravno, to je jedna od epizoda beskrajne sapunske opere na temu da li je Tobe Hooper režirao ovaj film ili je Spielberg zbog nekih sindikalnih razloga morao da ga preskoči i samo ga iskoristio kao lažnog frontmena i sve snimio sam.

Tobe Hooper je čovek koji je snimio jedno od najvećih remek-dela filma kao umetnosti, dakle nezavisno od žanra, i TEXAS CHAINSAW MASSACRE prosto ostaje da stoji kao spomenik kome niko ne može ništa, ni nastavci ni rebootovi. Ako je Tobe Hooper zaista režirao i POLTERGEIST onda je potpisao dva monumenta, dva remek-dela kojima ni 40-50 godina kasnije nemamo šta da prigovorimo.

Međutim, isto tako, ako je Tobe Hooper zaista režirao POLTERGEIST onda je on zaboravio mnogo više filma nego što su mnogi ikada znali. Ako je TEXAS CHAINSAW zaista bio jedan trenutak magije u vremenu koji se nije dao ponovo zarobiti, i ako njegovu transžanrovsku snagu mi možemo da uzmemo kao indikaciju da je Tobe možda čak pogrešno shvaćen kao horor reditelj, odnosno da on zapravo nekako jeste bio ukalupljen da bude nešto što nije, onda je POLTERGEIST potpuno suprotan slučaj, u kom imamo inspiraciju, imamo jedinstveno nadahnutu glumačku podelu, imamo sigurno neku dozu neponovljivosti ali imamo i jedan veoma složen film u estetskom i čisto tehnološkom pogledu koji se nije mogao snimiti tek tako.

Otud, jako je čudno da POLTERGEIST jako liči na Spielbergov film, a da pritom Tobe nikada više ovaj nivo kompetencije ni na jednom nivou naprosto nije uspeo da ponovi, praktično tumarajući kroz ostatak karijere praćen reputacijom jednog filma koji je neponovljiv i drugog koji je genijalan ali sva je prilika nije njegov.

Jer, POLTERGEIST je zarobio jedan trenutak magije koji samo vrhunski holivudski mejnstrim na vrhuncu svoje hladnoratovske dominacije može da pruži. Ovo je film koji izgleda savršeno, ima podelu koju kao da je Spielberg odgajio u laboratoriji kako bi se savršeno uklopila u ovakav film.

Ko nije zašiljio na JoBeth Williams iz POLTERGEISTa nije odrastao osamdesetih, kao što nikada nije osećao pun spokoj kada je na televiziji šum u kom nema signala.

Međutim, dinamika odnosa među likovima je izvanredna i visešlojna. Ovde imamo spielbergovsku porodicu u centru samo bez razvoda roditelja. Zatim imamo sjajan detalj da je porodica od starta na istom stanovštu kada paranormalnost krene, i onda sledi prvi preokret - dete biva oteto, vrag odnosi šalu. I sledi drugi preokret, svesna bizarnosti svoje situacije, porodica nastavlja sa prividom normalnog života dok uporedo pokušava da spase dete.

Dakle, ovde nema "sindroma Martina Balsama iz romana Stephena Kinga", nema obraćanja instancama koje ne mogu pomoći kad se ljudi suoče s onostranim, porodica reaguje inteligentno i "žanrovski pismeno" čineći da pored svih simpatija koje inače generiše uspe da se poveže i sa gledaocem koji voli da gleda junake koji ne prave više gluposti nego što je neophodno.

Ovaj film sam gledao puno puta, poznato je da volim i rimejk, mada je izvorni naravno sui generis, i svaki put se suočim sa tom neverovatnom energijom dobrog horora koji zapravo to više i nije. Suštinski, ono što POLTERGEIST postiže jeste da suštinski prožima stravu sa karakterima, njihovim razvojem i stanjem i ne raslojava film na elemente. Sve to ide zajedno.

U tom pogledu, ovo je zapravo porodični film, koji se sticajem okolnosti oslanja na stravu, i otud nisam siguran da li je efekat koji ovaj film često proizvodi a to je taj family friendly horror, u stvari proistekao iz toga što on nije dovoljno strašan ili zato što je strava prožeta smislom, i ne samo da daje ikoničnu celinu nego i stravu ne čini nedostojnim izopačenim već jednim integralnim delom života svojih junaka.

Film ima smisao za humor i on redovno proizlazi iz situacije, i sasvim sigurno po svojoj "tami" nije teskoban kakav horor u nekim viđenjima treba da bude, ali ovo jeste sasvim sigurno bez ikakve sumnje film koji je sličan sa najboljim Tobeovim radom utoliko što izlazi van okvira žanra i prevazilazi ih.

Svih ovih godina, ovaj film savršeno funkcioniše, i takav je bio pri ovom gledanju, a to je već zaista impresivno. Retki su vrhunski filmovi, pa i kad su masterpisovi koji uspevaju da me galvanizuju kao POLTERGEIST i on je to iznova uspeo i sada.

* * * * / * * * *

FLIGHT OF BLACK ANGEL

John Brancato i Michael Ferris su početkom devedesetih potpisali tri filma koja se bave lovačkim avionima. INTO THE SUN je kod nas prikazivan u bioskopima a FLIGHT OF BLACK ANGEL je imao premijeru na Showtimeu i možemo ga smatrati televizijskim filmom.

Njihov najredovniji saradnik je Jonathan Mostow i ako izuzmemo Davida Finchera i GAME, on im je i pružio najbolje ekranizacije.

FLIGHT OF BLACK ANGEL izašao je 1991. i nastao je odmah posle niskobudžetnog debija koji je Mostov ima a šest godina pre njegovog mejdžor proboja sa filmom BREAKDOWN koji je bio izvanredan i označio je početak dvanaestogodišnjeg boravka ovog reditelja u samom vrhu američkog mejnstrima.

FLIGHT OF BLACK ANGEL je nesumnjivo najavio da je reč o ozbiljnom talentu, uprkos tome što je snimljen sa skromnim budžetom i što su scene letenja u njemu umnogome kombinovane sa materijalom iz filmova snimanih u Izraelu.

Neki fanovi navode da je materijal iz filma IRON EAGLE korišćen u njemu, ja ne bih isključio da tu ima i detalja iz filma INTO THE SUN, recimo, ali ono što je najzanimljivije jeste da ceo Gotcha momenat sa time da imamo Kfirove u sred Amerike, zapravo ima realističko opravdanje.

Naime, glavni junaci filma su piloti iz lovačke akademije i nalaze se u Nevadi, gde se zapravo i stacioniraju tzv. "agresorske eskadrile" koje na manevrima lete na stranim avionima, među kojima su osamdesetih bili i Kfirovi. U izvesnoj meri autori čak i nisu kapitalizovali tu činjenicu koja savršeno opravdava njihov otkup materijala.

No, ključna stvar je da zapravo cela ujdurma oko materijala uopšte i ulazi u diskusiju jer je to jedan od detalja oko ovog filma kojim se bavio deo gledalaca. Sam materijal u principu deluje kao da je baš sniman za potrebe ovog filma, i da jeste sniman, verovatno bi baš tako izgledao u narativnom smislu. Kako god da je sklapana, priča na nebu je ispričana na solidan način.

Priča na zemlji pak je izvedena jako dobro. Imamo priču o mladom pilotu iz "agresorske eskadrile" koji je svojeglav kao Maverick ali je malo i lud i kada mu jednog dana padne klapna, odlučuje da pobije svoju porodicu i baci taktičku nuklearnu bombu na Grad greha, Las Vegas.

Ovde opet ima podosta materijala za ljubitelje i poznavaoce vojnog realizma ali Mostow i scenaristi tu uspevaju da spakuju u funkcionalnu formu u kojoj se uverljivost cele stvari postavlja solidno u kontekst dijegeze. Ono što nije moguće u stvarnosti, postavljeno je kao moguće u realnosti ovog filma.

Glavni junak zapravo i jeste negativac i njegov komandant kog igra Peter Strauss stoji kao heroj spreman da ga zaustavi, ali protagonista je psihički oboleli pilot.

Imajući u vidu televizijsku formu i osnovni cilj da ovo bude jedan napeti vojni akcioni triler, Mostow gradi iznenađujuće solidnu celinu. Ovde nema zvezda za bioskop, niti spektakla za eru posle TOP GUNa, ali ima vrlo dinamičnog žanrovskog filmmejkinga i snalažljivosti.

Otud ne čudi da je Mostow zapravo posle ovog filma neko vreme čekao ali isto tako i brzo preskočio neke stepenice do svog prvog mejdžor filma i velikog hita. FLIGHT OF BLACK ANGEL je ambiciozan ali u suštini kormanovski rad koji je pokazao da imamo posla sa potentnim rediteljem.

Mostow kasnije sticajem okolnosti nije snimio svoja dva možda i najpotentnija projekta koji su poslužili drugim rediteljima da se nametnu, HANCOCK i  REAL STEEL, ali od BREAKDOWNa do SURROGATESa, nije napravio nijednu grešku. Otud, možemo reći da nam danas nedostaju takvi stabilni profesionalci kao što je on ali i filmovi kakve su oni nekada pravili.

MEKTOUB, MY LOVE: CANTO DUE

Posle izgubljenog troipočasovnog filma INTERMEZZO, Kechiche zaključuje svoju trilogiju MEKTOUB filmom CANTO DUE.

Premijera filma nije bila ni u Kanu, ni u Veneciji, već u Lokarnu. Kritike su bile solidne, pre svega u Francuskoj, slabije van nje, ali ukupno uzev CANTO DUE je izašao posle dugog vremena i nekako sve ima ukus zakasnelog, problematičnog filma.

Kao i prvi CANTO UNO, i CANTO DUE se dešava u epohi, dakle u 1994. godini, i ne može se reći da je dugo čekanje na premijeru dovelo do toga da je film prevaziđen, da je zastareo. Ipak, dok sam ga gledao, verovatno je celokupna ujdurma koja je zadesila Abdellatifa i tu produkciju nekako dovela do toga da sve deluje bledo.

Sam film se nadovezuje na prvi, i logično, veoma mu je sličan, s tim što ovde imamo jedan emocionalni klimaks u kom se - za razliku od prvog, sva sanjarenja glavnog junaka zauvek definitivno završavaju i pečate, neka burno, neka tiho, i u tom pogledu, ovo je film zaključenja bez ikakve dileme.

Naravno, CANTO DUE se može gledati bez gledanja filma CANTO UNO, i u izvesnom smislu možemo ga posmatrati kao strukturalnu repliku.

Izuzev što je Abdellatif, možda malo i preplašen događajima u međuvremenu, izabrao za sebe skromnih 139 minuta trajanja, stilska obeležja su tu - dramaturški i inscenacijski klasično postavljene situacije puštene su da "traju". U ovom filmu ta dinamika je konkretnija, situacije su oštrije nego u prvom filmu, i to ne smeta, ali prosto, kada drugi (ili ko ima sreće da je bio u Kanu) treći put gledamo istu stvar, najbolji utisak je ostavila prvi put.

Oba filma sličnim putem dolaze do različitih zaključaka - jedan je o melanholičnom letu punom mogućnosti, drugi je o melanholičnom letu gde se glavni junak već pomalo navikao na svoj bluz i a samo leto želi da zaključi neke stvari.

U tom pogledu, CANTO DUE se fundamentalno razlikuje od CANTO UNO iako su to veoma slični, da ne kažem "isti" filmovi u mnogim strukturalnim elementima.

Abdellatif je ovde kastriran. Nema onog male gazinga kao pre, imamo jednu scenu seksa koja je daleko od erotskih epopeja po kojima je poznat, i očigledno je đedu preporučeno da malo smanji doživljaj. Međutim, iako nema onog fetišizma, i uprkos tome što nema seksa, film funkcioniše i pokazuje da je pogrešno tumačenje Kechicheovog uspeha bazirano na tome da je kod njega bilo mnogo seksa i da su ga zato voleli.

Ovde nema objektifikacije žena, i nema seksa, i dalje je dobro na isti način kao ono pre, samo manje raskošno, i manje senzualno.

Videćemo šta nosi budućnost za Kechichea. Možda je ovo trofilmje kraj i njegovo krajnje unovčavanje kanskih i venecijanskih trijumfa, možda ima snage za još nešto. Šta god da je, ovo je časno ispisivanje iz MEKTOUBAa kao celine.

* * * / * * * *