PASSENGERS

Rodrigo Garcia je radio neke važne epizode nekih važnih HBO serija kao što su CARNIVALE ili BIG LOVE. Ipak, ništa od te ubedljivosti, maštovitosti ili rada sa glumcima nije preneo u film PASSENGERS koji je neka nelagodna mešavina psihološke drame o traumi i trilera o potencijalnim natprirodnim događajima koji su ujedinili grupu preživelih ljudi posle pada jednog aviona.

Anne Hathaway je u centru filma i deluje da je možda i mogla da iznese šta god da su autori odabrali. Ali oni nisu odabrali ništa konkretno i PASSENGERS nažalost čak ne liči ni na dva filma u spojena u jedan već više kao nijedan film u formi jedva jednog.

Patrick Wilson ne uspeva da donese harizmu zbog koje bi junakinja kršila svoj profesionalni kodeks. Dianne Wiest uspeva da bude iritantna kao iritantna komšinica ali joj drugi deo slabije ide. A David Morse toliko emituje atmosferu zavere kad uverava junakinju da zavere nema da deluje kao da je ima više nego ičeg. I naravno, ima je.

* 1/2 / * * * *

THE TERRY FOX STORY

THE TERRY FOX STORY Ralpha L. Thomasa je jedan od prvih filmova, po nekima i prvi film koji je snimljen za kablovski kanal HBO. Film govori o Terry Foxu, kanadskom sporisti kome je amputirana noga zbog bolesti i koji odlučuje da sa protezom pretrči Kanadu kako bi skupio sredstva za fondaciju koja podržava borbu protiv raka.

Film u glavnoj ulozi ima čovek koji je imao amputaciju i Eric Fryer kao naturščik se odlično snalazi u glavnoj ulozi. Danas bi VFX pomogao zdravom glumcu da uradi tu rolu, ali Fryer svakako ne da nije slaba tačka ovog filma već je i jedna od najjačih.

THE TERRY FOX STORY je nadomak toga da bude odličan kada se drži neke spontane životne situacije, ali film neumitno odlazi u pravce nekih Terryjevih monologa koji u jednom trenutku potapaju film i sve ono što je dobro u njemu postignuto.

Robert Duvall se pojavljuje u maloj ulozi humanitarnog radnika koji se pridružuje Foxu na jednoj etapi puta, ali ne ostavlja značajniji trag.

Ralph L. Thomas je u vizuelnom smislu relativno jednostavnom tehniku postigao dozu uverljivosti, naročito jer je sam podvig trčanja sa protezom dosta složen da se sagleda, pa i sasvim razume kao nešto izvodljivo na tim distancama.

Ipak, na kraju, Thomas pada na onim ispitima koji zahtevaju suptilnost. THE TERRY FOX STORY nikada ne postaje all out patetika i parodija, ali je u ovom materijalu postojao bolji film od onog koji smo dobili.

CRIMES OF THE FUTURE

Već dvadesetak godina me nadražuje pomisao na film Davida Cronenberga koji je imao radni naslovi PAINKILLERS, smešten u svetu u kom je "bol zadovoljstvo" a "hirurgija je seks".

Ne, to nije film o srpskom zdravstvu, to je fantazija koju smo konačno uspeli da vidimo u filmu CRIMES OF THE FUTURE koji je Cronenberg trijumfalno doneo u Kan. Neko vreme ga nije bilo, premda je u međuvremenu imao odličan roman CONSUMED u kom se vratio onome čime se bavio u kanonskoj fazi. I CRIMES OF THE FUTURE je dočekan kao svojevrsni filmski povratak korenima.

Ne mogu reći da je Cronenberg iskorenjen. Imao je posle CRASHa on sjajnih filmova, kao što su EXISTENZ i SPIDER ali rekao bih da je CRASH poslednji veliki Cronenbergov film u smislu da je u njemu poslednji put zaista bio inovator i cutting edge. U CRIMES OF THE FUTURE na neki način on iznova želi da skupi tu energiju, ali inovacija i cutting edge ostaju više u deklarativnoj nameri nego u realizaciji.

O CRIMES OF THE FUTURE je teško govoriti bez tumačenja produkcije. Naime, film je sniman u Grčkoj, i Cronenberg onako dosta neinventivno želi da "iskoristi Grčku", na štetu filma. Bira neke opšte ambijene urbanog truljenja, nekog neodredivog mesta u Drugom svetu neke neodredive antiutopijske budućnosti u kojoj ljudi ulaze u neobične ubrzane evolutivne procese, dobijaju nove organe, a jedan među njima kao performer to sve vadi pred publikom, fetišizuje i tretira kao umetnost.

Novumi se gomilaju, i film tu gubi na snazi. Ovo nije naš svet. Poznat nam je ali nije naš. I nema tog kontrapunkta koji je funkcionisao tako savršeno recimo u BROODu gde u jednoj potpuno uverljivoj socijalnoj strukturi imamo jednu sasvim neobičnu priču.

Ovde se neobičnosti gomilaju, i samim tim ono što je osnovno, što Cronenberga zanima isto koliko i nas, postaje manje ubitačno.

Da li bi bilo više ubitačno u nekom "normalnijem" svetu, nema nikakve sumnje, jer ovako zalazi na teren maltene KROJAČEVE TAJNE u konstituisanju tog imaginarija, na tragu BRAZILa povremeno, ali ni blizu.

Međutim, sad i da se film dešava u boljoj "epohi", u nekom ubedljivijem svetu, sama priča pokazuje da Cronenberg got high on his own supply. Film nema onu sirovu autentičnu snagu već je filtriran kroz teorijska promišljanja body horrora i u tom smislu je veoma ironično da se Cronenbergu možda sveti to što je previše čitao teorijske radove sebi a premalo kritike jer se čini da je zadržao fokus na značenjima a zaboravio ono što je na bazičnom nivou egzekucije činilo njegove filmove tako upečatljivim.

Cronenbergov film jeste u neku ruku povratak korenima, ali sa mnogo tuđe naknadne pameti, i sa određenom dozom svoje. Nažalost, kad se promišlja film je bolji nego kad se gleda. Srećom da Cronenbergovi rani filmovi nisu bili ovakvi jer da jesu, teško da bi dobacili do promišljanja.

* * 1/2 / * * * *

BLOODSHOT

BLOODSHOT Davida F. Wilsona je zanimljiva adaptacija stripa sa kojom je Valiant Comics trebalo da zakorači u major deal sa Sonyjem. Nažalost, film je imao relativno soft opening u vreme kad je krenuo Covid i s njim se ni na jednom polju nije desilo ništa, i na neki način mi je žao jer mislim da na ovom tržištu koje je već prezasićeno strip ekranizacijama, Valiant Comics jeste mogao da pruži nešto novo, a opet mi je i u redu da se ovo sve ostavi za malo kasnije.

Wilsonov film, odlično izgleda. Ponovo je Jacques Jouffret uspeo da kao direktor fotografije definiše jako zanimljiv povišeni realizam i da straight up superheroja iz nekog domena recimo CAPTAIN AMERICAe uspe da zadrži u nekoj varijaciji na naš svet, kao paravojne operatore.

U tom smislu, BLOODSHOT donosi jednu konzistentnu i solidnu stilizaciju. Stvari se drže na street levelu i uprkos tome što gledamo superheroje od kojih neki imaju prilično freaky moći, nema potrebe za nekim spektaklima u kojima se spasava planeta i sl. Sve je street level i ispunjava sve što treba.

Film je snimljen za 45 miliona ali Wilson ima iskustvo pravljenja efekata za Marvel i sve je malo kamernije, ali je akcija odlična jer je inventivna. nekoliko scena su zaista dobre. Nije nijedna neki od onih CGI haosa u kojima se ne zna ko pije a ko plaća a zadržana je kinetičnost i snaga. Ovo je superherojski film gde se jako udara i telo se razara (jednim delom jer je supermoć glavnog junaka da se uz pomoć nanobota regeneriše) i lom i pokolj i kad su CGI su opipljivi.

Glumci su dobri, Vin Diesel je sirovina kao i inače, ali u redu. Ovde je svakako nepretenciozniji nego inače. Eiza Gonzales i Guy Pearce su odlične face. Nema dominantnog negativca sve dok NE SHVATIMO (wink wink) ko je, ali to je sve u redu.

I kada bismo sveli sve na to kako film izgleda, kakva je podela, kakva je akcija, onda bi ocena bila * * *.

Međutim, ono što filmu nedostaje, a to možda delom kreće i iz scenarija koji potpisuju Jeff Wadlow i Eris Heisserer jeste dinamika u dramskom pogledu. Kad govorim o dinamici, to sad nije pitanje tempa, pa ni tenzije u užem smislu, ali prosto film je nekako "ravan". Nije čak ni da film ne diše, koliko prosto ne raste, ne diže se, premda ni ne pada jer je stalno u istom tonusu. Uprkos tome što funkcioniše i što nije dosadan, za ovu ipak dosta fundamentalnu zamerku, može zaslužiti i * * 1/2 / * * * *

U određenom smislu, BLOODSHOT me je podsetio na DEADPOOL. Naime, oba filma imaju origin u kom je kreator junaka u stvari negativac. Onaj koji je odlučio da ga iskoristi za eksperiment i nastanak superratnika je na kraju osuđen da se među prvima uveri u njegove moći. Kao što u DEADPOOLu imamo vrćenje u krug oko istih scena - sigurno zbog skromnijeg budžeta s kojim je snimljen, ovde imamo nešto slično, ali ne u formi nego u priči. Ipak, ni jednom ni drugom filmu se ne mogu osporiti look i izvedba.

BLOODSHOT ipak jeste "običniji" od DEADPOOLa u svakom pogledu i previše je pozivati se na to da mu je izmakao neki uspeh koji ovome nije. Ali, neka paralela postoji.

SPIDERHEAD

SPIDERHEAD Joea Kosinskog me je naveo da napravim neke paralele između ovog reditelja i Cronenberga.

Obojica vole da snimaju mašine, brza kola, avione ali su zainteresovani i za pitanja tela i duha. Cronenbergu je nuđen prvi TOP GUN a Kosinski je iste godine snimio svoj TOP GUN i svoj cronenbergovski SPIDERHEAD iako je za razliku od velikog autora od starta pošao putem snimanja mašina a ne ovih drugih tema. 

Stoga je ovaj segment Cronenbergovih interesovanja manje-više nepoznat i sveden na priču o filmu FAST COMPANY iako je on bio autor monografije RED CARS bazirane na njegovom nesnimljenom projektu o Ferrariju. Može se reći da je uz Dona Simpsona i Michael Manna, Cronenberg bio jedan od fanatičnijih poklonika Ferrarija u Holivudu osamdesetih, pa ne treba da čudi što mu je Simpson nudio par projekata.

Naravno, danas kad znamo Scottov TOP GUN potpuno je bespredmetno razmišljati o Cronenbergovom kao što je jasno da - od kada se potvrdio sa filmom OBLIVION da ume da radi sa velikim zvezdama - Kosinski neće dalje ići putem tela, strave i užasa, barem ne redovno, ali nema nikakve sumnje - još od njegovog prvog filma, da on nije sasvim običan reditelj tehnomanskih projekata i da u njegovom postupku ima nešto posebno, reklo bi se cronenbergovsko.

SPIDERHEAD opet nije film koji bi na prvu bio opisan kao cronenbergovski jer u ovom crnohumornom trileru u suštini ima veoma limitiranog body horora u klasičnom smislu, ima nešto sakaćenja i uređaj za ubrizgavanje psihofarmaka koji utiču na ispitanike. ALI, upravo u samoj temi gde se na zatvorenicima isprobavaju psihofarmaci koji ih dovode u razna psihofizička stanja, imamo nešto super cronenbergovsko. Uticaj tela na um, dominaciju fiziološkog nad psihom i mogućnost da je potpuno potčini itd.

Opet, da li bi Kosinski direktno citirao Cronenberga kao uticaj, ne znam, ali objekat, jedna jako zanimljiva modernistička betonska građevina na dalekom ostrvu (ne zaboravimo Joe je arhitekta) opet pa jako podseća na objekte iz ranih Cronenbergovih filmova, ali malo i na HIGH-RISE iz Wheatleyeve ekranizacije.

A tu onda uz Cronenberga "otvaramo" i Ballarda jer ovde imamo klasni odnos - bogati farmakomogul isprobava svoje mind control hemikalije na zatvorenicima koji su počinili takva dela da ne bude milost baš lako. I u završnici kada pod uticajem vlastitih psihofarmaka, vođa eksperimenta zaista poludi, ima nečeg HIGH-RISEovskog u tome.

Kosinski režira ovu crnohumornu triler-komediju dosta mišićavo, i narativno jasno. Da li je ova priča Georgea Saundersa u adaptaciji Rhetta Reesea i Paula Wernicka zasluživala nešto delikatniju, produženu psihološku studiju zaista ne znam. Ali, Kosinski ovaj pripoveda efikasno, jasno, svedeno i estetizovano, sa junacima koji staju jedni drugima na muku, u dijalozima koji su punchy i dosta se bave samom pričom.

Možda je neki drugi postupak rešio ovo a otvorio neka druga pitanja, zaista ne znam, ali na kraju Kosinski snima film koji ume da bude intiman, ume da bude i bizaran ali što je najvažnije, ta estetika melodrame režirane kao akioni film, ovog puta funkcioniše.

Nikako ne bi bilo dobro da MAVERICK zaseni SPIDERHEAD kao fenomen, pošto u njemu Chris Hemsworth isprobava novu dimenziju svog lica.

SPIDERHEAD je solidan, mali film. Kosinski je u njemu okupio blokbaster ekipu, ali je snimio nešto maltene kamerno i prilično zanimljivo.

* * * / * * * *

SPELL

SPELL je režirao iskussni televizijski reditelj Mark Tonderai, po scenariju nekada veoma aktuelnog Kurta Wimmera. Reč je o high concept hororu, koji nije skroz nezanimljiv ali je u suštini ipak na kraju nedovoljno strašan, slabo maštovit i pogrešno strukturiran.

Reklo bi se da Mark Tonderai i Kurt Wimmer snimaju jedan film koji želi da "preskoči" konvencije horora u pogledu pripovedanja, načina kako se uvode likovi i kuda se sve kreće, ali ekspoziciju koja bi mogla biti "laganija" (i rizikovala da bude dosadnija) sa postupnim uvođenjem likova, ipak ne uspeva da zameni ovakav kao kumulativni uvod u kom se neke stvari nabacuju sve dok porodica glavnog junaka ne doživi nesreću.

Posle te avio nesreće, glavni junak se bez porodice, nađe u zatočeništvu babe i dede koji se bave vudu magijom ili tako nečim i pokušava da se oslobodi ali to nije tako jednostavno kako je mislio jer je crna magija zapravo delotvorna.

Junak odvojen od porodice nedovoljno pokazuje želju da sazna šta je s njima i gde su, i ostaje samo na nivou deklarativnost. Situacija sa zatočenjem podseća na MISERY ali sa tim problemom što ovde nemamo sitinsku motivaciju negativaca i nemamo odnos iz kog to zatočeništvo proističe.

Glumci su solidni ali bez mnogo harizme.

SPELL nije dosadan, može da se pogleda. Ko je manje gledao horore, više će uživati. Ipak, ovo je naslov koji ne može da se uključi u aktuelnu renesansu afroameričkog horora iako su ovde praktično svi likovi, a svakako svi bitni, crnci. Ovde ipak te neke suštinske rasne tenzije nema, opet više je ovo sukob urbane i ruralne Amerike i nekih sjajnih tenzija koje ni rasa u fazi samoodbrane ne uspeva da prevaziđe.

* 1/2 / * * * *

DARK WATERS

DARK WATERS Todda Haynesa je sudska drama izvedena u jednom konvencionalnom maniru, bez onih eksperimentalnih ukrasa koji inače krase rukopis ovog autora. S druge strane, Haynes ipak unosi izvesnu dozu stilske ambicije u ovaj film i trudi se da ga po nečemu istakne u ponudi sličnih naslova.

U stilskom pogledu, Haynes koketira sa atmosferom horora kada izučava temu korporacije Du Pont i njenog odlaganja toksičnog otpada koji se izlio u pijaću vodu i prvo trovao stoku a potom i ljude. Manifestacije kod stoke tretira pomalo cronenbergovski, stoka ima groteskne izrasline, a ima i bizarno agresivno ponašanje i tu Haynes malo obogaćuje inače solidan, konvencionalan narativ o pravnoj istrazi i procesuiranju.

Ono po čemu se sam slučaj Du Ponta razlikuje od tipičnih do sada viđenih sudskih drama jeste sam odnos tuženih prema sporu. Oni naime prvo koriste formalnu začkoljicu kojom su prikrili zagađenje, potom priznaju krivicu i nagode se, a onda opet na razne načine relativizuju sumu koju moraju da plate.

Spor je dakle postmoderan, više nije pitanje dokazivanja da li je nešto štetno ili ne, da li se zagađenje desilo ili ne, suština je jasna, ali se stvar plasira na formu. Du Pont je gigant hemijske industrije i film ga prikazuje nemilosrdno, i iskazuje mračnu istinu o naizgled veoma uglađenoj firmi koja se trudi da poboljša život potrošača kroz minimalno zagađenje. A u stvari, iza se krije mehanizam pune svesti o štetnosti, i naizmenično čuvanje i nebriga od nusefekata nekih hemikalija.

Mark Ruffalo je našao sebe u ulozi advokata Roberta Billota. On je već ovakve likove igrao, i kod Davida Simona recimo kao gradski većnik, i ovde sada ima svoju sudsku dramu, što je jedna od obaveznih figura za glumce tog kalibra. Međutim, u glumačkom smislu sam proces mu ne daje mogućnost za neki senzacionalni nastup na sudu. Nekog spektakularnog suđenja praktično nema. Glavni ispiti za junaka su u porodičnom domu i po kabinetima u kojima se plaća skupa cena njegove upornosti.

Velikan indie fotografije Ed Lachman je snimio film. DARK WATERS je fino estetizovan, lepo sugeriše protok vremena i smenu epoha. Na kraju ipak, pokazuje određene limite istinite priče, iako je ova prilično zanimljiva i autentična, opet nije nešto što na neki način nismo videli.

* * * / * * * *