ELVIS

Filmove Baza Luhrmanna uvek gledam za pažnjom mada mi je njihov domet do sada uvek bio u rasponu od nebuloze kod najslabijih do šarene laže kod najuspelijih.

To naravno ne znači da Luhrmann svojim radom i rukopisom nije sebi izborio mesto u istoriji filma uspevši da uvede u mejnstrim neke stvari koje su ipak dotle postojale ili u teatru ili u dalekoj prošlosti filma ili u ipak alternativnim radovima Guya Maddina, i ti uticaji su sporadično rezultirali konsekventijim delima od njegovih.

Međutim, kako kažu Amerikanci u bejzbol metafori Luhrmann uvek swings for the fences i spada u onaj red autora kao što je Zack Snyder koji imaju opsesiju da snime genijalan film ali na tom putu često zaborave da snime onaj dobar.

Naravno, sama monumentalnost Luhrmannovih filmova je takva da im je nemoguće ne diviti se čisto logistički, tehnički, naravno stilski, voleli ih ili ne. I svakako da čak i neki koji su vam smetali spadaju u red ostvarenja koja nikada nećete zaboraviti.

Kada je objavljeno da će Tom Hanks glumiti u Luhrmannovom filmu ELVIS moje interesovanje za ovaj projekat je iznenada poraslo. Naime, Tom Hanks je jedna od filmskih zvezda koja je nesumnjivo autorski orijentisana i veoma se meša - i to na dobar način - u projekte koje radi. Hanksova odluka da glumi u filmu na temu rokenrola po definiciji obećava mnogo jer je on snimio jedan od najboljih nostalgičnih fikcionalnih filmova tog tipa THAT THING YOU DO a pored toga je imao i neke veoma interesantne a neostvarene ideje kao recimo biopic o Crvenom Elvisu - Deanu Reedu.

Ako to sve imamo u vidu, Hanksovo uključivanje u film Baza Luhrmanna o Elvisu Presleyu značilo je da to sigurno neće biti nešto bezvredno, neki cirkus i besmislica totalna, ili bar da neće biti samo to.

Krajnji rezultat, što se mene tiče, jeste ono što Luhrmann do sada nije postigao - a to je da zaista snimi film koji je po dometu ono što je želeo - dakle, nešto genijalno. Premda, na nivou koncepta mislim da je to već postigao u svom filmu kojim je prvo i ponajviše zadužio istoriju kinematografije, reč je o ROMEO + JULIET.

Da li je Elvis kao tema bio savršen za Luhrmanna, da li je snimanje filma koji tematizuje muziku generalno pravi put za njega - kako se i šta poklopilo u ELVISu ostaje pitaje. Ipak, ono što smo dobili je nesporno.

ELVIS je jedan monolit u kom Luhrmannov ekstravagantni, aistorični rukopis gradi zaokruženu celinu sa nesumnjivim autorskim pečatom. Postoje zaista sekvence koje je teško zamisliti u bilo kom drugom filmu, i kod bilo kog drugog autora, uključujući recimo i Scorsesea. To je nešto potpuno zaumno, spektakularno, ekstravagantno, moćno.

Ono što je vrednost Elvisa u istorijskom, a samim tim i scenarističkom pogledu jeste zapravo Luhrmannov uspeh da nam dočara njegov efekat na ljude. Čistu nesputanu seksualnost koja je bila maltene opipljiva. Mi gledamo devojke koje vrište na granici između uživanja i nelagode jer on u njima budi nekontrolisanu seksualnu reakciju donoseći nešto neviđeno u skučene konzervativne sredine. Scene egzaltacije na njegovim ranim nastupima, iako generalno u skladu sa njihovim realnim imaginarijem realizovane su maltene kao erotski film jer Luhrmann želi da nam pokaže da se između mladog Elvisa i njegovih obožavateljki zaista dešavao seksualni odnos.

Time on prebacuje ono što znamo o burnim reakcijama kako obožavateljki tako i konzervativne javnosti na njega - sa polja histerije kako to izgleda kad se gleda na dokumentarnim snimcima na polje seksa koje samim tim postaje istinski preteće.

Kao neko ko izaziva masovno seksualno uzbuđenje, i uvodi crnu kulturu u mejnstrim, pritom naglašeno kršeći sva pravila segregacije, reklo bi se možda malo i više nego u stvarnosti, konačno biva ocrtano u svim dimenzijama svoje pretnje za establišment.

Zatim, neke mudre, kreativne odluke koje je Elvis donosio uprkos svom protektoru Colonel Parkeru, pokazuju da on iako nije bio klasičan autor, i nije bio sasvim svestan toga da rokenrol postaje kultura i prestaje da egzistira kao vašarska i čisto estradna pojava, jeste imao kliker, i umeo da pronađe istinsku stvaralačku inspiraciju čak i u fazama kada već zapravo nije bio relevantan, i vraćao se na velika vrata u žižu javnosti.

NBC božićni specijal dobija posebnu pažnju i bravura sekvencu svog nastanka, a film nam nudi i umetničko opravdanje za njegovu prvu rezidenciju u Las Vegasu.

Mračna Elvisova strana je u ovom filmu prikazana manje. Nekih stvari prosto nema, ali ih ima na drugim mestima već dovoljno. Baz želi da ga pamtimo onakvim kakav je bio kad je bio najbolji i smatra da je taj najbolji Elvis postojao nadalje i u onom karikaturalnom pred kraj života.

Dakle, nema Dicka Nixona, ponuda da radi za FBI, antikomunističke histerije i sl. Paranoje su prikazane vrlo malo, ali su izbegnuti svi oni sočni delovi koji bi Elvisu mogli dati negativan predznak i film nije lošiji zbog toga. Naprotiv, Luhrmann se ovde bavi pitanjem zašto je Elvis važan i uspeva da nam to ne samo dokaže nego i da razdvoji važno od nevažnog.

Stoga, mračnu stranu predstavlja Colonel Parker, bizarni holandski ilegalni migrant koji je rukovodio celim biznisom koji je generisao Elvis i uprkos brojnim pogrešnim odlukama nije uspeo da ga uništi kao zvezdu, ali ga je svakako razorio kao čoveka u praktično svakom pogledu.

Hanks ga igra pod maskom, ona je ubedljiva a on je u underplayu, ubedljiv i ispod naslaga šminke.

U dramskom pogledu, scenario koji potpisuju Luhrmann i nekoliko saradnika među kojima je njegov protege, rođak pokojnog Henryja Bromella, mladi Sam, jeste efektan, jednostavan, sugestivan i to je solidan ali zapravo najmanje složen element ovog filma. Scenario zaslužuje pohvale pre svega jer je uspeo da obradi Elvisov život od rođenja do smrti u jednom solidnom tempu u kom stvari ne izgledaju kao neki Best Of izbor, i da solidno iskoristi Colonela kao naratora preko čijih akcenata u priči pravi elipse.

Međutim, ovo nije klasično postavljen dramski rad, gde bi se sposobnost scenarista da obuhvate nečiji životni put mnogo isticala, kao recimo u slučaju KING RICHARDa.

U ELVISu je scenario veoma solidan repromaterijal za Luhrmannovu nadgradnju. Naravno, znali smo da će film koji režira Luhrmann više ličiti na Elvisa u Las Vegasu nego na Elvisa u Memphisu, pa je na čudan način Austin Butler možda i bolji kasnije nego pre, međutim film sagledava fenomen generalno i sve faze pokriva kako treba.

Jasno je da kod Luhrmanna stvari blješte, grme, prepliću se, kamera ide tamo gde nismo slutili da može, muzički uticaji se ekstrapoliraju na licu mesta pa se u Memphisu začuje rep onda kad treba da shvatimo dalekosežne uticaje te scene, sve je stvarnost i sve je bajka, sve je tako bilo i sve je triput uvećano i to je nešto što samo on može da pomiri. To je jedna višeslojna audiovizuelna atrakcija u kojoj konačno ima svrhe, i to je ono gde Luhrmann konačno istorijski miri svoj rukopis sa smislom.

Nažalost, nisam imao prilike da ovaj film vidim u bioskopu zbog nekih životnih okolnosti ali verujem da će ga biti na reprtoaru Kinoteke ubrzo. 

Nažalost, nisam imao prilike da ga gledam sa Urošem Stojanovićem. Ne znam da li bi mu se film dopao, možda čak i ne bi, ali verujem da bi ga radovalo što je meni konačno legao neki Luhrmannov film.

* * * 1/2 / * * * *

THIRTEEN LIVES

THIRTEEN LIVES Rona Howarda je igrana ekranizacija čuvenog slučaja kada je tokom Svetskog prvenstsva u Rusiji 2018. godine, grupa dečaka iz omladinske fudbalske ekipe Wild Boars otišla da obiđe jednu pećinu i ostala zarobljena u njoj kada su poranile monsunske kiše.

Ron Howard je reditelj čiji opus varira od filmova koji su školski primeri pravog pristupa kao što su RANSOM, APOLLO 13, FROST/NIXON, RUSH ili IN THE HEART OF THE SEA ali i brojnih naslova koji su zaista pogrešno postavljeni, previše sentimentalni i daju obrnut, loš primer kao Awards-bait.

Od navedenih dobrih filmova, zanimljivo je da RANSOM nije fikcija, iako je IN THE HEART OF THE SEA dosta estetizovan i urađen u jednom retro maniru povišenog realizma. Sve ostalo su dakle istinite priče. U tom pogledu THIRTEEN LIVES je mogao poći i na jednu i na drugu stranu. Ipak, pošao je na pravu i prvi utisak koji imam jeste da je ovaj MGM/UA film jedino mogao nastati u eri striminga jer ga je Howard snimio kao da je to tajlandski film, izveden naravno američkim hardverom.

Zapadne ličnosti su imale protagonizam u događajima, ali kod Howarda, zaista se priča ne sagledava isključivo iz njihove vizure već su tajlandski likovi dobili ravnopravan tretman a ni engleski nije lingua franca. Colin Farrell, Viggo Mortensen i Joel Edgerton su dati bez glamura, kao ljudi od krvi i mesa a ne zvezde, i donose ono najbolje što star wattage može da pruži, a to je harizma u underplayu.

Sam događaj je toliko uzbudljiv i neverovatan, prepun spontanog herojstva, neopisivih rizika, u jednom jako interesantnom miljeu a o lokaciji da ne govorimo.

E sad, Ron Howard, majstor nevolja u vodi i skučenom prostoru, ekspert sa junake kojima nestaje vazduha u onome što je "akcioni" deo, jako dobro zna šta radi, a jako vešto se snalazi - i to je recimo baš školski primer - u okolnostima gde se akcije često ponavljaju, i vešto gradi tenziju u brojnim zaronima.

Film insistira na autentičnosti, sigurno je da ima pojednostavljenja i fikcionalizacije, ali ono što je najmaštovitije u priči osmislila je ipak pre svega sudbina. U tom smislu, Howard je snimio ne samo dobar film o ovom sjajnom događaju, već je snimio i jedan zaista svež film koji se dosta razlikuje od načina na koji bi se inače čak i danas tretirali ovakvi događaji - a kod većine bi krenuli sa Chrisom Hemsworthom koji čuje za slučaj i onda skuplja ekipu i ide da nauči Tajlanđane pameti.

Uprkos tome što je upravo to "učenje pameti" nešto što se zapravo desilo, ovaj film je recept koji je koristan za našu fantaziju o Strancu koji će uspešno ekranizovati neku našu bitnu nacionalnu priču, što je paradigma za kojom mnoge nacije tragaju još od kada je Gillo Pontecorvo snimio LA BATTAGILA DI ALGERI ali potom to nije ponovio kada je snimio OGRO o španskim događajima u poslednjim danima frankizma.

DP na filmu je tajlandski art house majstor Sayombu Mukdeeprom, ali nema ništa u snimatelju umetničkog filma što stari majstor ne ume da dovede u red da isporuči jednu veoma ubedljivu filmsku sliku kakvu mu je inače pružao Anthony Dod Mantle, i ne samo njemu.

Sigurno je da bi ovaj film bitno drugačije izgledao da je ciljao samo bioskope, i čini mi se da je bolje što nije jer smo dobili nešto bitno drugačije.

* * * 1/2 / * * * *

KUNG FU ZOHRA

Mabrouk El Mechri stekao je svetsku slavu filmom JCVD koji meni nije pružio ono što sam želeo i čemu sam se nadao, ali izgleda da drugima jeste, i da - što je najparadoksalnije ne samo da nije završio parodiju i dekonstrukciju Van Dammea jer kasnije smo imali i seriju JEAN CLAUDE VAN JOHNSON na Amazonu. Međutim, moje interesovanje postigao je svojim manje važnim, bitno manje priznatim filmom COLD LIGHT OF DAY u kom Henry Cavill pre Supermana igra hitchocockovskog akcionog heroja koji nije ni slutio da će se naći u takvoj situaciji, a Bruno Willis igra jako uspelu i veoma angažovanu prototipsku rolu njegovog oca tajnog agenta pod krinkom profesora zbog kog se momak i našao u nevolji.

Mabrouk je tu osetio ukus Holivuda iako je film sniman Španiji. Snimao ga je legendarni Britanac, neverovatno je ali još uvek aktivni Remi Adefarasin, a lokacije sa španske obale i gradova donele su svežinu.

Potom, Mabrouk ulazi u okvire visokoprofilne francuske televizije i ne radi ništa do novog autorskog projekta KUNG FU ZOHRA. Ovaj film dolazi iz iste žile kao i JCVD ali je mnogo konsekventniji i zanimljiviji.

Zohra je Tunižanka koja je od oca nasledila ljubav prema kung fu filmu, a kad upozna momka koji voli istu vstu filma, rađa se ljubav i ona se doseljava u Francusku. Ubrzo, u braku kreću da se javljaju nasilne epizode, delom pravdane fudbalom i nervozom koju muž oseća kad mu omiljeni tim ne pobedi, i ona u jednom momentu kreće da se uči samoodbrani, prvo gledajući YT kanal, a posle uz pomoć Kineza domara u sportskom centru u kom radi kao čistačica da bi mogla da trenira.

Rezultat je zanimljiva mešavina priče o porodičnom nasilju i bajke iz žanra borilačkog filma gde Zohra dok ne savlada način kako da se fizički odupre Omaru neće uspeti ni da ga se formalno reši. Spoj zvuči čudno ili u najboljem slučaju cheesy ali Mabrouk ga radi sa punim ubeđenjem, i ima jako dobru glumačku podelu koja to može da iznese.

KUNG FU ZOHRA je sastavljena od polovnih delova ali je mišićavo i samouvereno izvedena, bez kompleksa.

Kada Zohra konačno stasa kao borac, Mabrouk isporučuje jednu fenomenalnu i jednu jako dobru kung fu scenu koje nude prvoklasno uživanje.

Međutim, glavna stvar u borilačkom filmu uvek jesu bili karakteri, i uprkos tome što je ovo jednostavna priča, svesno oslonjena na strukturu bajke ima jako ubedljive likove i jako harizmatične glumce u tim ulogama, tako da Mabrouk uspeva da napravi koherentnu celinu od čudno izabranih elemenata. 

Ova Gaumontova produkcija izašla je u čudnim Covid/ post-Covid uslovima i ne mogu da procenim do kraja odjek filma, uostalom Mabrouk uvek ima odstupnicu na televiziji. Ipak, ovim filmom mi je pokazao da je itekako autorski živ.

* * * / * * * *

VIENTOS DE LA HABANA

VIENTOS DE LA HABANA je ekranizacija romana Leonarda Padure u režiji iskusnog španskog televizijskog reditelja Felixa Viscarreta. Leonardo Padura je kod nas imao dva objavljenja romana, od kojih je jedan krimić o Mario Condeu, njegovom liku iz serije knjiga, policajcu iz Havane sklonom nesrećnoj ljubavi, kapljici i zapisivanju poneke prozne priče.

Mario Conde je u suštini klišetiziran lik, chandlerovski ranjeni detektiv zaposlen u policiji Havane koji rešava slučajeve u njenoj utrobi koju Padura, kao pisac koji nije nikada nije napustio Kubu relativno slobodno prikazuje.

Španska televizija je snimila mini-seriju od četiri televizijska filma od sat i po vremena po Padurinim romanima a prvi od njih, VIENTOS DE LA HABANA je išao u bioskope.

Mario Conde je na filmu sličan kao i u romanima, ne mnogo interesantan ali je relativno konvencionalan Padurin narativ koji je u knjigama na ničijoj zemlji između visoke književnosti i žanra ovde učinjen neverovatno interesantnim samim kubanskim ambijentom. Slično Padurinim romanima čiji je osnovni kvalitet to što je on i dalje na Kubi, i koji se kreću pomenutom ničijom zemljom ali su jači mejnstrimaški nego žanrovski, tako je i sa ovim filmom.

Bio bi to rutinski detektivski noir da nije Kube.

Viscarretova egzekucija je solidna. Impresioniran je lokacijama ali im ne robuje već film izgleda kao da se na Kubi snimaju krimići svaki drugi dan - premda nije tako. Rad s glumcima mu je dobar, ritam priče je postavljen kako treba i sve ključne elemente Padurinog zapleta uspeva da isprati u pogledu konstruisanja misterije i njenog razrešenja.

Pošto sam prvobitno gledao ovaj film u sklopu serije, ne mogu se oteti tom televizijskom utisku. Međutim, ko ne zna da postoji serija, teško da može osporiti nesumnjiv film look ovog krimića u kom uniformisani panduri voze stare lade a detektivi moskviče dok fatalna žena na gurku pali ševrolet iz pedesetih.

Siguran sam da ovom filmu nećete lako odoleti.

* * 1/2 / * * * *

JOE BELL

JOE BELL Reinaldo Marcus Greena je suštinska preteča FATHER STUa i zagrevanje za njega na jedan neobičan način. Naime, u vizuelnom pogledu kroz fotografiju Jacquesa Jouffreta i kroz ton glumačke igre koju donosi Mark Wahlberg, ovde imamo tragičnu istinitu priču o blue collar čoveku koji je posvetio sebe nečemu višem.

FATHER STU je "čistiji", narativno precizniji, i sama priča je prosto filmičnija, ali JOE BELL je zaista zanimljiv kao njegova idejno drugačija i formalno riskantnija preteča.

Naime, Reinaldo Marcus Green uzima scenario koji potpisuju Larry McMurtry i Diana Ossana i sa njim pravi neke zanimljive formalne zahvate. JOE BELL je priča o naslovnom junaku, oregonskom blue collar liku čiji je sin bio homoseksualac i izvršio je suicid zbog zlostavljanja i iživljavanja svojih školskih drugova. U prvih pola sata filma mi pratimo hodočašće Joe Bella zajedno sa sinom gde on ide po školama i priča o rizicima vršnjačkog nasilja, naslućujemo da je dečak koji ide sa njim možda duh, iako nam Green ne daje neke vizuelne cueove ali zapažamo da ga drugi likovi ne primećuju (ali ne na agresivan način, lako je zamisliti takav odnos i prema realnoj osobi) i na tom putu on se bonduje sa sinom kako nije za života.

Onda negde na kraju prvog čina, u sceni veselja, Joe Bell okriva da mu je sin mrtav. I od tada dečaka više nema sem u flešbekovima, novi preokret sledi na oko sat vremena i film se zaokružuje na tački od sat i po.

Pripovedanje je dinamično, Jouffretova fotografija je vibrantna, a Reinaldo Marcus Green izvlači maksimum iz glumaca u najboljoj tradiciji američkog filma sedamdesetih. Wahlberg voli da gradi junake u ovim istinitim pričama kao blue collar face pune života uprkos teškoj sudbini i sa Connie Britton u ulozi supruge i Reid Millerom u ulozi sina Jadina Bella, ima sjajne saigrače. Praktično, taj recept će sa još većim rezultatima ponoviti u FATHER STUu.

E sad, filmovi o tome kako je neko iz nekog protesta pošao peške preko Amerike se snimaju već 40 i kusur godina. Nedavno sam baš gledao TERRY FOX STORY koji ima sličan motiv. Čak je i u Srbiji snimljen film OTAC sa tim zapletom. To u nekom širem tematskom pogledu oduzima svežinu JOE BELLu.

Međutim, način na koji ga Reinaldo Marcus Green sklapa, kako gradi narativ, kojim tehnikama se koristi je jako zanimljivo pošto je on jedan od onih reditelja koji u periodu IPjeva i svih tih ludila pokušava da pravi filmove o živim o ljudima za multiplex crowd. Čovek je ipak snimio KING RICHARDa koji je doveo Big Willa do oskara. A taj pokušaj snimanja filma o živim ljudima za multiplex crowd koji nije nužno award bait - premda ne verujem da bi se iko žalio da dobije oskara za JOE BELLa ili FATHER STUa - jeste pomalo zaboravljen zanat i nije tako jednostavno kako smo navikli da uzimamo zdravo za gotovo.

Iskreno, nadam se da Reinaldo neće da poklekne i ode da deset godina svog zenita provede snimajući neke franšize, ali i ako se to desi, JOE BELL je dostignuće baš u pogledu postupka i zato ga pre svega treba videti.

* * * / * * * *

EL BUEN PATRON

Fernando Leon de Aranoa režirao je film EL BUEN PATRON koji je na kraju završio kao španski kandidat za oskara iako je reč o relativno konvencionalnom, pristojnom filmu koji se izdvaja po dominantnoj ulozi Javiera Bardea koji koristi povratak u otadžbinu da se malo glumački razmahne, kako inače ne može po holivudskim filmovima.

Pod maskom sedog provincijskog biznismena i stuba društva, sa sedom kosom i naglašenom dežmekastošću, Bardem u ovom filmu više liči na Nenada Ćirića nego na sebe, i dobar je. I Nenad Ćirić je uostalom dobar, jedan je od naših najpotcenjenijih glumaca.

U svakom slučaju, EL BUEN PATRON je u suštini komedija, ali nema jak tempo gegova, komika je u situacijama, u ironiji sudbine, u životima koje junaci vode, u karakterima. Film je ipak mogao biti nešto smešniji, ili barem nešto brži jer sa pričom ove snage jedva drži pažnju u skoro dva sata trajanja.

Što ne znači da je film dosadan ili da u njemu nema šta da se vidi.

Glavni junak filma je narečeni vlasnik fabrike vaga koji je u svom kraju jedna veoma cenjena figura, smireni dobrotvor, stub zajednice, što ne znači da se ni on ne može unervoziti kada neposrednu pred bitnu posetu komisije iz lokalne samouprave koja njegovom preduzeću može doneti nagradu i put ka državnim subvencijama ne kreću da se gomilaju problemi, kojom prilikom otkrivamo njegovu mračnu stranu.

EL BUEN PATRON ne prikazuje svog junaka kao klasičnog licemera koji sve vreme radi prljave stvari iza fasade dobročinstva. I de Aranoa i Bardem ga drže ambivalentnim, on trguje uslugama ali ne čini ništa per se zlo ako baš ne mora, on nije onoliko dobar koliko svi misle da jeste ali nije ni onoliko loš koliko bi se očekivalo na naličju tako izgrađenog imidža. Ta ambivalenost daje vrednost filmu i karakteru, ali verovatno i ubija deo komike.

EL BUEN PATRON je bolje zamišljen nego što je izveden ali je svakako film vredan pažnje, ako ništa a ono zbog zanimljivo koncipiranog i odigranog Bardemovog junaka.

* * 1/2 / * * * *

COTTON CANDY

U ranoj fazi karijere pored cormanovske produkcije koja je rezultirala filmom koji je verovatno mnogo gejmera greškom gledalo misleći da ima neke veze sa jednom od najpoznatijih igara - Ron Howard je režirao televizijske filmove relativno generic kvaliteta i istih takvih tema.

Jedan od takvih je COTTON CANDY iz 1978. godine po scenariju koji su napisali Ron i Clint Howard koji govori o srednjoškolcu koji ne uspeva da se uključi u fudbalski tim i osniva bend kao put da se bolje socijalizuje u afirmiše.

Klinca igra Charles Martin Smith i kao mlad je isti onakav kakvim ga znamo i kao starijeg, simpatičan, malo geeky, malo nerdy, slab ali nepokolebljiv. I njegov karakter uspeva da napravi bend i nametne se uprkos postojećem moćnom i veoma mačo bendu koji dominira školom.

Ovo nije ROCK'N'ROLL HIGH SCHOOL. Ceo battle of the bands momenat i uopšte muzička dimenzija data je u okviru nekog povišenog realizma. Dakle, ovo nije mjuzikl i nema neke jače intervencije. Kao što nema razloga ni da pamtimo ovaj TV film da ga nije potpisao Ron Howard.