JACK REACHER: NEVER GO BACK

Nastavak JACK REACHERa pod naslovom NEVER GO BACK je nastavak koji je izboren zahvaljujući bioskopskim rezultatima van Amerike. Cruiser je pošto-poto želeo da ima još jednu franšizu i REACHER je izboren kao nastavak iako je to lik koji ponajmanje odgovara Cruiseu. Izgleda da će takvu sudbinu imati i EDGE OF TOMORROW koji je takođe svoj break even jurio van Amerike, ali za razliku od REACHERa to je lik koji odgovara Cruiseu, i to je bio izvanredan film.

Naime, ni prva ekranizacija romana Lee Childa koji je snimio Chris McQuarrie nije bila naročito dobra, jednim delom zbog rediteljevog poptunog odustva osećaja za ritam i za vizuelni izraz ali i zbog toga što je lik mnogo pre pristajao Melu Gibsonu nego Cruiseru. Posle inicijalnog miscasta koji pritom nisam zapazio samo ja već mnogi širom sveta, ta zabluda se nastavlja.

Nažalost, od Cruiserovih lakeja, odabran je Ed Zwick koji je svoj verovatno najbolji film radio upravo sa njim. Ipak, NEVER GO BACK nije ni blizu THE LAST SAMURAIja, filma koji ja inače prilično volim. Ovo je film sveden na nivo dvočasovne epizode osrednje netwrok serije. Čak ni preiskusni DP Oliver Wood ne može da pomogne da se nekako pobedi taj televizijski štimung filma, u kome nema ni dobre akcije, ni pametnih situacija, rečju, nema ništa.

Oni kojima su holivudski filmovi a priori glupi treba da pogledaju NEVER GO BACK i da vide šta je to "glup film".

Vreme svakako ne radi za Cruisera, i možemo reći da on sa nekoliko poslednjih filmova ne samo da pokazuje znake usporavanja na blagajnama već suštinski izlazi iz fokusa kao zvezda. Samim tim sebi ne treba da dopušta ovakva trošenja simpatija publike i poslovnog autoriteta na gluposti.

* 1/2 / * * * *

ZG80

Treba imati prilično velika muda da prikažeš film Igora Šeregija ZG80 u Beogradu, i to je verovatno najhrabriji čin koji su Bad Blue Boysi napravili u svojoj istoriji.

ZG80 je suprotni pol kinematografskog košmara koji je započeo USTAV REPUBLIKE HRVATSKE Rajka Grlića. Ako je Grlićev film izgledao kao parodija ozbiljne polemičke drame, onda je ZG80 parodija repertoarskog filma. Ovo je profil rada koji bi recimo kod nas režirao Debeli, ali Debeli bi sve to daleko bolje režirao.

U regionalnim okvirima, ZG80 može da se uklopi u čitavu filmografiju loših filmova o navijačima, u kojoj Hrvati i Srbi neprekidno pokušavaju da se nadmeću. Ako su ŠIŠANJE i METASTAZE bili filmovi koji su želeli da toj temi priđu društvenokritički, i ako je taj smer dostigao vrhunac u VARVARIMA onda je ZG80 bliži onome što je pokušao Srđa Anđelić u ARTILJERU. Onoliko koliko su METASTAZE bolje od ŠIŠANJA, toliko je negde ZG80 bliži navijačnom samoviđenju od ARTILJERA i više korespondira sa onim što bi se očekivalčo od takve priče, ali to ne znači da ZG80 nije na svakom nivou užasan film.

ZG80 je za početak jako slabo realizovan. Rekonstrukcija epohe je ravna nuli, fotografija je lišena koncepta, bez jasne ideje i bilo kakve estetizacije, glumci su preglasni, isprazni i svedeni na bučan efekat. Odnosi među likovima su ili nepostojeći ili su kao u slučaju "bekstva u lancima" jednog Zvezdaša i jednog BBBa svedeni na nivo hiljadite interpretacije poznatog holivudskog klasika, ali bez unutrašnje snage, i bez glumačkog dara jer ovi momci nisu Sidney Poitier i Tony Curtis, i to je valjda svima jasno.

Ono što na kraju ostaje jeste potencijalno zanimljiv film silom sveden na seriju nepovezanih priglupih viceva koji nikada ne uspevaju da prorade, u ambijentu koji neprestano podseća gledaoca ga gleda nešto mnogo gore od onoga što zaslužuje.

Jedina pozitivna stvar koja se može reći o ovom filmu je to da u njemu barem nema Glogovca prerušenog u ženu, ako je ikome za utehu.

Istorijski kontekst u kome se film dešava je potpuno promašen. Film je smešten u nekakvu opštu antisrpsku epohu u kojoj se sve dešava u isto vreme, i nacionalizam i komunizam, i turbofolk i postojanje SSSRa i "kurve Ukrajinke" itd.

Miloš Timotijević je ponovo zadužen za antisrpski začin i igra vođu Zvezdinih navijača koji se ponaša kao neprikriveni psihopata, doduše uzdržava se od silovanja BBBojevaca za razliku od Partizanovaca koji nisu odoleli Parangalu. Ali, za razliku od zagrebačkih besprizornika kod kojih je autor svakog barem pokušao da prikaže kao nekog sa izvesnom dozom šarma, glavni Zvezdaš ima pogled i ponašanje nemilosrdnog psihopate bez smisla za humor.

Zanimljivo je da do sada ni Delije ni sportski novinari koji poznaju istoriju ili su barem bili savremenici ovih događaja još uvek nisu reagovali na ovaj skaredan film. Što se kritike tiče, potpuno je bizarno da je film naišao na blagonaklonost i kod Dude Lakić (koliko li je inkasirala za to?) ali i u Hrvatskoj, pa čak i na Portalu Novosti. Očigledno je da se u Hrvatskoj sa velikom radošću dočekuje svaki pokušaj snimanja repertoarskog filma. Tamo je na kraju ZG80 i imao skor od 65 000 gledalaca.

IN A VALLEY OF VIOLENCE

Pogledao sam IN A VALLEY OF VIOLENCE Ti Westa. Za ovaj film se može reći da izgleda kao spin-off MAGNIFICENT SEVENa o liku Ethana Hawkea, ali nažalost po kvalitetu nije iznad Fuquinog promašaja. Ti West je reditelj velike amplitude i ovo je film koji nažalost na kraju preteže u smeru njegovih amaterskijih uradaka. Pa ipak, činjenica da je u karijeri nekada snimio i nešto pristojno, čini da mu se i dalje pruža prilika. IN A VALLEY OF VIOLENCE nije imao puno prostora za promašaj. Reč je o novom tarantinovskom vesternu koji sa naknadnom pameću može da se poigra tradicijama špageti i marihuana vesterna, međutim krajnji rezultat je početnički i iscrpljuje se u premisi koja je ludo zabavila Westa a to je da se junak sveti bandi iz poročne varošice zato što su mu povredili psa. Te male nepravde koje rezultiraju nasiljem su uvek bile dobrog crnohumornog žanrovskog ugođaja, i možemo nabrojati masu naslova tog tipa. Ipak, IN A VALLEY OF VIOLENCE nije jedan od njih. Film je pun i poznatih i dobrih glumaca ali nije naročito dobro glumljen, ima dosta tarantinovskog dijaloga ali nažalost bez tarantinovske lucidnosti, ima nekoliko scena obračuna ali one nisu efektne. Srećom, opet IN A VALLEY OF VIOLENCE nije BONE TOMAHAWK, nije potpuni raspad sistema i havarija. Ali, nažalost, možda bi barem da je takav mogao biti i upamćen.

* * / * * * *

STORKS

Pogledao sam STORKS Nicholasa Stollera, novi animirani projekat Warner Animation Groupa koji je postigao veliki uspeh LEGO MOVIEjem, a sa novim projektom prošao je slično prenaglašenu reakciju kao i DCEU filmovi. STORKS je neopravdano oklevetan film i reč je o jednoj od zanimljivijih animiranih svari koje sam gledao poslednjih godina. Ovo nije Pixar, ali jeste Warner i u sebi sadrži onu energiju i neuračunljivost zbog koje smo zavoleli njihovu školu animiranog filma u vreme Tex Averyja ili Chuck Jonesa.

Doug Sweetland je veteran iz Pixara koji je došao da radi u Warnerovim projektima kao reditelj animacije i poraktično ga možemo smatrati Stollerovim ko-rediteljem i njegovo učešće rezultira vrhunskom tehničkom realizacijom. STORKS uspeva da vizuelno isprati ceo duh Stollerovog koncepta, u kome se prepliću zanimljiva premisa i višeslojni pristup u kome za roditelje ima sasvim dovoljno zabave dok su deca impresionirana bukvalno svim šđto se dešava na ekranu.

Međutim, neke od tema, kao što je roditeljstvo i briga o bebama uspevaju da se probiju iz drugog "roditeljskog" u prvi plan i da budu prilično važan osnov čitave serije scena. U tom smislu zanimljivo je kako se STORKS zapravo nadovezuje na Stollerov NEIGHBORS u kome je takođe iza osnovnog konflikta briga o bebama dobijala ulogu B-zapleta.

STORKS je maštovit, dinamičan i izuzetno duhovit. Očuvan je Warnerov duh apsurda, crnog humora, a rekao bih da je Stoller uveo dosta tehnika u pogledu unutrašnje organizacije scene koje podsećaju na igrani film. U ovom slučaju to funkcioniše i naročito se odnosi na korišćenje alternativnih izvora slike kao što su kamere na raznim uređajima kojekoriste junaci. Isto važi i za scene napetosti koje su konstruisane jako slično filmskim sa velikim akcentom na psihološko razrešenje komplikacije u kojoj su se junaci snašli.

Stollerov prelazak u svet animacije je bez ikakve dileme izuzetno uspešan i voleo bih da se ponovo angažuje u WAGu. Kritika je nažalost bila nezasluženo gruba prema STORKSu, gotovo da tačke da ispisuju potpune neistine. Blagajne takođe nisu bile sasvim blagonaklone alije STORKS na kraju pokazao kako itekako ima snage da opstane i da umnogome pokrije ulaganja studija.

* * * * / * * * *

THE VIRGINITY HIT

Pogledao sam THE VIRGINITY HIT Andrewa Gurlanda i Hucka Botkoa, film koji je na određeni način anticipirao PROJECT X Nime Nozurizadeha. THE VIRGINITY HIT nije ni blizu tako snažan i ekspresivan kao PROJECT X, produkciono čedo Todda Phillipsa, Gurlandovog saigrača na filmu FRAT HOUSE ali to ne znači da ga treba otpisati. Snimljen sličnom tehnikom kao i MAIL ORDER WIFE, THE VIRGINITY HIT nosi sličan duh tinejdžerskog nestašluka i potrebe da se prave pizdarije, s tim što ima nešto razuđeniji high concept. THE VIRGINITY HIT je koncipiran kao lažni dokumentarac, ovog puta film snima klinac koji je avanture svog društva pretvorio u YouTube senzaciju, kako kroz neprestano snimanje tako i kroz korišćenje home moviesa kao ready madea. Glavni junak je dečak u centru pažnje "autora", njegovog druga i vršnjaka, a problem glavnog junaka je želja da izgubi nevinost koja ga je u međuvremenu učinila YouTube senzacijom.

THE VIRGINITY HIT pratio glavnog junaka u njegovim pokušajima koji ga naravno uvode u razne komične zgode, ali sve to uokviruje i melodrama koja je postavljena kao verovatno jedini moralni kompas koji publika u ovom filmu može da prepozna. I to je jedan od kvaliteta filma pošto uspeva da zarobi svu haotičnost misli i nezajažljivost tinejdžera koji su raspušteniji nego drugi jer svoj YouTube kanal vide kao životnu misiju koja sve opravdava.

Nima Nourizadeh je uzeo sličnu premisu, zategao je, smestio u jednu noć i doneo sva svoja iskustva iz snimanja muzičkih klipova u reklama kako bi stvorio simfoniju tinejdžerskog haosa. Gurland i Botko nemaju tako wagnerijanske namere na nivou vizuelnosti ali u odnosu na likove, namere su im slične, i približno uspešne. za razliku od PROJECT Xa koji unutar jedne noći gomila prepreke i nevolje za junake, THE VIRGINITY HIT uživa u raspoređivanju njihove agonije na duži vremenski period, i dok je PROJECT X vezan za jednu lokaciju, THE VIRGINITY HIT ima elemente road movieja.

Matt Bennet je izvanredan kao istoimeni junak, a slično PROJECT Xu, klinci imaju ista imena kao glumci koji ih igraju.

Uprkos tome što je producent filma bila Will Ferrellova tvrtka Gary Sanchez, THE VIRGINITY HIT je propao u bioskopima, nije zabeležio ništa značajno ali posle gledanja ovog filma, mislim da cela mistifikacija koju je pravio Warner oko PROJECT Xa dve godine kasnije nije bila neophodna.

* * * / * * * *

MAIL ORDER WIFE

Pogledao sam MAIL ORDER WIFE Hucka Botkoa i Andrewa Gurlanda. Ovaj film je na IMDBu potpisan kao komedija ali uprkos tome što ima smešnih delova ja ga nisam tako doživeo i to pritom ne znači da je reč o neuspešnoj komediji. Čak naprotiv. Reč je o dosta bizarnoj duhovitoj melodrami o dokumentaristi koji snima film o čoveku koji naručuje mail order bride sa Dalekog Istoka, i dobija nevestu iz Burme. Ubrzo, autor filma počinje da sumnja kako je njegov protagonista seksualno zlostavlja, da bi ubrzo i sam ušao u vezu sa njom.

Gurland je debitovao kao ko-reditelj filma FRAT HOUSE sa Todd Phillipsom i edgy stvari mu nisu strane, pa MAIL ORDER WIFE tako uspeva da bude vrlo nestašan u pojedinim deonicama. Doug Liman je producirao ovaj film ali Gurland je maksimalno udaljen od njegovog viđenja indie filma.

Gurland i Botko nude zanimljiv recept za indie film, naime napravili su punokrvnu melodramu, sa dosta humora i gotovo trilerskim zapletom, koristeći formu lažnog dokumentarca, koketirajući čak i sa metafilmom. Ovaj spoj je vrlo efektan i žao mi je što uprkos solidnom prijemu Botko i Gurland nisu otišli korak napred u produkcionim okvirima svog rada.

Adriana Martina, marginalca kog prikazuje reditelj kog igra sam Gurland, igra komičar Adrian Martinez, i nudi jednu vrlo zanimljivu i višeslojnu ulogu, vodeći junaka od ranjivog usamljenika do potencijalnog seksualnog prestupnika.

Svakako da ću posle ovog filma istražiti i ostatak opusa Botkoa i Gurlanda. 

* * * / * * * *

DEEPWATER HORIZON

Pogledao sam DEEPWATER HORIZON Petera Berga. U ovom filmu, Berg nastavlja svoju seriju istinitih priča koje pakuje u formu atipičnog blokbastera. Posle LONE SURVIVORa a pre PATRIOTS DAYa, ugnjezdio se i treći film po istinitoj priči koji potpisuju Berg i Wahlberg. Ovog puta reč je o mačo priči starog kova, sa radnicima u centru pažnje, kao u filmovima Howarda Hawksa ili Joce Živanovića.

DEEPWATER HORIZON je nastao po istinitoj priči koja je u pojedinim detaljima “holivudizovana”, s tim paradoksom da mnogi detalji koji deluju kao fikcija zapravo jesu istiniti. Glavni junak Mike Williams baziran je na stvarnoj ličnosti ali izvršeno je spajanje nekoliko učesnika u tragediji u zbir njegovih dostignuća.

Berg se odlično snalazi u mačističkom blue collar svetu, i posle sportista i vojnika, vrlo lako uspeva da se adaptira na svet radnika sa naftnih bušotina, tako da da su uvodne scene izuzetno vibrantne, duhovite sa lakim i efektnim izlaganjem likova. Wahlberg i Russell imaju harizme i više nego što treba, a John Malkovich kao korporativni ljigavac predstavlja odličnog sparing partnera za njih.

Kada akcija krene, DEEPWATER HORIZONu zafali sigurna ruka majstora kao što je James Cameron koji bi iz nastupajućeg haosa uspeo da definiše radnju i likove. Uostalom, sličan milje je bio polazište njegovog klasika THE ABYSS. Ono što Berg uspeva da izvuče jesu karakteri, i energičnost sličnih radova recimo Paula Greengrassa, čiji MAJOR PHILIPS deluje kao dečja igra u odnosu na ovaj film.

Ipak, ukupno uzev, na kraju Berg uprkos nadovezivanju haotičnost dešavanja na razbarušenost njegove inscenacije ipak uspeva da isteše dovoljno jasnu liniju likova, njihovih zadataka i podviga. U određenom smislu međutim, dramski DEEPWATER HORIZON ostaje kao obrnuti TITANIC, najjače momente ima u uvodu a ne u klimaksu.

Bergova akcija na naftnoj platformi je krvava i ne beži od prikazivanja telesnosti. Ono što stoji kao izvesni problem jeste sama priroda dešavanja a to je eksplozivno izlivanje nafte i opšti požar koje na kraju nisu uspeli da pripitome ni radnici na bušotini ali ni sam Berg u narativnom pogledu.

Međutim, Bergu se opšti haos i dalje doima prirodnim, pa se u njemu svakako bolje snalazi od sadašnjeg Michaela Baya. Štaviše, možemo reći da je Berg danas postao i tematski i rediteljski nedosegnuti Bayev uzor.

Uprkos tome što mi je tematika LONE SURVIVORa bila bliža, DEEPWATER HORIZON mi je kudikamo efektnija istinita priča. Jasno je da ekološka dimenzija slučaja nije u dovoljnoj meri bila umanjena kako bi ovaj film uspeo da se nametne publici u Bible Beltu sa kojom se Berg jako dobro razume poslednjih godina i kojoj se očigledno neprikriveno obraća.

Međutim, sam kraj, uprkos sentimentalnosti od koje Berg ne beži nije nimalo sladunjav. Šteta je što DEEPWATER HORIZON dolazi sa tako ogromnim budžetom koji se ni na koji način nije mogao isplatiti na blagajnama, naročito zato što je na blagajnama napravio baš adekvatnu cifru za film ovog tipa a završiće kao katastrofalni promašaj kada se bude podvukla crta.

Uprkos ogromnom CGI zahvatu, DEEPWATER HORIZON ostaje ogoljena mačo priča o vrhunskim profesionalcima koji se bore sa kapricioznom prirodom. Takvi filmovi nikada ne izlaze iz mode, pitanje je samo da li mogu da se isplate sa tako ambicioznim budžetima.

* * * / * * * *