S IS FOR STANLEY

Pogledao S IS FOR STANLEY Alexa Infascellija, dokumentarni film o Emilio D’Alessandru, Kubrickovom šoferu i ličnom asistentu. D’Alessandro je simpatičan čovek koji ima elokventnost i iskrenost prostodušnog čoveka ali i iskustvo u javnom nastupu zahvaljujući kom vešto “manipuliše” Infascellijevom kamerom.

S IS FOR STANLEY nudi šarmantan, diskretan pogled na privatni život Stanleya Kubricka i njegove idiosinkrazije, kroz optiku njegovog ličnog šofera i asistenta koji nudi krajnje diskretan uvid u život velikog genija, ali taman u dovoljnoj meri da film ne postaje tabloidan i da nudi finu dopunu biografskih detalja koja je prijemčiva ljubiteljima Kubrickove umetnosti.

D’Alessandrova diskrecija je praktično potpuna ali njegov šarm čini da niz krajnje odmerenih, uzdržanih i ekonomičnih slika iz Kubrickovog života zadeluju kao izuzetan uvid u privatnost i intimu velikog autora. Uprkos tome što Infacinelli očigledno nije imao sredstava da obezbedi arhivu u formi inserata iz Kubrickovih filmova, ono što je ključ jeste ekskluzivna D’Alessandorva arhiva, a to su privatne fotografije, detalji sa snimanja, glumačka čitanja deonica iz njegove knjige.

Otud, ovaj film zahvaljujući izuzetnoj harizmi Emilija D’Alessandra na kraju uspeva da prevaziđe svoj talking head koncept i iako ne može da se meri sa vizuelnim spektaklom superdokumentaraca, ima jake adute. Jedan je naša fascincija Kubrickom a druga je D’Alessandova veština da svojom srdačnošću upakuje prozaične detalje u uzbudljivu a rekao bih čak i vrlo emotivnu priču.

Zbog emocije koju D’Alessandro neprekidno stvara, S IS FOR STANLEY ima kapacitet da napravi crossover i mimo publike koju zanima istorija filma i biografija Stanley Kubricka. 

* * * / * * * *

V PAPRSCHIH SULNCE

Pogledao sam V PAPRSCHIH SULNCE Vitalija Manskog. Reč je o dokumentarnom filmu koji prikazuje život jedne severnokorejske porodice čija mala ćerka treba da učestvuje na velikom sletu posvećenom Vođama Severne Koreje. Ovo je jedan od onih savremenih dokumentarnih filmova koji ne koriste naraciju iz offa, talking heads ili bilo kakva grafička rešenje kako bi predstavili kontekst onoga što se dešava na ekranu, i ta okrenutost ideji da sam materijal govori je hvale vredna. Problem je samo u tome što je materijal dosadnjikav u najboljem slučaju a u pojedinim deonicama i nepodnošljivo dosadan. Ono što je zanimljivo jeste mogućnost da provirimo u život Severne Koreje, da vidimo ljude i saobraćaj na ulicama Pjongjanga, tamošnje socrealističke ali i neke modernističke zgrade, ali sve to je ubrzo prilično dosadno jer koliko god to nekome delovalo iznenađujuće, sve deluje uređeno i voze se savremena kola. Određena uniformisanost u odeći ljudi postoji, ima tih nekih detalja koji sugerišu da ovo nije Južna Koreja ali manje više taj svakodnevni život koji vidimo ovde je krajnje uobičajen.

Manski u jednom trenutku kreće da dekonstruiše tu sliku kroz prikazivanje ljudi koji iz pozadine "režiraju" te scene porodične spontanosti, i od silnog dokumentarizma kojim nas je mučio stotinak minuta ne odoleva da poentira film akcentovanjem ideje da sve to ima svoje naručje, ali izuzev ideološke indoktrinacije u školama i kulta lčičnosti Vođa, u ovom filmu nema šta naročito da se vidi.

Pored autorove potrebe da se nekako "izvadi" za tako "običnu" sliku Severne Koreje, to je svakako najveća mana. Naročito je smešno što su ovaj film snimili istočnoevropski autori kojima ideja spremanja za slet nije toliko strana kao zapadjacima a oni je tretiraju kao neki big deal. Očigledno postoji oskudica živih slika uiz Severne Koreje pa je tako i ovaj film dobio pažnju koja mu daleko nadilazi kvalitete.

Ja sam ga recimo gledao pre godinu dana i ostavio mi je toliko bled utisak da je tek sada stigao na red za živopisanje.

* 1/2 / * * * *

CRY_WOLF

Jeff Wadlow je posle filma NEVER BACK DOWN pokazao da je perspektivan reditelj a sa KICK ASS 2 je tu perspektivnost već počeo da kapitalizuje. Međutim, na početku, kada je snimio film CRY_WOLF to nije tako delovalo. Ovaj film je u vreme izlaska važio za jedan od gorih slashera i tada ga nisam gledao. Međutim, i sada, znajući u koga je Wadlow izrastao, CRY_WOLF je film koji nažalost ni na jednom nivou ne obećava. Ovo je pokušaj da se snimi višeslojni slasher, sa elementima društvene kritike i razobličavanja opasnosti koje nosi online zajednica, a većima kcentom an likove i melodramu, i sa klanjem koje počinje vrlo kasno u priči.

Međutim, na kraju CRY_WOLF sve bežeći od toga ne postane "očekivan" i rutinski, postaje besmislen, i drago mi je da Jeffa Wadlowa nisam upoznao preko ovog filma jer verovatno ne bih pružio priliku onim kojim se kasnije dokazao.

DESIERTO

Pogledao sam DESIERTO Jonasa Cuarona. Posle velikog uspeha GRAVITYja, Jonas je imao sva vrata otvorena, pa ipak skromni Alfonsov sin se opredelio za malu društveno angažovanu žanrovsku priču o ludom snajperisti rasisti koji ubija doseljenike koji prelaze granicu iz Meksika. Za početak, film potpuno gubi svoj angažman kroz neubedljivo i nezanimljivo postavljene likove. Dakle, ako je hteo nešto da kaže o političkoj situaciji, migracijama i sl. - nije uspeo.

Međutim, ni kao žanrovski film DESIERTO nema šta da pruži. Ne samo da su pogranične zgode do sada obrađene u znatno boljim filmovima već je i ideja snajperiste koji progoni nedužan svet po pustinji i brdima relativno nedavno bio obrađen, mlako ali i ipak bolje, u jednom filmu sa Michaelom Douglasom.

Jeffrey Dean Morgan sve vreme odaje određenu drugorazrednost u spoju svoje igre i lika koji mu je namenio Cuaron a Gael Garcia Bernal je nažalost potpuno predviljiv u roli najsposobnijeg među progonjenim migrantima. Prezime Cuaron baca svetlo daleko i dalje, pa je tako i ovaj film stigao do naših bioskopa. Ipak, mesto mu je na streaming ničijoj zemlji sa masom drugih neuspelih indie filmova.

* 1/2 / * * * *

VAROONEGI

Pogledao sam VAROONEGI Behnama Behzadija, iranski film koji je na ovogodišnjem kanskom festivalu nastupao u programu Un Certain Regard. Nisam preveliki ljubitelj iranskog filma, naročito ne iz kanonske faze kada su se nametali Abbas Kiarostami, Jafar Panahi i Mohsen Makhmalbaf. Međutim, VAROONEGI me je privukao najavom da je ovo film koji prikazuje savremeni Teheran i savremene probleme junaka koje neprekidno prekidaju mobilni telefoni.

I zbilja, VAROONEGI jeste priča o savremenim junacima i po tempu svakako da mnogo više komunicira sa evropskim melodramama nego filmovi klasika po kojima je danas iranski film poznat. Pa ipak, ono što i dalje ostaje karakteristično jeste potpuno odsustvo narativne ekonomičnosti, i detaljno raspredanje o problemima koji bi se u “zapadnom” filmu mnogo breže rešavali.

VAROONEGI je priča o neudatoj teheranskoj krojačici koja je na putu emancipacije, i povratka na ljubavni teren, kada joj majka iznenada oboli i porodica je bez mnogo dilema delegira da ide sa majkom van grada jer joj ne prija smog u Teheranu.

Priča se zatim bavi njenom pobunom protiv te odluke koja joj je spontano nametnuta zbog očuvanih odnosa starešinstva u porodici. Međutim, VAROONEGI nije film o emancipaciji per se, premda su njegovi junaci glasniji od onog uobičajenog ketmana koji gaje Persijanci, pa je u tom smislu i razrešenje filma u kome se artikuliše ta pobuna na kraju drugačije od onoga koje bi se očekivalo i deluje prilično mlako za zapadnu publiku.

Behzadi to pitanje nije ni postavio tako da pripremi ovakvo razrešenje kakvo na kraju nudi, i upravo zbog svog koketiranja sa zapadnim strukturama i pripovedačkim žargonom ne uspeva da ga zadovoljavajuće isplasira.

Na kraju, gledanjem filma VAROONEGI nisam kažnjen za svoju radoznalost, štaviše, dobio sam informaciju koju sam tražio ali nisam ni nagrađen. 

* * 1/2 / * * * *

USTAV REPUBLIKE HRVATSKE

USTAV REPUBLIKE HRVATSKE Rajka Grlića je svakako slabiji od knjige iz naslova, a koju svako dete kod nas poznaje dobro kao jedan od predmeta sukoba u Hrvatskoj početkom devedesetih. Ovo je jedan od filmova koje su reditelji “praške škole”, da su bili zaista hrabri, morali snimiti davnih dana, recimo sedamdesetih ili barem osamdesetih, a ne sada kada su teme homoseksualnosti i nacionalizma odavno suštinski prevaziđene i čiji su “retrogradni” reprezenti odavno “poraženi” na polju kulture.

Taj bizarni high concept u kome srpski glumac Nebojša Glogovac igra transvestita nacionalistu a hrvatski glumac (srpskog porekla) Dejan Aćimović igra policajca srpskog porekla bizaran je ne samo kao ideja koju neko smatra relevantnom 2016. godine, nego i kao nešto za šta se opredeljuju Ante Tomić i Rajko Grlić koji su se poslednjih godina koliko toliko ponašali kao ponosni vlasnici nekakvog mozga, iako su im filmovi bili dosta tanki.

Pa ipak, oni bez stida gaze u blato neopisive političke korektnosti, koja na kraju postaje politički nekorektna jer sve izgleda kao potpuna parodija.

Film se svodi na jednu dugu polemičku dramu, hrpe dijaloga u kojima junaci najvećim delom govore neka potpuna opšta mesta i kreću se prema zaključenju koje je naravno najpredvije moguće.

Ovo je zaista letargičan film koji se “oprašta” našim regionalnim veteranima, jednim velikim delom zato jer nema dovoljno refleksije i informacija o filmovima kao što je Verhoevenov ELLE koji stoje kao uzor dometa koji može da pruži reditelj-veteran u art house okvirima. Samim tim, gledanje kroz prste veteranima u spoju sa sniženim kriterijumima regionalne filmske javnosti i PR moći kartela koji ih finansiraju i sa kojima dele festivalske interese, rezultiraju neukusnim precenjivanjem ovog filma.

Verujem da ima ljudi kojima scene poput citiranja hrvatskog ustava tokom oralnog seksa deluju provokativno, ali to je manje više muzejska provokacija.

Zato ne treba da čudi što danas USTAV REPUBLIKE HRVATSKE odjekuje po regionu kao delo koje se naziva Grlićevim kambekom i sličnim epitetima iako za te koji to govore on zapravo nikuda nije ni odlazio, njima su se svi njegovi filmovi neprekidno “sviđali”.

* 1/2 / * * * *

KOMEDIJA SOLZ

Pogledao sam KOMEDIJU SOLZ Marka Sosiča, slovenačku kamernu dramu sa Ivom Barišićem i Marjutom Slamič u glavnim ulogama. Nažalost, Sosičev film ne nudi ništa, ni novo, ni dobro, ni bilo kakvo. Gotovo je bizarno koliko opštih msta otvara Sosič i koliko ih bezidejno plasira. Ovo je jedan od onih ex-jugoslovenskih filmova koji stvaraju utisak da ovo podneblje nije baš optimalno zabavljenje filmom.