COMANDANTE

Edoardo De Angelis snimio je film COMANDANTE o slučaju čiji je deo bio i italijanski heroj Danilo Stiepovich, naše gore list, rodom iz Trsta, po kome se zove jedna ulica u Rimu.

COMANDANTE je nažalost jedan od retkih primera lošeg filma o podmorničarima. Smešten je u rane dane Drugog svetskog rata i 1940. godinu kada je komandant Salvatore Todaro spasao posadu jednog belgijskog broda uz veliki rizik po svoje ratnike.

Naravno, ovo nije italijanski DAS BOOT iako je mogao da bude. Priča o ovoj akciji, koliko god bila negde sentimentalna i namenjena aktuelnom trenutku gde Italija kuburi sa migrantima brodolomnicima i sve je u stvari metafora o tome, mogla je biti i uzbudljiva jer ipak prikazuje posadu koja prima ogroman broj belgijskih brodolomnika na podmornicu, dakle u skučene prostore gde je moguća pobuna i svaka vrsta haosa.

Međutim, De Angelis je istinski nesposoban da isprati zahteve ove priče. Ogroman deo nje, u uvodu troši na neki bizarni prikaz Todarovog političko-erotskog kreda dok se uopšte ne zaplovi. A onda kada krene plovidba, ovo sa početka naravno nikakve veze nema s onim što će biti.

De Angelis zatim želi da pokaže kako su Italijani u svakoj situaciji ipak Italijani u najboljem smislu te reči pa onda imamo kuvara koji jelte sprema razne delicije a onda ume i da zapeva.

U tehničkom smislu, film je toliko očigledno lažiran upotrebom specijalnih efekata da čak dobija neku patinu arhaičnosti, maltene kao da je korišćen neki stari in-camera efekat. U tom pogledu je film istovremeno i jedino zanimljiv.

* 1/2 / * * * *

CRYPTO

Prvi punokrvni triler Johna Stalberga počinje jednom tenzičnom situacijom kidnapovanja i onda se vraća u vreme nedelju dana ranije. Time postavlja ton za nešto što zapravo ovaj film nije, ili tek delimično jeste.

Naime, otmica i pucnjava se u njemu dese ali tek kao klimaks jedne zapravo kriminalističke melodrame o mladom revizoru sa Wall Streeta kog po kazni šalju u rodnu varoš gde on postepeno otkriva da je lokalna podružnica njegove banke umešana u pranje novca ruske mafije.

Stalberg nas postupno i atmosferično sa dosta low key tenzije uvodi u tu priču i nasilna katarza je trebalo da tu, poput zapravo nekog evropskog filma, okonča tu priču, međutim posle onakvog uvoda realno stvara se očekivanje da ćemo svakih 15 minuta imati neki obračun.

Beau Knapp je izvanredan u glavnoj ulozi dok Kurt Russell kao njegov otac ima ulogu koja je po kapacitetima u nekoj geezer teaser ravni. Međutim, ovaj film nije geezer teaser iako ga jesu pustili Grindstone i Lionsgate, pa stoga izgleda da je onaj početak sa otmicom koji svemu postavlja lažni tonalitet zapravo ustupak DTV potrebama distributera mnogo pre nego optimalno otvaranje za ovu konkretnu priču.

Nije samo problem u tome što ovaj film ne donosi scene obračuna u nekom rasporedu već i u samoj dinamici njegovog sveta, ovo je film u kom svaka smrt začudi zajednicu, nije akcijaš gde ljudi padaju kao snoplje. Samim tim je bez tog otvaranja trenutak kad ljudi krenu da "umiru" mogao biti još efektniji.

Štaviše, film je čak možda mogao da bude još svedeniji u smislu žanrovskog looka kog se Stalberg sve vreme drži, nudeći nešto što se meni u principu dopalo, a to je izgled jedne moderne američke varošice koja živi u 21. veku i nije više neka poluvestern vukojebina iz nekog filma Billy Bob Thorntona.

Film je vrlo pedantno urađen ali je u trilerskom triptihu Johna Stalberga najslabiji, po ugođaju * * 1/2 ali ako uzmemo sve u obzir, zaslužuje * * * kao zaokružen rezultat uslova i rezultata.

Один маленький ночной секрет

Один маленький ночной секрет snimila je Natalija Menjšaninova kao jednu priču o seksualnom zlostavljanju u porodici datu u jednoj novogodišnjoj noći kada najstarija pastorka nasilnika odlazi na žurku sa drugaricama i njihovim muškim gostima i predloži jednome od njih da joj za ljubav ubije očuha, a zauzvrat dobije samo podsmeh i odbacivanje.

Izuzev jedne scene u kojoj je jako efektno kinematografski iskazan proces disocijacije kod osobe koja preživljava seksualno zlostavljanje, sve ostalo je izvedeno solidno ali rutinski i nažalost bajato.

Natalija Menjšaninova je izabrala već dobrano potrošenu temu i nije joj ponudila ništa novo sem jednog sjajnog vizuelnog rešenja, ali to je nažalost nedovoljno.

Naravno, kome ova tema nije potrošena, mada je jako teško naći nekoga ko nije gledao filmove o ovome, može u tome nači nešto više za sebe.

* * / * * * *

VZORNIK

Slovenački film VZORNIK Nejca Gazvode, donosi veliki napredak u opusu ovog reditelja. Umesto svedenih karakternih priča s malo likova i jednostavnim zapletom, on ovde pravi kompleksniju priču sa više likova i različitim slojevima.

Tema je odrastanje, i život  dvojice dečaka koji idu u istu školu posle korone gde se zajedno sa odraslim ljudima iz svoje okoline suočavaju sa izazovima post-kovid sveta u kom su fizički susreti bili zabranjeni pa su iz toga proistekle i skepse o odnosima među ljudima.

Gazvodin film je smešten u milje škole, obuhvata razne traumatske elemente tog miljea, uključujući i nasilje što ga čini specifično osetljivim za našu publiku danas.

Gazvodin postupak je potpuno drugačiji nego inače, razbarušen je i vrlo često nas hvata spuštenog garda, vrlo često i bez pokrića, ali to sve čini gledanje ovog filma veoma interesantnim i njegov opšti utisak najpre neočekivanim.

* * 1/2 / * * * *

USTA PUNA ZEMLJE

Na početku filma USTA PUNA ZEMLJE, poslednjeg rediteljskog ostvarenja Puriše Đorđevića, autor se obraća publici i najavljuje da iako je star želi da pokuša snimanje jednog "mladićkog filma".

Puriša Đorđević je umro tokom realizacije ovog filma, i sada me njegova rečenica tera da i ja napišem jedan "mladićki" komentar svojstven mladom filmskom kritičaru koji još uvek nije počeo da shvata režiju kao krovnu delatnost u kojoj ne samo da se autorstvo ostvaruje kroz rediteljevu kontrolu rada svih sektora, umetnika i radnika, već i kroz režiranje okolnosti. Odnosno, da reditelj ne mora zaista "režirati" svoj film da bismo ga smatrali rediteljem u punom smislu.

Teško je poverovati da je Puriša Đorđević zbilja režirao ovaj film barem u smislu pune kontrole nad izrazom a sasvim sigurno ga nije montirao jer je u toj fazi umro. To je vidljivo iz same realizacije filma koja je, paradoksalno, zrelija i bitno drugačija od onih filmova koje je snimao kad je bio živ i u punoj meri angažovan.

Gotovo perverzno zvuči utisak da sam posle ovog filma postao zainteresovaniji za to šta bi Puriša nadalje mogao snimiti, pa čak i da revalorizujem njegov opus, nego tokom gledanja njegovih najpoznatijih remek-dela.

Film je konceptualno dosta jasan, ne može se reći da je radikalan, u savremenim uslovima, viđali smo i radikalnije sprovedene filmove od ovog, baš kod nekih starijih reditelja kao što je recimo Skolimowski, i to nije jedina stvar oko koje se nameću neke paralele izmđeu USTA PUNIH ZEMLJE i njegovog ESSENTIAL KILLING.

Oba filma govore o poteri za pojedincem, i postavljeni su praktično bez dijaloga. Kod Skolimowskog potera je pitanje opstanka, ispitivanje civilizacijske nulte tačke na kojoj se neko mogao noći dok je kod Puriše reč o ekranizaciji romana Branimira Šćepanovića i jedna egzistencijalistička priča.

Šćepanovićev roman nije baš podesan za ekranizaciju, a ovaj film je opet ipak jedan poluproizvod koji traje jedva malo više od sat vremena efektivno, pitanje je da li je i snimljeno sve što je planirano, a pošto je reč o Apollonu, svakako je to jedna neozbiljna niskobudžetna produkcija.

U tom smislu najmanje bih sad ovde pravio neka poređenja i tumačenja Šćepanovića i Puriše, daleko je ovo od njegove definitivne ekranizacije, ne samo zbog Goluže nego i zbog mogućnosti ovog autora da se postavi prema njegovom romanu.

Međutim, ovde imamo to egzistencijalističko, pomalo oniričko bekstvo glavnog junaka od jedne sile koju čine eksponenti politički represivnog režima ali i palanke i njenog primitivizma i zatvorenosti. Za razliku od drugih Đorđevićevih filmova koji su želeli da se istovremeno bave istorijom, ideologijom, ljudskom dušom i da usput budu parodija, a bez ikakvog pokrića za ovako kompleksan zahvat, ovo je jedan sveden film, za Đorđevićeve standarde izuzetno jednodimenzionalan, i zato možda ponajbolji.

Tehnička realizacija pokazuje da je ovde ipak prisutan neki vizuelni koncept kog kod Puriše inače nikad nije nešto previše bilo. Nije ovo vizuelno senzacionalan film. Lokacije su mahom vezane za šumu i deluje kao neki prvi šiprag na koji su naišli, nije sad neka monumentalna lokacija. Ipak, scene u vozu i oko njega recimo spadaju među ozbiljnije izvedene u Apollonovoj produkciji.

Tomić je pre nekoliko godina nešto slično samo superiornije radio u filmu JOSEF, sa sve Tompsonovom muzikom. Puriša ovde nema Tompsona ali producirao je Željko Mitrović, takođe kontroverzni muzičar, a u sve je prste umešao i Ljubiša Ristić kome je ovo povratak filmu posle četrdesetak godina.

USTA PUNA ZEMLJE su možda u najavi delovala kao neki film pušten iz samilosti ali zapravo ovo je trijumfalna završnica što se mene tiče, i čini da Puriša Đorđević koji je delovao kao da je skroz pao umetnik ne s padom komunizma već sa školovanjem prvih generacija reditelja, na kraju završio karijeru kao potpisnik jednog umnogome nekompletnog ali kompetentnog dela.

BAD HOMBRES

Posle filma MUZZLE John Stahlberg je zaličio na reditelja na kog treba obratiti pažnju, i u novom filmu BAD HOMBRES potvrđuje da utisak nije izneverio. Pre filma MUZZLE, od Stahlberga gledao sam samo HIGH SCHOOL koji mi se nešto nije izdvojio ali MUZZLE je bio prilična jebenica, jedan od filmova za koje mi deluje da se neću pokajati što sam ih stavio na Top 10 godišnju listu.

Ne znam da li bih Stahlbergov novi film stavio u opticaj za neku Top 10 listu utoliko što se MUZZLE ipak u jednom još uvek živom žanru, manje inovativan nego što izgleda, ali upečatljiv zato što sa punim ubeđenjem oživljava i kombinuje poznate stvari, dočim je BAD HOMBRES drugačija cirkuska tačka - naime, Stahlberg ovde uspeva da unese život u mrtav žanr, u nešto što danas i kad se snimi gledamo polu na silu.

Ovo je jedna klasična šikanerija iz domena meksičkih kartela, američkih bandi, izgubljenog novca, nevinih i manje nevinih ljudi upletenih u to. To je vrsta filma koja je toliko već trošena da je Coenovima donela i oskara za NO COUNTRY FOR OLD MEN.

U tom smislu, umesto asanacije terena, John Stahlberg ovde uspeva da mu da adrenalin u srce i da ga oživi za još jedan krug, sa dva meksička ilegalca povedena da nešto kopaju, dvojicom pucača koji su ih angažovali jer im treba raka i pričom koja prelazi u višu brzinu kad se ispostavi da je jedan od Meksikanaca zapravo umirovljeni ali i dalje traženi Sicario.

I sad tu kreće onako jedno interpretiranje Waltera Hilla na način blizak onome što su svemu dodali Braća Coen ali i neka manje poznata imena, recimo Louie Gibson (kog verovatno niste gledali iako sam ga svim srcem preporučio) i sve to u jednoj A-izvedbi B-modela. 

BAD HOMBRES nije film zbog kog bi Peckinpah postao to što je danas. Ali, da ga je snimio spadao bi među filmove koje volimo.

Stahlberg izvlači maksimum iz glumaca. Uspeva da ih motiviše, a da nikada stvari ne potonu u samoupravljanje, uspeva da postigne jako puno iz svakog sektora ekipe i da snimi film koji istovremeno egzistira i u onome što ponekad ume da bude mučna VOD produkcija, ali ga možemo zamisliti i na nekom žanrovskom festivalu, i što je najvažnije, u oba sveta učestvuje u najboljem smislu njihovog značenja.

* * * / * * * *

THE SHADOWLESS TOWER

THE SHADOWLESS TOWER Lu Zhanga je zanimljiva savremena kineska melodrama o životu pekinških mladih profesionalaca, uključenih u neke komotne zapadne profesije. Glavni junak je samohrani otac koji upoznaje novu ljubav ali i produbljuje odnos sa svojim ocem.

Film je zanimljiv po tome što kad se završe logotipi i animacije kineskih komunističkih filmskih preduzeća apsolutno ne kreće ništa što smo navikli da gledamo posle takvih natpisa već jedan skroz "običan" urbani film smešten u Pekingu, priča o likovima i njihovim doživljajima bez ičega mimo toga. 

Film će biti prikazan na FESTu mada je u nekom neprijatnom sticaju okolnosti postao dostupan i.na HBO Maxu što govori o tome da nije svež kao produkt ali jeste svež kao iskustvo.

* * 1/2 / * * * *