THE EXTERMINATOR

Film koji je izbacio Jamesa Glickenhausa u žižu interesovanja bio je THE EXTERMINATOR, kontroverzni revenge flick koji je postigao ogroman uspeh u bioskopima, u odnosu na budžet, iznedrio i jedan nastavak, a potom i izgradio jednu karijeru i jednu produkcionu kuću.

Kad sam bio dete, THE EXTERMINATOR je u mom video klubu važio za onako advanced userski akcioni film na granici horora, pa se i gledao sa velikom pažnjom i radoznalošću.

Reprizirao sam ga sada kad ga se više ni ne sećam i mogu reći da je to film svog vremena, i iz današnje vizure više ima značaj kao deo istorije. THE EXTERMINATOR se uklapa u tu estetiku susreta američkog nezavisnog filma njujorškog soja, sa žanrom i exploitationom gde su reditelji sa Istočne obale pokušali da unesu "ozbiljnost" i "karaktere" u klasične exploitation situacije i obrasce.

U tom pogledu, THE EXTERMINATOR ima tu DEER HUNTER dimenziju koju nose brojni revenge filmovi tog vremena gde vijetnamski veterani dolaze kući i više ne mogu da prepoznaju zemlju za koju su ratovali i potom kreću da se svete bandama i generalnoj korupciji koje su je pregazile i premrežile u njihovom odsustvu.

Ovde imamo dugo otvaranja u Vijetnamu da bismo postavili "žrtvu" koju je podneo junak zbog kog će naslovni lik krenuti u totalnu osvetu kada ga ulična banda učini invalidom. I onda on iz te ulične bande kreće da rekonstruiše i njihove veze sa sferama organizovanog kriminala, pa udara i na mafijaše i na homoseksualce koji su u svom bordelu namenjenom privođenju dečaka osakatili jednu prostitutku itd.

Asortiman osvetnikovih meta je raznolik, sigurno da ovakve ne bi mogao da goni danas, kada je zavladala tolerancija prema manjinskim seksualnim interesovanjima, međutim, film ne gradi neku veliku individualističku teskobu.

Da li je Ginty tako hteo i da li je to Glickenhausova namera, ne znam, ali Exterminator kad krene u akciju deluje kao ubilačka mašina i uprkos tome što Ginty ne pokazuje neku emociju da uživa, ne pokazuje emociju ni da mu je teško, tako da u tom pogledu kako formalno tako i suštinski, EXTERMINATOR više koketira sa MANIACom Williama Lustiga nego sa serijalom DEATH WISH sa kojim je rutinski upoređivan.

Poznato je da ja nisam preveliki fan DEATH WISHa sa Bronsonom i da mi je Willisov neuporedivo superiorniji, tako da samim tim ne mogu da se pridružim onima koji će za EXTERMINATOR a reći da predstavlja neku dekadentnu deformaciju Winnerovog hita.

Na neki način, EXTERMINATOR mi je čak i zanimljiviji jer je struktualno zaista pomalo off - naslovni junak jeste protagonista ali jedini koji normalno reaguju na dešavanja su zapravo sporedni likovi i antagonisti i oni su suštinski protagonističniji nego on jer imaju izraženije psihološke reakcije. DEATH WISH je ipak na kraju krajeva konvencionalni urbani triler, i nije baš naročito uspeo kao takav.

Ovaj film takođe ima masu mana, ali ima nekog stila, ima nekog uživanja i estetike u tom prikazu korodiralog njujorškog urbanog pakla, i ima neobičan integritet uprkos brojnim nedostacima.

Glickenhaus je snimio i neke bolje filmove od ovog, ali nema razloga da se stidi ove vizit karte.

* * 1/2 / * * * *

THE ASTROLOGER

THE ASTROLOGER je prvi film Jamesa Glickenhausa koji potpisuje kao Jim, gotovo kao da naslućuje da će ovaj rad ipak biti svojevrsni izuzetak u njegovom opusu. Naime, reč je ov vrlo sirovo, trapavo urađenom okutlnom trileru koji i po trajanju i po estetici više na liči na TV film u kom se "državni astrolog" State Departmenta bavi borbom proitv gurua i osoba koje imaju astrološku predispoziciju da ugroze svet kakvim ga poznajemo.

Film je nastao po romanu Johna Camerona koji je ekranizovan više puta, ali sa drugačijim žanrovskim predznakom, i premisa zvuči zanimljivije kad je ja ispričam, nego kada je vidimo u konačnoj filmskoj realizaciji.

U tom pogledu ovaj film izgleda kao sve sem kao nešto po čemu bismo mogli naslutiti Glickenhausov dalji razvoj. 

Pored toga što ne liči na Glickenhausa, ovaj film ne liči ni na šta.

DAMAGED

Terry McDonough koji ima iza sebe neke izuzetne televizijske epizode, iznova nas podseća zašto televijski uspesi ne moraju da se lako konvertuju u dobar film. Naprotiv, više puta smo se razočarali u filmske domete nekih briljantnih televizijskih profesionalaca.

U filmu DAMAGED, Terry McDonough doduše snima u jednom specifičnom producionom okviru. Ovo nije geezer teaser ali jeste Euro pudding. Imamo slučaj serijskog ubice koji se iz Amerike prelio u Škotsku pa su tu Sam Jackson kao čikaški detektiv, Vincent Cassel kao njegov nekadašnji partner sa vezama iz Francuske i lokalna grupa građana sa ponekim prekaljenim profesionalcem kao što je John Hannah.

Podela je i iskorišćena geezer teaserski. Najprisutniji je Gianni Capaldi a ostali se ukazuju mahom u dugim scenama gde pokušavaju da se malo "razglume", ali u ovom filmu ništa nema integritet zapravo.

Dakle, film je nebuloza manje-više, nevešto inkorporira napabirčene zvezde u celinu, i uprkos tome što Sam Jackson ne preza da odigrao u ovako nečemu, čudno je videti Cassela u ovim okolnostima.

Međutim, Terry McDonough nezavisno od svojih problema sa scenarijem i glumcima sve ovo inscenira dosta flah. To što su scene glupe ne znači da ne mogu da izgledaju dobro, ali ovde se to ipak nije desilo i treba biti pošten oko toga. Dakle, nije opravdao poverenje koje bih mu dao posle nekih antologijski izvedenih TV izdanja.

DAMAGED ostaje negde na ničijoj zemlji današnje DTV produkcije. Ali kao nešto zbog čega nema potrebe da se njome luta.

McBAIN

McBAIN je film koji mi je delovao bitno bolje kada sam ga gledao kao dete. Bio je to jedan od brojnih filmova iz te epohe u kojima neki Amerikanci sa različitim nivoima vojne obučenosti uhvate i prosto sruše vlast u nekoj banana republici. One su pretežno vezane za Južnu Ameriku ali snimani su takvi zapleti i po Aziji, da se ne lažemo.

Izmišljene diktatorske zemlje nikada nisu ni izlazile iz mode kad je reč o holivudskim filmovima ali ta rušenja režima inspirisala su čitav niz B-filmova osamdesetih pa i devedesetih, verovatmo dodatno stimulisana vojnim intervencijama u Granadi i Panami gde je polako počeo da se utapa fijasko Vijetnama pa i Teherana i Bejruta, sve do njegovog potpunog ukopa u pesku Kuvajta i Iraka.

Reditelji koji su se zapljunuli u ovom talasu bili su u rasponu od Paula Mazurskog do Charles Martina Smitha i žanrovi su takođe bili razni ali B-akcijaš je prednjačio za ponekim ekscesom iz C-miljea kakav je bio RAGE TO KILL Davida Wintersa sa Oliverom Reedom.

Christiopher Walken u ovu pučističku priču dolazi sa iskustvom DOGS OF WAR, ekranizacije romana Fredericka Forsytha, koja je krajnje seriozno tretirala temu puča u Africi i načina kako se on maltene zamatski radio u to vreme.

James Glickenhaus dočekuje Walkena u svom exploitation ambijentu, i ponovo je najbolji u atmosferi urbanog pakla kad se ekipa serijom pljački priprema za izvođenje puča. Ćumezi po kojima leže narkomani su prostor u kom se Glickenhaus savršeno snalazi a kada izađe na livadu, u latinoamerička sela i bele predsedničke palate, film postaje začuđujuće pitom, rutinski i što je najgore od svega neubedljiv.

Dok u scenama iz Vijetnama gde Walken bukvalno igra svoj lik iz DEER HUNTER, zarobljenika kog Vijetkonkongovci teraju da za njijovu zabavu igra neke smrtonosne igre, prenaglašenost borbenih gestova glavnih junaka daje neki trashy sloj dešavanjima, kasnije film uglavnom deluje prazno.

Najbizarniji i istovremeno najautentičniji ser-piece je avionski dolazak ekipe u Kolumbiju gde imamo petnaestominutni let sa sve vazdušnom borbom u kokoj niko od glavnih junaka nema elementarni protagonizam.

Danas ovu tradiciju filma gde junaci ruše režime po Trećem svetu baštine povremeno EXPENDABLESi i ovaj guys on a mission film Jamesa Glickenhausa je samo jedna od preteča. Verovatno zaboravljena i neprepoznata kao takva.

Na ovom filmu Glickenhaus je radio sa snimateljem Robert M. Baldwinom sa kojim je radio EXTERMINATOR i moram priznati da je Baldwin umnogome doprineo da fizionomija ovog filma, uprkos svim nedostacima u domenu režije, bude vrlo korektna.

* * / * * * *

TOUGH AND DEADLY

Kada bi se ljudi delili na one kojima je najbolji film na svetu definisan rolom Billy Blanksa kao Billy Colea u LAST BOY SCOUTu i na one kojima je to Roddy Piper u THEY LIVE, svakako da bih spadao u onu prvu grupu. Čak i da ne volim THE LAST BOY SCOUT.

Takvih dilema nema u filmu TOUGH AND DEADLY Stevea Cohena, snimljenog za kompaniju Shapiro-Glickenhaus koja je izbacila par naslova mimo režije Jamesa Glickenhausa, od kojih su dva bili klasični akcijaši.

Dileme nema jer je TOUGH AND DEADLY akcioni film u kom glavne uloge igraju Billy Blanks i Roddy Piper. Blank je idealan za role kao što je Billy Cole. Srećom, ovde se od njega ne traži da bude Jimmy Dix i on kao poprilično "drvo javorovo" ima nekog smisla kao hladnokrvni CIA operativac. S druge strane, Roddy Piper je začuđujuće mio i "mekan" lik sa specifičnom toplinom kao losanđeleski policajac koji sa njim mora da se umeša u slučaj u kom će sresti i jednog takvog velikana kakav je Richard Norton.

Steve Cohen je radio u vreme kada borilačke scene nisu u američkom filmu bile dostigle nivo "nauke", na kom su danas. Stoga ovde u tučama ima akrobatike ali sve je u osnovi ipak neko šibanje i to za današnje standarde deluje malo sirovo i naivno.

Kad se tome doda ipak vidljiv niskobudžetni kapacitet ove produkcije gde ipak ne režira James Glickenhaus sa darom da baš od te vrste rasula napravi estetiku, TOUGH AND DEADLY ostaje tek pošten starinski brawler koji realno nema apsolutno ništa da pruži današnjem gledaocu jer je prosto tehnika onoga što je ključno u ovakvom filmu otišla mnogo unapred jer danas čak i u DTV filmu glume ozbiljni glumci i vrhunski koreografisanim borbama. Dakle, ovo danas ne bi moglo da prođe.

* */ * * * *

THE LAST MARSHALL

THE LAST MARSHALL režirao je kaskader Mike Kirton i to u ambijentu gde se dešavaju njegovi stuntovi a on je dosta snimao na Floridi i na projektima kakav je Mannov MIAMI VICE.

Kirton je snimio THE LAST MARSHALL 1999. i u njemu je okupio ekipu koju predvodi Scott Glenn kao namćorasti, politički nekorektni teksaški šerif koji mora da ode na Floridu i nađe dvojicu kubanskih revolveraša koji su mu naneli prvi ali zato najbolniji poraz u karijeri i ostavili ga da umre posle pokolja u jednoj crkvi.

Kirton nema neki naročit budžet i nema neki naročit scenario, ali Glenn uspeva da pokrene ljude oko sebe, pa film uspeva da bude povučen gravitacijom tipskog lika koji mu je dat, da se nekako dovede do kraja.

Kirton je efikasan kao reditelj. Kod njega nema mnogo nauke, ali pošteno govoreći nema ni šta da se vidi. Uprkos tome što je film snimao talentovani Michael Bonvillain koji se kasnije dokazao kao izuzetan DP pa čak potpisao i neke istorijski značajne fotografije poput Reevesovog CLOVERFIELD. Ovde je sve ipak na nivou TV filma sa dosta solidnom podelom kojoj je vreme dalo za pravo jer pored Glenna i Williama Forsytha mogu da se vide i neke face koje će se kasnije dokazati kao John Ortiz.

THE LAST MARSHALL je film na razmeđi B i C nivoa koji mimo Glennove role ne nudi mnogo ali nema šta mnogo ni da mu se zameri.

* * / * * * *

SLAUGHTER OF THE INNOCENTS

Ako imamo u vidu da je James Glickenhaus krenuo iz najbesprizornijeg exploitationa, zanimljivo je da je karijeru završio sa dva filma u kojima je želeo da afirmiše svog sina kao dete-zvezdu.

Uvođenje deteta u priču u filmovima B-produkcije jeste classy move i obično je uvođenje likova dece u neke high concept priče karakterističnije za visoki mejnstrim. Naročito je to zanimljivo za nekoga kao što je Glickenhaus koji ipak ne može da se odmakne od visceralnosti B-filma čak ni onda kad mu je sin u kadru.

SLAUGHTER OF THE INNOCENTS je izašao posle SILENCE OF THE LAMBS. Uspeo je da dovede Scotta Glenna koji je kod Demmea imao malu ulogu i ovom filmu je odličan kao FBI agent kome sin posvećen i talentovan za istrage pomaže u rešavanju serijskih ubistava u Juti. Jesse Cameron-Glickenhaus je korektan kao sin, i uspeva da pruži ono što treba u funkciji priče i ove konkretne celine ali ne odaje utisak deteta-glumca koje će se nametnuti kao zvezda, a ovo je već bilo vreme Macualay Culkina i Elijah Wooda.

Glenn i mali imaju odličnu hemiju, ali dečak ima i dosta osetljiv zadatak jer je jednu celu deonicu filma zapravo sam na zadatku, u okolnostima koje su - malo je reći neuverljive - i to uspeva da realizuje mada ne baš i da učini da zaboravimo koliko je to što gledamo van pameti.

Serijski ubica kog juri Glenn je agresivnija, gluplja i manje minuciozna verzija onoga iz Demmejevog filma i Harrisovog romana. Iako će neko reći da SLAUGHTER OF THE INNOCENTS maltene i zvuči kao SILENCE OF THE LAMBS ovo ipak jeste maštovit rip-off, u originalu imamo ubicu koji usmerava detektivku, ovde imamo sina osnovnoškolca koji usmerava oca detektiva, kao da su se Jodie Foster, Demme i Harris našli da izmešaju DNK LITTLE MAN TATEa i SILENCE OF THE LAMBS.

Film izgleda vrlo solidno. Mark Irwin ga je snimio, a on je čovek sa izuzetnim CVjem počev od Cronenberga pa nadalje. Naravno, niti je Glickenhaus Demme da raširi žanrovski zaplet na neku širu karakternu ravan, niti je bilo para da se to nešto doteruje, ali film ima svoj integritet, možda te 1993. i dalje dovoljan za bioskop ali sasvim sigurno za HBO premijeru kako je na kraju premijerno. i prikazan u SAD.

Glickenhaus je svoj na svome kada prikazuje krvava ubistva, mesta zločina, kada dete siđe u utrobu železničke stanice u Solt Lejk Sitiju ili kada se nađe u Nojevoj barki od kostiju koju je napravio ubica.

SLAUGHTER OF THE INNOCENTS je otud zanimljiv film. Kao što je SILENCE OF THE LAMBS bio serial killer picture koji je krosoverovao u prestige, tako je i ovo high concept B-rip off tog filma koji ima neke svoje vizije elitnosti ako ga neko pita.

Stoga, i moj utisak je negde između * * 1/2. i * * * jer jako je teško odoleti filmu u kome masne epizode igraju mladi Aaron Eckhart i Kevin Sorbo koji je na pragu svetske slave, odnosno takve žanrovske njuške kao što je Zakes Mokae, kao i toj B-snalažljivosti kojom Glickenhaus sve ovo pakuje jako blizu standarda "skupih" filmova. S druge strane, ima tu i jezivih naivnosti, i preglumljivanja i tačaka u kojima je rip-off kao pristup neplodan.

Dakle, utisak o ovom filmu je umnogome i stvar raspoloženja.