VORTEX

Gaspar Noe je bio otkriće Festa ali je našu prestonicu posetio kao gost Festivala autorskog filma. Nadalje su ovi festivali pratili njegov opus na smenu, i ostali su mu odani kako je on postepeno tonuo u manirizam pa na kraju i potpunu dekadenciju.

Sigurno da ima dosta reditelja čiji su filmovi imali više gledalaca od Noeovih, ali malo koji među njima je imao veći procenat sadašnjih i budućih reditelja među njima. Slavljen kao „reditelj kog reditelji“ cene, Noe je izgradio opus baziran na neobično estetizovanim prikazima ekstremnog ispoljavanja erosa i tanatosa, i nažalost vremenom je to postalo samo sebi svrha i gubilo je slojevitost koju je imalo na početku.

Reditelji koji su stasavali gledajući Noea su uporedo izlazili i na scenu i neki od njih kao što je recimo Sem Levinson sa serijom "Euforija" danas više podsećaju na Noeove najbolje dane od njega samog.

Na ovogodišnjem Festu prikazan je film "Vorteks" u kom Gaspar Noe pravi veliki zaokret u pogledu stila i odabira teme. Telo je i dalje u centru pažnje ali ovaj film se bavi parom staraca koje počinje da razdvaja demencija dok im tela ipak koliko-toliko funckionišu. U određenom smislu, Noe ovde nudi svoje viđenje umiranja u stanju biološke dotrajalosti kojim se bavio u Haneke u filmu Ljubav.

Dakle, nema više seksa i nasilja na način kao pre. Zli jezici bi rekli da Noe na kraju šeste decenije ima nove preokupacije. Ali, u tome ga negira takođe česti učesnik Festa Pol Ferhufen koji je u filmu "Benedeta" prikazanom na prošlogodišnjem Festivalu autorskog filma, iako u devetoj deceniji i dalje raspoložen da se pozabavi pitanjem „đavola u telu“, kako je glasio naziv jednog od programa Festa, početkom ovog veka.

Možda bi bilo bolje da su "Benedeta" i "Vorteks" zamenili mesta jer je Ferhufenov izvanredni film izrazito klasicistički u postupku, a kontroverzan u temi, dok je Noe agresivan i radikalan u postupku a pitom u temi.

Noe se koristi raznim vizuelnim tehnikama, prevashodno „split-skrinom“ da bi pokazao razdvojenost, različite svetove u kojima se nalaze dve osobe koje žive zajedno. Ovaj postupak je posle duže vremena u njegovom opusu znakovit i nije isključivo akrobatski zadatak za redovnog snimatelja Benoa Debiea.

Dario Arđento igra glavnu ulogu. On je nastupio na ovogodišnjem Festu i kao reditelj i kao glumac, i dok mu je rediteljski film "Crne naočare" poprilično senilan, Noe u svojoj režiji iz Arđenta izvlači jednu mnogo potresniju u snažniju sliku. On u ovom filmu igra već starog, zanemoćalog čoveka, lik piše o povezanosti sna i filma, što je bitna tema Arđentovih oniričkih horora moji su često definisani kao „mračna snoviđenja“, i umire postepeno i neupečatljivo za razliku od svih onih brzih i bolnih smrti koje su obeležile njegov opus. Uprkos tome što svoju životnu fazu, Arđento nije uspeo da artikuliše kao autor gde i dalje pokušava da se vrati nečemu što je radio pre, kao Noeov glumac uspeva da se mnogo bolje snađe i reflektuje životni gubitak – odlazak životne saputnice Darije Nikolodi koja je preminula pre dve godine.

Kopču s ranijim Noeovim radom predstavlja lik sina, elegičnog bivšeg narkomana sklonog recidivu koji povremeno posećuje roditelje, ali odavno nije u stanju da dopre do njih niti da im pomogne bilo kojim metodom rešavanja problema kojim on trenutno vlada. I u ovom filmu to je maltene sve od ranijeg Noea.

Za razliku od ranijih Noeovih filmova koji su umeli da se iscrpljuju u atrakciji i uprkos svojoj ekstremnosti bili nesputano „bioskopski“, Vorteks ima mnogo više galerijski pristup. Film je kontemplativan, hteli to gledaoci ili ne, a Noe se u pogledu trajanja takođe ne obazire mnogo na udobnost publike i potencijale priče u čisto narativnom pogledu.

Ako imamo u vidu temu, način obrade i radikalnost vizuelnog postupka gde se raslojavanje jednog zajedničkog života izražava kroz skoro neprekidno korišćenje „split-skrina“, ovo je film koji zahteva strpljivog gledaoca, i svojevrsni povratak Noea relevantnoj kinematografiji, iako je on ovog puta podrazumevao veliko udaljavanje od onoga po čemu je prepoznatljiv.

* * / * * * *