GRETA Neila Jordana je u osnovi "starački" film, relativno kamerni triler o opsesiji, na tragu REPULSIONa, ranog De Palmel, sa finom dozom groteske i humora koji naravno sveukupno proističu iz Hitchcockove zaostavštine. Jordan u ovom filmu pravi jedan, paradoksalno, evropski setting, i to ne samo zbog Isabelle Huppert već generalno zbog izolovanosti glavnih junaka koja je atipična za Njujork u kom je film smešten, iako u njemu nije sniman.
Glavna junakinja je devojka koja pronalazi skupu tašnu u metrou i odlučuje da je vrati vlasnici koja se ispostavlja kao psihički poremećena osoba koja se patološki vezuje za nju.
Neil Jordan nimalo nije izgubio osećaj za suspense i za visceralnu stravu, i to neštedimice pokazuje kada stvari dođu do svoje krvave eskalacije. I u tom segmentu on pokazuje vrhunski dar i iskustvo, sposobnost da se sa lakoćom poigrava, pa i šali u tom formatu.
U onome što je karakterna izgradnja priče, Jordan ponajviše ima taj evropski senzibilitet i na neki način ne uspeva da u potpunosti uhvati atmosferu Njujorka. Kao da smo već navikli da ovakve priče gledamo u Parizu. Toj interferenciji doprinosi Isabelle Huppert, koja je raspoložena da se zeza i ozbiljno nagazi u naslovnom liku psihotične udovice.
Jordan na svakom nivou pravi dobar posao i na kraju krajeva uspeva da prevaziđe ono što su inherentna ograničenja ove premise, a to je da nam je dobro poznata i da suštinski ni on nema šta novo da kaže u njoj. Konačno, Jordan pokušava da prilagodi tu premisu savremenoj tehnologiji, vremenu socijalnih mreža i sl. i to je manje-više jedini pripovedački doprinos toj formi. No, realizacija je ovde ključ i oni koji su gledali manje ovakvih filmova mogu imati još bolje utiske. No, čak i oni kojima je forma dobro poznata mogu uživati u Jordanovoj veštini i vitalnosti.
* * * / * * * *
Glavna junakinja je devojka koja pronalazi skupu tašnu u metrou i odlučuje da je vrati vlasnici koja se ispostavlja kao psihički poremećena osoba koja se patološki vezuje za nju.
Neil Jordan nimalo nije izgubio osećaj za suspense i za visceralnu stravu, i to neštedimice pokazuje kada stvari dođu do svoje krvave eskalacije. I u tom segmentu on pokazuje vrhunski dar i iskustvo, sposobnost da se sa lakoćom poigrava, pa i šali u tom formatu.
U onome što je karakterna izgradnja priče, Jordan ponajviše ima taj evropski senzibilitet i na neki način ne uspeva da u potpunosti uhvati atmosferu Njujorka. Kao da smo već navikli da ovakve priče gledamo u Parizu. Toj interferenciji doprinosi Isabelle Huppert, koja je raspoložena da se zeza i ozbiljno nagazi u naslovnom liku psihotične udovice.
Jordan na svakom nivou pravi dobar posao i na kraju krajeva uspeva da prevaziđe ono što su inherentna ograničenja ove premise, a to je da nam je dobro poznata i da suštinski ni on nema šta novo da kaže u njoj. Konačno, Jordan pokušava da prilagodi tu premisu savremenoj tehnologiji, vremenu socijalnih mreža i sl. i to je manje-više jedini pripovedački doprinos toj formi. No, realizacija je ovde ključ i oni koji su gledali manje ovakvih filmova mogu imati još bolje utiske. No, čak i oni kojima je forma dobro poznata mogu uživati u Jordanovoj veštini i vitalnosti.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment