WINTER KILLS

WINTER KILLS je film Williama Richerta koji je propao kada je izašao 1979. da bi se onda 1983. pojavio premontiran i stekao kultni status kao bitna crna komedija.

Richard Condon je kao pisac ozbiljno zadužio tradiciju holivudskog konspiracijskog trilera sa MANCHURIAN CANDIDATEom, i WINTER KILLS je ekranizacija njegovog romana koja kod Richerta nudi pa maltene pynchonovsku verziju atentata na JFK.

Neposredno posle ONE BATTLE AFTER ANOTHER gde je pynchonovski potencijal za oplemenjivanje mejnstrima dobio svoju najambiciozniju manifestaciju, WINTER KILLS možemo pozitivno posmatrati samo iz čiste samilosti.

Što se mene tiče, Jeff Bridges nije A+ glumačka zvezda kako ga inače smatraju, ali svejedno mislim da je zaslužio bolji materijal od ovoga a ako gledamo ostatak podele, svakako je Tony Perkins možda i najlošije prošao.

Moguće da je u vreme izlaska ovog filma, trauma ubistva JFK bila dovoljno sveža da ovo bude bitno provokativnije nego danas. Ali, isto tako i do tada je izašlo već nekoliko bitno provokativnijih filmova na istu temu. Otud mi kultni status ovog naslova izmiče.

* 1/2 / * * * *

COLD STORAGE

Ne spadam među one koji previše očekuju od Davida Koeppa. Štaviše, mislim da on ima jako nizak procenat uspelih realizacija u odnosu na reputaciju koju ima kao scenarista.

Međutim, COLD STORAGE je film koji je ipak nedostojan Koeppa, naročito jer je reč o horor komediji u kojoj glavne uloge igraju Joe Keery iz STRANGER THINGS i Georgina Campbell iz BARBARIANa uz podršku Liama Neesona, i uz reditelja Jonny Campbella, kao veterana ponajbolje britanske televizije, postojale su predispozicije za nešto simpatično što je moglo naći put do publike.

Rečju, ovakav film, da je bio dobar, možda je mogao biti neko iznenađenje na blagajnama. Ipak, ne samo da nije već je posle superbledog izlaska u bioskope utopio u mediokritetski deo DTV ponude.

Ovo je horor komedija koja nije strašna, nije ni smešna, a imajuči u vidu koliko pokušava sa specijalnim efektima maske, i premisom koja daje puno prilika jer film govori o gljivicama iz svemira koje prave haos na Zemlji, film nije ni naročito gadan.

Možda je Campbell kriv za ukupno uzev televizijski vajb ove skromno budžetirane produkcije, međutim Koepp je odgovoran za osećaj da gledamo nešto trećerazredno i da je šteta što je ovakva potentna podela straćena na nešto bezveze.

Istini za volju, ovde ni glumci nisu odigrali sjajno pa da ih nešto žalimo ali po imenima svakako prevazilaze ovakvo ostvarenje.

* 1/2 / * * * *

THE STRANGERS: CHAPTER 3

THE STRANGERS: CHAPTER 3 je zanimljiv slučaj. Film je nažalost užasan i ne bi zasluživao da se o njemu previše priča ili misli da nije tog paradoksa da su sva tri THE STRANGERS filma u ovom ciklusu snimani zajedno.

Koliko sam shvatio Harlina, u jednom intervjuu je rekao da je praktično snimao sve filmove u isto vreme, kao što bi se recimo snimala televizijska serija. Tim pre, nema nikakve logike da treći bude u svakom pogledu slabiji od prva dva.

Ipak, jeste. 

Ne samo da je za ovu vrstu filma veliki problem kada se uđe u demistifikaciju i objašnjavanje odakle potiču misteriozne psihopate, već je naprosto i egzekucija loša, skromna ne samo za ono što poimamo kao Harlinov standard već i za nivo koji je držao u prva dva filma.

Prvi film je bio toliko isplativ da je otplatio sva tri koji su zajedno koštali oko 25 miliona. Sve posle toga bio je čist ćar i drugi je bogami bio neprijatno iznenađenje, nije zaradio enormno ali je bio isplativ sam za sebe i malo čak jači od izvanrednog Tippingovog HIMa. Paradoksalno, drugi je meni bio kudikamo vredniji pažnje od prvog filma u ovom Harlinovom ciklusu.

Treći je međutim zaradio u Americi tačno onoliko koliko je koštao, dakle nije čak ni povratio budžet.

Ukupno uzev, međutim, ova egzibicija sa STRANGERsima kao low key projektom za Lionsgate, bila je pogodak u bioskopima za studio a za Harlina je bila bitna kao njegov povratak na veliko platno.

Ima Harlin skorašnjih filmova koji su zaslužili uspeh više nego STRANGERSi, međutim, eto baš sa njima je opet stigao pred najširu publiku.

* 1/2 / * * * *

VIE PRIVEE

VIE PRIVEE je novi film Rebecce Zlotowski u kome se okrenula jednoj par excellence eurotrilerskoj formi. Snimila je francuski film od glave do pete, triler koji je u stvari komedija koja nije smešna ali nesporno ima duha, priču o intelektualcima koji svoje psihoze projektuju u jedan slučaj i počinju da misle da je reč o ubistvu, i u svemu tome vrhunsku ulogu ostvarila je Jodie Foster, kao gostujuća američka ikona, što je takođe karakteristično za starinske francuske radove.

Jodie Foster je briljantna glumica, i to naravno nije neka novost, ali sada je čini se dodatno relaksirana kada je izašla iz svojih središnjih šmiroloških godina u kojima se od nje očekivala neka prestige gluma. Sada, kada je ušla u šerifovske godine, odigrala je za početak šerifa u TRUE DETECTIVE seriji NIGHT COUNTRY i tu je bila impresivna. Koliko god je tamo bila folksy i frontier žena, ovde se prebacila potpuno u taj lik američke intelektualke koja se ostala da radi kao psihoanalitičarka u Parizu, i da svakako nema uverljivije glumice za takav lik od Jodie Foster. Ona zaista jeste po svom habitusu osoba koja deluje kao neko ko bi se odselio u Pariz i ostao da radi kao psihoanalitičar.

U samoj suštini, ovo je zapravo romantična komedija o ponovnom venčanju, jer uporedo sa istragom oko misteriozne smrti svoje klijentkinje, glavna junakinja se iznova vezuje za svog bivšeg muža. I tu Jodie Foster fenomenalno sparinguje sa Danielom Auteilom.

Istovremeno, strukturiran je film kao misterija, u kojoj junakinja istražuje misteriozne događaje oko klijentkinje koja je izvršila samoubistvo, ali možda i nije, i ta istraga je katalizator za njene razne odnose.

Ovaj film po svojim temama jeste hitchcockovski, ali po svojoj izvedbi nije, i više deluje kao jedna moderna reinterpretacija obrazaca koje je hitchcockovski uticaj doneo na francuski film preko Chabrola pre svih ali i Truffauta.

Zlotowski je naravno svesna predistorije ovakvih filmova u francuskoj kinematografiji i ona je nadgrađuje dodajući nešto savremeno i svoje.

U izvesnom smislu, VIE PRIVEE nema problem u poređenju s prethodnicima već pre svega sa savremenicima. Naime, film bi bio značajniji da pre njega nismo imali ELLE Paula Verhoevena. U tom filmu je Djianova prozna dobila baš tu dimenziju francuske filmske zaostavštine ali pojačane Verhoevenovim visokooktanskim nizozemskim relativizovanjem građanskog morala.

Da ne postoji ELLE, ovaj film bi izgledao bolje. Što samo po sebi znači da je vrlo uspeo i vredan pažnje, oslonjen na tradiciju, referentan prema žanru i star personama u kadru, a opet samostalan i u priličnoj meri svež.

* * * / * * * *

THE ROUGHNECK

Kyle Rankin se kao najozbiljniji reditelj pokazao onda kada je radio u produkciji Dalasa Sonniera na filmu RUN HIDE FIGHT. Istovremeno je taj film bio Sonnierov za sada poslednji nastup u Veneciji, a isto tako i prvi film koji je pustio za Daily Wire i započeo jednu novu dimenziju ove medijske imperije, a to je igrani program.

Rankinov novi projekat za Daily Wire u kom svoj kambek posle kanselovanja ostvaruje Jonathan Majors odlučio sam da obeležim nadoknadom onoga što je radio u međuvremenu.

THE ROUGHNECK je film o mladom čoveku koji radi na naftnoj bušotini i kreće sa terena na svoje venčanje. Usput na jednom odmorištu uz autoput biva prebijen, a kasnije ćemo shvatiti i silovan i postepeno se odlučuje da sprovede totalnu osvetu u kojoj će mu pomoći otac, inače robijaš.

Rankin je ovde u jednom tough B-gasu, i to je nešto što ga ne čini odbojnim Dallasu Sonnieru u svakom slučaju.

Međutim, Austin North u glavnoj ulozi je nekako previše mlak da bi nam dočarao i želju za osvetom i traumu posle silovanja. U pogledu ovog drugog, naravno, govorimo o nečemu što je delikatna tema u stvarnosti, ali nije u B-filmu. Imali smo DELIVERANCE i XY filmova u kojima takve stvar zadese junake, i B-film prosto ne nudi neki širok varijetet reakcija junaka na traumu.

Ovde on na to ne reaguje naročito emotivno ali ni zdravstveno, tipa da ode i primi neki PNEP, da se zaštiti od infekcije koju bi mogli imati provincijalci koji noću sačekuju muškarce i siluju ih u javnom klozetu.

Čak to ni ne kaže svima ali mu otac robijaš prepozna u pogledu koja je to muka u pitanju, a lokalna veterinarka se sažali jer je i ona u mladosti silovana.

U svakom slučaju, Rankin koji je dosta radio razne infantilne varijacije na žanr ne može da se odmakne od tog nerva, i cela situacija. sasilovanjem neprekidno ide tankom linijom parodije.

Hold McCallany i Dichen Lachman su stare televizijske kuke i rutinski se nose sa svojim zadacima i umnogome pojačavaju samog Northa koji je kako rekoh dosta mlak, uprkos tome što je fotogeničan i što zapravo nije loša podela za ovu ulogu.

Kada osveta krene, nasilje je intenzivno i korektno izvedeno ali ne više od toga. Rankin izvlači dosta iz budžeta kojim je raspolagao i koji nije prevelik, i ovo na kraju jeste solidan rape and revenge film smešten u američku unutrašnjost.

Ipak, ima tu važnih stvari koje Rankin prosto zanemaruje a upravo se tiču onoga oko čega je želeo da začini film i da se izdvoji.

U izvesnom smislu, silovanjem je hteo da dodatno motiviše i opravda junaka ali onda taj motiv ni psihološki ni životno nije razradio čak ni do nivoa koji zahteva B-film

Ako možete da pređete preko toga, a nije lako, možete se solidno zabaviti.

* * / * * * *

FOLLOW ME QUIETLY

Dvadesetak godina pre izlaska svog poznatog filma BOSTON STRANGLER, Richard Fleischer je režirao FOLLOW ME QUIETLY, krimić o serijskom ubici davitelju koji voli da komunicira sa policijom i medijima, po priči među čijim autorima je bio i Anthony Mann.

BOSTON STRANGLER je snimljen po istinitoj priči i smatra se veoma značajnim i nekonvencionalnim trilerom svog doba. Fleischerov rani film iz 1949. godine je jednostavan RKOov B-film, ali sa odlično izabranim lokacijama, sugestivnom glumačkom podelom i vizuelnim rešenjima iz kanonske tradicije noira.

Da je Mann režirao ovaj film, verovatno bi karakteri bili snažniji i njihovi odnosi suroviji, kod Fleishchera su stvari među likovima date malo ex-catedra ali sve nadoknađuje tempom i vođenjem priče koje je dobro.

U tom smislu, ovo je pre svega misterija koja povremeno koketira sa trilerom sve do same završnice i potere za ubicom u kojoj se trilerski napon izrazito pojačava.

Ovo je film koji svakako treba videti kao svojevrsnu najavu onoga što će 19 godina kasnije snimiti na sličnu temu, i naravno zapaziti koliko se epohe, ali i produkcioni uslovi oko ta dva filma drastično razlikuju.

* * * / * * * *

LURKER

Alex Russell je alumnus nekih od najboljih (DAVE) i najhajpovanijih serija (BEAR) kao i nekih koje su dosta slavljene (BEEF) tako da njegov rediteljski debi dolazi sa ozbiljnom reputacijom televizijskog igrača iz ozbiljne rotacije.

LURKER je njegova prva dramska režija bilo koje vrste i solo scenario. Reč je o izuzetno zanimljivom trileru o opsesivnim odnosima između slavnih ličnosti i ljudi koji ih okružuju, sa tom razlikom što u odnosu na tipične trilere tog tipa, Russell sagledava dvosmernost tih odnosa i složenost načina na koji se grade.

Glavni junak ovog filma je momak koji radi kao prodavac u hipsterskom butiku i igrom slučaja ulazi u ekipu mladog perspektivnog muzičara koji je na putu da stekne slavu recimo weekndovskih razmera i profila. Međutim, posle inicijalnog brzog uspona u hijerarhiji pevačeve družine, on postaje nezadovoljan kada biva potoršen i odbačen i sprema plan kako da se vrati.

LURKER je sve vreme postavljen kao triler iako se u njemu dese zapravo možda dve tipične trilerske transgresije međutim njegov DNK je trilerski jer svoju melodramu artikuliše kao neprekidnu i napetu borbu za mesto u jednoj ekskluzivnoj grupi. Glavni junak i i zajedno sa njim smo u neprekidnoj napetosti. Uprkos tome što osnovni trilerski elementi zapleta kreću da se aktiviraju u drugoj polovini filma, zapravo od prvog trenutka imamo osećaj napetosti i intrige.

U tom smislu, Alex Russell donosi dosta svoje ekspertize iz raznih dramskih i video obrada sveta muzike kojima se bavio, počev od vizuelnog albuma BILLY STAR, preko serije DAVE, ali u suštini ovo je potpuno drugačija zver, snažan film jednostavnog i ubedljivog rukopisa kojim on odlazi korak dalje u odnosu na sve što je do sada radio na televiziji.

Jedan od veoma uspelih elemenata filma je sama muzika glavnog junaka koja je u suštini takođe vrlo weekndovska, i na neki način varljivo jednostavna, ali veoma ekspresivna, tako da Russell uspeva da iskaže ono što je najdelikatnije u filmovima o fikcionalnim umetnicima - kada su dela "dobra" i kada se "pokvare".

Russell se jeste oslonio na ranija dela iz svog CVa ali u ovom filmu je svemu tome dao jednu novu dimenziju, i višeslojniju interpertaciju sveta kojim se do sada bavio na druge načine, proširujući područje borbe i od sporednog igrača u bitnim delima postao je protagonista nečega što je drugačije i još zanimljivije.

* * * 1/2 / * * * *