QUI VIVE

Marianne Tardieu je na kanskom festivalu nastupila sa filmom QUI VIVE u kom Reda Kateb nosi priču o "belom Arapinu" koji radi kao čuvar u tržnom centru dok uporedo pokušava da završi kurs za medicinskog tehničara. Taman kada mu deluje da se uhvatio za "zelenu granu" i da svoj život polako dovodi u red, na poslu kreće da ga maltretira grupa obesnih tinejdžera, a jedinu pomoć može da mu pruži drug iz detinjstva koji je lokalni kriminalac, ali ta usluga neće doći besplatno.

QUI VIVE je u osnovi psihološka studija o pojedincu i njegovoj životnoj borbi u savremenom društvu koja nije onoliko intenzivna kako mnogi filmovi koji pokušavaju da je prikažu ali nije nimalo naivna jer i dalje podrazumeva zgusnutu mrežu raznih odnosa zavisnosti i dominacije.

To mi je u ovom filmu i bilo najzanimljivije. Nema tog lažnog intenziteta borbe na život i smrt koja je u savremenom svetu zapravo prilično retka, ali ne zanemaruje pritisak koji ume da bude ogroman i bez pretnje da će te neko ubiti jer duguješ novac.

Film je dobro dizajniran, dobro formatiran, odlično glumljen. Nema preveliku ambiciju ali je uspešno ispunjava.

* * * / * * * *

REVENIR

Po romanu koji je napisao Serge Joncour, Jessica Palud snimila je film REVENIR koji je u Veneciji nagrađen za scenario u selekciji Horizonti.

Scenario ovog filma koji efektivno traje 68 minuta je vrlo rudimentaran, linearan, kreće se u očekivanim smerovima, vodi nas ka očekivanim ishodima, i uprkos tome što Jessica Palud pokušava da "zarobi život", zapravo je na mikro-nivou konvencionalan. On samo na nivou celine, na nivou strukture nije dramski razvijen.

Otud ovaj film pre svega živi od glumaca, i njihove igre koja je uglavnom vrlo dobra, ali sama priča deluje čak i jasnije - a i neuporedivo zanimljivije - kad se čita sinopsis nego kad se susretnemo sa finalnim produktom.

Ipak, Jessica Palud u ovom filmu želi da manipuliše sa jakim emocijama, sa iskonskim odnosima, a sve to više izgleda kao konstrukcija sa papira nego neka autentična stvar.

* * / * * * *

EPERDUMENT

Pierre Godeau snimio je vrlo zanimljivu melodramu EPERDUMENT po romanu koji potpisuju Florent Goncalves i Catherine Siguret. 

Guillaume Gallienne igra upravnika zatvora koji ne može odoli signalima koje mu daje mlada zatvorenica a igra je Adele Exarchopoulos, iako je svestan da ga neka nedolična veza sa njom može dovesti do raspada porodice, gubitka posla i toga da bude samo naprosto iskoriščen kako bi ona olakšala svoj položaj u zatvoru.

Ipak, on ne može da se odupre toj vezi, u nju tone sve dublje, ne krije je pažljivo i dolazi u situaciju da izgubi sve.

Ovaj film je u svojoj osnovi ljubavni film samo što je smešten u milje ženskog zatvora i zahvaljujući tome ima imaginarij socijalne melodrame. Međutim, sve to je samo postavka miljea, osnov je strasna veza u kojoj ipak nikada nije do kraja jasno sa koliko srca učestvuje mlada devojka.

Likovi su zanimljivi, odnos je ubedljiv iako je već 2017. junak koji vrši preljubu u doba mobilnih telefona mogao biti obazriviji - iako ga sama telekomunikaciona dimenzija neće odati, i ta osnovna ljubavna priča i direktnu i jasnu dinamiku.

Godeau mehanički ali u suštini ekspresivno koristi oniričke scene, i bazira film na emociji koju će gledalac osetiti ili ne. U principu, mene su glumci ubedili u postojanje odnosa, ne sasvim u njegovu prirodu - što verovatno i jeste donele bio cilj autora.

* * * / * * * *

IZA KAMERE

IZA KAMERE Petra Pašića, po scenariju Nemanje Lakića, stoji kao popriličan kuriozitet u ponudi kako naše kinematografije u celini, tako i projekta Apollon.

Naime, reč je o filmu o snimanju filma, jednoj dobro poznatoj formi kojom su se uostalom bavili i naši autori. Međutim, iz nekog razloga ovo je film o snimanju crnogorskog filma. Zašto? Pa nema nekog razloga - sve što se u njemu dešava su manja ili veća opšta mesta koja se tiču odnosa u ekipi, besparice u kojoj se radi, nerealnih ambicija pojedinih filmskih radnika itd. i to je nešto što bi se moglo videti i u kineskom, i u rumunskom i u američkom filmu na ovu temu.

Zašto je onda ovo priča o snimanju crnogorskog filma? Osim što paradoksalno, kinematografija na tom podneblju, iako postoji ipak nema taj status opšteg mesta, kad je reč o samoj produkciji, ergo, Crna Gora je jedno od malog broja mesta na svetu gde je film o snimanju filma jedna stvar koja je sama po sebi razumljiva.

Otud je šteta što film nema nijedan mentalitetski detalj kojim bi objasnio ovaj izbor teme i kulturnog kruga iz kog dolaze junaci.

I kao takav, uopšten film o snimanju filma, IZA KAMERE ne nudi autentičnost a daleko je i od bilo kakve bravure, bilo u ključu zarobljavanja istinitosti o prozaičnom karakteru tg posla kao što je STATE AND MAIN, bilo kao visokoestetizovana priča o filmu kao magiji koja nastaje na snimanju kao što je nedavni COUPEZ - naglašavam, pomenuo sam naslove koji su mi prvi pali na pamet.

Pašić je za svoje standarde u ovom filmu konvencionalan. Nema nikakvih naglašenih estetizacija, ili skretanja put horora i drugih žanrova. To što gledamo je to sve vreme, i za njega je to dobrodošla stvar. Šteta što je film ipak toliko prazan, naročito jer nam predstavlja nekoliko perspektivnih i zanimljivih glumaca kao što je recimo Anđela Petrović u glavnoj ulozi ili iznova otkriva neke sakrivene tajne kao što je Dejan Tončić.

* * / * * * *

STRANGE BUT TRUE

Rowan Athale snimio je film STRANGE BUT TRUE koji kreće kao noir sa potencijalnim natprirodnim lažnim tragodima koji se očekivano moraju pretvoriti u nešto racionalno objašnjivo, ali na kraju postaje jedan žanrovski neprecizan, skoro banalan triler kome najpre fali trilerskog rukopisa.

Uprkos izvanrednoj glumačkoj podeli u kojoj Margaret Qualley igra devojku već pet godina mrtvog momka koja se pojavljuje kod njegove majke koju igra Amy Ryan i kaže joj da nosi njegovo dete, i Brianu Coxu i Gregu Kinnearu koji zaokružuju podelu, Athale ne ume tačno da definiše kakav to film snima i u stilskom a i žanrovskom pogledu dobijamo sterilno neopredeljeno delo, a priča nažalost nije u stanju da ga spase i odvede u domen nekog filma kome konvencija i stilska intervencija i nisu potrebne.

STRANGE BUT TRUE nažalost dobacuje do nivoa materijala za popodnevno gledanje na televiziji što nije malo, ali sa ovakvom podelom nije dovoljno.

* * / * * * *

RIEN A FOUTRE

Julie Lecoustre i Emmanuel Marre snimili su film RIEN A FOUTRE, jednu atipičnu socijalnu melodramu koja crpi svoju ogromnu snagu iz dva izvora - jedan je izuzetna gluma Adele Exarchopoulos a drugi sam izbor miljea u kom se priča dešava i lokacije na koje je smeštena.

Adele igra stjuardesu low cost kompanije koja već dve i po godina radi posao za koji se tradicionalno vezuje vizija glamura, bogatstva, provoda ali sada otkrivamo da postoji i njegovo naličje, i da posade aviona za putnike sa skromnijim primanjima i žive kao njihovi putnici, skromno i štedljivo, pod stalnom presijom nadređenih da se ušpara što više i naplati sve što može.

Filmova o aerotransportu nema malo, ali ovakav do sada nisam video. Rukopis koji donose Lecoustre i Marre je art house, vrlo precizan, nemilosrdno sve sagledava iz vizure svoje junakinje, a Adele Exachopoulos im uzvraća izuzetnim glumačkim nastupom i ekspresivnošću koji apsolutno zaslužuju da budu osnovni punktum slike i uopšte celog izraza.

Turistička mesta na kojima su "baze" avio posada, opustela tokom zima, sa svojom oronulom arhitekturom koja i kad je bila nova nije pružala mnogo više od kratkotrajnog lažnog sjaja, raspadnuti pločnici koji vode do polunapuštenih letnjih apartmana u zimskom periodu, daju dodatnu dimenziju ovoj priči, kao i onaj deo aerodroma koji ne vidimo, njegova utroba s one strane "putničkog iskustva".

RIEN A FOUTRE uprkos tome što se ne bavi veselim temama nije depresivan film. Naprotiv, pun je života, čak i nekog smisla za humor koji proističe iz junaka koji dele sudbinu svojih mušterija i lažu sebe isto koliko i oni sami.

* * *. 1/2 / * * * * 

ARSENAL

Pisac krimića Jason Mosberg kog sam zapazio kao kreatora serije ONE DOLLAR, napisao je scenario za DTV krimić ARSENAL koji je doneo još jednu bizarnu rolu Nicolasa Cagea u sporednoj ali važnoj ulozi negativca.

Adrian Grenier i Johnatohon Schaech igraju braću koja su ostala bez roditelja u detinjstvu i sada se kreću obodima podzemlja u jednoj američkoj varoši. Kada jednog od njih zbog duga kidnapuje lokalni kriminalni kingpin, inače psihopata koji je toliko lud da mora da ga igra Cage, Grenier kreće u sakupljanje novca i tragova gde mu je brat, u čemu mu pomaže i policajac u civilu kog igra John Cusack.

Cusack je za razliku od Cagea umeren u glumačkoj izvedbi, lik mu nije nešto naročito ali ga on igra funkcionalno i bez isticanja.

Zapravo, svi igraju jako dobro - Grenier i Schaech su odlični kao straight men nasuprot Cageovog ludaka, i Steven C. Miller na momente uspeva da napravi jedan atmosferičan DTV krimić smešten u provinciju koji nadilazi tipične standarde ovog formata.

Film ume da bude vibrantan, milje ume da bude ubedljiv, premda nije takav sve vreme. Cage gura stvari u ekstrem i da postoji u filmu nešto što je ekstremno kao on, da postoji još neki iskorak, možda čak ne na nivou lika, već neke scene i sl. ARSENAL se mogao izdvojiti. Ipak, to se ne desi, i rezultat je prilično korektan, čak i solidan, ali mu nešto ipak fali.

* * 1/2 / * * * *