BANG! BANG! YOU'RE DEAD!

Pogledao sam BANG! BANG! YOU’RE DEAD! Dona Sharpa, film poznat i pod naslovom THE MAN FROM MARRAKESH. Sharp je stara hekerčina, koja se iskazala u mnogim žanrovima, a najznačajnije u britanskom hororu, dočim je ovo spy spoof. Glavnu ulogu igra Tony Randall, američki komičar koji je imao osrednju filmsku karijeru ali je ostvario nekoliko zapažeih saradnji sa Frankom Tashlinom i Doris Day. Ipak, ukupno uzev, Randall je značajniji kao televizijska figura.

I ovom filmu Randall nudi solidnu personality rolu kao američki turista nevoljno upleten u špijunsku intrigu u Marakešu. Senta Berger kao heroina, Herbert Lom i Klaus Kinski kao negativci su dobro pojačanje, ali nažalost Sharp ne uspeva da unese istinsku život u ova by the book dešavanja. BANG! BANG! YOU’RE DEAD! na kraju nije promašaj, daleko od toga, ali nije ništa više od krajnje rutinskog prolaska kroz obavezne figure špijunske komedije šezdesetih.

Možda najveći problem, pored toga što film nije ni smešan ni napet jeste to što film ne nosi ni Randallov pečat. Za BANG BANG! YOU’RE DEAD! se ni u pozitivnom ni u negativnom smislu ne može reći da je punokrvni star vehicle iako je zamišljen upravo kao takav. 

* * / * * * *

THE HELICOPTER SPIES

Pogledao sam HELICOPTER SPIES Borisa Sagala. Ovaj film u narativnom pogledu nema “rupe” kao rani THE MAN FROM UNCLE spojevi, ali u svakom drugom smislu je vrlo “tanak”. Sagal drži stvari u visokom tempu i film odaje utisak jedne duge akcije, duge potere koja se dešava na mnoštvu lokacija. Nažalost, niti su glumice koje igraju uspele da donesu šarm i magnetizam niti su se dobro pokazali glumci u ulogama negativaca.

Vaughn i McCallum nisu uspeli da pruže dovoljno kako bi održali pažnju gledalaca i rekao bih da ovaj film pokazuje koliko su gostujući glumci bili značajni u ovim filmovima.

Sagal ne ispušta tempo, ali ne uspeva da glumačkim šarmom i veštem egzekucijom nadoknadi sve one posledice niskog televizijskog budžeta. Doduše. u sceni otmice voza koji prenosi raketu, ima par detalja koji su dostojni pristojnog B-filma. Ipak, to je nedovoljno. 

* * / * * * *

THE TODD KILLINGS

Pogledao sam THE TODD KILLINGS, film u kome se Barry Shear ponovo bavi mračnom stranom nezadovoljne omladine šezdesetih. U drugom filmu, Shear ponovo uzima antijunaka za nosioca priče. Ovog puta to je Skipper Todd, fikcionalizovana verzija Charlesa Schmidta, stvarnog thrill killera iz tog vremena. Energija u egzekuciji je ponovo tu kao u WILD IN THE STREETS, i THE TODD KILLINGS je silovit film nošen harizmatičnom igrom Roberta F. Lyonsa i izvanrednog Richarda Thomasa koji mu pruža izvanrednu podršku.

Shearov film ima pitkost i efikasnost B-filma ali u pogledu rekonstrukcije života u američkoj varošici uspeva da bude vrlo vibrantan a u pogledu odnosa među mladima začuđujuće otvoren, čak i za to vreme. Shear ne preza od prikazivanja njihovog hiperseksualizovanog ambijenta i uspešnog zavodnika Skipa koji u jednom trenutku počinje da dobija snažne psihopatske impulse i potrebu da pored erosa sa ženama okusi i tanatos.

U tom pogledu, važno je naglasiti homoerotsku dimenziju između Skipa i njegovog druga Billy Raya, koja se može opisati munjevitom jer njihov odnos kreće od slučajnog upoznavanja i brzo napreduje do bliskog prijateljstva. Njihova homoerotska priča se nikada ne realizuje, ali u homoerotskoj konvenciji gangsterskog filma - “Nastradaću što toliko volim ovog momka” - dovodi do Skipovog razotkrivanja. 

Shear štaviše i eksplicitnije koketira sa temom homoerotizma jer se Skip pred vojnom komisijom izvlači od regrutacije pretvarajući se da je imao homoseksualne avanture. Sam Skip to tretira kao šalu, ali ako imamo u vidu odnos Skipa i Billy Raya, mislim da je Shear želeo da povežemo te dve stvari.

Junaci u ovom filmu jesu otpadnici i neposlušna omladina ali u jednoj sceni Shear pravi bitnu distinkciju njih i celog kontrakulturnog, hipi pokreta i drugih “suverzivaca” tog vremena. Ipak, formalno nastojanje Skipa Todda da postane muzičar sugeriše da se ovaj mladi psihopata očešao i o supkulturne obrasce tog vremena.

Harizmatski vođa među zabludelom omladinom jeste svojevrsna anticipacija odnosno parafraza slučaja Charlesa Mansona, iako je zapravo osnovna karakteristika Skipovog slučaja da nije istinski uspeo da stekne sledbenike, a verovao je da jeste. Za razliku od Mansona, Skipov sistem uživanja i zločina srušio se iz banalnih razloga, iz niskih pobuda njegovih saučesnika (devojka koja je zaljubljena u njega) i njegove nesposobnosti da dosegne vlastit uber mensch standard (ne može da ubije prijatelja kojim je privučen).

Shearov film THE TODD KILLINGS je svojevrsna preteča Gusa Van Santa koja se bavi sličnim problemima mladih i njihovim radikalnim ispoljavanjima. Naravno, i pored svih sličnosti u samom temelju priče, KILLINGS se stilski itekako razlikuje od ELEPHANTa, međutim paralele su očigledne. Skip Todd svakako nije uspeo da se nametne kao kvintesencijalni antijunak svoje epohe kao što je to Travis Bickle, međutim Skip Todd je lik koji ima umetničku vrednost, uprkos tome što ne nudi toliko beskrajna tumačenja kao Scorsese-Schraderov klasik. Deo umanjenog prepoznavanja Skipa Todda kao bitnog antijunaka ove epohe jeste i Shearov energični, efikasni i mišićavi prilaz realizmu koji svoju estetizaciju crpi iz potpuno drugačijih atributa u odnosu na novoholivudske filmove. Ovo je odlično i svedeno glumljen film bez bravura i glumačkih arija kakve su gajili De Niro, Nicholson ili Hoffmann, sa kritikom društva koja se nenametljivo javlja unutar samih situacija (recimo, akcenat na prodavcima fast fooda koji opslužuju varošane u potrazi za leševima) bez naglašavanja u formi dugih kadrova, kadar-sekvenci, ili egzibicionističkih retnji kamere, no to sve ne znači da THE TODD KILLINGS ne nudi jednu drugu vrste “lepe slike”. Čak naprotiv, rekao bih da je ovo jedan vrlo estetizovan film u kome se ne uvoze evropski uticaji već se baš naprotiv razrađuje američka tradicija, naročito Warner Bros socijalna melodrama.

Shear je u svojoj karijeri snimio još dva filma, od kojih je ACROSS 110th STREET uspeo da se nametne kao klasik. Ipak, ta dva naslova nemaju sličnosti sa ovim diptihom o mladima sa kojim je započeo svoju karijeru. 

* * * 1/2 / * * * *

TESTAMENT

Pogledao sam klasik postapokaliptičnog filma - TESTAMENT Lynne Littman iz 1983. godine. Reč je o izvanrednom, minimalističkom delu, oslonjenom na svedenu glumačku igru Jane Alexander o porodici koja polako odumire u američkoj varošici zapahnutoj radioaktivnom pečurkom iz nekog susednog strateškog cilja. TESTAMENT je realističan u svojoj osnovi ali neizbežno postaje sentimentalan kada lagano radijacija, otrovna prašina i bolesti počinju da istrebljuju prvo one najslabije a potom sve jače članove zajednice.

Filmovi o smaku sveta su snimani puno puta i to je tema koja je često obrađivana tako da mnogi uvidi koje nudi TESTAMENT nisu ekskluzivni ali su plasirani sa punim ubeđenjem i vrlo jasnim rediteljskim rukopisom. Isto tako, Lynne Littman zslužuje priznanje što je snimila film koji je u toj meri pesimističan i fatalistički, i obiluje situacijama koje bi izbegavao svaki reditelj koji ima ukusa, a uspeva da u svemu tome bude vrlo dostojanstvena i da pruža gledaocu emociju bez manipulacija.

Apokalipsa koja zadesi varošicu nije predmet metafore, ona je plod nuklearnog rata između supersila, međutim, junaci se najmanje bave tom temom, rat se javlja samo kao eho i nije tema nijedne značajnije razmene među junacima. U tom pogledu, u sred Reaganove vladavine, Lyttmankin film pokazuje kako je politika nešto u čemu građani zapravo nemaju participaciju za razliku od mnogih tadašnjih radova koji su prikazivali rat sa SSSRom kao nešto u čemu se itekako može uzeti učešće.

TESTAMENT nije film sačinjen od understatementa ali svakako jeste film sa merom i dosta uzdržavanju što mu na duže staze daje veliku snagu i obezbeđuje status klasika. 

* * * 1/2 / * * * *

KRAFTIDIOTEN

Pogledao sam KRAFTIDIOTEN Hansa Pettera Molanda, simaptičan ali ipak ne naročito značajan norveški krimić, duboko umočen u severnjački koprodukcioni novac, u kome se krimi-zaplet odvija među nekoliko klasa norveških imigranata, od prezrenih komšija Šveđana, kao emigranta najviše klase, preko Danaca do Srba, kao useljeničkog dna.

Srbi međutim nude možda i najfiniji crnohumorni sloj, uprkos naivnoj konvenciji da Bruno Ganz ima teškoće sa govorom, što je i omaž GODFATHERu i prikrivanje njegovog nesnalaženja na srpskom gde ga u govoru odmenjuje Sergej Trifunović. Srbe igraju Srbi i Hrvati a Sergej i Miki Krstović su već dobro podmazana mašina za ovakve situacije. 

Ipak, Moland želi da unese još neke slojeve u ovu priču o strukturalnom rasizmu oličenom u sukobu Norvežana sa doseljenicima, i pokušava da napravi svoj FARGO (takođe smešten u “skandinavski” deo SAD) ali nažalost sve što preostaje je pretenzija koja ne rezultira znatnijom nadogradnjom u odnosu na bazičnu krimi-premisu. Dugi kadrovi snega kroz koji glavni junak hita svojom mašinom za čišćenje nažalost nemaju mnogo svrhe izuzev da stvore utisak kako KRAFTIDIOTEN ima na umu nešto drugo umesto efikasnog pripovedanja.

I to je svakako osnovni problem ovog filma. Naime, KRAFTIDIOTEN traje 110 minuta a nema nekog naročitog razloga za to i film je mogao biti znatno dinamčniji i “utegnutiji”. Očigledno je Moland želeo da “kaže” nešto više od onoga što bi pružio rutinski krimić ali izuzev već pomenute kritike odnosa prema emigrantima, nema tu puno štofa.

Drugi krupan problem je to što glavni negativac, gangster “Grof” naprosto nije ubedljiv, i nije dovoljno slikovit u odnosu na druge vrlo raskošne likove, od kojih Srbi srećom uspevaju da budu raskošni taman onoliko koliko treba.

Kad je reč o prikazu srpskih gangstera u Skandinaviji, KRAFTIDIOTEN nije bitan film na toj liniji. I PUSHER i SNABBA CASH su bitniji u tom smislu. Iako ima jako lepih detalja u vezi sa Srbima, oni su ovde ipak prevashodno parafraza italijanskih mafijaša iz američkog filma.

KRAFTIDIOTEN u svakom slučaju ima svoje mesto u mejnstrim ponudi. Ipak, uključivanje ovog filma u berlinsku selekciju ostaje dosta neobičan izuzetak. Ako su već želeli malo jače mejnstrim prisustvo, mogli su da uzmu neki zaokruženiji i snažniji film.

* * 1/2 / * * * *

WILD IN THE STEETS

Barry Shear je imao četrdeset pet godina kada je snimio film WILD IN THE STREETS. Ovu produkciju American International Picturesa iz 1968. godine distribuirao je MGM a tema je vrlo zanimljiva,kao i pristup. Naime, film govori o mladom pop pevaču koji odlučuje da se politički angažuje sa kampanjom za smanjivanje starosne granice za glasanje, i uključi u kampanju senatora koji želi da se obladi mladim glasačima. Međutim, ovaj mladi pop star ima traume iz detinjstva, loš odgoj od strane roditelja-malograđana i frustracije koje nosi iz detinjstva rezultiraju time da on kreće u kampanju da preuzme vlast, i njegova ne naročito ubedljiva i humana ideja pretvara se u ejdžističku tiraniju, sa sve logorima za istrebljivanje starijih.

WILD IN THE STREETS se javlja u trenutku kada je kontrakulturni rokenrol film snažniji u Velikoj Britaniji nego u SAD gde ga je baš Amerikanac Richard Lester doveo do vrhunca kroz saradnje sa Beatlesima. Barry Shear režira sa puno žara, dosta jump cutova, dinamičnom montažom, spregom slike i muzike, i sasvim u duhu koji je tada diktirao Lester.

Međutim, kod Sheara su mladi ljudi mračni traumatizovani ljudi koji dobijaju uticaj sa kojim ne mogu da se iznesu, i koji ne umeju da iskoriste na konstruktivan način. Satirična oštrica naravno kritikuje i “starije” koji su doveli do tog stanja, međutim rekao bih da je kritika ogromne popularnosti i uticaja pop fenomena ipak snažnija. WILD IN THE STREETS je dinamična i zanimljiva satira sa jednim problemom - nema junake sa kojima se gledalac mže identifikovati i antiutopija koja se konstituiše ostaje zanimljiva za gledanje sa strane ali ne uspeva da ozbiljnije uključi gledaoca u razmatranje.

Isto tako zanimljivo je da su istovremeno ponuđeni tako mračna vizija i mladi ljudi koji je baštine, u tome ovaj film anticipira Kubrickov A CLOCKWORK ORANGE, mada naravno ne i Burgessov roman koji nastao pre toga. Štaviše, u filmu se pojavljuju neki detalji koji bi se mogli smatrati preuzetim iz A CLOCKWORK ORANGE.

* * * / * * * *

COLT 45

Kada se Pascal Laugier obrukao sa filmom THE TALL MAN, barem se moglo reći da u njemu ima ponešto što liči na njegove ranije filmove. Fabrice du Welz koji je snimio CALVAIRE i odlični VINYAN, u filmu COLT 45 ne samo da se obrukao već je snimio film u kome nema apsolutno ni traga onoga što je radio u tim naslovima. Ne samo da se ovaj film razlikuje od CALVAIRE i VINYANa, što samo po sebi ne mora biti problem već se radi o jako slabom filmu koji ne sadrži apsolutno nijedan od du Welzovih rediteljskih aduta.

COLT 45 je na nivou produžene i to slabije epizode serije BRAQUO, samo sa policajcima koji su manje prljavi, i akcijom koja je manje energična. Domet ovog filma je dakle subtelevizijski i ne čudi me da je u Francuskoj prošlog leta LUCY pregazila COLT 45 kada su išli head to head.

Koliko vidim ovaj du Welzov iskorak u akcioni triler nije samo privremen i dva projekta koja planira da radi na engleskom deluju kao da su bliži COLTu nego VINYANu što je velika šteta jer ovaj žanr upaljivo slabije radi. Štaviše, išao bih toliko daleko da kažem da je VINYAN baš i bio dobar zbog prevazilaženja žanrovskih očekivanja i konvencija, a COLT 45 je loš ne samo jer je slabo realizovan već i zato što se drži žanrovskih kovencija do paroksizma.

Pored du Welza u ovom filmu se prilično obrukao i Benoit Debie, sjajni DP koji se proslavio radeći sa Gasparom Noem ali je u svoj CV uvrstio i radove poput dličnih CARRIERSa Braće Pastor ili HOW I SPENT MY SUMMER VACATION Mela Gibsona. U saradnji sa Noeom, Debie je uspevao da spoji sirovost sa estetizacijom, a u ovim holivudskim radovima bio je vrlo atmosferičan. Naćalost COLT 45 iznad svega deluje artificijelno i neubedljivo, bez sposobnosti da tu artificijelnost digne na nivo postupka i oplodi u bilo kom pogledu.

Glumačka podela je jako slaba, Glavni glumac je krut koliko i Taylor Lautner kada radi sa lošim rediteljem a face poput Gerarda Lanvina po hiljaditi put igraju likove iz ranijih, boljih filmova… 

COLT 45 je slab film. Naravno taj efekat je pojačan sećanjem na VINYAN. Ipak, ovaj rad nažalost nema čak ni onaj intenzivni užas promašaja kakav može da snimi veliki reditelj. Ovaj film je pre svega krajnje efemeran, kao da ne bi bio upečatljiv ni da je veštije napravljen.

* 1/2 / * * * *