DRAGGED ACROSS CONCRETE

DRAGGED ACROSS CONCRETE je film koji treba napraviti na dve bioskopske kopije, na filmskoj traci, i jednu odneti na grob Samu Fulleru a drugu Samu Peckinpahu. S. Craig Zahler je u ovom filmu napravio art house spomenik ovoj dvojici autora i njihovom nihilističkom pogledu na svet, filmovima u kojima su ga ispoljavali i umetničkom naboju koju su diskretno provlačili kroz svoje radove.

Kada su se susreli Godard i Siegel, holivudski velikan je pozavideo Francuzu na slobodi a ovaj njemu na budžetima. Zahler je uspeo da stekne slobodu i da verifikuje svoj dar u Evropi na festivalu u Veneciji, a da pritom i dalje snimi koji nije skup ali nije ni zanemarljiva investicija, uvodeći grindhouse u zonu tvrdog art housea.

U odnosu na Zahlera, Tarantivo je crowd pleaser koji itekako razmišlja o tome kako će se publika osećati dok gleda film. Njegov spoj grindhousea i art housea je ipak u krajnjoj liniji populistički. Zahler s druge strane, u teoriji radi istu stvar, spaja grindhouse i art house ali od festivalskog filma uzima gorčinu i beskompromisnost. Otud svaka diskusija o tome da se DRAGGED ACROSS CONCRETE mogao skratiti je bespredmetna. Ovo je konceptualni film koji se nimalo ne razlikuje od scenarija koji sam pre nekih godinu dana čitao. Neke stvari su očigledan višak, neke stvari su očigledno spore, ali sve to je višak i sporost u odnosu na standard repertoarskog filma i holivudski kanon.

U tom pogledu Zahler je autor u bordvelovskom kanonskom smislu reči. Njegovo autorstvo je izraženo kroz razbijanje konvencija, odnosno kroz odstupanje od standardnih formalnih rešenja unutar vrste filma kojom se bavi. A u ovom slučaju to je hardboiled krimić o policajcima koji tokom suspenzije izlaze izvan okvira zakona.

Da se Zahler, u bilo kom momentu povinovao racionalnim argumentima o oblikovanju filma, DRAGED ACROSS CONCRETE bi postao odličan žanrovski film ali ne bi bio arty magnum opus kakav je zamislio.

U tom smislu, zanimljivo je uporediti ga sa još jednim sličnim slučajem koji je overio prošlogodišnju Veneciju - WIDOWSom Stevea McQueena u kome ovaj britanski autor na drugi način radi istu stvar. On naime, drži ekonomiju izraza, ali tematski i idejno širi polje koje pokriva film i time izlazi iz okvira žanra.

U svakom slučaju, zanimljivo je da su se na istom izdanju festivala našla dva filma koja na takav način kombinuju art house i komercijalni film, s tim što je WIDOWS u krajnjoj liniji ipak mnogo više multiplex friendly od DRAGGEDa.

Mel Gibson i Vince Vaughn su i po imidžu i po glumački sposobnostima nepogrešiva podela za dva suspendovana policajca koji odlučuju da iskorače izvan zakona kako bi dobili ono što zaslužuju. Ovo nije film u kome Mel Gibson igra policajca kako bi konačno dobili Old Man Riggsa, to smo čini mi se dobili u BLOOD FATHERu više nego ovde, već se vraća jednoj drugoj ulozi - HAMLETu. Zahlerov mametovski dijalog a povremeno i mizanscen su svesno teatralni, od hardboiled razmena on pravi male beckettovske deonice, uporedo sa pripovedački funkcionalnim dijalozima. Svet socijalne determinisanosti, sličan je kao u WIDOWSu, svako ima svoju priču i svoju muku i svaka je naglašena i podvučena. Isto kao i WIDOWS, rasna dimenzija je itekako prisutna i igra važnu ulogu, a kod Zahlera ona je data iz vizure ljudi koji razvijaju rasistički pogled na svet dok se McQueen bavi uglom žrtve.

Podela crnih likova je možda i najsilniji throwback na sedamdesete sa dva glumca koja jako volim, Tory Kittles i Michael Jai White su dobili priliku da glume, dva tvrda crna heroja koja su na televiziji i DTVu naučila da svaki dinar mora da se zaradi. Ovakav spoj, činjenica da su baš njih dvojica upareni, intimno me je jako obradovao jer sam tako nešto oduvek želeo da vidim.

Sličan throwback su i Euro-negativci sa specifičnom metodičnošću, brutalnošću i bizarnom agendom, igraju ih Udo Kier i Thomas Kretschmann.

U pogledu inscenacije, ovo je Zahlerov urbani film koji “diše” u gradu na istočnoj obali, sa dosta eksterijera, u čijem imenu Bulwark dobijamo ideju da je to njegov Gotham, izmišljeni grad, snimljen u Vankuveru ali sa idejom da bude sličan i Njujorku po urbanoj infrastrukturi ali i Los Anđelesu po prostranstvu. U svakom ambijentu, Zahler se snalazi sa svojim redovnim snimateljem Benji Bakshijem. I dalje snima filmove za veliki ekran, iako ih nažalost većina ljudi gleda na malom, ali ovde nisu dominantni iritantno široki fordovski planovi kao u BONE TOMAHAWKu, premda kadrovi jesu dugi i dvoplani su češći od krupnjaka, kao i statični mizansceni od potera.

Moralna siva zona u kojoj se junaci nalaze, zaista je siva. Zahlera inspirišu junaci iz sedamdesetih koji su spremni da iskorače izvan zakona da bi radili pravu stvar. Ali ovde u nekoliko navrata i to vrlo značajnih, junaci ne rade pravu stvar, i takve odluke imaju ozbiljne konsekvence i po njih ali i po ostale ljude među kojima su mnogi bespomoćni. Međutim, to što Zahler očekuje od nas da “jašemo” sa takvim junacima ne znači da na kraju film nema vrlo snažan moralni kompas kada svakoga stigne adekvatni metak odgovarajućeg kalibra. 

DRAGGED ACROSS CONCRETE je pikantan film koji nije za svaki dan, sa dosta neporavnanih ivica i ljutih delova koji sprečavaju da bude pitak. Ali, isto tako ovo je još jedan korak dalje u prožimanju art house i grindhouse gde je ovaj drugi neumitno morao da se preseli.

* * * 1/2 / * * * *