DRIVE THROUGH FIRE

DRIVE THROUGH FIRE Jima Carlsona i Lauren Bond je jedan od onih filmova koji "pritisnu pravu dugmad" kod određenih gledalaca, eto recimo mene.

U tom pogledu, ovo nije film za koji nedvosmisleno mogu išta da kažem ali eto meni je uradio posao.

Reč je o surovom DTVu odmah da se razumemo ali su, po mom mišljenju, u njemu neke stvari naprosto urađene dobro.

Priča prati vozača ride sharea koji oseti da je prostitutka koju vozi u opasnosti, upadne u stan gde ordinira, ubije klijenta i da se s njom u bekstvo.

Malo je nezgodno što je klijent senator i što je ona deo jednog beskrupuloznog ringa pimpova koji ne prezaju ni od čega.

Tu krece igra mačke i miša a za korak iza glavnih učesnika potere je policijski inspektor kog igra Michael Jai White i koji ovde igra istinski supporting role iako će njegovi fanovi ovo optužiti za geezer teasing.

Jim Carlson je napravio ovaj film kao ko-reditelj i ko-scenarista da mu posluži kao showcase. I, iskreno, meni je u ovom filmu on odličan. Međutim, ne deluje kao glumac koji je dovoljno unikatan i baš jako neophodan Holivudu. U tom smislu, podjednako mogu da ga vidim kao profesionalca koji radi neke sekundarne role u ozbiljim filmovima i serijama, i kao glavnjaka u DTVu i kao nekog ko će možda ostati iza kamere.

Jennifer Bond kao njegova partnerka je ovde takođe dobila showcase i mogla bi biti možda čak i potentnija na tržištu rada od njega kao "obična" a opet opasna heroina.

Međutim, u rediteljskom pogledu Jim Carlson i Lauren Bond pre svega u ovoj jednostavnoj priči uspevaju da profilišu likove, da sa malim budžetom izgrade napetost i atmosferu, da Michael Jai Whitea kako film odmiče potčine celini i nateraju da glumi, što on itekako zna i da se izmaknu od tipičnog DTVa dozom Amerikane u pogledu objekata i ambijenata.

Ovo je surov low-budget ali dobar je film i iako ovo nije neka indie bravura na mikro-budžetu jeste pošteno urađen B-film koji sa ponosom nosi i svoju oskudicu kao orden.

Možda bi u nekim drugim uslovima ovakav film dobio * * 1/2 ali sad ću biti široke ruke i ubeležiti * * *

WHITE STAR

WHITE STAR Rolanda Klicka nije njegov prvi pokušaj da snimi euroamerikanu, ali je ovaj manje uspešan.

WHITE STAR je snimljen u fazi kada je Dennis Hopper ozbiljno nabijen na bjelovar i na sve to igra erodiralog rokenrol impresarija koji pokušava u Berlinu da od klavijaturiste new wave benda napravi ozbiljnu pop zvezdu koja će proizaći iz punka.

Terrance Robay igra mladog muzičara i ima tu harizmu mladog ukletog talenta. I zbilja, samo deset godina kasnije umro je od AIDSa. U glumu je ušao kao član kratkovekog new wave benda Vivabeat kojima je karijeru započeo Peter Gabriel jer je dao njihove snimke svojoj izdavačkoj kući. Hemija između Hoppera i Robaya nije snažna ali postoji, međutim generalno kad je Hopper u kadru to je mahom samoupravljanje.

Robay je daleko od ikone u bilo kom smislu jer je tada otprilike njegova ozbiljna muzička karijera bila gotova i znalo se ko je on. U tom pogledu, sve što danas čitamo kao meta nivo u pogledu toga da je on muzičar i tad je svima bila jasna, i on i Hopper su bili već definisani u svom širem kulturnom okviru.

U tom pogledu, teško je zamisliti da je Klick intenzivnije imao Vivabeat na umu kada je profilisao Robaya kao junaka. S druge strane, on jeste bio aktivan u bendu koji jeste imao nekakav status, ploče i nastupe i to prosto ne treba zanemariti.

S druge strane, Hopper kao kontrakulturna ikona, trebalo je da donese puno i doneo je, no ostaje pitanje koliko je tog uloženog znoja (pun intended jer ovo je Hopperova znojava BLUE VELVET faza) zaista dalo rezultat.

Jedan od razloga leži i u samom Klicku. U pogledu priče on je ovde dosta komotan i deluje da snimanje s Hopperom nije bilo jednostavno. Otud film ima jednu simplifikovanu postavku unutar koje nema mnogo dinamike - Hopper igra menadžera koji pošto-poto želi da izgura novog štićenika do statusa zvezde ali u jednom trenutku razne agresivne medijske akcije, ujdurme i podmetačine postaju bitnije od muzike.

I onda zbunjeni i pasivni pulen i njegov zaštitnik formiraju gubitničku kombinaciju koja rezultira tragedijom za obojicu, moralnom za pevača a ljudskom i poslovnom za menadžera.

Roland Klick je dobro zamislio ovaj film i pre svega odlično je izabrao Berlin kao uverljiv backdrop za ovu priču o dva Amerikanca u pokušaju da naprave karijeru jer takav Berlin jeste postojao. Međutim, nije u dovoljnoj meri razvio priču, nije se bavio zapletom i unutrašnjom dinamikom dešavanja i dobio je film koji je dobro zamišljen ali veoma klimavo sproveden do kraja.

Klick je u realizaciji visceralan kao inače, ali ipak sa malo manje svežine, i sa energijom koja nije konzistentna. Na kraju, ovaj film ima sve atribute kultnog ostvarenja ali uprkos tome što je nezaobilazno štivo iz više razloga, on ipak nije dobar.

* * / * * * *

BUBCHEN

BUBCHEN Rolanda Klicka iz 1968. godine je jedan od filmova koji su inaugurisali raskorak ovog reditelja sa ostatkom Novog nemačkog filma. Nastao je u koprodukciji legendarnog Roba Houwera koga primarno naravno pamtimo kao Verhoevenovog producenta ali i bitnu figuru za podršku Novom nemačkom filmu, i nudi jednu mračnu, nasilnu, gotovo buchnerovsku priču o dečaku koji oseća zapostavljenost i odlučuje da ubije svoju malu sestru, što uspeva da izvede jer mlada komšinica ostavljena da ga čuva radije ide na seks sa nekim tipom.

Kada je dečko ubije i ukloni, surovo, hladno i beskrupulozno, kreće istraga u kojoj niko ne sumnja na njega ali okolo ima sasvim dovoljno lične i porodične truleži, da se svašta razotkrije i ispostavi.

Film je hladan, ali sa osećajem za prikaz korozije porodice i društva. Dakle, klinički je ali nije neutralan i naročito je uznemirujući što nudi naturalističku ali dramsku nemotivisanu odluku dečaka da ubije sestricu što je čini naročito dijaboličnom i životnom.

Rasplet je takođe vrlo snažan i nudi prostor za jedno veoma crno razumevanje kako sveta tako i čovekove psihe.

Publika koja očekuje dramsku motivaciju u centralnom događaju filma, neće je dobiti, ali dobiće jednu naturalističku i u patološkom pogledu uverljivu. U tom smislu BUBCHEN je film koji je jako značajan jer ulazi zaista u entropičnost čovekove patologije i zločina koji iz nje može da proistekne. Za kulturu koja je toliko fascinirana ludilom, i nasiljem koje iz njega proističe, veoma je indikativno da je Klickov film inicijalno odbačen, ali da se danas prepoznaje kako bez njega ne bi mnogo čega bilo, počev o znatnog dela Hanekeove poetike.

Roland Klick je snimio film ispred svog vremena. Ipak, na kraju je uspeo da mu ovo delo bude prepoznato i da živi kao klasik, ako već nije postiglo mnogo kao aktuelan film.

* * * / * * * *

RUN HIDE FIGHT: INFIDELS

Kada sam pogledao film RUN HIDE FIGHT: INFIDELS prvo sam ovde otišao da vidim utiske o filmu Paula Mungera THE RELIANT i tamo sam praktično napisao da je prvi RUN HIDE FIGHT vododelnica za američki desni film i da čekam da vidim šta će biti sledeći potez Dallasa Sonniera jer on može da digne tu vrstu filma na viši nivo.

Ispostavilo se da sam bio u pravu.

THE RELIANT je bio film od 140 minuta long survivalist epic koji je nekako pokušavao da promoviše neke teze NRA i prikaže društveni kolaps proistekao iz praktično građanskog rata izazvanog finansijskim teškoćama u kojima se razne bande pa i Antifa uzdižu i onda slede nevolje. Film je bio siromašan u svakom pogledu, loše izveden, sa šmirologom Kevinom Sorbom deo vremena a potom dosta nokautiranim Brianom Bosworthom drugi deo vremena. Bio je naravno nesagledivo iza nivoa koji je postavio RED DAWN kao osnovni film ovog tipa i promotivni alat NRA, s tim što je naravno to studio film iz druge epohe itd. Ali, Munger je tamo barem mogao da vidi mustru kako se to radi i evidentno je nije pratio.

Postavlja se pitanje zašto ovoliko dugo govorim o filmu THE RELIANT kada je to mahom zaboravljeno delo koje većina ljudi ionako nije ni gledala? Pa, pre svega zato što je to bio jedan od prvih akcionih filmova koje je proizveo alt.right a u kome je verski aspekt bio izdvojen a politički je postavljen u prvi plan. To nije bio OMEGA CODE ili tako nešto niti je bio neki ekonomičan pokušaj Dinesha D'Souze u žanru sa Jimom Caviezelom u glavnoj ulozi. Munger je svesne želeo da ovo više bude Steven De Souza nego Dinesh D'Souza i nije uspeo. Isto tako hteo je da deluje kao "tentpole" film i to nikada nije dosegao.

U filmu RUN HIDE FIGHT: INFIDELS napravljen je throwback na naslove kao što su TOY SOLDIERS i/ili DEMOLITION HIGH sa teroristima koji zauzimaju školu i đake uzimaju za taoce a takvih B-naslova nam je nedostajalo.

Neću biti jedini kog će razočarati činjenica da je ovo geezer teaser kad je reč o roli Jonathana Majorsa ali isto tako podela glavnih junaka koji zapravo nose film i uglavnom su studenti zaposednutog fakulteta mi se dopala. Za razliku od prvog RUN HIDE FIGHT ne mogu da prepoznam da ovde imamo novu Isabel May ali podela mi je funkcionisala i dobro se snašla sa akcijom.

Zapravo, na kraju mislim da je čak i dobro što ovo nije šou Jonathana Majorsa utoliko što su stvari funkcionisale organski i nisu imale neki generički DTV vajb. Sada DTV reditelji dostižu visok nivou u svojim copywoodskim tehnikama ali i rezultati toga su postali dosadni i sve deluje kao precizno projektovana stvar koja je samo sticajem okolnosti lažnjak.

INFIDELS ostavlja utisak "pravog filma", koji su snimili ljudi kojima je stalo i koji ga nisu sastavili na pokretnoj traci. Ima u sebi dosta tog "ručnog rada" i ako imamo u vidu koliko DTVa je snimio direktor fotografije Kris Kimlin, nije mala stvar što fotografija deluje prilično organski.

Kod Kimlinove fotografije mi se dopalo kako je kroz ceo film tretirao enterijere, i dopalo mi se kako je tretirao eksterijere kada bitka počne. Početne eksterijerne situacije su mi delovale trapavo u svakom pogledu pa i u fotogradiji, i to je zapravo jedina primedba koji imam na Kimlinov rad. Učinio je da film izgleda organski i izbegao je DTV klopke.

INFIDELS govori o koledžu na kome je kampus zaposela malobrojna grupa anti-cionističkih protestanata koja ima pre svega propalestinske zahteve ali i neke druge antifa preference. Njihove vođe kažu da će im se uskoro pridružiti neki jači aktivisti kako bi ozbiljnije omeli rad fakulteta a pre svega sprečili gostovanje penzionisanog specijalca a sada autora knjige i islamofobnog govornika. I sami demonstranti su iznenađeni kada se ispostavi da su ti aktivisti zapravo arapski teroristi koji žele da zauzmu kampus i iznesu svoje zahteve.

RUN HIDE FIGHT je bio film o school shootingu koji je praktično promovisao NRA tezu da više oružja smanjuje rizik od oružanih incidenata i bazirao se na postavci gde borbeno osposobljeni građani uspevaju da se odbrane kada državni aparat zakaže. Ovaj film se oslanja na tu postavku, ali zanimljivo - nije na taj način eksplicitan u iznošenju te teze.

Kao evropski gledalac koji ipak voli da se petlja u američki film u kulturu, deo koji vidim kao problematičan jeste onaj o protestima pre nego što dođu teroristi. Medijski nastupi koji su lucidno postavljeni kao infodump o tome kakvi su protesti po sredi delovao je prazno i neubedljivo, kao da mu je mesto pre u nekoj satiričnoj emisiji nego u filmu. Deluje mi da je tu averzija autora prema tim likovima naštetila filmu. Iako su takvi protesti na kampusima zaista postojali i uprkos tome što je bilo likova sa takvim tezama za potrebe povišenog realizma ovog filma morali su biti prikazani kao pametniji, a ako treba i podmukliji i zavedeni u opasne stvari.

Naravno, pošto film svoju premijeru ima na Daily Wire streamingu, ovakvo ruganje protestima njima neće smetati a devojka koja vodi proteste i dizajnirana je kao Ramona iz SCOTT PILGRIMa kasnije uspeva da se održi kao lik. Dakle, neki uvedeni elementi kasnije zaigraju ali na početku ostavljaju loš utisak.

I u tom pogledu, kada proverbijalne fekalije upadnu u poslovični ventilantor - protestanti prilično dobro profunkcionišu, i recimo scena kada se vođa terorista zgadi nad time što vođe protesta ne žele da imaju decu jer je ona panseksualka a on gej i zato ih spontano pobije, iskreno zgađen, tezu iz žanra "ne znate koga poržavate i šta bi vam ti ljudi radili" koja je politička, autori uspevaju da konvertuju u nešto filmsko.

S druge strane, kada Majorsov penzionisani specijalac drži predavanje o Islamu kao Srđa Trifković na pazarni dan ili kada arapski teororista održi predavanje iz žanra tipičnog Monologa Islamističkog Teroriste, su prilično solidno rešene scene.

Jedna od inovativnih scena u pogledu islamističkog terora jeste kada teroristi studentima menjaju veru, kao i kada sve devojke spakuju u tradicionalnu odeću što se onda u nekom trenutku okrene protiv njih u duhovitoj sceni.

Razumem trajanje filma od 120 minuta plus špica jer to svemu daje pomenuti "tentpole" osećaj i ima smisla za prikazivanje na Daily Wire. Ipak, uveren sam da bi za strana tržišta ovaj film mogao da se skrati u neki okvir od 90-100 minuta jer na mnogim mestima ovako dugo trajanje imaju samo studio akcijaši a konvencionalne trajanje za nešto što je ipak B-film bez velikih imena je oko sat i po. I to nije toliko tema za strimere koliko za televizije.

Ovo je vrlo složen film za rediteljske moći Kylea Rankina i on ima malo teškoća da sve to orkestrira ne samo jer je rediteljski limitiran već i zato što ga veličina projekta koji je sada dobio nadjačava. Ipak, znamo da Kyle Rankin kad radi za Dallasa Sonniera jeste jedna unapređena verzija i produkcija uspeva da ga pregura preko linije cilja ali ovo ostaje preveliki zalogaj za njega. I uprkos tome što svakako ima delova koji se tiču tenzije koji su se još mogli još utegnuti, ostaje taj handmade osećaj i pomaže filmu.

Akcija je solidno zamišljena i isto tako izvedena i u pogledu koreografije i kad je rel o opštem pristupu. Arapima je pridodata doza seksualnog nemira koji unose i taj novi sloj pretnje dodaje novi sloj napetosti.

U odnosu na CITIZEN VIGILANTE koji je postao potpuna senzacija, ovaj film je DIE HARD i APOCALYPSE NOW i vidim da će promocija filma da se kreće u smeru podvlačenja provokativnih delova kojih, ruku na srce ima, i smešteni su u taj zapaljiv islamofobni govor Majorsovog junaka. Međutim, iako bolji film neuporedivno, INFIDELS je ipak "normalan" film i nema tu sociopatsku dimenziju koju je Boll uprkos svemu uspeo da proizvede u CITIZEN VIGILANTE. Otud, ne verujem da može da proizvede tu vrstu instant kulta jer je ovaj film ipak moguće premontirati i učiniti "običnim" a Bollov ipak nije. No, sasvim sigurno će pojedine deonice kojima INFIDELS prevazilazi tipičan rad o arapskim teroristima koji izvode homeland plot biti citirane i tumačene u štampi.

* * 1/2 / * * * *

THE END OF OAK STREET

JJ Abrams je snimio jedan od najboljih throwbackova na Amblin u filmu SUPER 8. I sada se, petnaestak godine kasnije, u trenutku kada mu odavno ništa što radi nije zaživelo, i kada njegovi projekti ne dolaze pred publiku kao enigmatična senzacija, pravi to isto kao producent filma THE END OF OAK STREET u režiji Davida Roberta Mitchella.

David Robert Mitchell ovde spram Abramsa ima ulogu koju je Tobe Hooper imao u odnosu na Spielberga kad su pravili POLTERGEIST. Naime, Abrams je u SUPER 8 postavio standard kako se amblinari u današnje vreme, i to u punom gasu i punom ubeđenju, dakle sa sve rekonstrukcijom epohe u kojoj su stvarali Spielberg i njegovi učenici, sa preuzimanjem tema i imaginarija. I u THE END OF OAK STREET to sada Mitchell radi na način u kom doduše nemam previše sumnji da je Abrams uzeo stvar u svoje ruke i režirao umesto njega, jer Mitchell je za razliku od Hoopera zanatski vrlo obavešten reditelj i mogao bi da ovo snimi i sam. Ali, u Abramsovoj spielbergovskoj fazi, nema sumnje da THE END OF OAK STREET ima poziciju POLTERGEISTa.

U ovoj priči koju je Mitchell sam i napisao, do izražaja dolazi njegova sklonost ka raspojasanim žanrovskim narativima u kojima kroz evokaciju epohe delom evocira i njihove potencijale i efekte. Kao što je u IT FOLLOWS bilo jako puno atmosfere osamdesetih jer je želeo da postigne efekat nekih horora osamdesetih, tako je i ovde priča potpuno uvedena u amblinovski imaginarij, smeštena u njegovu kanonsku epohu, pa je na kraju čak i prepisala jedan od njegovih kanonskih zapleta.

Činjenica da ovde imamo susret savremenih ljudi sa dinosaurusima naravno evocira uspomenu na JURASSIC PARK, film s kojim je Speilberg iznova ispisao istoriju blokbastera. Ako je sa JAWSom omogućio da suštinski B-film postigne A+ rezultat, onda je sa JURASSIC PARKom stvari gurnuo u smeru da ti isti B-narativi sada moraju da se rade u A+ produkciji i tehničkoj izvedbi, a za taj prelaz iskoristio je arhetipsku priču o susretu čoveka i praistorijskih bića koja bude arhajske strahove.

Mitchellov posao ovde nije bio da ispisuje nove stranice istorije blokbastera niti je on to uradio, ali je napravio zapravo jedno ukrštanje POLTERGEISTa i JURASSIC PARKa, u maniru klasične spielbergiane.

Dakle, u centru priče je porodica koja se nalazi u stanju raspadanja. Svi su svesni da brak roditelja više "ne ide" i da su deca "porasla" ali nedovoljno da to prežive bez trauma. Dok se brak još nekako drži jer junaci nisu spremni da i zvanično okončaju davno izgubljenu bitku, u njihovom predgrađu se otvara wormhole i u sadašnjost ulazi jedna praistorijska šuma sa opasnim praistorijskim bićima.

Dakle, to je jedna par excellence spielbergovska postavka porodičnih odnosa, kuća na mestu neobičnih pojava je na liniji baš POLTERGEISTa, ulazak dinosaurusa u sadašnjost je JURASSIC PARK (iako je ovo u dijegezi kanonska Amblin sadašnjost - dakle početak osamdesetih) i mustre su tu.

No, to što su mustre tu i što smo ovo već gledali i sve ovo znamo ne znači da je to lako napraviti i Mitchell se tu pokazuje kao majstor.

Abrams svakako ni sa cloutom koji se kruni ali ga ima, ne bi ovo mogao da napravi bez Mikea De Luce i Pam Abdy koji su u Warner doneli tu podršku autorskom koje u drugim studijima nema. I uprkos tome što je ovo film u kom praktično nema ničeg novog, način na koji je on takav je vrlo autorski i vrlo bezobrazan.

Način na koji Mitchella apsolutno zabole da bilo šta od svoje outrageous spielbergiane brani je apsolutno autorski i apsolutno neindustrijski. Ovo je film koji nije A+ produkcija ali je po podeli, po odnosu po materijalu i finansijsi ali i kadrovski, u umetničkom pogledu, ispraćen. Pušten na kraju leta koje obično donosi manje ambiciozne, manje uspele ili transgresivne blokbastera, savršeno se uklapa u ovu poslednju kategoriju.

Mitchellu prija kada radi u jednom jako utemeljenom kanonu. Za razliku od prethodna dva vrlo zanimljiva ali ne sasvim zaokružena igrenjaka, ovde je sve vreme jasno o čemu se radi, odnosi su dobro postavljeni, dileme i porodična dinamika deluju uverljivo i životno. Premisa i njene konsekvence su izvedeni bezobrazno, bez preteranih pokušaja da nam se pravdaju i to je transgresivno u ovom filmu, jer Mitchell ispravno shvata da je najvrednija stvar koju može da postigne priča o porodici amplifikovana creature feaureom a ne obrnuto.

Imajući sve to u vidu, OAK STREET fukcioniše kao izrazito uspešan creature feature. Dinosaurusi su nama i dalje usađeni u DNK kao i razni drugi gmizavci i oni uvek funkcionišu kao pretnja u hororu ili suspenseru, ali ovde baš igraju jako dobro, imaju personalnost koju omogućuju savemeni efekti i u tom pogledu ispunjavaju još jedan bitan argument visoke spielbergiane.

Mitchellova rekonstrukcija epohe je fetišisitička ali ipak na kraju ona deluje takođe životno. On je reditelj u čijim radovima i dalje moderne tehnologije namerno nemaju veliku funkciju tako da se on u ovome jako dobro snalazi.

Mitchell se radeći ovaj film nije prodao. Naprotiv, našao je ambijent u kom je ono što je kod njega šašavo zapravo dobro kanalisano, ispravno konkretizovano i data mu je prilika da sa vrhunskim glumcima radi ozbiljne stvari.

Anne Hathaway je odavno poznata kao radoznala prema transgresivnim žanrovskim stvarima, uostalom iznenadila nas je svojevremeno snimivši niotkuda Vigalondov COLLOSAL, takođe jedan kaiju film što je srodno ovim dinosaurusima, i ona ovde briljira kao i Ewan McGregor. Oni su izvanredan tim kao bračni par kog vremenski paradoks pomiri i iznova ih uvede u ljubav.

THE END OF OAK STREET je film u kom ima dosta toga što nismo videli i što je sveže ali je ruku na srce to skriveno pomalo, pa ne čudi da je recepcija filma bila mnogo više u smeru nekakvog prepoznavanja šta je ono što smo u njemu videli i što u njemu znamo.

Naravno, govoreći o ovom filmu ni ja nisam pobegao od toga, ali nije poenta u tome šta je u njemu već viđeno već šta je u njemu uspelo da dostigne ugođaj gledanja koji smo imali prvi put. E, to je ono što ga izdvaja.

Drugo, izdvaja ga taj bezobrazluk, ta sposobnost apstraktnog razmišljanja gde se premisa "ne pravda", ne komplikuje se njeno objašnjavanje, a opet ne tone ni u proizvoljnost, i tu nam Mitchell pokazuje da jako dobro zna šta smo mi već videli, i šta treba a šta ne treba da vidimo ponovo.

Retko se susreće ovakav spoj autorskog i veoma studio projekta, i na neki način ovaj film i jeste spram Amblina - a prvi je takav - kao nekakav pomalo provokativan underground rad, samo spakovan i za mejnstrim gledanje.

Otud se SUPER 8 i OAK STREET ne mogu porediti, jer SUPER 8 ipak jeste iver koja je pala jako blizu klade odmah a OAK STREET je iver koja je mnogo preletela da bi pala takođe tu negde gde treba.

* * * 1/2 / * * * *

VIRUS PATOLOŠKE DOBROTE

U počecima literarnog SFa na ovim prostorima, pisce je zanimao svemir, potom su nastajale spejs opere, roto-romani ali i regularne edicije gde je jugoslovenski SF ličio na strani i govorio o strancima.

Dao nam je barem jednog istinski velikog pisca, Predraga Raosa, i nijednu ekranizaciju jer se naš SF film u tom periodu ili obraćao deci ili se relativno internacionalistički bavio ideologijom. Ili oba u isto vreme. Kao što su čuveni pisci mejnstrima poput Borislava Pekića gostovali u SFu tako su i veliki reditelji poput Krsta Papića, Dušana Vukotića i Veljka Bulajića čačnuli SF  ali opet se knjiga tu svela na jedno slovo - nesporan klasik ostaju GOSTI IZ GALAKSIJE Dušana Vukotića a ovo drugo pomalo.

S raspadom Jugoslavije dolazi do jednog zanimljivog razvoja u srpskom SFu gde on otkriva autohtonost u bavljenju Srbijom, sadašnjom, drevnom i budućom i barem jednog velikog pisca Dragana R. Filipovića i nekoliko sjajnih knjiga od kojih bi za ovu priliku izdvojio HRIMA RATNIKA, na primer. Ta generacija dala je možda i - neskromno ću reći - najznačajniju ekranizaciju pisaca žanra kod nas, film EDERLEZI RISING ali isto tako i još jedan briljantan film sa stripskim osnovom EDIT I JA Alekse Gajića.

Danas je situacija obrnuta, SF je postao deo folklora, generacije odrasle na SFu su već omatoreli nosioci mejnstrima i ima ga dosta. Ako postoji trend, to je da se autori bave raspadom SFRJ i fantaziranjem o njoj gde SF ne čine samo novumi koji se javljaju u narativu već i slika te Kardeljeve Atlantide koja je prikazana i fantazirana mnogo boljom nego što jeste.

Primer takve inkluzije iz mejnstrima jeste recimo roman Marka Vidojkovića kog je preradio Srđan Dragojević pod naslovom CRVENI i novi film Predraga Ličine VIRUS PATOLOŠKE DOBROTE.

Iako formalno VIRUS PATOLOŠKE DOBROTE jeste SF komedija, ovaj film je SF u jednom muzejskom smislu. U njemu se novumi pojavljuju utoliko što ne postoje u realnosti ali nijedan nama zapravo nije nov i to je autorova namera, on ovde katalogizuje opšta mesta SFa kako bi pokazao žanrovsku pismenost, tipa sam čin putivanja kroz vreme je iz TERMINATORa, priča o junaku koji dolazi da utiče na sudbinu majke koja treba da rodi mesiju ili uništitelja je takođe odatle a uticaj junaka na vlastito začeće je iz BACK TO THE FUTURE. Ličina naročito insistira na detaljima koji evociraju TWELVE MONKEYS preko karipske turističke odeće koju obuče junak, sumnje da je lud, i virusa koji će uništiti Zemlju u budućnosti i možda je Gilliam tu i najviše istaknut a najmanje primećen.

Međutim, ovaj film nije SF, ovo je egzistencijalistička drama u kojoj novum vremeplova služi da se uspostavi okolnost za jednu kamernu polemičku dramu zatvorene situacije koja se bavi egzistencijalističkim pitanjima kroz već pripremljene forme ostalgične komedije, šovinističke farse i kulturalnog šoka.

I u tome zapravo vidim i osnovni subverzivni potencijal ovog filma.

Naime, kada je prikazan u Sarajevu on je podišao sarajevskoj temeljnoj laži da su tamošnji muslimani nekakvi partizani i Jugosloveni iako istorija govori potpuno suprotno i kako je ovo neka jugonostalgična zajebancija sa šovinistima i raspadom jedne lepe zemlje itd.

Međutim, onaj ko je tako shvatio film, nije ga razumeo. Jugoslavija u koju se vraća putnik kroz vreme je jedno sivo mesto, sivih ljudi koji žive u jednom disfunkcionalnom sistemu i kada on otkrije junakinji da te zemlje više neće biti, ona se zapravo nimalo ne iznenadi. Publika je kondicionirana da se smeje jer junakinja ne zna nešto što mi znamo ali ako samo malo pažljivije pogledamo shvatićemo da nju istinski nijedan element propasti Jugoslavije ne iznenađuje previše.

Osnovna drama postaje ona o staroj prvorotki koji saznaje da će dobiti dete u četrdesetoj ali da ne sme da ga rodi jer će ono uništiti svet. I u toj priči o narodu koji izumire a i oni koji su tu su višak i potencijalna opasnost, Ličina zapravo istražuje osnovnu temu, potomstva, degeneracije i toga gde je granica gde roditelj može poželeti da ukine svoje dete.

Ima nečeg pomalo poetično pravednog u tome što zapravo kritika iscrpljujući se u razumevanju viceva o tome "ko je prvi počeo" i mereći ko je od nacija bivše Jugoslavije prikazan kao esencijalno najkrivlji (tačan odgovor je kao i uvek, Srbi) uopšte nije zapazila ono što zapravo niko nije prepoznao svih ovih godina a to je da svi zajedno izumiremo dok se bavimo sporednim aspektima naših nacionalnih sudbina.

Stoga, Ličinin film je u stvari jedna prilično ozbiljna priča o majci koja treba da ubije svoje dete da bi spasila svet čijoj se propasti ne čudi previše, spakovana u šareni papir pseudo-SFa i pseudo-komedije, gde oba elementa funkcionišu vrlo uspešno i čine oporu stvar pitkom.

Naravno, moja teorija o tome šta je u ovoj piluli aktivna supstanca a šta sporedna možda jeste radikalna i možda odudara od namera ekipe, ali to ne znači da nije tačna.

Hristina Popović kao majka je sjajna, kao Zagrepčanka i ne baš, ali to realno nije ni bitno, Nepalci koji već rade triple D poslove kod nas (dirty, dangerous, demeaning) već idu na Tompsonove koncerte i uskoro kreću i u bioskope s tim što je tu dilema - ako je Tompson dirty da li je gledanje domicilnog filma demeaning - i njima tričarije kao akcenat nisu bitne. Đuričko je svoj na svome kao Beograđanin za sva vremena a ostatak podele uživa u svojim epizodama, pre svih Rade Šerbedžija u ulozi Slobodana (Prosperovog) Novaka za kog je teško ne pomisliti da je istorijska ličnost istoimenog pisca.

Ako je Nikola Đuričko dobio da ima dramsku funkciju Michaela Biehna iz TERMINATORa ali da ima sposobnosti Michael J. Foxa iz BACK TO THE FUTURE onda Gordan Kičić kao antogonista jeste Brad Pitt iz TWELVE MONKEYS, naravno u miljeu regionalne komedije.

Ličina je snimio film koji će svakome pružiti nešto, sredovečnoj liberalno-levoj publici komediju na temu ko je prvi počeo, filmofilima lov na Easter Eggove iz filmova i knjiga o putovanju kroz vreme, a pažljivim gledaocima priču o izumiranju koje smo izabrali strahujući da nam se nešto ne desi.

THE BLOCK ISLAND SOUND

Tragom uspelog filma REDUX REDUX, pogledao sam raniji horor film Braće McManus, THE BLOCK ISLAND SOUND i u njemu ima nekih elemenara koji će se kasnije ispostaviti kao bitni u njihovom uspehu, recimo glumačka igra Micheale McManus.

No, mimo toga, ovo je ipak za dve klase slabiji film.

Baziran je na jednoj namerno šturo iskazanoj misteriji u jednom ribarskom mestu koja tera životinje a bogami i ljude na čudno i suicidalno ponašanje. Postavlja se pitanje šta je to. Da li je to neka lovecraftovska pojava ili je to možda neko elektromagnetno zagađenje? Da li se treba plašiti svakog živog jer svako može postati podložan.

McManusi drže ovu priču mudro na kamernom i porodičnom nivou, ali ovde ima i manjka ideja, i viška trajanja, i neujednačene glume, pa i fotografije koja je naizmenično solidna i na nekom Lifetime nivou.

Otud, ovo je pošten rani niskobudžetni film, respektabilan u okvirima indie horora, i zanimljiv za kasnije otkrivanje, ali nije ni blizu onoga što će kasnije snimiti i razvaliti kapiju za dalji rad u boljim uslovima.

* * / * * * *

IT ENDS

Alex Ullom snimio je precenjeni IT ENDS o grupi prijatelja koji jedne noći zalutaju na šumski put i onda se njime kreću beskrajno u loopu iz koga nikako ne uspevaju da izađu.

Imali smo takve priče, crtaće, epizode TWILIGHT ZONE itd. samo film IT ENDS nema kvalitete nijednog od njih. Jednim delom jer besmislena egzistencija ovih junaka koju bi neki događaj trebalo da prodrma, ne biva naročito prodrmana ovom košmarnom okolnošću. Oni se nađu u toj situaciji, relativno brzo je i pojme i onda se na mlak način bore da je prevaziđu.

Ullomov film je na svakom nivou slab, teško je naći jedan preovlađujući problem, ali moguće je da se ipak izdvaja utisak da je on - ispravno - shvatio da bi junaci imajući u vidu koliko je priča passe trebalo srazmerno brzo da shvate šta im se dešava, ali onda nije osmislio kako oni, ako su već "pametni protagonisti" na to reaguju.

IT ENDS je meni bio jako monoton i nezanimljiv. Možda ima ljudi koji u tome nalaze nešto više...

HOT SPOT

Agniezska Smoczynska snimila je film HOT SPOT kao jedan zanimljiv throwback na poljski SF sedamdesetih i osamdesetih, ali smešten u našu blisku budućnost i sa nekim retrofuturističkim pitanjima kojima se bavi. Pod retrofuturističkim ne mislim nužno na novum kojim se film bavi, on u tehničkom smislu jeste futuristički ali kao tema SFa je retro.

U ovoj priči imamo ciničnog, umornog, privatnog detektiva koji se bavi prekršajima u predapokaliptičnom svetu u kom je planeta iscrpljena u pogledu resursa i ljudi žive plugovani u AI koji ekonomiše njihovim ličnim i opštim resursima radi opstanka.

Detektiv na tom putu sreće grupu migranata koji su neregistrovani i među njima sumnja da se nalazi Cyber Witch koja je dovela do pada sistema koji rukovodi svetom. I onda tu sad kreću da se dešavaju neke već očekivane tropey stvari.

Smoczynska je snimila film u kom me je poprilično privuklo to što u njemu ima nekih "loših" elemenata koji veoma autentično dočaravaju taj stari poljski filmski SF.

Imamo za početak glavnog junaka, tog nekog detektiva gedžu, kog igra najmanje harizmatičan lik u celoj podeli. Onda imamo stranu zvezdu, ovog puta Noomi Rapace u jednoj efektnoj ali maloj ulozi koji nema znatan uticaj na zaplet ali joj se ime u geezer teaser maniru može upisati na plakat.

Zatim imamo priču koja je kao pametna ali je žanrovski gledano skroz passe, ali opet nam je zanimljivo da je gledamo u interpretaciji jedne druge filmske kulture. Ali, onda, ta druga filmska kultura zapravo čini dosta da imitira američki film i to dobija novi predznak.

Sve u svemu, koliko je Smoczynska sve ovo namerno radila ne znam, ali čak i da je ovo sve spontano ispalo, meni je zaista dalo jedan poseban ugođaj koji mi je nedostajao u masi istočnoevropskog copywoodskog SFa koji je od starog pristupa najviše uspevao da zadrži taj utisak kako bira prevaziđene teme.

Smoczynska je snimila film koji ima jako uspelih scena, i prilično uspeo retrofuturistički produkcioni dizajn u kom ta socrealistička dimenzija samo zamiriše - što je takođe karakteristika starog poljskog filmskog SFa gde su oni često baš pokušavali da beže od socijalističkog imaginarija i konstruišu zapadni ambijent i kad ne mogu.

HOT SPOT je stoga, po meni, zanimljiviji kao filmofilsko iskustvo i evokacija drugih filmova nego kao samostalno delo koje treba da operiše u aktuelnoj ponudi.

* * 1/2 / * * * *

PASSENGER

U poslednje vreme sam malo posustao u praćenju Andrea Oevredala koji je posle svog izvanrednog probija sa izuzetnim filmom TROLLJEGEREN ređao isključivo mlake ili čak izrazito slabe filmove.

PASSENGER je njegov novi nastup koji u sebi elemente tog elevated horora ali urađen ipak na prevashodno old school način, sa nekim klasičnim tehnikama stvaranja tenzije i strave ali sa osnovnom pretnjom koja je pomalo apstraktna i traži nešto "strašno" u neupadljivim stvarima, i po tomu ide tom elevated stazom.

Film govori o mladom paru koji odlučuju da se isele iz stana i postanu moderni nomadi koji će putovati Amerikom u svom kamperu kao svojevrsni moderni hoboi koji su odbacili društvo. Među njima naravno provejava skepsa prema trajnosti i održivosti ovog načina života, međutim, kada na putu naiđu na jedan ukleti prostor i shvate da stara pravila "samozaštite" starih hoboa i dalje važe, suočavaju se sa pretnjom koja vreba od davnina.

Glavni par je zanimljivo odigran i solidno zamišljen, premda je mogao biti i zanimljiviji. Sam milje modernih hoboa i cele tu supkulture je interesantan, ali Oevredal ne uspeva da celu stvar jače uplete i čini se kao da ti osnovni elementi nekako postoje uporedo i nikada se zapravo ne prožmu.

Kada krenu "strašne" scene, Oevredal ih radi kompetentno, ali uglavnom neinspirisano, izuzev jedne scene noćne filmske projekcije u šumi gde je napravio jednu lepu igru sa projektorom koji junaci koriste kao moćni izvor svetla.

Međutim, kada pretnja od neke ideje, metafore pređe u realizaciju ona se kreće ili u nekim okvirima spekralnih pretnji ili u nekim okvirima već bajatih ovaploćenja.

U tom pogledu, nekome sa manjim gledalačkim stažom ovaj film može dobaciti i do * * *. Međutim, to mora biti baš jako skroman, da ne kažem minimalni gledalački staž jer čovek ne mora biti vrhunski poznavalac horora kako bih shvatio da je ovo sveukupno opet jedna osrednjost koja ipak pomalo podiže Oevredalovu glavu iznad vode.

* * 1/2 / * * * *

REDUX REDUX

REDUX REDUX Braće McManus je vrlo mudro postavljen naučnofantastični akcijaš koji ima jednu folksy dimenziju, i kombinuje zapravo high concept cameronovskog tipa o ženi koja se kreće iz univerzuma u univerzum u potrazi za onim u kom je i dalje živa njena ćerka i u kome više nema serijskog ubice kog kad god sretne mora da ubije, ali sve to izvodi sa uticajem folksy road filma.

Glavna junakinja je iskorenjena, i kao osoba koja je izgubila svoj temelj kada je izgubila ćerku, zapravo luta kao metaforički i doslovni nomad u beskrajnoj repeticiji ubijanja serijskog ubice i nalaženja informacije da joj je kćer mrtva.

Na tom putu - opet cameronovski, sa ehom Ripley i Newt - ona pronalazi figuru ćerke u liku mlade devojke koju uspeva da izbavi od ubice i koja joj se pridružuje u borbi i putovanju kroz dimenzije u potrazi koja možda nikada neće dati nadani rezultat.

McManusi se oslanjanju na Michaelu McManus u glavnoj ulozi i Sheilu Marcus kao njenu mladu štićenicu i saučesnicu da iznesu kako emocionalno tako i visceralno jezgro filma. Bez njihove emocije i njihove sposobnosti da uspostave vezu sa gledaocem ne bi bilo filma. Ali, isto tako ne bi bio ni približno tako uzbuljiv da njih dve nisu tako energične i ubedljive u fizičkim konfrontacijama. Pod tim ne mislim da neke koreografisane borbe ili akrobatiku već upravo na govor tela u scenama nasilja u kome se oseća postepeno sve veći umor i sve veća potrošenost.

Film je sniman u skromnim uslovima ali ni u čemu ne oskudeva. Zapravo, možemo slobodno reći da je ovo film koji bi mogao da izgleda isto ovako i da je bitno skuplji - i ništa mu ne bi falilo.

U pojedinim delovima, moram priznati da sam imao određene stukturalne primedbe na pojedine manje digresije u kojima road movie sa indie atributima preuzme stvar ali na kraju sve to zajedno čini celinu koja ima smisla, i u kojoj se iz scene u scenu veoma uspešno ili subvertiraju ili ubedljivo izvode obavezne žanrovske figure.

U tom pogledu, REDUX REDUX ima istovremeno high concept s dozom "uzbudljivije je kad se ne vidi" domišljatosti, i jedan pošten akcioni triler smešten u flyover state. I to je možda najimpresivnije. Ima modernih rešenja koje bitne detalje guraju u elipsu ali nema nimalo foliranja koje često ume da se potkrade kroz ovakva rešenja.

Otud, iako je možda realna ocena * * * emocija mi kaže da bih izneverio sebe ako ne dam

* * * 1/2 / * * * *

BOKUSA

BOKUSA je film koji je režirao Shuji Terayama sa Buntom Sugawarom u glavnoj ulozi.

Bunta ovde igra starog boks šampiona čijeg je mlađeg brata u ringu ubio mladi bokser. Mladi se javlja starom šampionu sa molbom da ga trenira i spremi za značajnu titulu.

Shuji Terayama je pre ovoga mahom radio eksperimentalnije forme a Bunta je uprkos tome što je bio zvezda celih deset godina pokušavao da snimi ovaj film i na kraju je tek uspeh ROCKYja uspeo da donese odobrenje u studiju Toei.

Bunta igra starog boksera koji trenira mladog i odlično se snalazi u toj ulozi. Film obiluje rešenjima koja je ROCKY doveo do globalne prepoznatljivosti, pre svega montažnim sekvencama treninga iako ne možemo reći da su ih Sly i Avildsen baš izumeli.

Međutim, imajući u vidu kako su ova dva filma izašli blizu jedan drugog i da konačno bez ROCKYja ne bi bilo filma BOKUSA, svakako to treba primetiti.

Film je efikasan ali nažalost nije baš narativno disciplinovan. Ima digresija koje ne samo da su suvišne nego su i zbunjujuće i iz današnje vizure ovaj film star skoro pola veka barata nekim klišeima bez punog ubeđenja.

Bokserski film naravno može da funkcioniše sa osloncem na klišee, čak ih i traži ali Terayama ih ne plasira dovoljno ubedljivo a film kao celinu ne tretira dovoljno efikasno a u nekim elementima ima i malih stilskih iskakanja.

Ukupno uzev, ovaj Sugawarin projekat ima mnogo bolju reputaciju nego što je utisak koji mi je ostavio.

* * / * * * *

MAYDAY

MAYDAY je film koji sam očekivao sa velikim nestrpljenjem i samim tim ono što imam da napišem o njemu će biti jedan megageekovski experience.

Reč je o filmu o kom njegovi autori John Francis Daley i Jonathan Goldstein nisu mnogo pričali od kada je najavljen kao saradnja Ryana Reynoldsa i Kennetha Branagha. Sam radni naslov je sugerisao da će priča imati veze sa avionom SR-71, ali manje-više nismo mogli da naslutimo u kojoj meri će sve to dobiti jednu meta dimenziju.

Ovaj film je producirao David, sin Larryja Ellisona, sadašnji gazda Paramounta ali i pasionirani letač koji je jako mnogo pažnje uložio u snimanje filma MAVERICK, nastavka TOP GUNa kojim sam iskreno bio zgrožen.

I na početku tog filma, Maverick leti u SR-71 u nekom probnom letu nekog novog aviona i sl. 

Ovde praktično Daley i Goldstein u Ellisonovoj produkciji rimejkuju MAVERICK, samo kao mnogo bolji film. Dakle, imamo Ryana Reynoldsa u ulozi mornaričkog pilota koji leti na avionu F-18 (kao Maverick u nastavku) tokom osamdesetih i koji iznova pokazuje da je fenomenalan pilot tako što potiskom svog mlaznog motora spase kolegu kome se eleron otkačio u letu. Dakle, imamo situaciju iz TOP GUNa koja je bila fatalna za Goosea, kada se Maverickov avion našao u potisku drugog aviona, sada invertovanu u spasavanje istom tehnikom.

Na osnovu tog podviga dobija priliku da leti na avionu SR-71 u špijunskoj misiji iznad SSSRa, ali uprkos brzini od preko tri maha i visokom plafonu leta, ovaj avion biva oboren, opet kao Maverick iznad Irana, samo što ovog puta umesto svog starog F-14 koji je tada još jedino bio operativan u iranskom vazduhoplovstvu, pilot pronalazi Rusa amerikanofila koji obožava TOP GUN.

Film se dešava 1987. godine. TOP GUN je svež blokbaster koji kovertuje omladinu u amerikanofile širom sveta, pa i u samom SSSRu ali ovde konvertit nije omladinac već penzionisani KGBovac koji živi u pustoši gde je naš junak srušen.

Odatle film kreće u smeru late 1980s buddy komedije o Amerikancu i Sovjetu koji se isprva ne razumeju a onda shvate da svačija zemlja ima i dobre i loše strane, recimo kao u filmu RED HEAT.

U tom pogledu, hladnoratonski sentiment je vrlo vezan za pozne osamdesete i ne verujem da će se dopasti Ukrajincima. Naime, ovo je jedan od onih filmova koji promovišu približavanje Amerikanaca i Rusa, pomirenje i razumevanje, a ne nekakvu militantnost ili produbljivanje rata.

Činjenica je da su takvi filmovi obeležili period kada je SSSR padao i da su na polju kulture bili deo njegovog kolapsa, ali svakako su se razlikovali od onih prvih najtvrđih hladnoratovskih paranoidnih filmova koji su snimani recimo pedesetih.

Naravno, atmosfera filma koincidira sa epohom u kojoj se on dešava ali ne u pogledu istorijskih okolnosti već upravo u pogledu kako je popularna kultura prikazivala taj konflikt. U tom pogledu zanimljivo je otključati jednu sponu ovde preko direktora fotografije Barryja Petersona.

Barry Peterson je jedan izvanredan američki direktor fotografije naročito specijalizovan za delikatnu formu akcione komedije, i neke od najboljih filmova tog žanra poslednjih godina je slikao on. Radio je i sa Daleyem i Goldsteinom ali i sa Susannom Fogel na njenom izuzetno duhovitom i bistrom filmy THE SPY WHO DUMPED ME. U njenom filmu, imamo priču o dve američke turistkinje koje bivaju uvučene u hičkokovski hladnoratovski zaplet i film izrasta u jednu jako duhovitu i jako uzbudljivu akcionu komediju sa snažnim smehom i snažnom akcijom ali i sa senzibilitetom novog Hladnog rata između SAD i Rusije, dakle Rusije, ne SSSR, ne epohe Aldricha Amesa već Eda Snowdena. Fogelova i njen scenarista David Iserson su se vratili toj temi u seriji PONIES koju je Peacock nažalost ukinuo posle jedne sezone i ona je smeštena u SSSR, ali je u sebi i dalje imala savremeni senzibilitet Hladnog rata apliciran na tadašnji "ozvaničeni" Hladni rat.

Daley i Goldstein ne prilaze ovom filmu iz te pozicije. Naprotiv. Sovjeti koji su zli i koji su negativci su superambiciozni silovici i odmetnici od sistema kao i u sličnim filmovima iz vremena Glasnosti i Perestrojke, dočim je "prava" vlast možda nesvesna njihovog delovanja ali benevolentna. Ovde doduše izostaje benevolentnosti, ali ne izostaje da je negativac odmetnik.

U pogledu komedije, MAYDAY je u redu, nema mu se šta zameriti, Ryan Reynolds je stara kajla, Branagh dugo igra Ruse i nema problem da se lepo i našali sa njima, međutim, moram priznati da su Daley i Goldstein i pogledu scenarija jači u strukturi nego na mikronivou dijaloga i humora. Odnosno, interesantno je da im je fokus na opštoj strukturi, priči, na poentama koje su bitne za celinu, ali ovaj sadržaj okolno nije naročito inspirisan.

S druge strane, kad je reč o akciji i vizuelizaciji, izuzetno su inspirisani, i uspevaju da uspešno uspostave ton akcione komedije, što je uvek jako teško. I u izvesnom smislu deluje da je ovo jedan od onih filmova gde scenaristi u poziciji reditelja grčevito žele da pokažu kako su u stvari bolji u inscenaciji nego u pisanju odnosno da im je kadriranje i vizuelnost bitnija od teksta.

No, ovaj film trpi takvo remećenje prioriteta. Ipak, bitno je dodati i jednu napomenu. Daley i Goldstein su sarađivali na svojim najboljim režijama kao scenaristi ali ih paradoksalno nisu pisali sami. GAME NIGHT je radio Mark Perez, DUNGEONS AND DRAGONS je radio tim pisaca, a ovo je njihov solo projekat.

Ovo ne znači da su oni zaboravili da pišu, daleko od toga, ovo je jedan kompaktan i duhovit film ali je mogao sasvim sigurno biti i snažniji u tekstu.

Par politički korektnih detalja mora da se nađe u ovoj vrsti filma ali to nije stvar samo od danas nego i iz vremena kada su ovakvi filmovi pravljeni osamdesetih i recimo zanimljivo je da u njihovom ipak anarhičnom pristupu ta neka zaozbiljenja deluju suvišno i uspore film.

Kad je reč o akciji, ima nekoliko sjajnih scena ali i dve briljantne u završnici od kojih je borba u avionu zapravo jedna istovvremeno i spektakularna ali i minimalističkna razrada finala iz filma GAME NIGHT i čini se kao da su ovde sproveli onu ROAD WARRIOR varijantu ne bi li pokazali šta su možda tada imali na umu. I ta scena je recimo pošto dolazi u fazi kad više nema prostora za viceve sjajno i napisana i izvedena.

I filmovi osamdesetih su pravili slične balanse akcije i komedije ali bih rekao da su oni koji su ovom najsličniji poput RED HEATa recimo bili ipak znatno akcioniji i nasilniji, odnosno da je drugi pol činilo nešto kao Landisov SPIES LIKE US koji opet nije bio tako intenzivno akcioni.

Ovaj film se kreće negde između te opšte strukture TOP GUNa sa kojim je u jednom jako lepom dijalogu, a unutar scena "pomera regler" između SPIES LIKE US i RED HEATa. Ima u ovom filmu i nekih detalja koji evociraju MISERY ali više na nivou sporednog driblinga koji nema suštinski uticaj osim kao jasna asocijacija u nekim scenama.

Iz naše vizure ostaje žal za time što nismo imali priliku da dobijemo ovaj film onda kad smo pokušali da ga snimimo.

Miloš Radović je naime snimio film PAD U RAJ koji ima jako sličnu premisu kao ovaj film. Nažalost, taj film je ostao najslabiji rad Miloša Radovića iako je imao dosta jaku premisu i imao je čak i želju da bude dinamičan i žanrovski višeslojan. To se iz nekog razloga ni na jednom nivou nije desilo i baš je šteta. Naročito kada vidimo koliko nešto takvo može veselo da se izvede.

U tom balansu akcione komedije, film osamdesetih sa ovoliko akcije kao što ima MAYDAY sigurno bi bio nasilniji i akcioniji, dočim je MAYDAY u okvirima današnje percepcije žanra više na liniji komedije koja je akciona (i donosi izvanrednu akciju). Ako imamo na umu da je tada akcioni film bio dominantan bioskopski žanr, možda je upravo ova akciona dimenzija danas razlog što je MAYDAY ostao na streamingu.

Pa ipak, jako me raduje percepcija da ovaj film deo kritike vidi kao naslov za koji je šteta što nije u bioskopu jer je to istina. Ovo je film za kolektivno gledanje i radovanje, kao u stara vremena. Tako je i sa primedbama, one su više tu jer su Daley i Goldstein odlučili da se umešaju među klasike, u to krenuli hrabro, i nisu se obrukali nimalo.

* * * / * * * *

THE RUNNER

Kevin Macdonald je reditelj koji uvek zaslužuje pažnju ali THE RUNNER definitivno nije njegov najblistaviji rediteljski trenutak. Scenario Marka Gibsona trebalo je da bude novi high concept pokušaj da se napravi triler potere u realnom vremenu, s tim što je manje dijaboličan od NICK OF TIME i manje ubedljiv od prve sezone serije 24.

Gal Gadot koja je igrala Wonder Woman igra pentatlonku koja je istovremeno i pravna zastupnica čijeg sina otima opasni manipulator sa ciljem da ukloni neprijatnog svedoka zločina svoga poslodavca. Pred nju postavlja jako teške zahteve iako zapravo ono što traži od nje je dosta jednostavno - da ubije svedoka i to je sve.

Zašto sprovodi maltretman pre toga, osim da bismo imali šta da gledamo, teško je reći, ali opet ako iko može to da podnese i da se izbori,  jeste Gal Gadot. Tako da, on je sadista a ona je Wonder Woman i to sad ne bi bilo sasvim loše kao premisa za neki dinamičan ali ne preterano pametan film u postavci kada bi bio pametan u izvedbi.

Međutim, Macdonald u saradnji sa čuvenim Anthonyjem Dod Mantleom pravi film koji zapravo čak i želi da bude zanimljiv u izvedbi, i ne može, ne uspeva mu, uprkos nekim dobro zamišljenim detaljima - jednim delom jer naprosto - preglup je u postavci, i samim tim, koliko god da ga oni nadomešćuju i izvedbi, ne ide. To je zanimljiv slučaj gde ideja bukvalno degradira tehniku, međutim, Macdonald naprosto nije reditelj izrazite tehničke virtuoznosti i to mu ne dolazi prirodno.

Otud, iako ima vrhunsku protagonistkinju za tu vrstu fizičkog napinjanja, THE RUNNER prosto izgleda loše. Tome doprinosi bogami i fotografija koja ne uspeva da pobegne od snažne artificijelnosti raznih enhancementa koji su primenjeni.

Kao što znate, Dod Mantle je krenuo s Von Trierom, potom ga je Boyle na istoj liniji iskoristio i nadovezao se, ali kasnije je ovaj britansko-danski majstor snimio i neke vrlo klasične blokbastere sa Ronom Howardom pa i Oliverom Stoneom. Naročito je Dod Mantle s Howardom radio dela visoke propulzivnosti i suspensea pa samim tim čudi kako - iako ovo jeste pomalo atipičan teren za njega - nije doneo svoju klasičnu ubedljivost kod Macdonalda.

Na kraju, Macdonaldov film deluje baš kao neki nižerazredni streamerski slop koji je negde na pola postprodukcije pao na listi prioriteta i zbrzan je da se nekako pusti.

Očigledno je da bi Macdonaldu ipak mnogo više odgovarala neka realističa postavka gde bi junakinja pred kojom je podvig trebalo da bude žena nekih životnijih performansi a negativac neko sa smislenijim planom. I za tupav eskapizam reditelj mora biti majstor i imati senzbilitet. Ovo je lekcija o tome.

* 1/2 / * * * *

I WANT YOUR SEX

Gregg Araki je na Sundanceu nastupio za komedijom I WANT YOUR SEX, ali uprkos vrlo solidnoj i motivisanoj glumačkoj ekipi u kojoj jednu od glavnih uloga igra Olivia Wilde a među epizodistima je i Johnny Knoxville, reč je o potpunoj nebulozi koja ne samo da je neduhovita već je i kranje površno, da ne kažem nemarno realizovana, što znamo da nije jedini način kako Araki zna da radi.

Ipak, ovde se opredeljuje za površnost ali nažalost ono što je osmislio nema fassbinderovsku snagu da bi opravdalo fassbinderovski javašluk.

No, nije jedini problem ovog filma što je loš, nemaštovit i užasno realizovan. On je pre svega potpuno prevaziđen i bajat i to što Araki želi da nam ponudi kao šok i transgresiju odavno nije ni jedno ni drugo.

JUST PLAY DEAD

Martin Campbell je bio jedan od najuglednijih preciznih mehaničara angloameričkog žanrovskog filma, ali i televizije, i samim tim njegovo potonuće u DTV koje je krenulo polako ali sigurno pre nekih pet godina deluje naročito bizarno.

I dalje poneki Campbellov film pokaže znak života ili klase, makar u detalju, naročito kad je delovalo da bi mogao postati lični reditelj Daisy Ridley. Međutim, izgleda da se mnogo jače zapatila saradnja sa njegovim otkrićem iz CASINO ROYALE Evom Green, koja je duže nego Martin u dubinama DTVa.

Tako u novom filmu, ne samo da imamo Sama Jacksona i Evu Green u glavnim ulogama gde je njena kudikamo veća i angažovanija, a njegova je potpuni geezer teasing, mahom snimljena u jednoj kući, dakle na brzaka, već imamo i jednu neo noir krimi komediju vodviljskog tipa koja nema nikakve veze sa onim što Campbell inače radi, ili sa onim što je ikada radio, čak i kad bismo uzeli u obzri njegove rane erotske komedije.

U tom pogledu, Campbell je na terenu koji ne poznaje ali to nije ni bitno jer ovom filmu nema spasa, ovo je koješta, i u rediteljskom a i tehničkom pogledu, sve je izvedeno u sferama duboke neispravnosti. Scenario potpisuje prekaljeni veteran Dan Gordon koji zaslužuje poštovanje za mnoge, pre svega televizijske ali i poneku bioskopsku stvar koju je uradio, i može se reći da je čak i njegov rutinski scenario ipak surovo smandrljan u ovoj izvedbi.

THE MONGOOSE

Mark Vanselow je dubler Liama Neesona koji je uznapredovao do statusa redielja-lakeja koji radi njegove DTV projekte. Među ljudima koje je Neeson sada uveo u svoj lični cirkus je i nekadašnji Clintov snimatelj Tom Stern, koji inače ume da iznenadi sjajnim fotografijama kad ne radi sa Malpasom, ali sada je taj krepki osamdesetogodišnjak na brojnim zadacima za novog gazdu.

I THE MONGOOSE je film u kom uz Liama imamo još i Marisu Tomei u ulozi bivše žene sa kojom se i dalje zapravo voli, Vinga Rhamesa kao starog druga iz vojske i Michaela Chiklisa kao zadriglog teksaškom šerifa koji predvodi automobilsku poteru kad glavnog junaka pogrešno optuže da je ubio novog muža svoje starcrossed žene.

I ovo je u suštini jedan demolition derby, kakav je u davna vremena režirao takođe kaskader Hal Needham, s tim što sada ipak imamo mnogo više specijalnih efekata, i toliko smo se nagledali automobilskih potera i prevrtanja da nam se mora ponuditi nešto vrhunski.

I, tu se stvar glatko raspadne u paramparčad. Bilo je proteklih godina filmova sa odličnim automobilskim poterama, ali THE MONGOOSE nije jedan od njih. Liam Neeson za volanom nije naročito ubedljiv prizor, kao što nije ubedljiv van kola gde se vidi da su ga stigle godine i nažalost masa bezveznih filmova koje je nadovezao na nekoliko eksplozivnih sa kojim je krenula njegova reinvencija kao akcionog heroja (TAKEN, UNKNOWN, RUN ALL NIGHT dan-danas stoje kao klasici žanra) ali i otvaranja prostora za ostarele glumce u šerifovskim godinama koji su posle njega iznova počeli da dobijaju protagonizam u akcijašima po formuli koja je krojena za njega.

No, Neeson je sam tu inicijalnu dobro zamišljenu, dobro pisanu i kasnije izvrsno realizovanu seriju pretvorio u niz sve površnijih, sve slabijih DTV radova, sa sve manje svežine i inspiracije.

Činjenica da projekat sa Neesonom i dalje može da privuče Marisu Tomei (koja nikada nije izbegavala da se zapljune u B-produkciji, ali vrlo retko u akcijašima, ako ona nije glavni lik) i nekoliko prepoznatljivih faca da mu budu sekundanti, ne umanjuje činjenicu da je scenario uvredljivo glup i gotovo sigurno ga nije pisao AI jer ovo sebi ne bi dozvolio.

Konačno, čak i ja kao hardkor fan TAKENa i reinvencije koja je usledila ne bih gledao ovaj film da u njemu nema Marise Tomei. I kada sam ga pogledao, imam utisak da je stepen Neesonove raubovanosti tako veliki da nisam mnogo propustio što nisam pogledao ovo ostalo.

* 1/2 / * * * *

DIARY OF A SPY

DIARY OF A SPY u prvih deset minuta svog trajanja izgleda kao klasik u najavi. Izuzetno slikan, u zanimljivom spoju 70s i savremene assayasovske visceralnosti i igre planovima, gde veoma zanimljive statične pozicije vrlo prirodno prerastaju u organske pokrete kamere. 

I onda kada krene osnovni gambit, film zagrize više nego što može da zagrize na nivou karaktera, ali nikada ne opadne do tačke da ne zaslužuje veliku pažnju i preporuku.

Tamara Taylor izvanredno igra operativku koju je CIA sažvakala i ispljunula posle jedne operacije u Saudijskoj Arabiji. Ona je posle toga potonula u poroke i životnu neizvesnost, vodi neuredan život i dobija mogućnost da to preokrene tako što će zavesti tutora saudijske princeze i preko te veze nabavljati neke podatke.

Onda kada pojavi tutor, kreće prvi hard sell filma - i on dolazi u tačku gde životna ubedljivost postaje prepreka filmskoj. Naime, tutor je feminizirani mega nerd koji deluje krajnje socijalno neprilagođeno. Međutim, pre nego što ga otpišemo kao nekakav indie kliše, shvatimo da je on zapravo moderni evnuh iz harema i da je njegovo ponašanje i psihološko socijalno stajanje zapravo sine qua non da bi imao posao koji ima.

I tu kreće da se pravi odnos između operativke i njega koji vremenom sazreva, naročito kada se otkrije da ni on nije baš tako naivan kako izgleda i da je itekako svestan svoje poze, međutim, taj odnos ipak do kraja filma ostaje nešto što je moralo prosto biti snažnije.

No, i ovakav-kakav je, taj odnos je dovoljan da iznese ovaj veoma zanimljiv visokoestetizovan indie špijunski film koji evocira pre svega uspomenu na filmove sedamdesetih, kakve su snimali Pakula i Pollack, ali i na neke moderne arty derivate žanra, pre svega one koje je snimao Assayas, kao što je BOARDING GATE.

Cela glumačka podela je dobra, ali Tamara Taylor je njen temelj i ključ.

Adam Christian Clark je kompletni autor filma i uprkos izvesnim rezervama zaslužuje i više od pohvale za ovaj atmosferičan i intirgantan indie triler.

* * * / * * * *

MAN OF WAR

MAN OF WAR Williama Kaufmana mi je bio zanimljiv jer je poslužio za industrijsku špijunažu. Imao sam jedan vrlo sličan scenario, već s početka rata 2022. i sad ovaj film iz 2026. potvrđuje da je ideja bila validna.

Reč je o B filmu snimljenom u Bugarskoj, međutim, Kaufman uspeva da mu obezbedi neku čudnu autonomiju u odnosu na DTV zahteve. Ovo jeste naravno ratni akcioni film, ali ne pravi otklon on neke Guys on a Mission strukture, a opet ima sve ono što DTV želi, tipa diverzifikaciju akcije, znači da je ima sa pucanjem, i sa vozilima i čovek na čoveka. I što je najvažnije, svaki od tih detalja dosta uverljivo plasira.

Glumačka ekipa je solidna ali potpuno neinteresantna izuzev Andrewa Howarda koji je fenomenalno odigrao Srbina u MUDBRICKu a ovde igra Ukrajinca na malo manje senzacionalan način jer lik za početak komunicira na broken Englishu, ali i dalje zanimljivo.

U tom smislu, produkciono je zanimljivo da je MAN OF WAR film koji za razliku od tipičnog DTVa ne prodaje "imena". Najveće ime je Jason Patric u sporednoj ulozi CIA veterana koji dispečerski navodi stvari.

Film se dešava u prvim danima rata u Ukrajini, dakle kad je ruska vojska napala Kijev, i kad je prodrla duboko u ukrajinsku teritoriju. Film svakako nije istorijski dokument i jasno gradi crno-bele odnose gde su prisutni Rusi koji su definisani kao likovi isključivo Wagnerovci, od zla oca i još gore majke, ali isto tako ima par scena koje su me zbunile. Recimo, ima scena kada regularna vojska Ukrajine pobije Ruse koji im se predaju, i glavni Amerikanac to kasnije spočitava svom ukrajinskom buddyju, kao i celu nacističku dimenziju koja postoji u ukrajinskom nacionalističkom diskursu. Iako je film mahom proukrajinski, ne verujem da će se dopasti tim ukrajinskim snagama jer im kršenje ratnog prava i koketiranje s nacizmom natrljava na nos Amer koji je na sve to i crnac.

Ne može se reći da je MAN OF WAR uravnoteženi prikaz rata u Ukrajini, kao i da ne uzima stranu, ali svakako nije prećutao neke stvari koje se o tom ratu pričaju.

Akcija je mišićava i obimna, ima je dosta i izvedena je pošteno u Bugarskoj, u iskusnom B-maniru, sa upotrebom kako pirotehnike tako i CGIa, ali sve u svemu časno.

Kaufman je snimio film koji jeste DTV akcija ali svakako jeste i ratni, i u tom "ratnom" aspektu ne zadržava samo akciju već i tu dimenziju da ipak postoji i neki moralni odnos prema dešavanjima, iako sami protagonisti nisu vojnici u klasičnom smislu, glavni je američki veteran koji ide da izvuče suprugu i dete svog palog druga, s njim su ukrajinski fixer i britanski plaćenici a nasuprot Wagnerovci, ali ipak vajb nije čisto akcioni nihilizam.

Uprkos tome što bi film ipak morao imati jaču zvezdanu voltažu i konzistentniju produkciju da prevaziđe * * 1/2, kod mene ipak ima 

* * * / * * * *

PENNY LANE IS DEAD

Mia Kate Russell snimila je australijski film PENNY LANE IS DEAD koji bi se mogao opisati kao throwback home invasion film koji želi da evocira epohu Ozploitationa, i to prilično direktno jer je smešten u 1986. godinu.

Međutim, ipak su Ozlploitation filmovi bili dosta bolji u to vreme i bili su drugačiji. Imali su jače protagoniste, imali su mnogo veće oslanjanje na eksterijere i motorna vozila koja su poseban deo tamošnje saobraćajne kulture itd.

Naravno, bilo je Ozploitation filmova koji su kamerniji, uostalom iz te zemlje stiže Richard Franklin koji je radio neke od najmaestralnijih kamernih trilera i horora osamdesetih. Međutim, Mia Kate Russell nije to. I ovo nije neki film kakav bi zakuvali pokojni Franklin i Everett De Roche.

Naprotiv, ovo deluje mnogo više kao neki hillbilly rape and revenge film sa elementima backwoods slashera, samo što ne uspeva da bude išta od toga, izuzev da pravolinijski prati neke zgode grupe karaktera na koje izgubi jako mnogo vremena da ih predstavi i onda ih potom nimalo i ni na koji način ne transformiše niti ponudi neki preokret.

Priča o tri drugarice koje se okupe kod četvrte i postaju žrtve njenog momka sociopate-delinkventa i njegove bande i to uz njenu pomoć, deluje relativno zanimljivo, ali do kraja priče svi ti postavljeni odnosi ne rezultiraju zapravo ni sa čim, pa čak ni to što je drugarica "namestila" ove tri ne dobije neki istinski smisao u bilo kom pogledu.

PENNY LANE IS DEAD nije izveden sjajno ali nije ni ispod nekog nivoa. Međutim, to mu ne pomaže jer nema smisla, a nema ni neke bravure koja bi ga na neki način nadoknadila.

* 1/2 / * * * *