DER RICHTER UND SEIN HENKER je ekranizacija Friedricha Duerrenmatta iz 1975. godine u koju je pisac bio uključen i kao scenarista a pomalo i kao glumac. Režirao ju je Maximilian Schell koji je tokom sademdesetih kao već uvažen glumac postao i respektabilan reditelj.
U ovom filmu, Schell je okupio jaku glumačku, da ne kažem holvudsku ekipu jer igraju face kao što su Jon Voight, Jacqueline Bisset i Robert Shaw a važnu rolu ima i reditelj Martin Ritt. Italijansko-nemačka produkcija otvorila je mogućnost da se pojave i dobri saradnici u drugim sektorima, recimo Ennio Morricone ali postupak je nažalost više fassbinderovski.
Schell je film, moram priznati, dosta "ofrlje" napravio. Naprosto, ovde nema onoga što je "površno" i "nedorađeno" kod Fassbindera gde imamo jednu jasnu ideju a ostalo je natrpano da se isprati forma. Rekao bih da ovde neke prave ideje, prave linije koja opravdava postojanje filma u stvari nema.
Ipak, ne čudi me recepcija po kojoj je ovo veoma uspeo i među kritikom cenjen filmom, iako smatram da nema nekog razloga za to. Naprosto, Schell je želeo da neku vrstu metafizičkog krimića prenese u domen zagušljive gotovo pa srednjeevropske melodrame (iako su suštinski ovde sve zapadnoevropski elementi) i ti odnosi kojima je stremio se nisu desili, uprkos veoma posvećenom odnosu holivudskog glumačkog kora koji je ovo shvatio dosta ozbiljno, kao predah od "komercijale".
Na špici ima inače sjajan typo iz žanra "pijanog kuma", potpisan je "John Voight".
No comments:
Post a Comment