WET JOB

Shaun O'Riordan je režirao televizijski bookend nastavak CALLANa pod naslovom WET JOB, u formi celovečernjeg televizijskog filma.

Teleplay potpisuje autor romana i bioskopskog filma James Mitchell i u pogledu scenarija ovo je zanimljiviji i duhovitiji predložak od onog koji je Don Sharp ekranizovao u filmu sedam godina ranije i sa njim išao u bioskope.

Pa ipak, važno je naglasiti da je Don Sharp snimio bioskopski film dok je O'Riordanu bilo dostupno samo da snimi što je u ravni britanske televizijske drame tog vremena gde se enterijeri snimaju televizijskim kamerama.

Otud je i kadriranje kao u nekoj starinskoj seriji ili televizijskoj drami, međutim, dijalozi su efektni, duhoviti, dvosmisleni, uspevaju glumci i reditelj da kroz govornu radnju proizvedu dozu tenzije, i samim tim produkciona oskudica praktično se ne oseća.

Ovo je prosto televizijska drama i to je to, uložena sredstva su jasno definisala formu i u njoj je napravljeno ono što treba.

Michell nije ni Pinter ni Hare ali je solidan pisac, pa je tako i WET JOB dobar u svojim svedenim parametrima koji su produkciono premalo za 1981. ali za ono što jeste je vrlo solidan.

WHITE BOY RICK

U filmu WHITE BOY RICK Yann Demange se uhvatio u koštac sa jakom amerikanom, i okupio je zaista izuzetnu podelu na čelu sa Matthew McConaugheyem koji igra small time hustlera na tržištu oružja za ulične bande, Richie Merritt igra njegovog sina koji postaje doušnik za policiju da mu oca ne bi uhapsili, Bel Powley ćerku koja se drogira, Bruce Dern dedu, Jonathan Majors glavnog narko dilera a Jennifer Jason Leigh i Brian Tyree Henry pandure.

Istinita je priča, kreće 1986. u Detroitu tokom epidemije kreka. I prvih deset minuta filma su nadahnuti kao WIDOWS Stevea McQueena u najboljoj deonici. Međutim, onda malo po malo, istinita priča preuzima inicijativu, tonus filma opada čak i kada odnosi u priči kreću da se zaoštravaju jer stvari ipak kreću da se razvijaju konvencionalno, da ne kažem filmski.

Na kraju, ostaje nam Demangeova koncentrisana i zanimljiva inscenacija i izvanredni glumci koji drže loptu sve vreme u vazduhu pimplujući razne tropey situacije.

WHITE BOY RICK nije mogao ići protiv umnogome vrlo specifične istinite priče koja jeste vredna pažnje i njenog razvoja koji je nažalost bolno predvidiv. S druge strane, možda je mogla malo da se više koncentriše na pojedine situacije koje su autentičnije i preko kojih u drugoj polovini prođe nešto brže nego što bi trebalo.

Pa ipak, jako je teško žaliti se protiv sasvim pristojnog true crime filma, sa izuzetnim glumcima u kome na kraju možda nismo dobili nešto na nivou njihovog najboljeg rada na nivou celine ali smo dobili njihov maksimalno angažovan nastup i jednu vrlo solidnu celinu koja je iz toga proizašla.

Demange je imao repromaterijala za više, ali nije pružio malo.

* * * / * * * *

CIKLUS

CIKLUS Jelene Stojković je etno-horor koji nažalost, slično prethodnom pokušaju te vrste, MUDBRICKu Nikole Petrovića, u drugoj polovini potone u potpunu nebulozu i salatu od preokreta i scena koje bi trebalo da proizvedu stravu a zapravo ne ostavljaju nikakav utisak.

U tom smislu, CIKLUS i MUDBRICK dele utisak koji na kraju ostavljaju ali su u postavci drugačiji filmovi.

Dok je MUDBRICK prevashodno pravljen sa ciljem da se proda u svetu, i sniman je u nekoj konvenciji gde je engleski jezik lingua franca - uprkos inspirisanoj igri Andrewa Howarda - CIKLUS je izrazito lokalan i u tom pogledu mnogo autentičniji film.

Spoj nepoznatih i poznatih glumaca, od samog početka flma stvara disbalans, i očigledna je ideja bila da okosnica budu nepoznati glumci, i samim tim manje iskusni, i samim tim manje vični, ali da u manjim ulogama budu upečatljivi poznati i dokazani glumci. 

Otud, film kreće u jednom maniru gotovo klintistvudovskom, sa junakom samotnjakom, ali problem je što njega igra glumac kog u svakoj sceni nadmaši partner sa kojim se suoči i otkine mu deo protagonizma.

Dok stigne do polovine filma, ovaj junak izgubi jako mnogo svoje svežine i snage, a tu i film iz nečega što je možda mogao biti manje ambiciozan pokušaj na tragu Mladena Đorđevića prerasta u nebulozu u kojoj se ređaju neki tobože šokantni prizori, više nije jasno šta se dešava, niti je bitno, i tako se teturamo zajedno do kraja.

Nažalost, ovo je još jedan od filmova kome je savremena tehnika koja omogućuje da se relativno lako napravi nešto što liči na nekakav film proizvela utisak kod autora, rediteljke Jelene Stojković i Marka Jovičića, da su sposobniji nego što jesu, tako da je potpuno izostao sav onaj finiji rad koji se tiče pripovedačkog zamajca, ritma itd.

Ova priča se kreće od neke tačke ka nekoj drugoj ali svakako ne uspeva da zaokruži neku zadovoljavajuću celinu, uprkos početku koji je umereno obećavao.

Priča o prokletstvu koje prati jednu porodicu od vremena devetanestovekovnih hajdučkih buna u zlatiborskim selima do danas, spada u onaj segment žanrovskog filma na čijem se oživljavanju kod nas stalno insistira. Međutim, ovo je na kraju ipak promašena prilika jer na tom putu autori ipak nisu pokazali da znaju šta je film, a poduhvatili su se nekih sredstava kojima se služe mnogo veći znalci nego što su oni.

U ovom filmu se to nije desilo, tako da još uvek čekamo obnovu onoga što je davnih dana započeo Đorđe Kadijević, i što se poslednjih godina zajedno sa njim vratilo u modu.

UNDER STJEMERNE PA HIMLEN

Kasper Gaardsoe režirao je film UNDER STJEMERNE PA HIMLEN, biografski film o danskom evrovizijskom učesniku Tommy Seebachu koji uprkos uspesima i stabilnoj porodici, nije podneo amplitudu svoje karijere i potonuo je u težak alkoholizam koji ga je na kraju koštao života.

Tommy Seebach je kao mlad, pokušao da postane zvezda kao član mladalačke beat grupe a onda je igrom slučaja, kada je već postao kompozitor slučajno iznova zapevao i plasirao se na Evroviziju.

Ubrzo je Evrovizija, odnosno danski festival Melodi na kom se biraju njihovi predstavnici postao osnovno pogonsko gorivo njegove karijere koja je mimo toga praktično bila nepostojeća, i u trenutku kada je izašao iz mode našao se egzistencijalno ugrožen u svakom pogledu.

Film nosi naziv njegove pesme sa kojom se vratio na Melodi festival iako su ga tri godine odbijali kao prestarog i prevaziđenog. Međutim, on je verovao u tu pesmu, ušao je u selekciju i otišao na Evroviziju. Bio je to hepiend u ovom filmu.

Ono što sledi je apsolutni fijasko na samoj Evroviziji, optuživanje u javnosti da je poslat potpuno besmislen kandidat i shodno tome potpuni kolaps njegove karijere, potonuće u totalni alkoholizam, raspad porodice i smrt.

Seebachova priča nije retkost, ali je nismo viđali u ovom kontekstu. Gaardsoe nažalost ipak nikada ne uspeva da učini Tommyja nekim za kog će se gledaoci vezati. Jedan od problema kada se prave filmovi o umetnicima jeste taj što gledalac - ako je umetnost originalna - jako teško može da shvati da li je ona zaista dobra.

U slučaju Seebacha, imamo postojeću muziku, ali ona prosto nije dovoljno harizmatična da nas bolje upozna za junakom koji je stvara. Gaardsoe u tom pogledu samo u sceni kada se Seebach probije sa pesmom DISCO TANGO ide na efekat stvaranja nekog kolektivnog iskustva sa publikom, i kasnije ne pokušava da stvori utisak da je Seebachova muzika bila neko veliko nadahnuće za okolinu.

Tako i nastup kad peva UNDER STJEMERNE PA HIMLEN je više malo nadmetanje u nelagodi i strahu da li će se Seebach obrukati.

Međutim, kada je muzika kojom se junak bavi tako ambivalentna, pa kad je čak i njen uspeh relativan, u smislu da on sad nije na Evrovizijama postizao bog zna šta, a kada je s druge strane junak tako ambivalentan, gledalac onda ne zna šta da misli o svemu tome.

Šta je Seebachova tragička greška? Puno ubeđenje u to da je zvezda? Manjak talenta da ostvari nešto mimo Melodi festivala? Nespremnost da se bavi nečim drugim u svetu muzike ili da naprosto radi nešto drugo?

Teško je reći. Seebach svakako nije prikazan nedostojanstveno. Čak naprotiv. Njegov problem s alkoholom je umnogome čak i umanjen u odnosu na to koliko je bio prisutan, a njegovo poštovanje prema publici se nije dovodilo u pitanje.

Ipak, ukupno uzev, na kraju svega ovoga postavlja se pitanje šta je to što nedostaje ovom filmu da oblikuje postojeći materijal u nešto zadovoljavajući.

Rekao bih da je osnovni problem u tome što priča nudi materijal za film, ali da autori ipak nisu uspeli da naprave junaka koji će nam biti dovoljno zanimljiv, i na kraju ovo postaje jedna tužna priča o osobi kojoj šou biznis nije ništa obećao ali je ona ipak dozvolila da bude sažvakana. Ali, čak i kad to tako kažem, stvara više emocije od onoga što dobijamo na ekranu.

Namerno ne bih za sve ovo okrivio glumca jer ni sam Seebach nije vrcao od harizme.

Rekao bih da je ovo film koji će svoje pravo mesto imati na malim ekranima i tu će prolaziti sigurno bolje sa publikom koja ga prati na relativnom autopilotu jer je pristojno sklopljen.

* * 1/2 / * * * *

LOLA

Andrew Legge je niz sličnih kratkometražnih filmova krunisao celovečernjim debijem LOLA u kom je iznova pokazao da je forma sadržaj a sadržaj forma.

Kombinujući izgled sirovog materijala na filmskoj traci i digitalna rešenja, spajajući found footage sa rekontekstualizovanom arhivom, snimio je domišljat film izuzetno visoke estetizacije, narativno stabilan uprkos raznim tehnikama kojima je nadoknađivao budžetska ograničenja, i sve je to rezultiralo filmom koji je upravo savršen onakav kakav jeste, i koji ne bi valjao da se skuplji, barem kad je reč o onome na ekranu.

To se može reći samo za najfinije primerke, a LOLA je upravo to.

Andrew Legge je snimio film koji se nadahnuo u znatnoj meri Guy Maddinom, ali je onda ipak u sve dodao vrlo pouzdanu narativnu konstrukciju o dve harizmatične i ekscentrične sestre koje konstruišu mašinu preko koje između dva rata uspevaju da uhvate radio signale iz budućnosti. Iz etra im stižu razni signali, i radio i televizijski, pre svih čuju za muziku i događaje budućnosti, ali kada Nemačka napadne Britaniju, počinju da dojavljuju sledeće poteze neprijatelja i time neumitno menjaju budućnost, na tom putu gubeći sve što su volele, od Davida Bowiea do same domovine.

Ovu u suštinu alternativnoistorijsku fantastiku, Legge prikazuje kroz sudbinu svojih junakinja koje izvanredno igraju Emma Appleton i Stefanie Martini, i njih dve su naravno nosioci celokupnog izraza filma isto onako kao i Leggeova maštovita narativna tehnika.

Ako imamo u vidu koliko je ovo precizno kontrolisan film u rediteljskom postupku, i koliko ga nema bez brojnih vizuelnih i montažnih intervencija, veoma je zanimljivo koliko su se ove dve glumice ne samo u pogledu izgradnje karaktera već pre svega star-wattagea nametnule kao njegov temelj.

Leggeov film je u tom pogledu zaista jedan od onih Svetih Gralova niskobudžetnog žanrovskog filma koji su jaki u konceptu, uspešni u izvedbi i energični na ekranu.

Leggeove zamisli o alternativnoj istoriji i tački u kojoj se istorija račva na onu koju poznajemo i onu koja se mogla desiti a nije, oslonjene su na neka već poznata filmska i književna dela, i u tom pogledu ono ne nudi puno toga novog, ali njegova rekombinacija poznatih motiva je sveža i zato je tako efektna.

* * * 1/2 / * * * *

CALLAN

Callan je lik kog je Edward Woodward odigrao u bioskopskom i televizijskom filmu pored televizijske serije. Nastao je po romanu i scenarija Jamesa Mitchella i u suštini reč je o bivšem kriminalcu, hobisti war gameru i kolekcionaru militarie, koji radi povremeno kao ubica za jednu vrlo tajnovitu organizaciju, čije su namere krajnje ambivalentne.

Edward Woodward je na bazi Callana izgradio čitav niche tih ambivalentnih ex-Secret Service vaninstitucionalnih operativaca što će svoj vrhunac doživeti u pet sezona serije EQUALIZER, i u izvesnom smislu on je u tom post-bondovskom prostoru na britanskoj sceni uspeo da nađe svoj prostor, a da nikada pritom ne zaigra samog Bonda.

Otud, njegovi junaci kombinuju i nešto od Fleminga i nešto od le Carrea, i stare istovremeno i jako loše i jako dobro.

CALLAN iz 1974. je film Dona Sharpa u kom on zapravo pravi nešto što je Sidney J. Furie napravio superiorno u NAKED RUNNERu ali je ironija sudbine da je Callan i kao junak i ovo kao film bilo bolje prihvaćno. Dok je NAKED RUNNER jedan kompaktan, ekscentričan, hiperestetizovan i hiperkinetički rad, CALLAN je režiran lenjo i neinventivno, sa pričom koja je jednostavna a onda silom iskomplikovana nekim idi mi-dođi mi ispoljavanjima redunantnih razmišljanja i dilema, dok na kraju jedino što ne preostane je harizma Edwarda Woodwarda i jedna dobra automobilska potera.

CALLAN se može pogledati isključivo zahvaljujući Woodwardu i generalnom vajbu vrlo filmične epohe, pa donekle i grada Londona koji izgleda ovde malo slabije nego inače.

Sve ostalo je dosta skromno i jedva da zaslužuje prelaznu ocenu.

* * / * * * *

THE SEVERED SUN

Dean Puckett je u filmu THE SEVERED SUN posla posla završio kada je za glavnu ulogu angažovao Emmu Appleton jer je dobio izuzetno harizmatičnu junakinju u samom srcu cele priče.

Opredeljenje da napravi jednu vrlo sirovu, simplifikovanu formu ruralnog, puritanskog horora u kojoj nije do kraja jasno da li su monstrumi koji se pojavljuju spektralne pojave ili su to halucinacije počinilaca zločina - ali je sasvim sigurno da i jedno i drugo proističe iz teskobe, frustracije i nepravde - rezultirala je filmom koji će nekima ostaviti utisak za * *.a nekima za * * *.

U zavisnosti od gledaoca, ceniće se uspela atmosfera ali i nedorečenost u segmentu strave. U tom pogledu, ja razumem i onaj negativniji i onaj pozitivniji domet filma, odnosno oba ta elementa sam osetio i oboma sam svedočio.

Zato, ni ne bih davao neku definitivnu ocenu na kraju svega jer je THE SEVERED SUN film koji ne stvara nikakvu fundamentalnu upitanost, ali prosto po svom formatu nije sposoban da smeta u onome u čemu je nedorečen, a uspeva da bude efektan u onome što je izgrađeno.

DONS OF DISCO

Jonathan Sutak je režirao vrlo zanimljiv dokumentarni film u kom se kroz vrlo zanimljivu i konkretnu priču o dva čoveka raspakuje istorija italo disco žanra, i njegova suština.

Glavni protagonisti su Amerikanac Tom Hooker koji je živeo kao muzičar u Italiji i postao pevačka zvezda u italo disco epohi, i Stefano Zandri, plesač i lepotan za koga je skrojen niz hitova koje je Hooker i napisao i otpevao a ovoj samo otvarao usta.

Pod pseudonimom Den Harrow i sa izgledom teen idola koji pali sve devojčice a bogami i deo dečkića, postiže veći uspeh od Hookera, i postaje glavna atrakcija izdavačke kuće, gurajući Hookerovu izvođačku, ili možda preciznije scensku karijeru u zapećak, uz punu upotrebu njegovih i autorskih i izvođačkih mogućnosti.

Krajem osamdesetih, svuda sem u Japanu, italo disco je otišao u zaborav, ali kada Tom Hooker prizna fanu na Facebooku da je on pevao pesme Dena Harrowa, kreće bizarni dvoboj između njega i Zandrija, u kojim se zalazi u duboku filozofiju popa - šta je važnije, imidž ili izvedba, odnosno da li je sama muzika osnovni deo pop muzike.

Hooker koji je mudro investirao pare zarađene u Italiji i živi u velikoj kući u Las Vegasu, usled beefa sa Zandrijem počinje da se aktivira u retro nostalgičnom circuitu kao glas koji je stajao iza imidža Dena Harrowa, usput sarađujući sa producentom sa kojim je gradio svoju Italo karijeru.

Zandri s druge strane, nema bogatstvo jer je svoje milione izgubio zbog poreskih prekršaja, u međuvremenu je dodatno erodirao kao učesnik realityja i sada nastupa na nostalgia circuitu s dna kace.

Uprkos tome što su talenat i bogatstvo na strani Hookera, ubrzo kreće dvoboj između njih dvojice koji polarizuje fanove, i preispituje tu specifičnu zaostavštinu italo disco kulture jer je u njoj naravno bilo bitno da izvođač bude seks simbol ako može, ali i da bude Amerikanac jer je ta muzika realno bila slična špageti vesternu, italijanska verzija nečega što stiže iz Amerike i prodaje se kao surogat.

U tom svetu, i Hooker i Zandri doprineli su stvaranju iluzije svaki svojim atributima (iako Hooker nije izgledao loše, i nije bio asceničan, ali nije bio profil teen idola kao Zandri)., jedan kao lepotan, drugi kao Amerikanac.

U profesionalnom rvanju postoji kayfabe, džentlmenski sporazum u tome da se glumi pred publikom i kad rvači nisu u ringu. Ovde je keyfabe prekršen, a reditelj Jonathan Sutak sa odličnom arhivom i sagovornicima nema mnogo teškoća da napravi interesantan dokumentarac.

* * * 1/2 / * * * *

SPINNING GOLD

Sin Neila Bogarta režirao je film o svom ocu i usponu Casablanca Recrodsa.

U izvesnom smislu, može se reći da je ovaj film u svom pristupu temi dosta old school mada ne i arhaičan, i da je krenuo po sistemu print the legend, što i sam Neil Bogart kaže u nekim probijanjima "četvrtog zida", ali nema sumnje da je isto tako ovo jedan nepravedno oklevetan rad.

Da li je Timothy Scott Bogart pravi čovek za ekranizaciju biografije svog oca? Svakako da je nezgodno kada je autor do te mere emotivno uložen u temu i vezan za čoveka o kome snima film. I sasvim sigurno je da u izvesnim aspektima, Timothy gazi na gas na jače nego što bi trebalo jer u film uvodi jednu lirsku mjuzikla.

Međutim, SPINNING GOLD je ipak, uprkos svemu jedan odličan film, koji miri ono najbolje što nam je donela serija VINYL u prikazu rokenrola i diskografije baš u ovoj epohi, kada Sire i Seymour Stein otkrivaju punk a Neil Bogart Casablanca definiše disko, ali isto tako ima i nešto one temeljne, fundamentalne koloritne rekonstrukcije koji su nosili stari filmovi ili televizijske produkcije. Ima tu raznih epoha, pa se i razni filmovi prepoznaju u ovom od kojih su neki fikcije koji su nudili estetizaciju epohe poput Hanksovog THAT THING YOU DO!

Dakle, SPINNING GOLD ne nudi puno toga novog ali se napaja sa zdravih izvora. Mogao je biti kraći, u nekim stvarima efikasniji, ali glumci su pre svega neverovatno harizmatični. Jeremy Jordan kao Neil Bogart je otkriće, Michelle Monaghan je možda i najjače ime u podeli - a jasno je i zašto, Lyndsy Fonseca donosi novu dimenziju svojoj karijeri ovde a Jay Pharaoh je pouzdan u ulozi Neilovog najboljeg prijatelja.

Zgode su zanimljive, glumci i muzičari koji igraju Kiss, Donnu Summer ili Isley Brothers zarobljavaju suštinu njihove harizme i dinamike. Stoga, činjenica da film nije tačan u pogledu rekosntrukcije samih događaja, pa na neki način i u hronologiji, uopšte ne smeta, jer funkcioniše kao laž koja govori istinu.

Dve godine pre ovog filma Luhrmann je snimio ELVISa, i to je bio veliki bioskopski hit i generalno uspeh, ali sa enormnim budžetom i ambicijom. Ima jedna scena u kojoj Neil Bogart, u periodu kad se zvao Neil Scott i želeo da bude pevač izlazi na crtu kod lokalnog radio DJa Elvisu i pošto je lokalna stanica, pobedi ga.

U duelu sa Luhrmannovim ELVISom, može se reći da SPINNING GOLD primenjuje ponešto sličnih zahvata, ali da naravno to nisu uporedivi filmovi, s tim što ovaj manji nema čega da se stidi.

Ono što je ključno jeste da je Timothy Scott Bogart snimio pre svega film dostojan svog oca, šta god kritika implicirala. Snimio je film o njemu, koji je istovremeno i produkt, odnosno želi da zabavi gledaoce, napravljen je za razliku od njegovih ploča ekonomično, ali vrlo snalažljivo, uspeo je da obuhvati greatest hits njegovih pustolovina ali da isto tako i prodre u suštinu. 

Naime, Neil Bogart je nekoliko puta u životu menjao ime u pokušaju da se probije u različitim profesijama i time je spoznao moć iluzije i sna koji pokreću ljude. Onda je to počeo da im nudi kroz muziku radeći sa izvođačima koji nastupaju maskirani, kao Kiss, ili imaju neku potpuno drugačiju životnu priču od one koju je on osmislio, kao Donna Summer.

Tako da, ovaj film ima suštinu, ima formu, i ima dozu zdrave neurednosti koja je krasila čoveka o kome govori.

U tehničkom pogledu, film je solidno izvedem sa ponekim efektom koji je mogao biti rešen bolje, ali ni sa čim što izlazi van okvira simpatične i ipak kontrolisane greške.

SPINNING GOLD je priča o čoveku koji je uvek rizikovao mnogo a ponekad dobijao sve. Bogartov sin je ovde svakako rizikovao dosta i svoj ulog je povratio.

Njegov otac ima dostojan film.

* * * / * * * *

DIABLO

Činjenica je da se ja radujem svakoj novoj saradnji Ernesta Diaz Espinoze i Marka Zarora više nego što su oni do sada zaslužili. Nažalost, od svih neo-Grindhouse timova koje su izgradili žanrovski festivali, oni su najmanje pružili, a nije da nisu pokušavali.

Meni je naravno najviše žao što Marko Zaror nije uspeo da se nametne kao globalna akciona zvezda ali očigledno da se strateški bio usmerio na projekte koje radi Ernesto Diaz Espinoza kao ključni showcase i to je bilo pogrešno.

Konačno, u filmu DIABLO, Ernesto Diaz Espinoza režira rutinski vehicle Scotta Adkinsa, u kom Zaror igra ekscentričnog negativca koji ima gvozdenu ruku i ćelav je, umesto kakav je ovaj glumac inače, pa bi to trebalo da bude zanimljivo.

Elem, u ovom filmu sada ono što Ernesto Diaz Espinoza donosi kao neku inovaciju deluje dosta kao neko izigravanje žanrovske dvorske lude i tu neke prave svežine i nekog pravog sadržaja zapravo nema.

U svakom slučaju, DIABLO vredi videti zbog zanimljivo osmišljene i uzbudljive završnice u napuštenoj fabrici, na pokretnoj traci. Sve ostalo je uglavnom ispod proseka Adkinsovih ozbiljnijih produkcija.

* 1/2 / * * * *

IGRIŠČA NE DAMO

Klemena Dvornika sam video kao perspektivnog slovenačkog reditelja u vreme filma KRUHA IN IGER, i posle toga je njegova karijera pošla nekim putem bezličnog profesionalizma da bi iznenada prošle godine imao film u Lokarnu, dobio za to nešto i u Sarajevu, i generalno izbio na neku ravan gde pre nije bio.

Nažalost, film sa kojim je to postigao IGRIŠČA NE DAMO je vrlo specifičan slučaj, nekakav film namenjen recimo celoj porodici, ili deci i omladini, istovremeno message movie, pojednostavljen do tačke uvredljivosti, sveden preko svake mere, i ekstremno banalan.

U nekom od onih ponižavajućih pitcheva kojima reditelj pimpuje svoj film, Dvornik kaže da ga je snimio sad kad je postao reditelj inspirisan svojom decom, i teško je poverovati u to pošto je ovo jedan od onih dečjih filmova koji se kao dešavaju u sadašnjosti ali su pritom potpuno izmešteni u neku opštu epohu, i uprkos tome što on pokušava da iskoristi mobilni telefon kao neki detalj u filmu, sve ovo deluje potpuno deplasirano na svakom nivou.

Čak i sa jedva osamdeset minuta trajanja, ovaj film sam jedva izdržao.

Neke inače blamantne stvari proistekle iz koprodukcije kao što su male role Tihomira Stanića i Enesa Bešlagića, ovde su uprkos svojoj užasnoj suštini i formi nastupile kao jedan od retkih znakova života, kada film iskorači iz svoje mučne sterilnosti u totalni regionalni talog.

* 1/2 / * * * *

THE SHROUDS

Ako imamo u vidu sistematski sunovrat karijere Davida Cronenberga koji od CRASHa nema nijedan važan film, a sva je prilika od SPIDERa nijedan ni pristojan, onda je bitno imati u vidu da je ulazak u najgoru fazu bio praćen možda i ponajboljim kritikama njegovog rada.

Od HISTORY OF VIOLENCE pa nadalje, Cronenberg je zapravo bio podržavan u svojoj eroziji ali onda mu je u nekom momentu izmaknuto tlo pod nogama i filmovi su krenuli da se ulupavaju, i tada on kreće da koketira sa povratkom na svoj old school pristup, koji je imao vrlo solidno manifestaciju u romanu CONSUMED..

THE SHROUDS je u tom smislu old school Cronenberg gde on sada unosi ličnu traumu smrti supruge i pokušava da od toga napravi cronenbergianu. Naravno, ima li šta lepše od autora kome je zaista stalo da kopa po ličnoj traumi kako bi stvorio delo?

Verovatno, ne. Osim kada to kopanje po traumi neko vrši da bi nas zabavio i iskoristio je kao premisu za svoj pokušaj da snimi svoj film iz vremena kad te traume nije bilo.

Sama premisa je bizarna. Imamo glavnog junaka koji svojim mušterijama omogućuje da gledaju snimke visokoosetljive kamere koja prati dešavanja sa njihovim pokojnim bližnjima. Ima li to smisla? Možda, ali na top listi bizarnih Cronenbergovih premisa ova se nalazi pri vrhu najmanje zamislivih. Čini mi se da je Cronenberg ovde kanalisao svoju pomisao na to šta se zbiva sa telom pokojnika i digao to na nivo premise. No, ko sam ja da sudim da li ovako nešto možda nekome i može imati smisla.

Elem, glavni junak je to smislio i u njegovoj mašti njegova žena još nije mrtva. Ona mu se ukazuje, dok se uporedo sa tim, razvija i nekakva intriga sa samim nadzorom na groblju u koju su možda umešani eko-teroriristi, ruski ili kineski obaveštajci.

Nažalost, ako premisa jeste kronenbergovska i to je nesporno, jer je na kraju krajeva skopčana sa njegovom traumom, triler i zavera koju pokušava da konstruiše nažalost je subkronenbergovska. Ceo taj triler zaplet je deklarativan, i nije sporno što samo postoji u glavama junaka i vrlo malo ili nimalo u radnji, ali prosto ne uspeva da nas ubedi da je ikome od njih barem i subjektivno stvaran.

Čini se da je film primarno pao zapravo na tome što Cronenberg nije uspeo da izvede ono što je njegovo ključno majstorstvo a to je racionalna razrada iracionalne premise.

Ovde se doduše ne nadovezuje jedna iracionalnost na drugu, ovde se nadovezuje iracionalnost na koješta, i to sve rezultira filmom koji je opterećen bukvalno beskrajnim dijalozima koji čak nisu nevažni za ono što ovaj film pretenduje da bude (mada, do kraja ni FSB ni GRU ne bi mogli da otkriju šta je to tačno) ali ih je prosto toliko da ispituju granice gledaočeve percepcije.

U više navrata sam vraćao film unazad u očajničkim pokušajima da uhvatim priključak, a gubio sam ga isključivo u tim dijaloškim maratonima koji ubijaju ritam.

Film dobro izgleda, bolje od prethodnog. Vincent Cassel je dobar kao Cronenbergov alter ego i on zbilja jeste sada i dizajniran da izgleda kao njegov dvojnik i svi ostali glumci su požrtvovani, međutim, krajnji rezultat ne valja mahom zato jer Cronenberg nije snimio ono što treba.

Kako rekoh ranije, nije do kraja jasno šta je krajnji cilj, ali sva je prilika da je želeo da se vrati u svoje najbriljantnije dane, pre svega VIDEODROMEa, ali za to je ipak potrebno savladati nekoliko zadataka među kojima cronenbergovska imaginacija nije jedini. Drugi je sama konstrukcija i žanrovska okosnica.

Ovde te okosnice nema, a film ne vapi za njom samo zbog toga što ja imam neku svoju viziju Cronenbergovog filma, nego zato što nam on bukvalno u usta likova stavi ono što bi trebalo da gledamo i što bi trebalo da se dešava.

Otud, ovo je film koji svakako, i bez ikakve sumnje, tematski spada u Cronenbergov opus, pa čak bih rekao i u kanon u pogledu namere, ali po egzekuciji neće biti usamljen u galeriji njegovih slabih pokušaja.

* * / * * * *

TAPIJA

Apollon ponovo jaše, i svoj drugi ciklus započinje jednim od svojih najbolje zamišljenih i svakako bolje izvedenih filmova.

Posle iznenadnog i veoma velikog uspeha debitantskog filma INDIGO KRISTAL, mladi Luka Mihailović snimio je niskobudžetni psihološki triler TAPIJA za Apollon, i zaslužuje sve pohvale jer se pokazao kao reditelj koji želi da režira, ne časi časa, ne želi da se iscrpljuje u nekim administrativno-malograđanskim igarijama konkursa, razvoja projekata i sl.

U svom drugom izlasku na teren Luka Mihailović pokazao je da ima dara da napravi jednostavan, propulzivan B-film, koji smešten u seoski milje, uredno koketira sa hororom, i verodostojno prikazuje moderno selo izvlačeći u njemu taj kvalitet flyover prostora ostavljenog izvan interesovanja tipičnog filma.

Mihailovićevi seljaci imaju u sebi dozu tog iskonskog vanvremenskog vajba patnje i vezanosti za zemlju, običaje i surovost života "od zemlje", ali su istovremeno u 21. veku, i nisu karikaturalni.

Doduše, svi likovi u ovom filmu jesu tipski i samo Teodora Dragičević uspeva da napravi karakter koji razbija šablone, ali u osnovi ovo je B-film i on trpi tipsku karakterizaciju, čak bih rekao da mu prija.

Film je snimila ista ekipa kao i INDIGO KRISTAL i realizovan je za dvanaest dana snimanja što jesu neki uslovi u kojima nastaju i strani filmovi ovog tipa, ali za standarde naše kinematgrafije koju ne krasi visoka efikasnost i B-veština, to je kratak period. Ako to imamo u vidu, ovo je hardverski gledano nešto što ima glavu i rep.

Priča je mogla biti izazovnija, inscenacija je mogla biti snažnija, sve je moglo biti svežije, originalnije i maštovitije. To je činjenica. Naročit problem jeste razotkrivanje osnovne misterije koja je vodila film u smeru horora koja je krajnje razočaravajuća. I tu film ponajviše pada jer mu se drugi nedostaci itekako mogu oprostiti, naročito jer Denis Murić i Andrija Kuzmanović uglavanom glumački pokrivaju mnoge nedostatke priče.

Otud, TAPIJA na kraju padne dosta naivno što umanjuje utisak samog filma, ali ne remeti prijatan B-ugođaj i pre svega velike simpatije prema naporu mladog autora koji za ovaj film zaslužuje pre svega poštovanje.

* * / * * * *

THE AMATEUR

Davnih dana sam gledao prvu ekranizaciju romana Roberta Littela THE AMATEUR i bio je to relativno tanak film. Ne mogu da se setim preciznije jer je bilo davno, pa se ne bih izjašnjavao da li je gori od nove ekranizacije, ali za novu pouzdano mogu reći da je užasna.

Rami Malek u glavnoj ulozi kompjuteraša koji shvata da je CIA umešana u neke mutne radnje istog dana kada mu teroristi ubiju ženu a onda uceni Agenciju da ga obuči kako da ih svojeručno ubije jer mu je to poseban merak, deluje kao neki bizaran, psihički bolestan čovek upadljivo neobične facijalne ekspresije, što bi bilo u redu da je ovo film o psihopati kome život konačno otvori mogućnost da eto postane ubica, bez kazne i o državnom trošku.

I to bi bilo jedno zanimljivo čitanje romana, utemeljeno u predlošku, međutim Gary Spinelli, inače Limanov saradnik, i Ken Nolan, koji inače ume da dobro upakuje priče o državnim službenicima, pišu scenario u kom je ovaj lik jedino i isključivo krajnje normalan čovek, ucveljeni udovac koji mrava ne bi zgazio, ali eto, sad mu je pao mrak na oči.

Film je vrlo često nadomak nečeg inteligentnog, tipa, afera koju je agent načeo ima veze sa napadima dronovima a on želi da ljude ubije svojeručno. To je zanimljiva opozicija ali film je nikad ne istražuje.

Kad se priča konačno nekako pokrene posle pola sata praznog hoda gde inače pouzdani britanski televizijski reditelj James Hawes postavlja stvari, neprestano nagoveštavajući da se filmu može desiti nešto dobro, tek ne dobijamo ništa.

Priča se pokreće u jednom sub-bourneovskom smeru gde glavni junak naizmenično ne može da potegne obarač, ali isto tako nema problem da maksimalno sadistički ubije nekog koristeći složenu aparaturu i konstrukciju.

Hawes je inače sjajan televizijski reditelj. Režirao je PULSE, briljantan cronenbergovski pilot za BBCBC koji je posle zaživeo kao TV film, zatim uspešne epizode serije SNOWPIERCER ili jedino što je dobro u SLOW HORSESu, a to je prva epizoda prve sezone.

Međutim, radio je TV film po danas pomalo zaboravljenom piscu špijunaca Geraldu Seymouru LINE IN THE SAND i to je bilo dosta loše.

Hawes je nažalost još jedan od onih primera kada gledamo briljantnu seriju i upitamo se kako to da ovaj velemajstor ne režira filmove, shvatimo da verovatno ima nekog razloga za to.

Nadao sam se da bi THE AMATEUR mogao biti pravi repertoar da se obeleži smrt velikog Fredericka Forsytha jer je ovo bio neki njegov fazon. Nažalost, u poređenju s ekranizacijama njegovog dela, nalazi se duboko u donjem domu.

* 1/2 / * * * *

I USED TO BE FUNNY

Ally Pankiw snimila je film I USED TO BE FUNNY u kom noseću ulogu igra američka komičarka i komediografkinja Rachel Sennott, i film ne bi bio loš da se malo prištedelo na Wokenessu.

Ovo jeste era u kojoj je Woke bio napadan, i u tom smislu I USED TO BE FUNNY jeste solidan dokument i vremenska kapsula. Ipak, kao film ne uspeva da dobije mnogo kvaliteta iz toga što štiklira svaku moguću stavku, od token lezbejskih i gej likova, preko svih mogućih anksioznosti među junacima, patologizacije uobičajenih i manje uobičajenih trauma i društvenih nesporazuma do odnosa prema vlastitom telu.

A u suštini, priča prati stand up komičarku koja shvata da je devojčica koju je bejbisitovala nestala i njenoj dilemi da se uključi u potragu jer i sama ima neka nerašćišćena posla s njenim roditeljima.

Ally Pankiw je snimila film o stand up komičarki koja u sebi krije tešku traumu, a to otvara njen film za poređenje sa ALL ABOUT NINA, i nažalost NINA je čisti brutalno, brišući patos sa njom i u pogledu smisla za humor, i karakternog izraza i psihološke komplekstnosi i tretmana traume.

Ali, dobro, ALL ABOUT NINA je ipak film koji u sebi ima generacijski talenat kao temelj, a I USED TO BE FUNNY ima samo jednu generacijsku zabludu i ipak suštinski manjak veštine da održi narativne fundamente, iako je zapravo vrlo blizu da ih isprati kako treba.

* * / * * * *

K.O.

Ako imamo u vidu da su Francuzi patentirali film u formi u kojoj ga danas poznajemo, ponekad zaista ume da iznenadi kako ne umeju da snime nešto najjednostavnije.

Antoine Blossier je reditelj čiji sam jedan film gledao ranije i moram priznati bio je to razorback horor sa domišljatim i snalažljivim prevazilaženjem malog budžeta. U svom Netflix akcijašu K.O. nažalost deluje kao da je to danas neki drugi čovek, svojevrsni žanorvski analfabeta koji je MOŽDA čak i imao neku zanimljivu svedenu stripovsku ideju, ali je u realizaciji napravio potpuni fijasko.

Ako imamo u vidu da čak i Srbi umeju da naprave pristojan MMA film, za početak je nestvarno koliko je K.O. mlak pa čak i pogrešan u tom segmentu. Kad se apsolvira trauma glavnog junaka koji je ubio protivnika u oktagonu, srećom u MMA se ne vraćamo već kreće storija o njegovoj potrazi za pravdom u ime udovice ubijenog protivnika. Na tom putu mu se pridružuje uporna policajka koja naravno popije suspenziju ali to doživi kao krunski dokaz da radi pravu stvar.

Naizgled, imamo sve sastojke za jedan garden variety zaplet koji može prerasti u prijatan B-rad.

Ako se podela u kojoj su džinovski Ciryl Gane i mala Alice Belaidi, neka stripovska zamisao, da je on ogroman a ona sitna, onda je šteta što to nije snimljeno kako treba tako da sve ovo više izgleda kao neki od onih vanity projekata patuljastih karatista poput Rona Marchinija koji je hteo da bude akcioni heroj ali je bio drastično manji od suparnika, pa je izgledao smešno.

Ovo nije problem ni Ganea ni Belaidi, ali ako je ideja bila takva, stripovska, morala se izvesti. A ako nije, onda je ovo najgrotesknija moguća podela.

U prilog tome da to možda nije bila ideja, govori igra Alice Belaidi (koju ja inače volim da vidim i nemam negativnu predrasudu) gde se ona ponaša maltene kao da igra Serpica, iako su joj dijalozi kao da ih smišlja na licu mesta za potrebe spota Beastie Boysa SABOTAGE.

Akcija je smeštena u supergeneric prostore, drugorazredno izabrane i napravljene, i sama po sebi nije naročito uzbudljivo izvedena, a i to što je izvedeno, nije baš sjajno snimljeno.

Ako imamo u vidu da je K.O. film kakav se pravi za DTV, njegov izlazak na Netflix je prava premija iz prostog razloga što filmove za Netflix prave ljudi koji bi umeli da prave i bioskop. U pogledu estetike, strimeri jesu razvili svoju, i ona je malo drugačija od bioskopske ali nju sledi.

Ovo nije to, nije ta vrsta ozbiljnog striminga. Ovo je drugorazredni DTV, koji je na Netflix stigao naprosto zato jer je namenjen francuskom tržištu koje nema klasičan DTV.

* 1/2 / * * * *

COLD COPY

Roxine Helberg je francuska rediteljka (doduše školovana u Americi) koja je pre Coralie Fargeat odlučila da snimi verhoevenovski film u Americi i tako debituje. Za razliku od Coralie opredelila se za formu indie trilera ali sa jednom bezmalo sapunskom pričom koje se SHOWGIRLS ne bi postideo.

U stilskom pogledu, Helberg se razlikuje od Fargeat utoliko što nema vizuelnog ekscesa oslonjenog na underground i B-film, ali je veoma slična u tome da voli da zakiva svoje poente kroz jak dijalog i kroz upečatljivu estetizaciju.

U spoju sa glavnom ulogom Bel Powley koja ovde ima onu funkciju koju je imala Margaret Qualley u SUBSTANCE, i izvodi je sa drugačijom ali podjednakom karakternom ubedljivošću, ovo je izvrstan primer filma koji uspeva da preskoči nekonzistentnosti likova, pa čak i da na neki način pruži jouissance gledaocima u tupljim razvojima priče.

COLD COPY je jedan od onih američkih filmova kojima evropski reditelji donose posebnu dimenziju cinizma u same likove, i uspevaju da nam omoguće da u tome uživamo.

Sledeći film koji je Roxine Helberg snimila pozvao je na direktnija poređenja sa Coralie Fargeat ali o tome nekom drugom prilikom.

* * * / * * * *

THE ACCOUNTANT 2

Kao hardkor fan filma THE ACCOUNTANT kome teško nalazim manu i kao lojalista Gavina O'Connora, jednog od retkih preostalih reditelja u savremenom Holivudu sa izraženim Y-hromozomom i u postupku, i u ciljnoj grupi, veoma me je ražalostilo ono što sam zatekao u nastavku ovog filma sa kojim je što se mene tiče O'Connor onomad doktorirao.

Čini se da Ben Affleck ali i sam O'Connor nisu razumeli snagu vlastitiog filma gde je to bila priča smeštena u povišenu realnost umiruće vrste, srednjebudžetnog akcijaša a u stvari kompaktna verzija reboota Batmana.

Dok su izvesni comicbookish elementi očuvani u ovom nastavku koji stiže skoro devet godina kasnije, ili barem osam i po, ali izvedeni na način koji izazva "susramlje" (primer: kako je snimljen štab autistične dece koja vrše inkluziju kroz štabnu podršku glavnom junaku) za razliku od prvog izdanja, mnoge stvari su potpuno drugačije.

Prvo, prošli put je podela bila bez greške, jaka na svim mestima. Ovde se neki ponovljeni glumci veoma loše snalaze. Recimo, Cynthia Addai-Robinson koja je u prvom filmu imala svoje mesto, ovde ima proširenu ulogu kojoj nije dorasla jer u međuvremenu prosto nije dovoljno napredovala od televizijske Amande Waller iz ARROWa do žene koja treba da nosi film od 60 miliona.

Zatim, u filmu začuđujuće nema akcije, čak do tačke da se sam Gavin O'Connor ismeva tome. U par situacija nam akcioni prizor daje u elipsi, dakle, ne vidimo samu akciju već samo njenu posledicu ili samo završni deo. Otud, za razliku od prvog filma koji ima barem tri izvanredna akciona set-piecea ovaj nema nijedan izvanredan a ukupno ih ima dva.

Film je skaredno montiran. U jednom momentu sam pomislio da gledam neki workprint u kom je montažer uradio samo assemblage snimljenog materijala i koji reditelj tek treba da krene da delje, da mu daje ritam, da izbacuje neuspele stvari i da pokaže kako ima ukusa. A to je Gavin O'Connor umeo.

Ovde ima nekih nestvarno montiranih scena, nekih beskrajnih dijaloga koji imaju nadrealne minutaže. Recimo, ima scena u kojoj Affleck i Bernthal nešto bezveze i nevažno za priču razgovaraju ŠEST MINUTA. Šest minuta na filmu je nenormalno mnogo. Onda ide rez na scenu u salunu, gde pričaju još dva minuta, što u nekom dvoplanu što sa nekim neveštim pokrivanjem naroda koji se veseli. Onda se Affleck uključi nekom narodnom kolu da bi izbila kavga i onda ide rez, elipsa, poražena dva učesnika tuče naglavačke izbačena iz saluna.

Dakle, to su neverovatne stvari koje razotkrivaju čudna i lenja i rediteljska rešenja. Međutim, većina filmova izgleda ovako bezveze kad je nemontirana i uveren sam da je ovaj mogao biti izguran do nivoa pristojnog, možda čak i solidnog, samo da je izmontiran.

Ovako je predug, konfuzan u tim trajanjima, u pričama o stvarima koje nemaju veze ili možda i imaju ali toliko se bistre da gledalac ne može da se fokusira, malo je akcije. I prosto, onda ni Affleck ni Bernthal nisu oblikovani u glumačkom smislu do kraja u montaži kroz izbacivanje onoga što nije dobro.

Ovaj film su napravili znalci. Dakle, uz ekipu sa prvog filma tu je još i Matt Damon kao producent. Bilo je primedaba da je Damonov film INSTIGATORS koji je režirao Doug Liman bio previše sveden, previše stripped down, i to možda jeste tačno i možda fale neki ukrasi, ali THE ACCOUNTANT 2 je suprotnost toga i nažalost pokazuje da je na filmu redukcija uvek bolja od hipertrofije. 

Kako je pokojni Billy Wilder govorio, u životu ništa nije prekratko sem penisa i života samog. Ovaj film međutim nije samo predug, on je prosto nemontiran i kao takav nije dorastao ne samo prvom delu koji je izuzetan već i većini neke ozbiljno realizovane konkurencije.

* 1/2 / * * * *

TURN ME ON

Andrea Bourassa je postigla nezaslužen uspeh sa scenarijem za high concept SF dramediju IF YOU WERE THE LAST, a Michael Tyburski je režirao njen sledeći film tog profila TURN ME ON.

Kao neko ko jede isti hleb, mogu reći da oba filma imaju iste adute i probleme. Imaju odlične glumce, TURN ME ON ima Bel Powley veoma nadahnutu da se potrudi ali sa svojim high conceptom ne odlazi nikuda.

Naime, ovde imamo klasičnu postavku ljudi iz bliske budućnosti koji piju "vitamine" neophodne za opstanak, koji su zapravo sedativi kojim ih vlast drži u miru i onda kad to prestanu da uzimaju, otkrivaju svoja osećanja i sl.

I ovde se desi upravo to. Jedan par prestane da pije a onda u to inicira i neke svoje prijatelje i po prvi put se suoče sa svojim osećanjima. I onda ne bude ništa.

Da se razumemo, meni taj čehovljevski ishod gde se ne desi nikakav krupan zaokret, ni melodramski ni generalno, to što ne izbije revolucija i sl. nimalo nije problem. Jer smo takve narative već gledali od BRAVE NEW WORLDa naovamo.

Ipak, ovde kao da su likovi prestali sa sedativima a autori nisu. Kada konačno otkriju svoje emocije, potrebe, nemire, strahove i sl. ne desi se ništa bitno jer - logično - to su stvari koje nikada ranije nisu susreli i zanimljivo je da vidimo kako su emotivno osakaćeni, ali prosto toliko se ništa ne desi da na kraju imam utisak da nema povoda za film.

Možda je problem što to Ništa nije dovoljno istaknuto, što nas žanrovska pismenost vuče ka nekoj kulminaciji koju ovde ne treba tražiti, ali ako je to poetika onda se to ne radi ovako.

U ostatku ovog napora, imamo dobre uloge, počev od Bel Powley, film je spor i nema mnogo dešavanja ali nije dosadan, nikada nije manje nego umereno interesantan, no na kraju svega ipak je ovo u potpunosti promašena prilika.

* * /  * * * *

WILDLING

WILDLING Fritza Boehma je brižljivo estetizovani horor o devojčici koja odrasta uz oca koji je drži izolovanu u podrumu jer napolju luta čudovište koje jede decu.

Kada policija pronađe zatočenu devojčicu, ispostavlja se da čovek koji je ju je čuvao nije njen otac i da je ona zapravo čudovište. Što nije neko veliko iznenađenje za ljude koji inače češće gledaju horor.

Međutim, Bel Powley u glavnoj ulozi i režija Fritza Boehma sa uspelim audiovizuelnim rešenjima, uspevaju da dignu ovaj spoj B-horora i indie filma na jedan viši nivo, i da nečemu što je korektno daju određenu klasu.

Film u svojoj ideji nosi svoje limite, ali u glavnoj glumici i egzekuciji ima taman dovoljno svežine da ih prevaziđe i da se nametne kao interpretacija nečega dobro poznatog što ipak treba videti.

* * * / * * * * 

THUMPER

Oni koji su gledali filmove Lorda i Millera na temu 21 JUMP STREET ne znaju da je ta serija, kada sam ja bio klinac, tretirana kao nešto zapravo ozbiljno, i da su to bile prave kriminalističke priče smeštene u milje srednje škole gde se kao tajni agenti ubacuju mladoliki policajci.

Naravno, sve se to može tretirati i kao campy premisa i estetika kraja osamdesetih i početka devedesetih nije baš savršeno starila, ali da sećam se tog vremena i tog odnosa prema toj seriji.

THUMPER Jasona Rossa se bavi zapravo tom premisom kao nečim "ozbiljnim" i prikazuje mladoliku policajku koja se ubacuje u krug maturanata srednje škole u malom gradu suočenom sa epidemijom overdoziranja i pokušava da otkrije ko je lokalni kuvar metha.

Uporedo sa hormonima koji rade, i neizbežnom dimenzijom romantičnih i erotskih nagoveštaja kojom ona rukovodi situacijom sa momčadijom u koju se ubacuje, Jason Ross paralelno otvara ambis njenog privatnog života, zjapeću prazninu u kojoj su ostali njen bivši muž i mali sin koji je više ne prepoznaje i počinje da maćehu zove "mama".

Jason Ross dakle ima nekoliko različitih slojeva priče ovde i zanimljivo je kako zapravo taj policijski aspekt, iako je ovaj film u osnovi zapravo triler, ne razrađuje u klasičnom smislu. Priča počinje kao ubacivanje detektivke u malu sredinu gde se ona pravi da je obična devojka i kao obična devojka do kraja ona i završi tu priču.

Policija je prisutna ali nikada kao konjica koja će se pojaviti i rešiti stvar.

Zanimljiva je isto tako i inverzija gde imamo majku koja napušta porodicu zbog policijskog posla, što inače obično rade policajci/očevi. 

THUMPER nikada ne prelazi granicu onoga što Jason Ross sa svojom ekipom ume da savlada, i sve vreme ostaje jedan "mali" indie krimić u suštini. Ovo nije film formata Kusaminog DESTROYERa ili pretenzije RUSHa Lili Fini Zanuck. Međutim, sve što radi, radi veoma stabilno i dobro. U tom smislu ne čudi da ga je kao izvršni producent potpisao Cary Fukunaga, autor koji je kapitalno doprineo krimiću, ali na sasvim drugi način od ovoga.

* * * / * * * *

DIPLOMATIC COURIER

Ekranizacija romana Petera Cheyneya napisanog 1945. godine, apdejtovana je za potrebe filma iz 1952. i scenarista Casey Robinson je ovu storiju o sukobu dve grupe špijuna na ruševinama posleratne Evrope smestio u hladnoratovski Trst. Samim tim je film DIPLOMATIC COURIER koji potpisuje Henry Hathaway postao zanimljiviji za nas jer je Trst tog vremena centar jugoslovenske obaveštajne aktivnosti, koja se u ovom filmu pominje ali se ne tematizuje.

Kao predstavnik naše strane, tu je Karl Malden u ulozi američkog oficira koji se pojavljuje kao anđeo čuvar američkom špijunu kod igra Tyrone Power kad god ovaj upadne u nevolje sledeći fatalnu ženu u ovom kriminalističkom zapletu.

Film je snimljen toliko davno da se u njemu nepotpisani pojavljuju Lee Marvin i Charles Bronson, ali deluje mi da je i u svoje vreme već bio derivativan u odnosu na superiorna dela koja su na ovu temu ostvarili Alfred Hitchcock i Billy Wilder.

Naprosto, misterija sa rasporedom sovjetskog napada na Jugoslaviju, nikada ne odlazi dalje i od suštinskog ali i od formalnog McGuffina. Kao što pokretač radnje nije bitan sam po sebi, Hathawayu izmiče i ono što bi trebalo da bude. I napetost i intriga i psihološka igra ovde deluju unapred dogovoreno i kao da iza svega treba da se nekako dođe do onoga zbog čega ovaj film postoji - i da su ga režirali Argento ili De Palma, to bi bile vizuelne bravure, dakle ima takvih postupaka - ali na kraju ispostavlja se da ničega nema.

Otud, moj doživljaj ovog filma u izvesnom smislu odstupa od kritičke recepcije od izlaska do danas koja je prema njemu mnogo blagonaklonnija.

On je nama važan zbog doticanja naše istorijske pozicije i njenog promišljanja u američkom filmu ali rekao bih da ni po čemu drugom nije.

* * 1/2 / * * * *

SHADOW FORCE

Jedan već snimljen film deli Joe Carnahana od verovatne poslednje velike meč lopte u karijeri a to je film RIP u kom glavne uloge igraju Ben Affleck i Matt Damon, okruženi superzanimljivom ekipom glumaca.

Teško je objasniti kako je on uopšte uspeo da se dokopa tog projekta, moj wild guess je da ga je Gavin O'Connor, Affleckov čovek od poverenja ali i višegodišnji saradnik, preporučio.

U pripremi za taj film, sigurno su Affleck i Damon mogli pogledati film SHADOW FORCE koji je Carnahan režirao i dugo čekao da ga pusti u bioskope. I sigurno da ga na osnovu tog filma nisu mogli angažovati.

SHADOW FORCE je licemerno napasti iz ugla TRUE LIES/MR AND MRS SMITH rip-offa jer sam ja čovek kome je FAMILY PLAN bio fenomenalan. Dakle, itekako u rezervoaru te superpotrošene postavke ima goriva. Ali, SHADOW FORCE prosto ni približno nije onoliko maštovit i svež da bi mogao da se okoristi ovako raubovanom premisom.

Štaviše, SHADOW FORCE je slabiji čak i u odnosu na grozan nedavni vehicle Jamie Foxxa i Cameron Diaz BACK IN ACTION u režiji inače eratičnog Setha Gordona koji ipak zbog minulog rada zaslužuje pažnju.

Za početak, Omar Sy u glavnoj ulozi ima ozbiljan problem sa engleskim jezikom. Pokušaji ubacivanja dijaloga na francuskom za njega deluju iznuđeno i na neki drugi način besmisleno. Ali, u vreme AI korekcije govora glumca i sl. ovo je prosto bizarno naprezanje.

Kerry Washington kao njegova partnerka, ne nudi gotovo ništa kao lik, iako nema sumnje da ima potencijala. No, rezultata nema. On je upečatljiv na loš način, ali ipak je upečatljiv, njen lik je tu ali kao da se nije pojavio.

Mark Strong kao negativac ovakve uloge već igra "u snu", što bi se kolokvijalno reklo, pa je tako i sa ovom. Liman u MR AND MRS SMITH imao je rešenje bez negativaca, prosto nije ih prikazao, i film je na taj način prodisao, ovde ih ima, i ne smetaju koliko bi mogli, samo zato jer su protagonisti užasni.

Ali, sve to realno nisu bitne stavke jer je akcija bar dobra. Mislim, tu Carnahan ne promašuje, zar ne?

Ovog puta, ne. Promašuje. Ovde prvo akcije ima jako malo, a to što ima je veoma generic, nemaštovito, bez one alfa energije koju Carnahan donosi čak i kad se ponaša kao slon u staklarskoj radnji.

SHADOW FORCE nije slučajno toliko dugo čekao na premijeru, i ako mu se išta može reći u korist - to je da izgleda kao veoma loš bioskopski film, a ne kao DTV, ili barem kao ambiciozan DTV koji je izrazito neuspeo u realizaciji.

Ne znam tačno kako se do ove propasti došlo, ako imamo u vidu da ovde nema apsolutno nijednog elementa koji bi mogao privući bilo kog od ovih kreativaca - osim ako Joe Carnahan kao ko-scenarista ovoga nema prosto slučaj zaljubljenosti u svoj slab i minoran skript a nadam se da nije to.

Kako su se ovi ljudi skupili da baš ovo rade, ostaje misterija. Nije ovo strano Omaru Syu koji je snimio nekoliko notornih francuskih buddy cop copywooda, ali ovo nije francuski blokbaster. Kerry Washington svoju karijeru isto ne usmerava na ovaj put. Joe Carnahan bi svakako morao bolje.

No, šta je bilo-bilo je. Desilo se. Nadamo se poboljšanju.

* 1/2 / * * * *