HEADS OF STATE

HEADS OF STATE Ilje Najšulera sam gledao onomad kad je izašao i evo sve do sada sam se premišljao šta da napišem o njemu.

Ilja Najšuler je reditelj od kog sam imao velika očekivanja, međutim, sa ovim filmom on ih delom izneverava a delom ih i ispunjava.

Isto važi i za sam film. Naime, on je u izvesnom smislu dobar ali je isto tako u izvesnom smislu i užasan. I moglo bi se reći da je dobar u segmentima u kojima je to za ovakav film važno i da je užasan u onim segmentima koji su manje bitni u ovakvoj celini.

Međutim, ukupno uzev ta ambivalencija daje jednu kompleksnu sliku koju opet možda i ne vredi slikati, pošto nije ovo ni tip filma ni domet vredan takve pažnje.

Naime, HEADS OF STATE je buddy film o američkom predsedniku i britanskom premijeru koji moraju da se daju u bekstvo kada krene da ih ganja internacionalna grupa antizapadnih zaverenika koji žele da proizvedu krizu koja će rasturiti NATO.

Ovaj zaplet je generic ali u sebi nosi jedan ogroman problem. Prvo, ovde je britanski premijer britanski penzionisani oficir kog igra Idris Elba a američki predsednik je bivši akcioni glumac koji je postao političar. Sad, mi tu možemo da gledamo koje su moguće aluzije. Reagan i Arnie su nekakav kombinovani uzor za američkog predsednika ali njegov folksy nastup pored Reagana kanališe malo i Trumpa, dakle autori žele da pokažu kako eto nešto kao misle o politici i političarima. Nota bene, sam lik nema nikakve radikalne ideje kao Trump.

Međutim, njegov buddy je britanski premijer koji ni po čemu ne može da mu bude takmac, ni ideološki, ni po moći, ni po odnosu, pa što je najbizarnije na kraju ni po sofistkikaciji jer ga Elba igra kao neku vojničinu.

Scenario pokušava da suprotstavi junake po nivou sofistikacije, u smislu da je američki predsednik dobrodušni glupander i selebriti a britanski je vojnik koji je ušao u politiku, međutim Elba i Cena tu razliku ne uspevaju suštinski da prodube.

Tako da na kraju imamo dva junaka koji u svoj bromance ne kreću iz bilo kakvog nesporazuma, ni ličnog ni geopolitičkog.

Jasno je da bi ova premisa jedino imala smisla kao priča o američkom i ruskom (ili kineskom) predsedniku, i da bi u vreme Hladnog rata tako i bila urađena. Ako se već ide na belo-crnu kombinaciju onda bi Elba mogao da pravi kontrast kao neki političar iz neke Wakande koja nije takmac SADu ali je baš kontrast u tome što je mala i siromašna zemlja.

Ili da budu dva skroz različita tipa, američki glumac akcioni heroj i blazirani britanski snob koji nikada ništa teže od kašike nije digao.

Međutim, obrni okreni, jasno je da su ovo morali biti neki Trump/Arnie i Putin, i da je veliki previd što to nije tako.

Otud ta osnovna premisa ne funkcioniše, a ona je s jedne strane manje bitna jer došli smo zbog akcije ali opet i jeste bitna jer od vremena Bonda mi imamo taj format prevazilaženje hladnoratovske razlike kroz matchup junaka s obe strane zarad dobrobiti celog sveta.

Dakle, HEADS OF STATE je prosto kukavički u premisi, i samog sebe osuđuje na irelevantnost. Prosto, RED HEAT bi bio dobar film i da Arnie u njemu nije Sovjet, ali bi bio reda veličina BRANNIGANa po značaju, dakle poluzaboravljen film, a ovako je ipak i klasik te epohe i pogleda na film i svet.

U prvoj polovini filma nema naročito puno akcije, i uprkos tome što znamo da se film ne snima po redu, zanimljivo je kako je pri početku pomalo čak i nesiguran u akcionim prizorima što Ilji Najšuleru nije svojstveno. U drugoj polovini filma, međutim, dolazimo na onaj nivo koji se od njega očekuje, dakle ima akcije sa jakim gejmerskim uticajem i dozom crnog humora, i ona je uglavnom izvedena dosta solidno, sa dosta prvoloptaškom ali u suštini korektnom upotrebom pop hitova radi stvaranja ironije i kontrapunkta.

Ilja Najšuler je ovde došao na teritoriju u kojoj Rusi imaju tradiciju. Konchalovsky je potpisan kao jedini reditelj buddy filma TANGO AND CASH koji je svoju buddy dimenziju i celu tu estetiku doveo do paroksizma. Konchalovsky je kao što znamo, ovu produkciju Joela Silvera samo delimično režirao, ubrzo su ga zamenila druga dvojica reditelja, ali on je tu ostao upisan. Tako da Najšuler dolazi na teren gde su Rusi ostavili dubok trag, što je bezmalo nemoguće jer oni nemaju toliki značaj u istoriji holivudskog filma te vrste.

Pitao sam Najšulera i kaže da mu Konchalovsky nije čestitao na dobro urađenom poslu. Pomalo je bio iznenađen pitanjem jer je njemu kao disidentu još od vremena pre napada na Ukrajinu, iz doba serije KARAMORA, verovatno Konchalovsky kao neko s druge planete. Međutim, kako sada stvari stoje, možda je HEADS OF STATE akademski gledano čak i skladnije delo od TANGO AND CASH, ali nažalost neće ni približno imati istorijski značaj ili cult following kao on.

Sada Najšuler sprema nastavak ROAD HOUSEa i ponovo paradoksalno dolazi na teren MMA priča gde je opet pa rusko-jermenski reditelj Nick Sarkisov ostavio dubok trag sa filmom EMBATTLED, i nisam siguran da ga lako može dostići, naročito jer scenario ne rade Mondry i Bagarozzi već Will Beall.

Elem, Ilja Najšuler je svakako iz Druge Rusije, uostalom školovan je na Zapadu i govori engleski kao da mu je maternji jezik, tako da je on i napolju, koliko-toliko, svoj na svome. Međutim, i dalje je njegov calling card HARDCORE HENRY koji ničim kasnije nije uspeo da dosegne po radikalnosti pa ni po izvedbi. I NOBODY a naročito HEADS OF STATE imaju njegov pečat ali to su nesumnjivo filmovi koji su jako nogo zavisili od raznih stunt coordintora i second unit reditelja, i svaki od njih manje ili više, uz sve njegove lične pečate, liči na nešto drugo i ne mora biti "njegov film". Njegov ipak jedini potpuno autorski film ostaje HARDCORE HENRY koji je internacionalan ali ima baš izrazitu rusku komponentu.

Uostalom, Najšuler je sve do odlaska iz Rusije bio i vrlo aktivan kao producent tamo, i imao je itekako šta da napusti.

U tom smislu, dosta je besmisleno za njega kao Rusa da snimi film koji je u toj meri tone deaf prema geopolitici. Za HEADS OF STATE se ne može reći da sad nužno promoviše neku agendu, niti je to u ovom filmu bitno, ali da, zaplet se vezuje za pokušaj rasturanja NATO pakta i to sad sve ima veze sa ruso-ukrajinskim ratom. Nezavisno od toga što je Najšuler protiv Putina i što možda intimno čak i jeste na liniji koju ovaj film tobože ima, neprimereno je da on kao autor iz takvog regiona na neki način nekritički perpetuira tupave stereotpe gde je jedna egzistencijalna problematika data kao beznačajni backdrop nekom akcionom cirkusu.

Možda je Najšuler pokušao time da se dokaže da je u stvari u potpunosti američki reditelj, da zapravo ni ne razmišlja o tome šta je njegov rad u nekom idejnom pogledu, i da je potpuno globalan, da ga ne zanima ni vlastiti background. Međutim, Najšuler ipak nije i nikada neće biti američki reditelj. Jednim delom jer ni američki reditelj ne bi pokazao takvu nezainteresovanost za tu dimenziju filma.

Otud, dugo mi je trebalo da artikulišem misli oko ovog filma jer mi je stvarao jednu pošteno rečeno nezasluženu averziju jer nije toliko loš u bitnim elementima za svoj žanr.

Film je inače jednim delom sniman u Srbiji, premda se u njoj zanemarljivo malo ili uopšte ne dešava.

* * / * * * *

РУКИ ВВЕРХ

РУКИ ВВЕРХ Askara Uzabajeva je dinamičan muzički biopic o istoimenoj ruskoj dance grupi koja je doživela veliki uspon devedesetih i ima svoju fan bazu do dana današnjeg.

Ovaj film bio je jedan od najvećih blokbastera ruskog filma u periodu od kada je počeo rat, i uprkos tome što nije malo koštao, dosta je zaradio.

Uzabajev je žanrovski kameleon i u svemu što sam do sada gledao pokazao se kao jedan vrlo kompetentan žanrovski operativac. Tako i u ovom filmu, uspeva da napravi hagiografski jukebox muzički biopic ali da ipak u njemu izgradi nekakve karaktere sa sukobima i da do kraja ipak imamo i nešto mimo nostagličnog puta u muzičku prošlost, što je ruskoj publici verovatno dovoljno a nama baš i nije jer je pop muzika verovatno jedina oblast stvaralaštva u kojoj je ruski doprinos minoran.

U tom smislu, ovaj film može da crossoveruje sa publikom van Rusije, pre svega zato što pokazuje neke zanimljive lokalne diskografske specifičnosti. Recimo, junaci su svoje pesme plasirali među narod tako što su ih davali piratima da ih uvrste na svoje kompilacije koje su se prodavale na ulici. Tu su naravno i silovici koji se bave estradom i razni drugi bećari.

Nama u Srbiji (i Hrvatskoj) je dance milje naravno posebno bitan, a ovde imamo posla s ljudima koji su prvo ime za bend (koje nije zaživelo) dali po osnivaču 2 Unlimited, što je stvarno bizarno čak i za naše standarde.

Uzabajev je sve to spakovao u jednu propulzivnu celinu koja odlično izgleda i u 102 minuta trajanja vrlo ekonomično uspeva da isprati sve obavezne figure ovakvog filma počev od flešbeka započetog u kriznoj situaciji. U zemlji u kojoj istinu ne govore ni oni kojima je to posao, Uzabajev je dosta uverljivo "štampao legendu".

* * * / * * * *

SKETCH

SKETCH je neobično efektan amblinasti film za decu koji je kupio Angel Studios i sa dobrim uspehom pustio u bioskope.

Koliko sam shvatio ovaj film je bio negative pickup od šest miliona i ako je tako odlično su prošli jer je toliko već napravio u američkim bioskopima a tek ga čekaju kućni formati.

Reditelj reklama i specijalista za vizuelna pitanja Seth Worley režirao je priču o porodici u bračnoj krizi koju osećaju deca čiji crteži iz sveska počinju da oživljavaju, a kako su oni plod traume, reč je o monstrumima koji terorišu celu varošicu.

Naravno, ovo je film za decu, vedar je, ima duha, glavnu ulogu igra Tony Hale - primarno komičar - s tim što je ovde zapravo dosta ozbiljan, a monstrumi su nastali po dečjim crtežima tako da i kad su opasni i zli relativno su anatomski nepraktični.

SKETCH nije visokokinetički eskapizam baziran na efektima koji se isključivo šareni. Primarni su likovi, kao što i sami monstrumi imaju neku personalnost koju su izmaštala deca. Međutim, kada krenu potere i obračuni, Worley pravi začuđujuće solidne efekte, pa se otvara pitanje da li je već ovde malo korišćen i AI da se premoste ona tipična budžetska ograničenja koja sprečavajau nastanak više dečjih filmova ovog tipa.

U svakom slučaju, uz izvesne neravnine pre svega u scenama postavke porodičnih odnosa, koji recimo meni nisu dugo bili skroz jasni, SKETCH donosi pravo osveženje ne samo ovog leta već generalno ove sezone.

* * * / * * * *

ЧЕМПИОН МИРА

 ЧЕМПИОН МИРА Alekseja Sidorova je film o čuvenom meču Anatolija Karpova i Viktora Korčnoja 1978. godine.

Ovo je par excellence državni projekat ruske kinematografije, producirao ga je Nikita Mihalkov, budžet je navodno petnaestak miliona evra. Sniman je u Rusiji, Srbiji i Crnoj Gori, dešava se velikim delom na Filipinima, gde je igran meč.

Sve je dakle produckiono na najvišem nivou. Trajanje od 140ak minuta nije nežno. Ima kič rešenja u rediteljsom predstavljanju šaha, ali ukupno uzev - ovo je istovremeno artificijelni hagiografski državni projekat o zanimljivoj temi i organski vrlo solidan film.

Sidorov je uspeo da u događajima pronikne u to šta je priča, šta su likovi, da malo naravno inkorporira i elemente drugih istorijskih događaja sa Karpovim kako bi malo zapaprio stvari (ima detalja koji su se zbili u meču protiv Kasparova a ovde su stavljeni sa Korčnojem), međutim, ukupno uzev - ovo je pošteno izveden državni film koji istovremeno opslužuje aktuelne ideološke potrebe - prikazuje šahistu koji je odan SSSRu ali je istovremeno ipak i disident (što se kosi sa slikom Karpova kao omiljenog šahiste Politbiroa) i odlazi da porazi prebega, uprkos željama nesposobne nomenklature.

Brežnjev je prikazan kao pijan, ali i kao neko ko veruje u Karpova jer je "mužik sa Urala", dakle pomalo erodirali ali ipak hegemon koji nije tu slučajno.

Rekonstrukcija epohe je glossy, imaginarij SSSRa je sexy i modernistički, i u tom pogledu, jako je zanimljivo napraviti paralele sa serijom QUEEN'S GAMBIT koja je bez sumnje ipak bila neki impuls prilikom nastanka ovog filma.

GAMBIT je fikcija, fokusirana na korozivnu ličnost šampionke koja kroz šah nalazi način da se emancipuje ali isto tako tek zatrpa svoje traume. Karpov je ipak "mužik sa Urala", on nije "šmizla iz sirotišta" ali ima svoje žute minute, svoje krize, svoje potpadanje pod Korčnojeve cirkuske mentalističke trikove. Sidorov pravi film o stvarnoj ličnosti, čoveku koji je od vremena SSSR deo političkih struktura i ne može da ga baci sasvim u blato, ali želi da ga malo problematizuje, kako bi sve zaličilo na američki film.

Kao i u GAMBITu o ovde se pominje Morphy i potez kojim se pobeđuje đavo koji je neizrečen odneo u ludnicu i grob.

Tako da, ovo je malo predug, malo hagiografski, malo kičlijski ali u suštini moćan spektakl iz Rusije o onome u čemu su Rusi i danas dominantni.

Jako je zanimljiva uloga SFRJ u filmu. Meč Korčnoja i Spaskog je prikazan u montažnoj sekvenci ali bez Korčnoja u gipsu, a ima i prizora iz Beograda, Ljubljane i što je najzadnimljivije Praja, Kinđe,Krešo i ekipa se vide u "ne tako kratkoj" rekonstrukciji finala iz Manile na kom je Karpov pravio pauzu u toku finala sa Korčnojem. Sovjeti su izgubili to finale na posed ali Sidorov prikazuje tu utakmicu kao momenat u kom se Karpov nadahnuo i mentalno konsolidovao.

Ovaj film svakako treba pogledati kao vibrantnu priču o jednoj epohi, koja iako nije baš istorijski verodostojna, govori nečiju istinu o njoj.

* * * / * * * *

SHE RIDES SHOTGUN

Jordan Harper je izvanredan televizijski scenarista, ali za sada još uvek nije dobio svoju solo seriju uprkos prestižnih pokušaja, kao što je recimo pisanje pilota za novu izvedbu Ellroyevog LA CONFIDENTIAL. Međutim, uprkos tome što nema svoju seriju, naročito je u HIGHTOWNu Rebecce Cutter pokazao kako vlada likovima sa margine i novim formama američkog opioidskog kriminaliteta.

S druge strane, Jordan Harper je izvanredan prozni pisac i prošla godina bila je godina čitanja njegovih romana. SHE RIDES SHOTGUN je vrlo solidan roman, na liniji BLOOD FATHERa Petera Craiga, i dobio je ekranizaciju Nicka Rowlanda u kojima je Harper, sa dvojicom kolega napravio redukcionističku adaptaciju ali je u njoj pružio sve ono što nudi roman.

Dok se Richet u BLOOD FATHERu opredelio za jak tempo ozbiljnog grindhouse favorita u manje od sat i po vremena, i imao je Mela Gibsona u glavnoj ulozi i dominantnoj roli koja je mnogo više od glume i seže u domen koautorstva, Rowland ide na dvočasovno trajanje i sa Taronom Egertonom u glavnoj ulozi ide na svoju verziju zvezdane voltaže.

SHE RIDES SHOTGUN je metodičniji, više slow burn, ali isto tako propulzivan i nasilan, kada stvari postanu kritične, i uprkos tome što nema Mela, reč je o časnom nasledniku BLOOD FATHERa sa kojim deli i Lionsgate kao distributera.

U ova slučaja, tu je mešavina Aryan bandi, sa malo začinskog meksičkog kartela, starinske mistike novih grubijana, flyover Amerike koja je samo propadala u međuvremenu, sa ljudima koji ne poznaju granice kada žele da postignu ono što žele.

Rowland dobro kontroliše ovaj volatilan miks, naročito jer je vrlo vešt kad se dođe u neku žanrovski tipičnu situaciju koja zahteva tehničko znanje i rutinu ali veoma svež i žanrovski nepotrošen kada treba postaviti likove i generalno celinu.

SHE RIDES SHOTGUN je film koji u tom smislu ima integritet, žanrovski je ali spreman je da krši pravila i da traje onoliko koliko on misli da treba.

Na kraju u filmu, kao scena koja je višak se nameće upravo jedna tipična - i u ovom filmu dobro izvedena - žanrovska situacija.

SHE RIDES SHOTGUN je išao u bioskope, nažalost, pre svega trofejno, kao i BLOOD FATHER onomad.

Nema veze. Živeće ovaj film, kao i BLOOD FATHER, naročito jer izlazi u kasno proleće Egertonove karijere.

I biće komplementaran i sa BLOOD FATHERom i sa SHOT CALLERom iako naizgled liči da smo sve što je u njemu tamo već videli.

* * * 1/2 / * * * *

ШАКАЛ

ШАКАЛ Serikbola Utepbergenova je njegova komedija iz 2007. smeštena u milje ciganskih lopova.

U ovoj farsičnoj komediji, Sarikbol nažalost nije na nivou koji iole najavljuje njegove uspešne "muške filmove" po kojima sam ga prevashodno upoznao.

Ova komedija ima stripovsku stilizaciju i dosta energije, ali ako imamo u vidu da sam video u kazahstanskom filmu superioran primer ovako nečega, ovo je delo koje ipak nije vredno pažnje.

* 1/2 / * * * *

ДЕСАНТ

ДЕСАНТ Lejle Araniševe je film snimljen 1998. godine, mada neka literatura pominje i 2000. godinu, ali u u svakom slučaju deluje dvadesetak godina u zaostatku u odnosu na estetiku svog vremena.

Da je ovaj film izašao krajem sedamdesetih ili početkom osamdesetih, sasvim sigurno bismo ga mogli smatrati modernim regrutnim filmom.

Ovako, danas kada se gleda izgleda retro jer ni vreme njegove premijere nije baš bilo skoro, ali svejedno evocira uspomenu neke davnije filmske epohe, recimo one iz koje datira film NAJBOLJI Dejana Šorka.

Ovde se promovišu kazahstanski desantnjiki, padobranska jedinica, u koju dolazi nekoliko veoma različitih momaka i uprkos različitim životima u civilstvu iz kojih stižu, služeći vojsku nalaze smisao u zajedničkom naporu i žrtvi.

Kao HEARTBREAK RIDGE, i ovaj film se završava borbenim zadatkom, u konkretnom slučaju obračunom sa islamističkim pobunjenicima u nekoj zabiti.

Zanimljivo je da Anorin nesuđeni tast Aleksej Serebrjakov igra ballbuster seržanta Burova koji je tu da očvrsne momke ali i biva u platonskim romantičnim odnosima sa ženama zaposlenim u kasarni.

Araniševa ima jedan krut i konvencionalan rediteljski pristup koji povremeno uspeva da zaliči na rigorozan postupak, ali ipak nije. Prosto, samo je reč o anahronom postupku.

Ipak, ne može se osporiti da se rediteljka dobro snašla u muškom svetu, no da bi se poredila sa Kathryn Bigelow morala bi doneti nešto transgresivno čega kod nje nema.

JNA propagandni filmovi NAJBOLJI i DALEKO NEBO veoma su slični ovom postsovjetskom propagandsnom radu. Oba su u svoje vreme bili anahroni na svoj način ali svakako svežiji od ovog.

* * / * * * *

EENIE MEANIE

Gotivni zabadači nekako uvek nađu put do Samare Weaving i Shawn Simmons nije izuzetak.

Što se mene tiče nametnuo se u serijama WAYNE i CONTINENTAL gde se pokazao kao zaista ozbiljan majstor genrebendinga, anarhične akcije, osvežavanja poznatih formi koje su delovale potrošeno i sve u svemu Wernickov i Reeseov ponajbolji momak.

U filmu EENIE MEANIE dobio je priliku da režira, i uspeo je ono što nimalo nije jednostavno, da pokaže da je pametan ne praveći se pametan.

U osnovi EENIE MEANIE je maksimalno neoriginalan, možemo ga posmatrati kao mešavinu TRUE ROMANCE i BABY DRIVERa, jednu priču u kojoj se dvoje traumatizovanih pojedinaca od kojih je ona đavo za volanom a on momak koji upada u nevolje opšte prakse, ustaju protiv pitoresknih gangstera koji ih teraju da vrate dug odrađujuži maltene nemoguću pljačku sa automobilskim bekstvom.

Dakle, ona je malo Baby iz Wrigtovog filma, oboje su pomalo Clarence i Alabama, ali to ne znači da ovaj film nije svoja zverka. Shawn Simmons ima svoju formu transgresije i njega zanima film koji nam je savršeno poznat, formalno razgažen ali ispostaviće se subverzivan do tačke istinske transgresije, kroz osvežavanje tipičnih scena.

Simmons je dakle majstor da uzme tropey situaciju i da je onda izmeni nekom "životnijom" reakcijom junaka koju bi drugi autori smatrali antiklimaktičnom ili destruktivnom po narativni pogon. On međutim voli da tako čačka situacije i postiže u najmanju ruku da humor bude izvanredan i da ne proističe samo iz gega nego i iz situacije, što u spoju sa nosećom rolom Samare Weaving koja sve galvanizuje i neprestalnim protokom jakih prijava u dijalogu daje svemu visoku kaloričnost.

Međutim, ovde nismo imali Tony Scotta da režira TRUE ROMANCE, tako da nam Simmons nudi i istinski transgresivan kraj koji se na kraju ispostavlja kao nešto na bazi čega će film "živeti ili umreti". Da li su junaci zaslužili ovakav ishod u prethodnom toku filma ili ne je ona lekcija koju je Scott svojevremeno dao Tarantinu. Kod Simmonsa će verovatno to biti izvor polemika ali i razlog da mnogi otpšu film.

U mom slučaju, taj detalj je nešto što suštinski izdvaja ovaj film, i pored jedne propulzivne akcione komedije što on već ab initio jeste, daje mu dimenziju posle koje će verovatno biti izučavan na kursevima filmske režije i scenaristike.

Dakle, da li je tonalni shift u klimaksu prava odluka u odnosu na subjektivno viđenje likova kod publike ostaje tema za diskusiju, i uprkos tome što ne mogu reći da bih ja istu ovakvu odluku doneo ako bih do te tačke ovako vodio film, isto tako smatram da je izuzetne dragoceno da neko isproba takvo rešenje i konačno se uverimo da li su takvi krajevi filmovi zasluženo ostajali van ekrana i u domenu legende.

Shawna Simmonsa već dugo pratim kao scenaristu i sada kada je režirao svoj prvi film, rekao bih da se razvija po planu i u skladu sa mojim očekivanjima. Ipak, činjenica da je napravio film koji nije samo primer dobro izvedene akcione komedije već i nečeg što podstiče diskusiju pokazuje da je otišao i korak napred od mojih inicijalnih procena.

* * * 1/2 / * * * *

Путь боксера

Путь боксера Askara Uzabajeva je vešto izvedena ali zapravo klasična bokserska kriminalistička melodrama iz Kazahstana, izašla 2013. godine.

Uzabajev priča o mladom sitnom kriminalcu koji se u slobodno vreme bavi bare knuckle borbama koji je kao dete bio perspektivan bokser ali osvajanjem srebrne medalje postao je prezren od svog oca propalog boksera koji je nekada bio šampion SSSR.

Kada posle sukoba sa kriminalnim bosom dobija dve izlomljene šake za kaznu, koje znače da se više nikada neće vratiti u ring, kreće u osvetu.

Sve ovo smo videli dosta puta na filmu, ali nikada u Kazahstanu. Uzabajev je reditelj koji je pravio i klasičnije komercijalne filmove, kao uostalom i i neke festivalske, dakle reč je o reditelju koji se dotične raznih tema i postupaka, međutim, ovde pravi jednu domišljato izvedenu u osnovi niskobudžetnu priču u kojoj pokazuje da je dobro naučio lekcije kako iz američkog tako i iz azijskog i evropskog žanrovskog filma.

* * * / * * * *

FREELANCE

FREELANCE Francisa Megahyja je egzistencijalistički krimić iz 1970. koji uprkos izvanredno odigranioj glavnoj ulozi Iana McShanea ne remeti poredak njegovih najboljih filmova iz tog perioda.

Jedina dostupna kopija tog filma je 15 minuta kraća od onoga što je bilo inicijalno trajanje i to je neki surovi VHS rip, iako sasvim gledljiv. I pored osećaja da filmu definitivno nešto fali, imamo i činjenicu da umesto 90ak minuta materijala imamo tek 75.

Međutim, tu se postavlja pitanje da li je u tih 15 minuta bio taj neki kvalitet koji bi sve ovo podigao na viši nivo? Da li je u tih četvrt sata ono što zapravo nedostaje ovom materijalu da budu dobar egzistencijalistički film smešten među londonske gangstere, prevarante i marginalce?

Možda jeste, ali plašim se da nije.

* * / * * * *

RED SUN RISING

Francis Megahy je snimio svoj američki debi sa filmom RED SUN RISING.

On je imao filmove koji su dobacivali do Amerike i bili u respektabilnijoj produkciji tako da je zanimljivo kako je tamo prvi put označio teritoriju radeći film sa Don The Dragon Wilsonom.

Tu su naravno i Art Camacho kao ekspert za borbe i drugi Wilsonovi saradnici. No, Megahy je ipak svemu tome jednu zainteresovanost za ono što se dešava mimo akcije. I Terry Farrell, solidna televizijska glumica tog vremena je na neki način, donela nešto dosta respektabilno u ovaj film baš kad je reč o glumi i stvaranju utiska da je ovo ipak neka priča a ne niz povezanih akcionih scena.

Na kraju, akcije čak i nema previše, pa ljubitelji i poznavaoci ovaj naslov smatraju daleko pripovedački najozbiljnijim Wilsonovim delom i njegovim najrespektabilnijim ostvarenjem.

Ono što je Megahy postigao zbilja jeste osećaj da je ovde akcija u svakom smislu ravnomerna sa pričom i likovima, ali isto tako film je čak i u 99 minuta trajanja prespor i negativac koji je nindža sa izvesnim okultnim sposobnostima je dat ipak prilično naivno, tako da Megahy nije uspeo da uspešno uozbilji sve elemente ove priče.

Otud, ovo jeste bolje nego tipični Don Wilson, ali daleko od toga da je može suštinski porediti sa BLACK RAINom čiji je svesni rip-off već i sa nekim manje bitnim buddy cop filmovima ere. S druge strane, film jeste ipak na kraju krajeva bliže konvencionalnom filmskom ugođaju nego što bi iko očekivao od ove zvezde. 

Megahy nije uspeo da uradi sa Wilsonom ono što je Martin Campbell uradio sa Jackie Chanom u FOREIGNERu ali jeste uspeo da pomeri stvari.

* * / * * * *

RESCUED BY RUBY

Katt Shea je jedna od ključnih figura straight to VHS filma radnih devedesetih, sa ozbiljnim grinderskim opusom, između ostalog i na POISON IVY sa Drew Barrymore koji je u svoje važio za jednu najrentiranijih kaseta u Americi, ali bogami i kod nas. Stigla je ona i do mejnstrim TV filma, pa i do bioskopa, ali je ipak ostala ozbiljna grindmother američog filma.

RESCUED BY RUBY jer Netflixov film namenjen celoj porodici, sa simpatičnim likovima koji se bavi još šarmantnijim kučićima i potpuno je nespojiv sa onim po čemu znamo Katt Sheau.

Grant Gustin koji je na CW igrao FLASHa igra simpatičnog policajca kome je životni san da uđe u K-9 jedinicu. Kaylah Zander koju znamo iz raznih stvari, među kojima je i Netflixova serija RECRUIT igra njegovu suprugu. Sa njima je ravnopravan i pas mešanac koji igra naslovnu Ruby u priči o tome kako je glavni junak sa neadekvatnim psom uspeo ne samo da postane K-9 nego i da 2018. osvoje nagradu za psa tragača godine.

Naravno, jasno je da ovo nije MUZZLE. U izvesnom smislu, ne znam koliko je ovo film za ljude koji nemaju pse, ali svakako da može biti prijemčiviji onima koji preferiraju maloekranski sadržaj koji bi zli jezici nazvali "limunadom".

Glumci i Katt Shea zaslužuju pohvale što celu ovu priču uspevaju da održe ipak koliko-toliko zanimljivom i da je neprestano vode napred iako je odmah jasno kuda će se u njoj stići.

Ovo je jedan od onih filmova televizijskog kalibra koji uspevaju da dodatno zašećere i istinitu priču, ali na kraju, glumci su simpatični, režija je efikasna i znalačka, i rezultat je nešto što je svakako više proizvod nego filmsko stvaralaštvo ali umešno izveden.

* * / * * * *

ШЕСТОИ ПОСТ

ШЕСТОИ ПОСТ  Sarikbola Utepbergenova je film zasnovan na istinitoj priči o jednom od najvećih i najkrvavijih bekstava iz zatvora u istoriji Kazahstana i bivšeg SSSRa.

Okosnicu priče čini odnos mladog pripadnika nacionalne garde kome je prvo nameštenje čuvanje zatvora i njegovog druga iz detinjstva koji se tu zatekao kao zatvorenik i polako potpao po radikalizujući uticaj jedne od bandi. Uprkos vapajima drugu čuvaru da mu pomogne, ovaj ostaje hladan na njih i rešenje nalazi u bekstvu. Međutim, kada se bekstvo pretvori u krvoproliće, prijateljstvo ponovo zaigra ulogu.

Ovaj film je izmontiran iz kazahstanske televizijske serije, međutim, reč je o kompaktnoj celini od sat i po koja veoma dobro uspeva da dočara atmosferu zatvora, dilema koje se postavljaju pred ljude u njemu i to izvodi na jedan efikasan i mišićav način.

Nema ovde dovoljno karakterizacije da bi prijateljstvo dva glavna junaka zaista zaigralo kao temeljna komponenta i ono ovde više ima strukturalnu funkciju, da bi nam nekako ukazalo sa kojim junacima "jašemo". Međutim, ključ je efikasnost, energija, uzbudljivo prikazan surovi muški svet zatvora u kom se ljudske potrebe svode na minimum, i "namazhane" u kojima se tokom molitvi kuju raznorazni planovi.

Utepbergenovljev film je vešto izveden, konzistentno sastavljen iz obimnijeg materijala što se ne bi ni primetilo da ne znam da postoji i serija i jedan zaokružen rad, u kom istinita priča nikada ne postaje prepreka suspenseu ali isto tako ne biva ni kompromitovana eskapizmom.

* * * / * * * *

КЕЛИНКА ТОЖЕ ЧЕЛОВЕК

КЕЛИНКА ТОЖЕ ЧЕЛОВЕК Askara Uzabaeva je simpatična body swap komedija o snaji i svekrvi koje se ne razumeju i onda se uz pomoć čarobnog čajnika koji snaja kupi zamene i to se ispostavi kao blagotvoran događaj koji im oboma pomogne da reše neke svoje i porodične probleme i bolje se razumeju.

Film je postigao uspeh pa je dobio i nastavak. U svakom slučaju ovo nije neki naročito potentan film za internacionalni crossover, no svakako jeste znak veoma ozbiljne pažnje uložene u lokalni reprertoarski film koji zbiljna bez problema može da nađe mesto na malom ekranu na bilo kojoj svetskoj televiziji ili strimeru.

Film je režiran s punom koncentracijom, pored glumačke igre i dijaloga koji su naravno osnov izraza, nije zanemarena vizuelnost kao u mnogim komedijama širom sveta. Ovaj film je znak pre svega veoma temeljnog pristupa repertoarskom filmu unutar kazahstanske kinematografije gde su uložena velika sredstva ali su izgrađena i očekivanja.

* * * / * * * *

Районы

Районы Akana Satajeva je nešto što bi možda pre gledanja serije Слово пацана bolje doživeo ali nažalost nisam ga gledao na vreme, kada je izašao 2016. godine.

Iz ove vizure, Akan Satajev je snimio jedan nižerazredni pokušaj scorseseovske hronike uspona uličnih bandi i Alma Ati krajem SSSRa. On se ne bavi krimićem u klasičnom smislu, i ovo nije gangsterski film, uprkos temi. U osnovi ovo je ipak melodrama o završnoj fazi odrastanja u teškom istorijskom trenutku a to je ipak previše višeslojna tema za ovako površan prikaz.

Uverljivo mi je da ovaj film možda u Kazahstanu, ili na prostoru SSSRa ima određeni kultni status ali sem rane uloge Danijara Alšinova, nema nekog razloga da ga istorija pamti.

* * / * * * *

Больше чем кино

Больше чем кино Askara Bisambina je veoma simpatična kazaška romantična komedija o mladom reditelju koji želi da snima žanrovske filmove ali jedini posao koji uspeva da dobije je snimanje dečjeg serijala za učenje jezika. Postepeno on otkriva da ekipu te niskobudžetne serije čine entuzijasti i od njih pravi ekipu koja će snimiti zombi film, tokom noći, kada se na setovima serija ništa ne dešava.

Bisambinov rukopis je pitak, estetizacija je blago glossy, glumci su šarmantni, Danijar Alšinov je uostalom zvezda vrhunskog formata i ovo je veoma solidno upakovan repertoarski film, koji nikada ne prodre u duboku suštinu filmmakinga ali unutar svog žanra tačno zna šta želi da postigne i to sprovodi u delo.

* * * / * * * *

Жаным, ты не поверишь

Жаным, ты не поверишь Jernara Nurgalijeva je u suštini Sveti Gral srpske tranzicione kinematografije, backwoods crnohumorna akciona komedija sa elementima horora, snimljena sa malo novca i puno domišljatosti, kao nešto što bi u saradnji onomad (kad su sarađivali) radili Sam Raimi i Braća Coen.

Sličnosti projektnih zadataka kazahstanske i srpske kinematografije su zapanjujuće i može se reći da se baš u Kazahstanu mogu naći odgovori na pitanja koja sebi postavljaju naši autori.

Razlika je naravno u tome što Kazasi donose nešto svoje, lokalno i veoma osobeno, uz odeđeni know how koji im može pružiti veliki brat - ruska kinematografija. U tom smislu, film koji je snimio Nurgalijev je kao i najbolji kazaški filmovi - naizgled sirov jer se to očekuje od njih koliko i ornamentalnost, ali zapravo i žanrovski i zanatski vrlo osmišljen.

U prvim scenama smeštenim u gradu, Nurgalijev pokazuje da mu bilo kakav glossy prikaz urbanog života u žanru komedije nije nimalo stran, ali kada film ode u neku vukojebinu gde su junaci pošli na pecanje, stvari nas vode do glavnog gradiva koje je naravno i omogućilo da ovaj film bude veoma uspešan izvozni proizvod i prođe značajan deo turnira Četiri skakaonice među žanrovskim festivalima.

Kada film ode van grada posle par minuta urbane ekspozicije, city slickersi upadaju u nevolje sa bizarnom bandom kamatara iz provincije, i obe grupe zajedno isprovociraju reakciju lokalnog zloduha, misterioznog nemilosrdnog Stranca koji je prosto iritiran raznim dešavanjima.

Tempo je intenzivan, humor je prljav, naizgled previše raznolik, ali kako stvari odmiču tako vidimo kako je svaki element bio neophodan da bi se izgradila ukupna slika. U filmu koji deluje nekontrolisano u pojedinim deonicama, Nurgalijev zapravo nameće vrlo ozbiljan autoritet i usmerenje.

Ovo je žanr koji ima svoje limite, i pola ocene više dajem ovom filmu baš zato što je neverovatno uspešno ispunio svoj zadatak, dakle zbog konteksta.

* * * 1/2 / * * * *

VEZANI

VEZANI Aleksandra Teokarevića je prvi scenario koji je pobedio na novouspostavljenom konkursu Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, i dobio je priliku da bude proizveden u produkciji Apollona.

Manje su bitni detalji da je snimanje filma počelo nešto pre objavljivanja rezultata konkursa, suština je u tome da je sa ovim filmom krenulo ozvaničenje postepene privatizacije ovog festivala nimalo zanemarljive tradicije.

Shodno tome, VEZANI su imali i tu čast da otvore 49. izdanje festivala.

Ako imamo u vidu da je šest od devet filmova u konkurenciji ove godine nastalo u Apollonovoj produkciji, u uslovima limitirane produkcije, a bogami i estetike, VEZANI svakako zaslužuju ovaj prestižni slot.

Film kreće pomalo drugačije od nekih Apollona. Od samog početka ne nudi lažnu nadu da će biti naročito dobar film. Pokazuje znake zanimljivih ideja ali skoro svaku realizuje manje ili više kretenski. Međutim, u nekom trenutku počinje da stvara osećaj snažne prijatnosti, koju je isprva teško objasniti ali onda shvatamo da je ona proistekla iz toga što se pretvori u jedan klasično loš srpski film, kakvih odavno zapravo nema jer su takvi filmovi ponestali u našoj produkciji.

Kada govorimo o lošem filmu osamdesetih, mnogi pogrešno smatraju da je on zaostavština Darka Bajića. Međutim, to je zabluda, on posle odlične serije SIVI DOM nije snimio filmove koje je iko zapamtio, izuzev CRNOG BOMBARDERA koji je važio za "beogradski film za ljude van Beograda". Ta fizionomija lošeg srpskog, beogradskog, filma tog doba je zapravo vezana za opus Dragana Kresoje, inače vrlo sposobnog pomoćnika režije koji je ambiciozno krenuo da se bavi režijom ali prosto nije imao dovoljno ukusa i stila da ostavi iza sebe vredna dela, usput trošeći podosta jakog materijala.

VEZANI su u tom smislu jak throwback na Dragana Kresoju. U njemu ima tog nečeg što je potentno, ima čak i nekih stvari u kojima se prevazilaze klišei ili plasiraju ubedljivo, ali onda imamo ispade totalne šmirologije.

Recimo, glavni lik antagoniste, kriminalca odigrao je Jakov Jevtović sa izuzetnom energijom i svežinom. Na papiru ovo je put u potpunu propast, ali u izvedbi Jakov Jevtović iuspeva da napravi jednog jako zanimljivog negativca sa jakim traumatskim jezgrom.

Ali onda imamo lik ocvale kurve koju igra Vesna Paštrović gde je od kostima, do onoga što se izgovara, to zaista jedna neverovatno nemaštovita gotovo parodija na lik prostitutke iz starog jugoslovenskog filma, gde u izvesnoj meri čak loš dizajn zagušuje glumu.

Zatim, protagonista, naš heroj, mladi harmonikaš koji se zaljubi u pevačicu primoranu da peva u javnoj kući, i njegov život sa konzervativnom majkom, deluje takođe kao loše shvaćen heartland horor američke produkcije, i scene u domaćinstvu između Stojana Đorđevića i Danice Ristovski su kao iz nekog drugog filma.

Isti glumac u ostatku filma inače dosta solidno uspeva da iznese svoju funkciju unutar klišetiziranog zapleta o naizgled nesposobnom momku, potpunom životnom autsajderu koji uspeva da postane heroj i spase damu u nevolji.

Miloš Radunović ne uspeva sasvim da proda samu okolnost trafikinga jer recimo uopšte ne možemo da shvatimo šta postiže time što zadržava pasoš srpske žene u Srbiji, i kako je na taj način sprečava da pobegne. Prosto, mogla bi da ode u najbližu policijsku stanicu i kaže da joj je neko uzeo pasoš, ili da ga je izgubila, ili da ga ni ne prijavi jer joj za normalno funkcionisanje pasoš nije ni potreban.

U tom pogledu, okolnosti da je glavna junakinja zatočena tako nekim rutinskim delovanjem filmskog trgovca ljudima deluje dosta moronski i nepromišljeno, ali unutar celokupne dijegeze tranzicionog kresojizma gotovo da možemo prihvatiti i takav nonsens.

Radunovićeva tehničko-stilska realizacija filma, ako imamo u vidu skromnu produkciju generalno stoji solidno. Međutim, ambijent javne kuće je neubedljiv krajnje, kostimi prostitutki su prenaglašeni, no ima zanimljivih rešenja u podeli, recimo pozorišni poslednik i sudski veštak Spasoje Ž. Milovanović ima zanimljivu epizodu kao jedan od henchmena glavnog kriminalca.

U pojedinim detaljima, Radunović postiže zanimljiv efekat sirovosti. Isto tako, Cecine pesme u kafanskim aranžmanima, imaju svoju pomalo prenaglašenu ali ipak promišljenu ulogu u celokupnoj atmosferi ali i u naraciji, pa to ipak zaslužuje pohvale.

Šteta je što zanimljiv motiv trgovine ljudima u miljeu narodne muzike i "radnih pevačica" nije kreativnije i ubedljivije obrađen. No, taj milje u kom se desi zabranjena ljubav harmonikaša i pevačice sa margine ima u sebi jak organski potencijal u odnosu na našu filmsku ali i popularnu kulturu.

S jedne strane, VEZANI su dosta problematičan film. Međutim, ako ste proveli 36 sati gledajući neprekidno Superstar 3, možeta da ukapirate odakle ovaj film dolazi. U tom smislu, može se reći da ovde Apollon radi istu stvar koju rade i američki strimeri a to je pravljenje filmova koji su nekada išli u bioskope ali su se danas preselili na mali ekran.

U tom smislu, VEZANI su film koji ima svoj potencijal, i ima publiku koja će mu se obradovati bilo da ga gleda smrtno ozbiljno ili sa jakom dozom ironije.

* * 1/2 / * * * *

ОБУЧЕНИЕ АДЕМОКИ

ОБУЧЕНИЕ АДЕМОКИ Adilkana Jeržanova je wesandersonovsko izdanje ovog reditelja, takođe pogledano bez prevoda, mada mogu reći da sam ovde začuđujuće dobro uspeo da ispratim dijalog.

U tom pogledu, moram reći da apsolutno nisam ciljna grupa za ovaj film, pošto on ovde odlazi na sve moguće načine u smerovima koji su mi daleki. 

Ipak, ne može se ovom filmu, u okvirima te mešavine određenih sofisticiranih ambicija ali i usiljene idejne i izvedbene naivnosti, osporiti određeni domet. Gde se on nalazi u nekom okviru tih meni dalekih kriterijuma, ipak nisam merodavan da odredim. No, preživeo sam ovaj film dosta lagano ako imamo sve u vidu.

MOND

Kurdwin Ayub režirala je film MOND u produkciji Ulricha Seidla.

Reč je o zanimljivom evropskom art house derivatu o MMA takmičarki koji počinje da radi kao instruktorka borilačkih veština i dobija bogatu ponudu da trenira ćerke jednog bogataša u Jordanu.

Kada ode tamo, zatiče jednu dosta striktnu sredinu, vidi da devojke žive pod stalnim nadzorom naoružanog obezebđenja i komfor u kom uživa i novac koji dobija više nisu dovoljni te odlučuje da im pomogne.

MOND nije TAKEN i više ostaje kao susret dve različite ženstvenosti, jedna sa Zapada gde se žena bavi par excellence muškim sportom i živi praktično "muški" život u punoj samostalnosti i jedna iz Arabije gde su žene zadržane u represivnim uslovima i unutar onoga što se smatra "ženskim zadacima" koliko god da su bogate.

U tom smislu, ono što je novo jeste prosto milje u kom se sve zbiva.

Iračanka po rođenju, Kurdwin Ayub sve realizuje u jasnom maniru savremenog evropskog filma ovog tipa u vrlo efikasnih sat i po trajanja.

* * * / * * * *

STAND YOUR GROUND

Već dugo se spremam da napravim jednu lepu retrospektivu svensksploitationa.

Fansu Njie je mladi naslednik ovog plemenitog talasa, i da, kao i slavni prethodnici, i on dozu stila koju tipični internacionalni hackovi nemaju. Da li je Fansu Njie novi Arne Mattsson ostaje da vidimo.

No, STAND  YOUR GROUND je film u kom glavnu ulogu igra finsko-norveški bodibilder Daniel Stisen, negativca igra Peter Stormare, film se dešava u Americi, i to u Heartlandu, ali sniman je u Britaniji.

Daniel Stisen izgleda baš onako kako treba da izgleda glumac koji igra američkog ratnog veterana koji neće da proda imanje na kom živi sa svojom trudnom suprugom i onda dođu siledžije, ubiju je, on izađe iz zatvora i kreće u totalnu osvetu, svakako preveliku za malu sredinu u kojoj se sve ovo dešava.

Međutim, Stisen je nešto skromnijeg glumačkog dara od onoga što je neophodno, međutim, on je jedan od onih ljudi iz Arniejeve ili još starije Weissmullerove škole gde je glumčevo telo u suštini sam film. U tom smislu, on je slab glumac ali je filmičan.

Stormare je glumački u fazi samoupravljanja, ali recimo iz Erica Robertsa, Njie izvlači jednu začuđujuće decentnu rolu koja postaje cheesy taman kad treba manje-više koliko je neophodno.

Najjači aspekt filma je akcija, i tu Njie sa britanskim kaskaderima radi sasvim solidan posao. Akcija i po kvalitetu i po broju učesnika čak i nadilazi neke tipične produkcije ove vrste.

Mirne scene su zanimljivo postavljene u pogledu atmosfere ali scenario i glumci prosto nekada ne mogu da pruže od nekog DTV standarda.

Uprkos tome što STAND YOUR GROUND od početka do kraja, odnosno od glave do pete jeste zapravo DTV i to poprilično sa dna kace, Fansu Njie ga itekako unapređuje u izvedbi.

Otud ostaje nada da će Njieove sposobnosti biti i nadalje prepoznate i možda prenete u neke još izazovnije okolnosti. Premda, izazov svedene forme filma opsada nije mali i on ga sasvim dostojanstveno rešava.

* * / * * * *

CONTROL ROOM

Luiso Berdejo režirao je film CONTROL ROOM, jedan niskobudžetni i krajnje neinspirisani rip-off space siege filma u kom do te mere nema ničega da bi bilo zaista licemerno nazvati ga bednim rip-offom ALIENSa jer film čak ne uspeva da dosegne ni tu etiketu, pa da time bude pljunut i zalepljen.

Žao mi je kada vidim savremeni španski film u kom ima nekih članova ekipe koji nešto znaju, ali čak i kad ih nema, kako snimaju očajan rip-off, a nalaze se u industriji koja je u stanju da izvozi koncepte, reditelje i možda ponajbolje pravi istinske internacionalne žanrovske poduhvate (RICH FLU, prvi pada na pamet kao najskoriji primer).

Ovo je međutim baš žalosno u svakom pogledu i najbolje je potisnuti ga.

KING IVORY

U svom venecijanskom izdanju KING IVORY, John Swab je snimio ono što smo očekivali od njega, silno poboljšani B-film u svom maniru, nešto što bi se moglo definisati kao rimejk TRAFFICa, filma i serije, dakle priče o tome kako je skup likova povezan u splet dešavanja uzrokovanih narko epidemijom.

Prošlo je vreme i sad su opiodi glavna priča. Sirovina stiže jeftino iz Kine i karteli kao već specijalizovani za prepuštanje teritorije za potrebe transfera, aranžirali su opioidsku epidemiju u Americi.

Svi tradicionalni igrači su uključeni, Aryan Brotherhood, indijanska plemena, Irci kojima dobra volja nadilazi mogućnosti i naravno meksički karteli koji imaju jaku infrastrukturu preko postojećih doseljenika i ilegalaca koje uvlače.

Swab je ponovo na B-terenu, s tim što je ovde utegao filma. Nema Grilloa i drugih neznalica, James Badge Dale igra glavnu ulogu, i šta reći, ovde smo na terenu serije HIGHTOWN, igrao je ovo već sjajno ranije i sad samo to nadograđuje. To je ta priča, to je znanje, to je kvalitet.

Zatim, tu je Ben Foster u ulozi koja je mogla biti karikatura ali je ipak samosvojan lik. Ritchie Coster i Melissa Leo svemu daju boju.

Film je sirov, primitivan u izvedbi. John Swab je takav reditelj, ali ovde je uspeo da napravi priču u kojoj to funckcioniše. I, u tom pogledu, on je u Veneciji očigledno bio tu da odmeni Zahlera. On svakako nije Zahler, on nema ambiciju da digne neki B-sadržaj na nivo umetnosti. On je pre svega ex-džanki koji želi da unese svoje životno iskustvo u nekakav pulp, mada ovo nije pulp, više je društveno problemski film u formi krimića o ratu protiv droge.

Taylor Sheridan je napravio bogatstvo praveći televiziju za ljude koji bi da gledaju nešto "normalno". John Swab nešto slično radi na filmu, samo sirovije. Ipak, činjenica da je sa ovim filmom stigao do Venecije predstavlja veliko priznanje - i što je još važnije došlo je za njegov daleko najbolji film do sada.

KING IVORY je sirov, svakako je mogao biti kraći, svakako ne izbegava opšte mesto kada se nazre iza ugla, ali to je to, američki B-film, živ klan-nedoklan, sa onim pouzdanim glumcem u centru koji zna da svaki dinar mora da se zaradi.

* * * / * * * *

SEWERS OF GOLD

Francis Megahy je snimao i dokumentarne i igrane filmove, i dokumentarci su mu se kretali u smeru atraktivnih i senzacionalističkih tema a igrenjaci u smeru žanra i exploitationa, gde može sa dozom političkog, a gde ne može udarala se briga na veselje.

SEWERS OF GOLD je film koji deo literature beleži kao bioskopski a deo kao televizjski rad. Ja ću ga tretirati kao televizijski rad, iako je moguće da je glavnu eksploataciju doživeo na malom ekranu.

Reč je o vrlo atraktivnom filmu iz 1979. godine koji opisuje spektakularnu pljačku trezora banke u Nici 1976. - sličnu onoj koju obavi ekipa u Donaldsonovom BANK JOBu.

Ovog puta protagonisti su pripadnici OASa koji žele da se dokopaju novca i time finansiraju naoružavanje ekstremne desnice i korzikanski klan čiji članovi imaju određeni know how koji je neophodan za posao.

Odmah se stvaraju tenzije između vojnika, koliko god da su OAS bivši padobranci i avanturisti i kriminalaca koji su naprosto kriminalci i pripadaju jednoj drugoj vrsti adrenalina.

Megahy ima glumačku podelu prevođenu Ianom McShaneom koji je zaista senzacionalan kao OASovac i plejboj, i harizmom nosi ceo film u maniru najboljeg evropskog superstara. Dakle, on ima jak personality i govori na engleskom ali šmek mu je vrlo kontinentalni i teško je objasniti kako je to postigao.

On je opasan, volatilan, lukav i podjednako simpatičan zbog svojih vrlina i mana. To omogućuje korzikanskom klanu da neprekidno emituje vajb klasičnih kriminalaca u koje se čovek prirodno ne može pouzdati bez lažnih priča o časti.

Megahy sve režira mišićava, akcija kopanja do trezora je znojava i prašnjava, sve je koliko može vibrantno i dinamično na jedan - opet pa kontinentalni način ali i sa onom kliničkom hladnoćom koju donose britanski televizijski majstori.

SEWERS OF GOLD nema mnogo različitih cutova ali ima više različitih naslova. Živopisao sam ga pod onim pod kojim sam ga gledao.

* * * / * * * *

DANIELA FOREVER

Nacho Vigalondo je pisao i režirao film DANIELA FOREVER i to je samo po sebi da ovo ostvarenje dočekamo kao potencijalni izliv žanrovske radosti i trendsetinga.

Nažalost, Vigalondo u ovom skoro dvočasovnom filmu, koji ima krupne probleme s ritmom, za početak ne uspeva da na pravi način postavi dinamiku svoje priče i adekvatno je reducira.

Vigalondo ovde ulazi na tuđi teren, konkretno domačin mu je Michel Gondry ali priča o čoveku koji posle bolnog razlaza ulazi u eksperiment sa novim lekom koji omogućuje ljudima da imaju lucidne snove, i onda ih on pije da bi u snovima koje sam kontroliše bio sa devojkom koju voli, jeste u svom temelju bila vigalondovska jer on jeste majstor da u centar žanrovskog high concepta postavi romantičnu priču, ponekad čak i romcom.

U tom smislu, jeste ovde prisutna gondrijevtina ali Vigalondo tu nije zalutao.

Ipak, prvi problem je već u tome što on formatom slike razgraničava snove i realnost u svojoj dijegezi. To nije baš dobar znak kad reditelj mora da naglašava šta je san a šta je stvarnost jer valjda smisao filmova o snovima jeste upravo u tome da se postavi pitanje šta je šta.

Naravno, i Vigalondo će u nekom trenutku postaviti to pitanje pa će u formatu slike koja je za "realnost" biti nekih elemenata fantastike i sl. ali prosto rešenje sa formatom slike je duboko problematično i rekao bih antifilmsko.

Promene svetova su mehaničke, a odnosi među likovima nisu naročito inventivni. Situacije se ponavljaju i film bi već bio znatno bolji da. kad već ima manjak ideja traje kraće. Ovako dugo trajanje ne samo da razotkriva manjak ideja, ponavljanja, pa naravno i to da film nema naročito visok budžet (premda mu je to najmanji problem ali svakako je i u snu i u stvarnosti premalo statista).

Film bi bio bolji jer u svemu ovome ima Vigalonda, i da je kraći bio bi nepretenciozniji, a samim tim komotniji, i dinamičniji. U ovom formatu, nažalost izlazi na teren konvencionalnog i konzervativnijeg filma a tu Vigalondo ni u svojim najjačim izdanjima nije imao pretenzije jer on je gospodar high concepta ne samo u sadržaju već i u formi.

I ovde postoji high concept u priči, ali ga u izvedbi nema. Ne znam zašto se baš u svojoj ovako "šupljoj" zamisli, Vigalodno odlučio da se ne osloni na domišljate pripovedačke tehnike ali pogrešio je.

U izdanju od 90 minuta ili manje, ovaj film bi bio neuporedivo uspešniji.

* * / * * * *

THE BLACK TORMENT

THE BLACK TORMENT pisali su doajeni exploitiationa, Derek i Donald Ford, i ovu priču smeštenu u epohu iz koje znamo najpoznatije gotske romane režirao je Robert Hartford-Davis.

U okvirima nečega što je doktorirao Hammer ali se u ovo vreme toga već laćao i Corman, Hartford-Davis nema čega da se stidi.

THE BLACK TORMENT je zgodna horor misterija o sveže oženjenom aristokrati udovcu koji dolazi sa novom ženom na porodično imanje gde se navodno ukazuje on i to sa pokojnom ženom i vrši zulum nad poslugom, seljacima iz okoline i ostalim vazalima.

U tom domenu, Hartford-Davis sve radi sa punim ubeđenjem i sa dosta svežine, ovo ne deluje kao umoran i još jedan horor iz ove epohe gde neka spektralna pojava i mračna nerazrešena tajna iz prošlosti prave ršum.

Hartford-Davis ima nepogrešivo savremen senzibilitet i njegovo pripovedanje je pre svega efikasno i jasno, ne gubi tonus u epohi i konvencijama žanra, iako ih poštuje.

Ako imamo u vidu da meni generalno filmovi iz ovog gasa nisu previše bliski, utisak mi je bio bliže * * 1/2 ali pošteno govoreći, ovo je film koji zaslužuje * * * kod onih koji su ljubitelji i poznavaoci ove tradicije, što ja ipak nisam.