BLOODSUCKERS

Robert Hartford-Davis je reditelj koji je, što se mene tiče, zaslužio mesto u istoriji sa filmom BLACK GUNN u kom je dodao malo britanskog stilskog začina Blaxploitationu.

U filmu BLOODSUCKERS iz 1970. godine, Hartford-Davis pravi mnogo zanimljivije ostvarenje od onog kako je taj film danas zapamćen.

Glavni junaci su britanski istražitelji poslati u Grčku da privedu pameti mladog perspektivnog oksfordskog đaka i sina uglednog ministra koji se uhvatio s lošim društvom na ostrvu koje je u stara vremena još i Herkul potapao zbog razvrata.

Uspevaju da ga izvuku iz čudne i pomalo opasne ekipe koja lični na seks kult, ni ne sluteći da je on tamo postao vampir. Ipak, po povratku u Englesku, njegovi dobrotvori to shvataju i pokušavaju da reše problem.

Za razliku od tipičnog horor trilera o vampirima, ovaj ima izraženu klasnu dimenziju gde se vampirizam ispostavlja kao još jedan porok koji se možda može administrirati, ako od njega pati pripadnik oksfordske aristokratije.

Edward Woodward ima upečatljiv cameo kao ekspert koji poredi vampirizam sa seksualnom perverzijom i objašnjava ga iz tog ugla, a onda ako je tako, to je nešto što sebi mogu dozvoliti potomci moćnih ljudi.

Malu ulogu igra Peter Cushing, nešto značajniju Patrick Macnee, i BLOODSUCKERS ima taj šmek stabilnog vampirskog horora britanske proizvodnje na prelasku iz šezzdesetih u sedamdesete.

Hartford-Davis začinio je film sa dosta scena bez dijaloga, i čini se da je bilo i nekih produkcionih nevolja i premošćavanja uprkos kojim je uspeo da spakuje ovu celinu.

BLOODSUCKERS nije kapitalan britanski vampirski film ove epohe, ali jeste značajan dodatak tom kanonu, svakako zanimljiv ljubiteljima i poznavaocima.

* * / * * * *

WET JOB

Shaun O'Riordan je režirao televizijski bookend nastavak CALLANa pod naslovom WET JOB, u formi celovečernjeg televizijskog filma.

Teleplay potpisuje autor romana i bioskopskog filma James Mitchell i u pogledu scenarija ovo je zanimljiviji i duhovitiji predložak od onog koji je Don Sharp ekranizovao u filmu sedam godina ranije i sa njim išao u bioskope.

Pa ipak, važno je naglasiti da je Don Sharp snimio bioskopski film dok je O'Riordanu bilo dostupno samo da snimi što je u ravni britanske televizijske drame tog vremena gde se enterijeri snimaju televizijskim kamerama.

Otud je i kadriranje kao u nekoj starinskoj seriji ili televizijskoj drami, međutim, dijalozi su efektni, duhoviti, dvosmisleni, uspevaju glumci i reditelj da kroz govornu radnju proizvedu dozu tenzije, i samim tim produkciona oskudica praktično se ne oseća.

Ovo je prosto televizijska drama i to je to, uložena sredstva su jasno definisala formu i u njoj je napravljeno ono što treba.

Michell nije ni Pinter ni Hare ali je solidan pisac, pa je tako i WET JOB dobar u svojim svedenim parametrima koji su produkciono premalo za 1981. ali za ono što jeste je vrlo solidan.

WHITE BOY RICK

U filmu WHITE BOY RICK Yann Demange se uhvatio u koštac sa jakom amerikanom, i okupio je zaista izuzetnu podelu na čelu sa Matthew McConaugheyem koji igra small time hustlera na tržištu oružja za ulične bande, Richie Merritt igra njegovog sina koji postaje doušnik za policiju da mu oca ne bi uhapsili, Bel Powley ćerku koja se drogira, Bruce Dern dedu, Jonathan Majors glavnog narko dilera a Jennifer Jason Leigh i Brian Tyree Henry pandure.

Istinita je priča, kreće 1986. u Detroitu tokom epidemije kreka. I prvih deset minuta filma su nadahnuti kao WIDOWS Stevea McQueena u najboljoj deonici. Međutim, onda malo po malo, istinita priča preuzima inicijativu, tonus filma opada čak i kada odnosi u priči kreću da se zaoštravaju jer stvari ipak kreću da se razvijaju konvencionalno, da ne kažem filmski.

Na kraju, ostaje nam Demangeova koncentrisana i zanimljiva inscenacija i izvanredni glumci koji drže loptu sve vreme u vazduhu pimplujući razne tropey situacije.

WHITE BOY RICK nije mogao ići protiv umnogome vrlo specifične istinite priče koja jeste vredna pažnje i njenog razvoja koji je nažalost bolno predvidiv. S druge strane, možda je mogla malo da se više koncentriše na pojedine situacije koje su autentičnije i preko kojih u drugoj polovini prođe nešto brže nego što bi trebalo.

Pa ipak, jako je teško žaliti se protiv sasvim pristojnog true crime filma, sa izuzetnim glumcima u kome na kraju možda nismo dobili nešto na nivou njihovog najboljeg rada na nivou celine ali smo dobili njihov maksimalno angažovan nastup i jednu vrlo solidnu celinu koja je iz toga proizašla.

Demange je imao repromaterijala za više, ali nije pružio malo.

* * * / * * * *

CIKLUS

CIKLUS Jelene Stojković je etno-horor koji nažalost, slično prethodnom pokušaju te vrste, MUDBRICKu Nikole Petrovića, u drugoj polovini potone u potpunu nebulozu i salatu od preokreta i scena koje bi trebalo da proizvedu stravu a zapravo ne ostavljaju nikakav utisak.

U tom smislu, CIKLUS i MUDBRICK dele utisak koji na kraju ostavljaju ali su u postavci drugačiji filmovi.

Dok je MUDBRICK prevashodno pravljen sa ciljem da se proda u svetu, i sniman je u nekoj konvenciji gde je engleski jezik lingua franca - uprkos inspirisanoj igri Andrewa Howarda - CIKLUS je izrazito lokalan i u tom pogledu mnogo autentičniji film.

Spoj nepoznatih i poznatih glumaca, od samog početka flma stvara disbalans, i očigledna je ideja bila da okosnica budu nepoznati glumci, i samim tim manje iskusni, i samim tim manje vični, ali da u manjim ulogama budu upečatljivi poznati i dokazani glumci. 

Otud, film kreće u jednom maniru gotovo klintistvudovskom, sa junakom samotnjakom, ali problem je što njega igra glumac kog u svakoj sceni nadmaši partner sa kojim se suoči i otkine mu deo protagonizma.

Dok stigne do polovine filma, ovaj junak izgubi jako mnogo svoje svežine i snage, a tu i film iz nečega što je možda mogao biti manje ambiciozan pokušaj na tragu Mladena Đorđevića prerasta u nebulozu u kojoj se ređaju neki tobože šokantni prizori, više nije jasno šta se dešava, niti je bitno, i tako se teturamo zajedno do kraja.

Nažalost, ovo je još jedan od filmova kome je savremena tehnika koja omogućuje da se relativno lako napravi nešto što liči na nekakav film proizvela utisak kod autora, rediteljke Jelene Stojković i Marka Jovičića, da su sposobniji nego što jesu, tako da je potpuno izostao sav onaj finiji rad koji se tiče pripovedačkog zamajca, ritma itd.

Ova priča se kreće od neke tačke ka nekoj drugoj ali svakako ne uspeva da zaokruži neku zadovoljavajuću celinu, uprkos početku koji je umereno obećavao.

Priča o prokletstvu koje prati jednu porodicu od vremena devetanestovekovnih hajdučkih buna u zlatiborskim selima do danas, spada u onaj segment žanrovskog filma na čijem se oživljavanju kod nas stalno insistira. Međutim, ovo je na kraju ipak promašena prilika jer na tom putu autori ipak nisu pokazali da znaju šta je film, a poduhvatili su se nekih sredstava kojima se služe mnogo veći znalci nego što su oni.

U ovom filmu se to nije desilo, tako da još uvek čekamo obnovu onoga što je davnih dana započeo Đorđe Kadijević, i što se poslednjih godina zajedno sa njim vratilo u modu.

UNDER STJEMERNE PA HIMLEN

Kasper Gaardsoe režirao je film UNDER STJEMERNE PA HIMLEN, biografski film o danskom evrovizijskom učesniku Tommy Seebachu koji uprkos uspesima i stabilnoj porodici, nije podneo amplitudu svoje karijere i potonuo je u težak alkoholizam koji ga je na kraju koštao života.

Tommy Seebach je kao mlad, pokušao da postane zvezda kao član mladalačke beat grupe a onda je igrom slučaja, kada je već postao kompozitor slučajno iznova zapevao i plasirao se na Evroviziju.

Ubrzo je Evrovizija, odnosno danski festival Melodi na kom se biraju njihovi predstavnici postao osnovno pogonsko gorivo njegove karijere koja je mimo toga praktično bila nepostojeća, i u trenutku kada je izašao iz mode našao se egzistencijalno ugrožen u svakom pogledu.

Film nosi naziv njegove pesme sa kojom se vratio na Melodi festival iako su ga tri godine odbijali kao prestarog i prevaziđenog. Međutim, on je verovao u tu pesmu, ušao je u selekciju i otišao na Evroviziju. Bio je to hepiend u ovom filmu.

Ono što sledi je apsolutni fijasko na samoj Evroviziji, optuživanje u javnosti da je poslat potpuno besmislen kandidat i shodno tome potpuni kolaps njegove karijere, potonuće u totalni alkoholizam, raspad porodice i smrt.

Seebachova priča nije retkost, ali je nismo viđali u ovom kontekstu. Gaardsoe nažalost ipak nikada ne uspeva da učini Tommyja nekim za kog će se gledaoci vezati. Jedan od problema kada se prave filmovi o umetnicima jeste taj što gledalac - ako je umetnost originalna - jako teško može da shvati da li je ona zaista dobra.

U slučaju Seebacha, imamo postojeću muziku, ali ona prosto nije dovoljno harizmatična da nas bolje upozna za junakom koji je stvara. Gaardsoe u tom pogledu samo u sceni kada se Seebach probije sa pesmom DISCO TANGO ide na efekat stvaranja nekog kolektivnog iskustva sa publikom, i kasnije ne pokušava da stvori utisak da je Seebachova muzika bila neko veliko nadahnuće za okolinu.

Tako i nastup kad peva UNDER STJEMERNE PA HIMLEN je više malo nadmetanje u nelagodi i strahu da li će se Seebach obrukati.

Međutim, kada je muzika kojom se junak bavi tako ambivalentna, pa kad je čak i njen uspeh relativan, u smislu da on sad nije na Evrovizijama postizao bog zna šta, a kada je s druge strane junak tako ambivalentan, gledalac onda ne zna šta da misli o svemu tome.

Šta je Seebachova tragička greška? Puno ubeđenje u to da je zvezda? Manjak talenta da ostvari nešto mimo Melodi festivala? Nespremnost da se bavi nečim drugim u svetu muzike ili da naprosto radi nešto drugo?

Teško je reći. Seebach svakako nije prikazan nedostojanstveno. Čak naprotiv. Njegov problem s alkoholom je umnogome čak i umanjen u odnosu na to koliko je bio prisutan, a njegovo poštovanje prema publici se nije dovodilo u pitanje.

Ipak, ukupno uzev, na kraju svega ovoga postavlja se pitanje šta je to što nedostaje ovom filmu da oblikuje postojeći materijal u nešto zadovoljavajući.

Rekao bih da je osnovni problem u tome što priča nudi materijal za film, ali da autori ipak nisu uspeli da naprave junaka koji će nam biti dovoljno zanimljiv, i na kraju ovo postaje jedna tužna priča o osobi kojoj šou biznis nije ništa obećao ali je ona ipak dozvolila da bude sažvakana. Ali, čak i kad to tako kažem, stvara više emocije od onoga što dobijamo na ekranu.

Namerno ne bih za sve ovo okrivio glumca jer ni sam Seebach nije vrcao od harizme.

Rekao bih da je ovo film koji će svoje pravo mesto imati na malim ekranima i tu će prolaziti sigurno bolje sa publikom koja ga prati na relativnom autopilotu jer je pristojno sklopljen.

* * 1/2 / * * * *

LOLA

Andrew Legge je niz sličnih kratkometražnih filmova krunisao celovečernjim debijem LOLA u kom je iznova pokazao da je forma sadržaj a sadržaj forma.

Kombinujući izgled sirovog materijala na filmskoj traci i digitalna rešenja, spajajući found footage sa rekontekstualizovanom arhivom, snimio je domišljat film izuzetno visoke estetizacije, narativno stabilan uprkos raznim tehnikama kojima je nadoknađivao budžetska ograničenja, i sve je to rezultiralo filmom koji je upravo savršen onakav kakav jeste, i koji ne bi valjao da se skuplji, barem kad je reč o onome na ekranu.

To se može reći samo za najfinije primerke, a LOLA je upravo to.

Andrew Legge je snimio film koji se nadahnuo u znatnoj meri Guy Maddinom, ali je onda ipak u sve dodao vrlo pouzdanu narativnu konstrukciju o dve harizmatične i ekscentrične sestre koje konstruišu mašinu preko koje između dva rata uspevaju da uhvate radio signale iz budućnosti. Iz etra im stižu razni signali, i radio i televizijski, pre svih čuju za muziku i događaje budućnosti, ali kada Nemačka napadne Britaniju, počinju da dojavljuju sledeće poteze neprijatelja i time neumitno menjaju budućnost, na tom putu gubeći sve što su volele, od Davida Bowiea do same domovine.

Ovu u suštinu alternativnoistorijsku fantastiku, Legge prikazuje kroz sudbinu svojih junakinja koje izvanredno igraju Emma Appleton i Stefanie Martini, i njih dve su naravno nosioci celokupnog izraza filma isto onako kao i Leggeova maštovita narativna tehnika.

Ako imamo u vidu koliko je ovo precizno kontrolisan film u rediteljskom postupku, i koliko ga nema bez brojnih vizuelnih i montažnih intervencija, veoma je zanimljivo koliko su se ove dve glumice ne samo u pogledu izgradnje karaktera već pre svega star-wattagea nametnule kao njegov temelj.

Leggeov film je u tom pogledu zaista jedan od onih Svetih Gralova niskobudžetnog žanrovskog filma koji su jaki u konceptu, uspešni u izvedbi i energični na ekranu.

Leggeove zamisli o alternativnoj istoriji i tački u kojoj se istorija račva na onu koju poznajemo i onu koja se mogla desiti a nije, oslonjene su na neka već poznata filmska i književna dela, i u tom pogledu ono ne nudi puno toga novog, ali njegova rekombinacija poznatih motiva je sveža i zato je tako efektna.

* * * 1/2 / * * * *

CALLAN

Callan je lik kog je Edward Woodward odigrao u bioskopskom i televizijskom filmu pored televizijske serije. Nastao je po romanu i scenarija Jamesa Mitchella i u suštini reč je o bivšem kriminalcu, hobisti war gameru i kolekcionaru militarie, koji radi povremeno kao ubica za jednu vrlo tajnovitu organizaciju, čije su namere krajnje ambivalentne.

Edward Woodward je na bazi Callana izgradio čitav niche tih ambivalentnih ex-Secret Service vaninstitucionalnih operativaca što će svoj vrhunac doživeti u pet sezona serije EQUALIZER, i u izvesnom smislu on je u tom post-bondovskom prostoru na britanskoj sceni uspeo da nađe svoj prostor, a da nikada pritom ne zaigra samog Bonda.

Otud, njegovi junaci kombinuju i nešto od Fleminga i nešto od le Carrea, i stare istovremeno i jako loše i jako dobro.

CALLAN iz 1974. je film Dona Sharpa u kom on zapravo pravi nešto što je Sidney J. Furie napravio superiorno u NAKED RUNNERu ali je ironija sudbine da je Callan i kao junak i ovo kao film bilo bolje prihvaćno. Dok je NAKED RUNNER jedan kompaktan, ekscentričan, hiperestetizovan i hiperkinetički rad, CALLAN je režiran lenjo i neinventivno, sa pričom koja je jednostavna a onda silom iskomplikovana nekim idi mi-dođi mi ispoljavanjima redunantnih razmišljanja i dilema, dok na kraju jedino što ne preostane je harizma Edwarda Woodwarda i jedna dobra automobilska potera.

CALLAN se može pogledati isključivo zahvaljujući Woodwardu i generalnom vajbu vrlo filmične epohe, pa donekle i grada Londona koji izgleda ovde malo slabije nego inače.

Sve ostalo je dosta skromno i jedva da zaslužuje prelaznu ocenu.

* * / * * * *

THE SEVERED SUN

Dean Puckett je u filmu THE SEVERED SUN posla posla završio kada je za glavnu ulogu angažovao Emmu Appleton jer je dobio izuzetno harizmatičnu junakinju u samom srcu cele priče.

Opredeljenje da napravi jednu vrlo sirovu, simplifikovanu formu ruralnog, puritanskog horora u kojoj nije do kraja jasno da li su monstrumi koji se pojavljuju spektralne pojave ili su to halucinacije počinilaca zločina - ali je sasvim sigurno da i jedno i drugo proističe iz teskobe, frustracije i nepravde - rezultirala je filmom koji će nekima ostaviti utisak za * *.a nekima za * * *.

U zavisnosti od gledaoca, ceniće se uspela atmosfera ali i nedorečenost u segmentu strave. U tom pogledu, ja razumem i onaj negativniji i onaj pozitivniji domet filma, odnosno oba ta elementa sam osetio i oboma sam svedočio.

Zato, ni ne bih davao neku definitivnu ocenu na kraju svega jer je THE SEVERED SUN film koji ne stvara nikakvu fundamentalnu upitanost, ali prosto po svom formatu nije sposoban da smeta u onome u čemu je nedorečen, a uspeva da bude efektan u onome što je izgrađeno.

DONS OF DISCO

Jonathan Sutak je režirao vrlo zanimljiv dokumentarni film u kom se kroz vrlo zanimljivu i konkretnu priču o dva čoveka raspakuje istorija italo disco žanra, i njegova suština.

Glavni protagonisti su Amerikanac Tom Hooker koji je živeo kao muzičar u Italiji i postao pevačka zvezda u italo disco epohi, i Stefano Zandri, plesač i lepotan za koga je skrojen niz hitova koje je Hooker i napisao i otpevao a ovoj samo otvarao usta.

Pod pseudonimom Den Harrow i sa izgledom teen idola koji pali sve devojčice a bogami i deo dečkića, postiže veći uspeh od Hookera, i postaje glavna atrakcija izdavačke kuće, gurajući Hookerovu izvođačku, ili možda preciznije scensku karijeru u zapećak, uz punu upotrebu njegovih i autorskih i izvođačkih mogućnosti.

Krajem osamdesetih, svuda sem u Japanu, italo disco je otišao u zaborav, ali kada Tom Hooker prizna fanu na Facebooku da je on pevao pesme Dena Harrowa, kreće bizarni dvoboj između njega i Zandrija, u kojim se zalazi u duboku filozofiju popa - šta je važnije, imidž ili izvedba, odnosno da li je sama muzika osnovni deo pop muzike.

Hooker koji je mudro investirao pare zarađene u Italiji i živi u velikoj kući u Las Vegasu, usled beefa sa Zandrijem počinje da se aktivira u retro nostalgičnom circuitu kao glas koji je stajao iza imidža Dena Harrowa, usput sarađujući sa producentom sa kojim je gradio svoju Italo karijeru.

Zandri s druge strane, nema bogatstvo jer je svoje milione izgubio zbog poreskih prekršaja, u međuvremenu je dodatno erodirao kao učesnik realityja i sada nastupa na nostalgia circuitu s dna kace.

Uprkos tome što su talenat i bogatstvo na strani Hookera, ubrzo kreće dvoboj između njih dvojice koji polarizuje fanove, i preispituje tu specifičnu zaostavštinu italo disco kulture jer je u njoj naravno bilo bitno da izvođač bude seks simbol ako može, ali i da bude Amerikanac jer je ta muzika realno bila slična špageti vesternu, italijanska verzija nečega što stiže iz Amerike i prodaje se kao surogat.

U tom svetu, i Hooker i Zandri doprineli su stvaranju iluzije svaki svojim atributima (iako Hooker nije izgledao loše, i nije bio asceničan, ali nije bio profil teen idola kao Zandri)., jedan kao lepotan, drugi kao Amerikanac.

U profesionalnom rvanju postoji kayfabe, džentlmenski sporazum u tome da se glumi pred publikom i kad rvači nisu u ringu. Ovde je keyfabe prekršen, a reditelj Jonathan Sutak sa odličnom arhivom i sagovornicima nema mnogo teškoća da napravi interesantan dokumentarac.

* * * 1/2 / * * * *

SPINNING GOLD

Sin Neila Bogarta režirao je film o svom ocu i usponu Casablanca Recrodsa.

U izvesnom smislu, može se reći da je ovaj film u svom pristupu temi dosta old school mada ne i arhaičan, i da je krenuo po sistemu print the legend, što i sam Neil Bogart kaže u nekim probijanjima "četvrtog zida", ali nema sumnje da je isto tako ovo jedan nepravedno oklevetan rad.

Da li je Timothy Scott Bogart pravi čovek za ekranizaciju biografije svog oca? Svakako da je nezgodno kada je autor do te mere emotivno uložen u temu i vezan za čoveka o kome snima film. I sasvim sigurno je da u izvesnim aspektima, Timothy gazi na gas na jače nego što bi trebalo jer u film uvodi jednu lirsku mjuzikla.

Međutim, SPINNING GOLD je ipak, uprkos svemu jedan odličan film, koji miri ono najbolje što nam je donela serija VINYL u prikazu rokenrola i diskografije baš u ovoj epohi, kada Sire i Seymour Stein otkrivaju punk a Neil Bogart Casablanca definiše disko, ali isto tako ima i nešto one temeljne, fundamentalne koloritne rekonstrukcije koji su nosili stari filmovi ili televizijske produkcije. Ima tu raznih epoha, pa se i razni filmovi prepoznaju u ovom od kojih su neki fikcije koji su nudili estetizaciju epohe poput Hanksovog THAT THING YOU DO!

Dakle, SPINNING GOLD ne nudi puno toga novog ali se napaja sa zdravih izvora. Mogao je biti kraći, u nekim stvarima efikasniji, ali glumci su pre svega neverovatno harizmatični. Jeremy Jordan kao Neil Bogart je otkriće, Michelle Monaghan je možda i najjače ime u podeli - a jasno je i zašto, Lyndsy Fonseca donosi novu dimenziju svojoj karijeri ovde a Jay Pharaoh je pouzdan u ulozi Neilovog najboljeg prijatelja.

Zgode su zanimljive, glumci i muzičari koji igraju Kiss, Donnu Summer ili Isley Brothers zarobljavaju suštinu njihove harizme i dinamike. Stoga, činjenica da film nije tačan u pogledu rekosntrukcije samih događaja, pa na neki način i u hronologiji, uopšte ne smeta, jer funkcioniše kao laž koja govori istinu.

Dve godine pre ovog filma Luhrmann je snimio ELVISa, i to je bio veliki bioskopski hit i generalno uspeh, ali sa enormnim budžetom i ambicijom. Ima jedna scena u kojoj Neil Bogart, u periodu kad se zvao Neil Scott i želeo da bude pevač izlazi na crtu kod lokalnog radio DJa Elvisu i pošto je lokalna stanica, pobedi ga.

U duelu sa Luhrmannovim ELVISom, može se reći da SPINNING GOLD primenjuje ponešto sličnih zahvata, ali da naravno to nisu uporedivi filmovi, s tim što ovaj manji nema čega da se stidi.

Ono što je ključno jeste da je Timothy Scott Bogart snimio pre svega film dostojan svog oca, šta god kritika implicirala. Snimio je film o njemu, koji je istovremeno i produkt, odnosno želi da zabavi gledaoce, napravljen je za razliku od njegovih ploča ekonomično, ali vrlo snalažljivo, uspeo je da obuhvati greatest hits njegovih pustolovina ali da isto tako i prodre u suštinu. 

Naime, Neil Bogart je nekoliko puta u životu menjao ime u pokušaju da se probije u različitim profesijama i time je spoznao moć iluzije i sna koji pokreću ljude. Onda je to počeo da im nudi kroz muziku radeći sa izvođačima koji nastupaju maskirani, kao Kiss, ili imaju neku potpuno drugačiju životnu priču od one koju je on osmislio, kao Donna Summer.

Tako da, ovaj film ima suštinu, ima formu, i ima dozu zdrave neurednosti koja je krasila čoveka o kome govori.

U tehničkom pogledu, film je solidno izvedem sa ponekim efektom koji je mogao biti rešen bolje, ali ni sa čim što izlazi van okvira simpatične i ipak kontrolisane greške.

SPINNING GOLD je priča o čoveku koji je uvek rizikovao mnogo a ponekad dobijao sve. Bogartov sin je ovde svakako rizikovao dosta i svoj ulog je povratio.

Njegov otac ima dostojan film.

* * * / * * * *

DIABLO

Činjenica je da se ja radujem svakoj novoj saradnji Ernesta Diaz Espinoze i Marka Zarora više nego što su oni do sada zaslužili. Nažalost, od svih neo-Grindhouse timova koje su izgradili žanrovski festivali, oni su najmanje pružili, a nije da nisu pokušavali.

Meni je naravno najviše žao što Marko Zaror nije uspeo da se nametne kao globalna akciona zvezda ali očigledno da se strateški bio usmerio na projekte koje radi Ernesto Diaz Espinoza kao ključni showcase i to je bilo pogrešno.

Konačno, u filmu DIABLO, Ernesto Diaz Espinoza režira rutinski vehicle Scotta Adkinsa, u kom Zaror igra ekscentričnog negativca koji ima gvozdenu ruku i ćelav je, umesto kakav je ovaj glumac inače, pa bi to trebalo da bude zanimljivo.

Elem, u ovom filmu sada ono što Ernesto Diaz Espinoza donosi kao neku inovaciju deluje dosta kao neko izigravanje žanrovske dvorske lude i tu neke prave svežine i nekog pravog sadržaja zapravo nema.

U svakom slučaju, DIABLO vredi videti zbog zanimljivo osmišljene i uzbudljive završnice u napuštenoj fabrici, na pokretnoj traci. Sve ostalo je uglavnom ispod proseka Adkinsovih ozbiljnijih produkcija.

* 1/2 / * * * *

IGRIŠČA NE DAMO

Klemena Dvornika sam video kao perspektivnog slovenačkog reditelja u vreme filma KRUHA IN IGER, i posle toga je njegova karijera pošla nekim putem bezličnog profesionalizma da bi iznenada prošle godine imao film u Lokarnu, dobio za to nešto i u Sarajevu, i generalno izbio na neku ravan gde pre nije bio.

Nažalost, film sa kojim je to postigao IGRIŠČA NE DAMO je vrlo specifičan slučaj, nekakav film namenjen recimo celoj porodici, ili deci i omladini, istovremeno message movie, pojednostavljen do tačke uvredljivosti, sveden preko svake mere, i ekstremno banalan.

U nekom od onih ponižavajućih pitcheva kojima reditelj pimpuje svoj film, Dvornik kaže da ga je snimio sad kad je postao reditelj inspirisan svojom decom, i teško je poverovati u to pošto je ovo jedan od onih dečjih filmova koji se kao dešavaju u sadašnjosti ali su pritom potpuno izmešteni u neku opštu epohu, i uprkos tome što on pokušava da iskoristi mobilni telefon kao neki detalj u filmu, sve ovo deluje potpuno deplasirano na svakom nivou.

Čak i sa jedva osamdeset minuta trajanja, ovaj film sam jedva izdržao.

Neke inače blamantne stvari proistekle iz koprodukcije kao što su male role Tihomira Stanića i Enesa Bešlagića, ovde su uprkos svojoj užasnoj suštini i formi nastupile kao jedan od retkih znakova života, kada film iskorači iz svoje mučne sterilnosti u totalni regionalni talog.

* 1/2 / * * * *

THE SHROUDS

Ako imamo u vidu sistematski sunovrat karijere Davida Cronenberga koji od CRASHa nema nijedan važan film, a sva je prilika od SPIDERa nijedan ni pristojan, onda je bitno imati u vidu da je ulazak u najgoru fazu bio praćen možda i ponajboljim kritikama njegovog rada.

Od HISTORY OF VIOLENCE pa nadalje, Cronenberg je zapravo bio podržavan u svojoj eroziji ali onda mu je u nekom momentu izmaknuto tlo pod nogama i filmovi su krenuli da se ulupavaju, i tada on kreće da koketira sa povratkom na svoj old school pristup, koji je imao vrlo solidno manifestaciju u romanu CONSUMED..

THE SHROUDS je u tom smislu old school Cronenberg gde on sada unosi ličnu traumu smrti supruge i pokušava da od toga napravi cronenbergianu. Naravno, ima li šta lepše od autora kome je zaista stalo da kopa po ličnoj traumi kako bi stvorio delo?

Verovatno, ne. Osim kada to kopanje po traumi neko vrši da bi nas zabavio i iskoristio je kao premisu za svoj pokušaj da snimi svoj film iz vremena kad te traume nije bilo.

Sama premisa je bizarna. Imamo glavnog junaka koji svojim mušterijama omogućuje da gledaju snimke visokoosetljive kamere koja prati dešavanja sa njihovim pokojnim bližnjima. Ima li to smisla? Možda, ali na top listi bizarnih Cronenbergovih premisa ova se nalazi pri vrhu najmanje zamislivih. Čini mi se da je Cronenberg ovde kanalisao svoju pomisao na to šta se zbiva sa telom pokojnika i digao to na nivo premise. No, ko sam ja da sudim da li ovako nešto možda nekome i može imati smisla.

Elem, glavni junak je to smislio i u njegovoj mašti njegova žena još nije mrtva. Ona mu se ukazuje, dok se uporedo sa tim, razvija i nekakva intriga sa samim nadzorom na groblju u koju su možda umešani eko-teroriristi, ruski ili kineski obaveštajci.

Nažalost, ako premisa jeste kronenbergovska i to je nesporno, jer je na kraju krajeva skopčana sa njegovom traumom, triler i zavera koju pokušava da konstruiše nažalost je subkronenbergovska. Ceo taj triler zaplet je deklarativan, i nije sporno što samo postoji u glavama junaka i vrlo malo ili nimalo u radnji, ali prosto ne uspeva da nas ubedi da je ikome od njih barem i subjektivno stvaran.

Čini se da je film primarno pao zapravo na tome što Cronenberg nije uspeo da izvede ono što je njegovo ključno majstorstvo a to je racionalna razrada iracionalne premise.

Ovde se doduše ne nadovezuje jedna iracionalnost na drugu, ovde se nadovezuje iracionalnost na koješta, i to sve rezultira filmom koji je opterećen bukvalno beskrajnim dijalozima koji čak nisu nevažni za ono što ovaj film pretenduje da bude (mada, do kraja ni FSB ni GRU ne bi mogli da otkriju šta je to tačno) ali ih je prosto toliko da ispituju granice gledaočeve percepcije.

U više navrata sam vraćao film unazad u očajničkim pokušajima da uhvatim priključak, a gubio sam ga isključivo u tim dijaloškim maratonima koji ubijaju ritam.

Film dobro izgleda, bolje od prethodnog. Vincent Cassel je dobar kao Cronenbergov alter ego i on zbilja jeste sada i dizajniran da izgleda kao njegov dvojnik i svi ostali glumci su požrtvovani, međutim, krajnji rezultat ne valja mahom zato jer Cronenberg nije snimio ono što treba.

Kako rekoh ranije, nije do kraja jasno šta je krajnji cilj, ali sva je prilika da je želeo da se vrati u svoje najbriljantnije dane, pre svega VIDEODROMEa, ali za to je ipak potrebno savladati nekoliko zadataka među kojima cronenbergovska imaginacija nije jedini. Drugi je sama konstrukcija i žanrovska okosnica.

Ovde te okosnice nema, a film ne vapi za njom samo zbog toga što ja imam neku svoju viziju Cronenbergovog filma, nego zato što nam on bukvalno u usta likova stavi ono što bi trebalo da gledamo i što bi trebalo da se dešava.

Otud, ovo je film koji svakako, i bez ikakve sumnje, tematski spada u Cronenbergov opus, pa čak bih rekao i u kanon u pogledu namere, ali po egzekuciji neće biti usamljen u galeriji njegovih slabih pokušaja.

* * / * * * *

TAPIJA

Apollon ponovo jaše, i svoj drugi ciklus započinje jednim od svojih najbolje zamišljenih i svakako bolje izvedenih filmova.

Posle iznenadnog i veoma velikog uspeha debitantskog filma INDIGO KRISTAL, mladi Luka Mihailović snimio je niskobudžetni psihološki triler TAPIJA za Apollon, i zaslužuje sve pohvale jer se pokazao kao reditelj koji želi da režira, ne časi časa, ne želi da se iscrpljuje u nekim administrativno-malograđanskim igarijama konkursa, razvoja projekata i sl.

U svom drugom izlasku na teren Luka Mihailović pokazao je da ima dara da napravi jednostavan, propulzivan B-film, koji smešten u seoski milje, uredno koketira sa hororom, i verodostojno prikazuje moderno selo izvlačeći u njemu taj kvalitet flyover prostora ostavljenog izvan interesovanja tipičnog filma.

Mihailovićevi seljaci imaju u sebi dozu tog iskonskog vanvremenskog vajba patnje i vezanosti za zemlju, običaje i surovost života "od zemlje", ali su istovremeno u 21. veku, i nisu karikaturalni.

Doduše, svi likovi u ovom filmu jesu tipski i samo Teodora Dragičević uspeva da napravi karakter koji razbija šablone, ali u osnovi ovo je B-film i on trpi tipsku karakterizaciju, čak bih rekao da mu prija.

Film je snimila ista ekipa kao i INDIGO KRISTAL i realizovan je za dvanaest dana snimanja što jesu neki uslovi u kojima nastaju i strani filmovi ovog tipa, ali za standarde naše kinematgrafije koju ne krasi visoka efikasnost i B-veština, to je kratak period. Ako to imamo u vidu, ovo je hardverski gledano nešto što ima glavu i rep.

Priča je mogla biti izazovnija, inscenacija je mogla biti snažnija, sve je moglo biti svežije, originalnije i maštovitije. To je činjenica. Naročit problem jeste razotkrivanje osnovne misterije koja je vodila film u smeru horora koja je krajnje razočaravajuća. I tu film ponajviše pada jer mu se drugi nedostaci itekako mogu oprostiti, naročito jer Denis Murić i Andrija Kuzmanović uglavanom glumački pokrivaju mnoge nedostatke priče.

Otud, TAPIJA na kraju padne dosta naivno što umanjuje utisak samog filma, ali ne remeti prijatan B-ugođaj i pre svega velike simpatije prema naporu mladog autora koji za ovaj film zaslužuje pre svega poštovanje.

* * / * * * *

THE AMATEUR

Davnih dana sam gledao prvu ekranizaciju romana Roberta Littela THE AMATEUR i bio je to relativno tanak film. Ne mogu da se setim preciznije jer je bilo davno, pa se ne bih izjašnjavao da li je gori od nove ekranizacije, ali za novu pouzdano mogu reći da je užasna.

Rami Malek u glavnoj ulozi kompjuteraša koji shvata da je CIA umešana u neke mutne radnje istog dana kada mu teroristi ubiju ženu a onda uceni Agenciju da ga obuči kako da ih svojeručno ubije jer mu je to poseban merak, deluje kao neki bizaran, psihički bolestan čovek upadljivo neobične facijalne ekspresije, što bi bilo u redu da je ovo film o psihopati kome život konačno otvori mogućnost da eto postane ubica, bez kazne i o državnom trošku.

I to bi bilo jedno zanimljivo čitanje romana, utemeljeno u predlošku, međutim Gary Spinelli, inače Limanov saradnik, i Ken Nolan, koji inače ume da dobro upakuje priče o državnim službenicima, pišu scenario u kom je ovaj lik jedino i isključivo krajnje normalan čovek, ucveljeni udovac koji mrava ne bi zgazio, ali eto, sad mu je pao mrak na oči.

Film je vrlo često nadomak nečeg inteligentnog, tipa, afera koju je agent načeo ima veze sa napadima dronovima a on želi da ljude ubije svojeručno. To je zanimljiva opozicija ali film je nikad ne istražuje.

Kad se priča konačno nekako pokrene posle pola sata praznog hoda gde inače pouzdani britanski televizijski reditelj James Hawes postavlja stvari, neprestano nagoveštavajući da se filmu može desiti nešto dobro, tek ne dobijamo ništa.

Priča se pokreće u jednom sub-bourneovskom smeru gde glavni junak naizmenično ne može da potegne obarač, ali isto tako nema problem da maksimalno sadistički ubije nekog koristeći složenu aparaturu i konstrukciju.

Hawes je inače sjajan televizijski reditelj. Režirao je PULSE, briljantan cronenbergovski pilot za BBCBC koji je posle zaživeo kao TV film, zatim uspešne epizode serije SNOWPIERCER ili jedino što je dobro u SLOW HORSESu, a to je prva epizoda prve sezone.

Međutim, radio je TV film po danas pomalo zaboravljenom piscu špijunaca Geraldu Seymouru LINE IN THE SAND i to je bilo dosta loše.

Hawes je nažalost još jedan od onih primera kada gledamo briljantnu seriju i upitamo se kako to da ovaj velemajstor ne režira filmove, shvatimo da verovatno ima nekog razloga za to.

Nadao sam se da bi THE AMATEUR mogao biti pravi repertoar da se obeleži smrt velikog Fredericka Forsytha jer je ovo bio neki njegov fazon. Nažalost, u poređenju s ekranizacijama njegovog dela, nalazi se duboko u donjem domu.

* 1/2 / * * * *

I USED TO BE FUNNY

Ally Pankiw snimila je film I USED TO BE FUNNY u kom noseću ulogu igra američka komičarka i komediografkinja Rachel Sennott, i film ne bi bio loš da se malo prištedelo na Wokenessu.

Ovo jeste era u kojoj je Woke bio napadan, i u tom smislu I USED TO BE FUNNY jeste solidan dokument i vremenska kapsula. Ipak, kao film ne uspeva da dobije mnogo kvaliteta iz toga što štiklira svaku moguću stavku, od token lezbejskih i gej likova, preko svih mogućih anksioznosti među junacima, patologizacije uobičajenih i manje uobičajenih trauma i društvenih nesporazuma do odnosa prema vlastitom telu.

A u suštini, priča prati stand up komičarku koja shvata da je devojčica koju je bejbisitovala nestala i njenoj dilemi da se uključi u potragu jer i sama ima neka nerašćišćena posla s njenim roditeljima.

Ally Pankiw je snimila film o stand up komičarki koja u sebi krije tešku traumu, a to otvara njen film za poređenje sa ALL ABOUT NINA, i nažalost NINA je čisti brutalno, brišući patos sa njom i u pogledu smisla za humor, i karakternog izraza i psihološke komplekstnosi i tretmana traume.

Ali, dobro, ALL ABOUT NINA je ipak film koji u sebi ima generacijski talenat kao temelj, a I USED TO BE FUNNY ima samo jednu generacijsku zabludu i ipak suštinski manjak veštine da održi narativne fundamente, iako je zapravo vrlo blizu da ih isprati kako treba.

* * / * * * *

K.O.

Ako imamo u vidu da su Francuzi patentirali film u formi u kojoj ga danas poznajemo, ponekad zaista ume da iznenadi kako ne umeju da snime nešto najjednostavnije.

Antoine Blossier je reditelj čiji sam jedan film gledao ranije i moram priznati bio je to razorback horor sa domišljatim i snalažljivim prevazilaženjem malog budžeta. U svom Netflix akcijašu K.O. nažalost deluje kao da je to danas neki drugi čovek, svojevrsni žanorvski analfabeta koji je MOŽDA čak i imao neku zanimljivu svedenu stripovsku ideju, ali je u realizaciji napravio potpuni fijasko.

Ako imamo u vidu da čak i Srbi umeju da naprave pristojan MMA film, za početak je nestvarno koliko je K.O. mlak pa čak i pogrešan u tom segmentu. Kad se apsolvira trauma glavnog junaka koji je ubio protivnika u oktagonu, srećom u MMA se ne vraćamo već kreće storija o njegovoj potrazi za pravdom u ime udovice ubijenog protivnika. Na tom putu mu se pridružuje uporna policajka koja naravno popije suspenziju ali to doživi kao krunski dokaz da radi pravu stvar.

Naizgled, imamo sve sastojke za jedan garden variety zaplet koji može prerasti u prijatan B-rad.

Ako se podela u kojoj su džinovski Ciryl Gane i mala Alice Belaidi, neka stripovska zamisao, da je on ogroman a ona sitna, onda je šteta što to nije snimljeno kako treba tako da sve ovo više izgleda kao neki od onih vanity projekata patuljastih karatista poput Rona Marchinija koji je hteo da bude akcioni heroj ali je bio drastično manji od suparnika, pa je izgledao smešno.

Ovo nije problem ni Ganea ni Belaidi, ali ako je ideja bila takva, stripovska, morala se izvesti. A ako nije, onda je ovo najgrotesknija moguća podela.

U prilog tome da to možda nije bila ideja, govori igra Alice Belaidi (koju ja inače volim da vidim i nemam negativnu predrasudu) gde se ona ponaša maltene kao da igra Serpica, iako su joj dijalozi kao da ih smišlja na licu mesta za potrebe spota Beastie Boysa SABOTAGE.

Akcija je smeštena u supergeneric prostore, drugorazredno izabrane i napravljene, i sama po sebi nije naročito uzbudljivo izvedena, a i to što je izvedeno, nije baš sjajno snimljeno.

Ako imamo u vidu da je K.O. film kakav se pravi za DTV, njegov izlazak na Netflix je prava premija iz prostog razloga što filmove za Netflix prave ljudi koji bi umeli da prave i bioskop. U pogledu estetike, strimeri jesu razvili svoju, i ona je malo drugačija od bioskopske ali nju sledi.

Ovo nije to, nije ta vrsta ozbiljnog striminga. Ovo je drugorazredni DTV, koji je na Netflix stigao naprosto zato jer je namenjen francuskom tržištu koje nema klasičan DTV.

* 1/2 / * * * *

COLD COPY

Roxine Helberg je francuska rediteljka (doduše školovana u Americi) koja je pre Coralie Fargeat odlučila da snimi verhoevenovski film u Americi i tako debituje. Za razliku od Coralie opredelila se za formu indie trilera ali sa jednom bezmalo sapunskom pričom koje se SHOWGIRLS ne bi postideo.

U stilskom pogledu, Helberg se razlikuje od Fargeat utoliko što nema vizuelnog ekscesa oslonjenog na underground i B-film, ali je veoma slična u tome da voli da zakiva svoje poente kroz jak dijalog i kroz upečatljivu estetizaciju.

U spoju sa glavnom ulogom Bel Powley koja ovde ima onu funkciju koju je imala Margaret Qualley u SUBSTANCE, i izvodi je sa drugačijom ali podjednakom karakternom ubedljivošću, ovo je izvrstan primer filma koji uspeva da preskoči nekonzistentnosti likova, pa čak i da na neki način pruži jouissance gledaocima u tupljim razvojima priče.

COLD COPY je jedan od onih američkih filmova kojima evropski reditelji donose posebnu dimenziju cinizma u same likove, i uspevaju da nam omoguće da u tome uživamo.

Sledeći film koji je Roxine Helberg snimila pozvao je na direktnija poređenja sa Coralie Fargeat ali o tome nekom drugom prilikom.

* * * / * * * *

THE ACCOUNTANT 2

Kao hardkor fan filma THE ACCOUNTANT kome teško nalazim manu i kao lojalista Gavina O'Connora, jednog od retkih preostalih reditelja u savremenom Holivudu sa izraženim Y-hromozomom i u postupku, i u ciljnoj grupi, veoma me je ražalostilo ono što sam zatekao u nastavku ovog filma sa kojim je što se mene tiče O'Connor onomad doktorirao.

Čini se da Ben Affleck ali i sam O'Connor nisu razumeli snagu vlastitiog filma gde je to bila priča smeštena u povišenu realnost umiruće vrste, srednjebudžetnog akcijaša a u stvari kompaktna verzija reboota Batmana.

Dok su izvesni comicbookish elementi očuvani u ovom nastavku koji stiže skoro devet godina kasnije, ili barem osam i po, ali izvedeni na način koji izazva "susramlje" (primer: kako je snimljen štab autistične dece koja vrše inkluziju kroz štabnu podršku glavnom junaku) za razliku od prvog izdanja, mnoge stvari su potpuno drugačije.

Prvo, prošli put je podela bila bez greške, jaka na svim mestima. Ovde se neki ponovljeni glumci veoma loše snalaze. Recimo, Cynthia Addai-Robinson koja je u prvom filmu imala svoje mesto, ovde ima proširenu ulogu kojoj nije dorasla jer u međuvremenu prosto nije dovoljno napredovala od televizijske Amande Waller iz ARROWa do žene koja treba da nosi film od 60 miliona.

Zatim, u filmu začuđujuće nema akcije, čak do tačke da se sam Gavin O'Connor ismeva tome. U par situacija nam akcioni prizor daje u elipsi, dakle, ne vidimo samu akciju već samo njenu posledicu ili samo završni deo. Otud, za razliku od prvog filma koji ima barem tri izvanredna akciona set-piecea ovaj nema nijedan izvanredan a ukupno ih ima dva.

Film je skaredno montiran. U jednom momentu sam pomislio da gledam neki workprint u kom je montažer uradio samo assemblage snimljenog materijala i koji reditelj tek treba da krene da delje, da mu daje ritam, da izbacuje neuspele stvari i da pokaže kako ima ukusa. A to je Gavin O'Connor umeo.

Ovde ima nekih nestvarno montiranih scena, nekih beskrajnih dijaloga koji imaju nadrealne minutaže. Recimo, ima scena u kojoj Affleck i Bernthal nešto bezveze i nevažno za priču razgovaraju ŠEST MINUTA. Šest minuta na filmu je nenormalno mnogo. Onda ide rez na scenu u salunu, gde pričaju još dva minuta, što u nekom dvoplanu što sa nekim neveštim pokrivanjem naroda koji se veseli. Onda se Affleck uključi nekom narodnom kolu da bi izbila kavga i onda ide rez, elipsa, poražena dva učesnika tuče naglavačke izbačena iz saluna.

Dakle, to su neverovatne stvari koje razotkrivaju čudna i lenja i rediteljska rešenja. Međutim, većina filmova izgleda ovako bezveze kad je nemontirana i uveren sam da je ovaj mogao biti izguran do nivoa pristojnog, možda čak i solidnog, samo da je izmontiran.

Ovako je predug, konfuzan u tim trajanjima, u pričama o stvarima koje nemaju veze ili možda i imaju ali toliko se bistre da gledalac ne može da se fokusira, malo je akcije. I prosto, onda ni Affleck ni Bernthal nisu oblikovani u glumačkom smislu do kraja u montaži kroz izbacivanje onoga što nije dobro.

Ovaj film su napravili znalci. Dakle, uz ekipu sa prvog filma tu je još i Matt Damon kao producent. Bilo je primedaba da je Damonov film INSTIGATORS koji je režirao Doug Liman bio previše sveden, previše stripped down, i to možda jeste tačno i možda fale neki ukrasi, ali THE ACCOUNTANT 2 je suprotnost toga i nažalost pokazuje da je na filmu redukcija uvek bolja od hipertrofije. 

Kako je pokojni Billy Wilder govorio, u životu ništa nije prekratko sem penisa i života samog. Ovaj film međutim nije samo predug, on je prosto nemontiran i kao takav nije dorastao ne samo prvom delu koji je izuzetan već i većini neke ozbiljno realizovane konkurencije.

* 1/2 / * * * *

TURN ME ON

Andrea Bourassa je postigla nezaslužen uspeh sa scenarijem za high concept SF dramediju IF YOU WERE THE LAST, a Michael Tyburski je režirao njen sledeći film tog profila TURN ME ON.

Kao neko ko jede isti hleb, mogu reći da oba filma imaju iste adute i probleme. Imaju odlične glumce, TURN ME ON ima Bel Powley veoma nadahnutu da se potrudi ali sa svojim high conceptom ne odlazi nikuda.

Naime, ovde imamo klasičnu postavku ljudi iz bliske budućnosti koji piju "vitamine" neophodne za opstanak, koji su zapravo sedativi kojim ih vlast drži u miru i onda kad to prestanu da uzimaju, otkrivaju svoja osećanja i sl.

I ovde se desi upravo to. Jedan par prestane da pije a onda u to inicira i neke svoje prijatelje i po prvi put se suoče sa svojim osećanjima. I onda ne bude ništa.

Da se razumemo, meni taj čehovljevski ishod gde se ne desi nikakav krupan zaokret, ni melodramski ni generalno, to što ne izbije revolucija i sl. nimalo nije problem. Jer smo takve narative već gledali od BRAVE NEW WORLDa naovamo.

Ipak, ovde kao da su likovi prestali sa sedativima a autori nisu. Kada konačno otkriju svoje emocije, potrebe, nemire, strahove i sl. ne desi se ništa bitno jer - logično - to su stvari koje nikada ranije nisu susreli i zanimljivo je da vidimo kako su emotivno osakaćeni, ali prosto toliko se ništa ne desi da na kraju imam utisak da nema povoda za film.

Možda je problem što to Ništa nije dovoljno istaknuto, što nas žanrovska pismenost vuče ka nekoj kulminaciji koju ovde ne treba tražiti, ali ako je to poetika onda se to ne radi ovako.

U ostatku ovog napora, imamo dobre uloge, počev od Bel Powley, film je spor i nema mnogo dešavanja ali nije dosadan, nikada nije manje nego umereno interesantan, no na kraju svega ipak je ovo u potpunosti promašena prilika.

* * /  * * * *

WILDLING

WILDLING Fritza Boehma je brižljivo estetizovani horor o devojčici koja odrasta uz oca koji je drži izolovanu u podrumu jer napolju luta čudovište koje jede decu.

Kada policija pronađe zatočenu devojčicu, ispostavlja se da čovek koji je ju je čuvao nije njen otac i da je ona zapravo čudovište. Što nije neko veliko iznenađenje za ljude koji inače češće gledaju horor.

Međutim, Bel Powley u glavnoj ulozi i režija Fritza Boehma sa uspelim audiovizuelnim rešenjima, uspevaju da dignu ovaj spoj B-horora i indie filma na jedan viši nivo, i da nečemu što je korektno daju određenu klasu.

Film u svojoj ideji nosi svoje limite, ali u glavnoj glumici i egzekuciji ima taman dovoljno svežine da ih prevaziđe i da se nametne kao interpretacija nečega dobro poznatog što ipak treba videti.

* * * / * * * * 

THUMPER

Oni koji su gledali filmove Lorda i Millera na temu 21 JUMP STREET ne znaju da je ta serija, kada sam ja bio klinac, tretirana kao nešto zapravo ozbiljno, i da su to bile prave kriminalističke priče smeštene u milje srednje škole gde se kao tajni agenti ubacuju mladoliki policajci.

Naravno, sve se to može tretirati i kao campy premisa i estetika kraja osamdesetih i početka devedesetih nije baš savršeno starila, ali da sećam se tog vremena i tog odnosa prema toj seriji.

THUMPER Jasona Rossa se bavi zapravo tom premisom kao nečim "ozbiljnim" i prikazuje mladoliku policajku koja se ubacuje u krug maturanata srednje škole u malom gradu suočenom sa epidemijom overdoziranja i pokušava da otkrije ko je lokalni kuvar metha.

Uporedo sa hormonima koji rade, i neizbežnom dimenzijom romantičnih i erotskih nagoveštaja kojom ona rukovodi situacijom sa momčadijom u koju se ubacuje, Jason Ross paralelno otvara ambis njenog privatnog života, zjapeću prazninu u kojoj su ostali njen bivši muž i mali sin koji je više ne prepoznaje i počinje da maćehu zove "mama".

Jason Ross dakle ima nekoliko različitih slojeva priče ovde i zanimljivo je kako zapravo taj policijski aspekt, iako je ovaj film u osnovi zapravo triler, ne razrađuje u klasičnom smislu. Priča počinje kao ubacivanje detektivke u malu sredinu gde se ona pravi da je obična devojka i kao obična devojka do kraja ona i završi tu priču.

Policija je prisutna ali nikada kao konjica koja će se pojaviti i rešiti stvar.

Zanimljiva je isto tako i inverzija gde imamo majku koja napušta porodicu zbog policijskog posla, što inače obično rade policajci/očevi. 

THUMPER nikada ne prelazi granicu onoga što Jason Ross sa svojom ekipom ume da savlada, i sve vreme ostaje jedan "mali" indie krimić u suštini. Ovo nije film formata Kusaminog DESTROYERa ili pretenzije RUSHa Lili Fini Zanuck. Međutim, sve što radi, radi veoma stabilno i dobro. U tom smislu ne čudi da ga je kao izvršni producent potpisao Cary Fukunaga, autor koji je kapitalno doprineo krimiću, ali na sasvim drugi način od ovoga.

* * * / * * * *

DIPLOMATIC COURIER

Ekranizacija romana Petera Cheyneya napisanog 1945. godine, apdejtovana je za potrebe filma iz 1952. i scenarista Casey Robinson je ovu storiju o sukobu dve grupe špijuna na ruševinama posleratne Evrope smestio u hladnoratovski Trst. Samim tim je film DIPLOMATIC COURIER koji potpisuje Henry Hathaway postao zanimljiviji za nas jer je Trst tog vremena centar jugoslovenske obaveštajne aktivnosti, koja se u ovom filmu pominje ali se ne tematizuje.

Kao predstavnik naše strane, tu je Karl Malden u ulozi američkog oficira koji se pojavljuje kao anđeo čuvar američkom špijunu kod igra Tyrone Power kad god ovaj upadne u nevolje sledeći fatalnu ženu u ovom kriminalističkom zapletu.

Film je snimljen toliko davno da se u njemu nepotpisani pojavljuju Lee Marvin i Charles Bronson, ali deluje mi da je i u svoje vreme već bio derivativan u odnosu na superiorna dela koja su na ovu temu ostvarili Alfred Hitchcock i Billy Wilder.

Naprosto, misterija sa rasporedom sovjetskog napada na Jugoslaviju, nikada ne odlazi dalje i od suštinskog ali i od formalnog McGuffina. Kao što pokretač radnje nije bitan sam po sebi, Hathawayu izmiče i ono što bi trebalo da bude. I napetost i intriga i psihološka igra ovde deluju unapred dogovoreno i kao da iza svega treba da se nekako dođe do onoga zbog čega ovaj film postoji - i da su ga režirali Argento ili De Palma, to bi bile vizuelne bravure, dakle ima takvih postupaka - ali na kraju ispostavlja se da ničega nema.

Otud, moj doživljaj ovog filma u izvesnom smislu odstupa od kritičke recepcije od izlaska do danas koja je prema njemu mnogo blagonaklonnija.

On je nama važan zbog doticanja naše istorijske pozicije i njenog promišljanja u američkom filmu ali rekao bih da ni po čemu drugom nije.

* * 1/2 / * * * *

SHADOW FORCE

Jedan već snimljen film deli Joe Carnahana od verovatne poslednje velike meč lopte u karijeri a to je film RIP u kom glavne uloge igraju Ben Affleck i Matt Damon, okruženi superzanimljivom ekipom glumaca.

Teško je objasniti kako je on uopšte uspeo da se dokopa tog projekta, moj wild guess je da ga je Gavin O'Connor, Affleckov čovek od poverenja ali i višegodišnji saradnik, preporučio.

U pripremi za taj film, sigurno su Affleck i Damon mogli pogledati film SHADOW FORCE koji je Carnahan režirao i dugo čekao da ga pusti u bioskope. I sigurno da ga na osnovu tog filma nisu mogli angažovati.

SHADOW FORCE je licemerno napasti iz ugla TRUE LIES/MR AND MRS SMITH rip-offa jer sam ja čovek kome je FAMILY PLAN bio fenomenalan. Dakle, itekako u rezervoaru te superpotrošene postavke ima goriva. Ali, SHADOW FORCE prosto ni približno nije onoliko maštovit i svež da bi mogao da se okoristi ovako raubovanom premisom.

Štaviše, SHADOW FORCE je slabiji čak i u odnosu na grozan nedavni vehicle Jamie Foxxa i Cameron Diaz BACK IN ACTION u režiji inače eratičnog Setha Gordona koji ipak zbog minulog rada zaslužuje pažnju.

Za početak, Omar Sy u glavnoj ulozi ima ozbiljan problem sa engleskim jezikom. Pokušaji ubacivanja dijaloga na francuskom za njega deluju iznuđeno i na neki drugi način besmisleno. Ali, u vreme AI korekcije govora glumca i sl. ovo je prosto bizarno naprezanje.

Kerry Washington kao njegova partnerka, ne nudi gotovo ništa kao lik, iako nema sumnje da ima potencijala. No, rezultata nema. On je upečatljiv na loš način, ali ipak je upečatljiv, njen lik je tu ali kao da se nije pojavio.

Mark Strong kao negativac ovakve uloge već igra "u snu", što bi se kolokvijalno reklo, pa je tako i sa ovom. Liman u MR AND MRS SMITH imao je rešenje bez negativaca, prosto nije ih prikazao, i film je na taj način prodisao, ovde ih ima, i ne smetaju koliko bi mogli, samo zato jer su protagonisti užasni.

Ali, sve to realno nisu bitne stavke jer je akcija bar dobra. Mislim, tu Carnahan ne promašuje, zar ne?

Ovog puta, ne. Promašuje. Ovde prvo akcije ima jako malo, a to što ima je veoma generic, nemaštovito, bez one alfa energije koju Carnahan donosi čak i kad se ponaša kao slon u staklarskoj radnji.

SHADOW FORCE nije slučajno toliko dugo čekao na premijeru, i ako mu se išta može reći u korist - to je da izgleda kao veoma loš bioskopski film, a ne kao DTV, ili barem kao ambiciozan DTV koji je izrazito neuspeo u realizaciji.

Ne znam tačno kako se do ove propasti došlo, ako imamo u vidu da ovde nema apsolutno nijednog elementa koji bi mogao privući bilo kog od ovih kreativaca - osim ako Joe Carnahan kao ko-scenarista ovoga nema prosto slučaj zaljubljenosti u svoj slab i minoran skript a nadam se da nije to.

Kako su se ovi ljudi skupili da baš ovo rade, ostaje misterija. Nije ovo strano Omaru Syu koji je snimio nekoliko notornih francuskih buddy cop copywooda, ali ovo nije francuski blokbaster. Kerry Washington svoju karijeru isto ne usmerava na ovaj put. Joe Carnahan bi svakako morao bolje.

No, šta je bilo-bilo je. Desilo se. Nadamo se poboljšanju.

* 1/2 / * * * *

THE BURIAL OF KOJO

THE BURIAL OF KOJO je debitantski celovečernji film sa kojim je Blitz Bazawule krenuo iz Gane put svoje američke karijere.

O ovom fllmu nemam šta mnogo da kažem, trudim se da ispratim afrički art house ali ga ne poznajem dovoljno da bih sve ovo mogao da pozicioniram i da do kraja razumem.

Čitao sam odličan Bazawuleov roman THE SCENT OF BURNT FLOWERS i on je bio u svojoj suštini jedna staromodna pustolovna romansa sa lokalnim uplivom magijskog realizma jer u Africi magija naprosto predstavlja svakodnevicu ali je strukturalno to bio roman koji jeste bio literaran ali jeste nesumnjivo služio i kao IP iz koga treba da izraste film ili serija, i kao takav je kasnije i kupljen.

U tom romanu sam se inicijalno upoznao sa ovim autorom i pre svega shvatio koliko on vešto vlada klasičnim narativnim strukturama. Otud, ovaj film sa svojom vrlo arty strukturom predstavlja njega u nekom drugom svetlu, meni priznajem manje prijemčivom, do tačke da o tome čak ni ne mogu da zauzmem stav, sem da konstatujem da je ovo ambiciozan i visokoestetizovan film realizovan relativno skromnim ali ne i zanemarljivim sredstvima.

A LOT OF NOTHING

Mo McRae se upustio u nešto zanimljivo i pomalo rizično u filmu A LOT OF NOTHING praveći priču o bračnom pru iz afroameričke više srednje klase koji jednog napornog i frustrirajućeg dana, spletom okolnosti kidnapuje komšiju policajca koji je upucao dečaka pre neki dan.

Supruga ubeđena da treba da ispuni neku svoju ljudsku emancipatorsku misiju, i muž koji je je nesposoban da se odupre njenim hirovima otimaju policajca i potom upadaju u neprilike jer im uto stižu u goste muževljevi brat i žena.

Mo McRae pravi film u kom se odvija nekoliko različitih stvari. Prvo on pravi jednu visokoestetizovanu celinu i pokušava da od svake scene koje može napravi set-piece što je hvale vredno i često uspeva. Zatim se bavi jednom radikalizacijom urbane anksioznosti crne visoke srednje klase koja sada već ima kapital ravan belcima ali se i dalje bori sa svojim identitetom i pozicijom u odnosu na belu većinu koja je sada dominantna na jedan drugi način. Konačno bavi se pitanjem klase gde crnci koji su klasno iznad komšije belca ipak misle da mogu da sprovedu određeni vid terora nad njim ali onda shvate da ih rasa ipak ne čini dovoljno klasno nadmoćnim. Konačno, kritikuje akcenat na pitanje rase kao sveprisutno i previše korišćeno u društvenim tokovima.

Mo McRae se u tom smislu itekako razlikuje od autora koji su se poslednjih desetak godina dohvatali rasnog pitanja u američkom filmu, naročito žanrovskom jer problematizuje razne elemente.

Nažalost, u scenariju koji praktično ima jedinstvo mesta, vremena i radnje, ulazi u neke teatralne odnose koji su se možda mogli izbeći i na kraju sama okosnica na koju nadograđuje svoj angažman i značenja ipak ne uspeva da bude dovoljno dobra.

To je šteta jer glumačka podela je raspoložena da se iznese i sa tekstom i sa McRaeovim vizuelnim zahtevima.

U svakom slučaju, ovo je film u kom ima šta da se vidi i tumači i siguran sam da ga oni koji poslednjih godina pratili Jordana Peelea recimo obavezno treba da ga pogledaju.

* * 1/2 / * * * *

IZOLACIJA

IZOLACIJA Marka Backovića je rediteljski debi našeg uspešnog scenariste po scenariju koji je napisao u saradnji sa producentom (ali sve češće i piscem) Markom Jocićem.

Rezultati sa blagajni iz jednog istorijski nepovoljnog trenutka za naš narod pa samim tim i naše bioskope pokazali su da su Jocić i Backović posle filma TAKSI BLUZ i dalje jak repertoarski adut kao i da je Miloš Biković, sam za sebe, dovoljno velika zvezda da izvuče jedan zakučast film do solidnog rezultata.

Sam film se može podeliti na dva dela, od kojih je prvi kao neki kriptični američki indie horor u kome gledamo neke visokoestetizovane scene u kojima se ne dešava ništa bitno ali su nam pitke i prijemčive jer su nekako neinvazivne i ređaju se u jednom prijatnom ritmu, da bi onda počelo nešto da se dešava što sugeriše stravu, da bismo odna shvatili da glavni junak nije usamljeni biolog na planini već učesnik rijalitija koji je te činjenice svestan.

Film podeljen tako na dva dela, može da se posmatra kao jedna deonica u kojoj nas autori navode na pogrešan zaključak šta gledamo, i druge deonica u kojoj gledamo ono što film jeste.

Nažalost, kao i junak samog filma, postajemo zbunjeni onim što se ispostavi da "jeste". Jer na kraju, koliko god raznih primedaba možemo da imamo na prvi deo filma gde je to jedan relativno uneventful atmosferični backwoods chiller, to je mnogo uspelije nego kad na kraju postane kritika rijalitija, naprosto zato što je rijaliti mnogo veća strava od one koju prikazuje ovaj film.

Rijaliti šou je već bitna tema naše kinematografije, a tek će biti. Pokojni Debeli je snimio film PATULJCI S NASLOVNIH STRANA o tome, i nije uspeo da obuhvati ceo problem a ovde čak i igra reditelja rijalitija u svesnom omažu samome sebi, ne samo kao reditelju PATULJAKA već i protagoisti estradizacije dramske umetnosti kod nas.

Veoma je dragoceno da je rijaliti postao bitan deo naše kinematografije naročito u žanru horora, i tek će biti. Međutim, još čekamo na VIDEODROME pa i na SUBSTANCE.

Problem ovog filma je u tome što se on kreće jednom sferom zloupotrebe ljudi i nekih primalnih emocija radi postizanja gledanosti i zarađivanja novca. A mi imamo jednu kontra situaciju u društvu. Kod nas ne uživa narod u maltretiranju nekih ljudi koji nisu privilegovani već narod biva maltretiran i kontrolisan od grupe marginalaca koji su prosto preuzeli kontrolu nad stvarima.

U tom smislu, IZOLACIJA ne otvara samo pitanje da li se slažu i koliko su skladna ova dva segmenta filma (i odmah da kažem, taj prelaz je toliko jednostavan da mi je baš u tome što nema nekog objašnjavanja ta datost bila prodata bez problema, premda mi je bilo jasno da od tog trenutka kreče manje zanimljiv film) već pre svegaf da li je društvena kritika dovoljno ubitačna i da li razotkriva stravu.

I tu je odgovor nažalost, ne.

Međutim, kada se horor suoči sa stvarnošću i stravom realnog socijalnog problema, nije baš lako obuhvatiti ga iz prve.

Otud, IZOLACIJA je pokušaj koji je kod mene probudio simpatije, i uprkos tome što mi mnogo šta oko njega nije skroz jasno.

Recimo glumačka koncepcija Miloša Bikovića mi je bila zanimljiva jer u njoj ima nešto neobično što se logički može reverse engineerovati ali mi žanrovski predznak te igre ostaje pomalo nejasan. To je čest problem filmova koji imaju preokret (iako ovde to tehnički baš i nije preokret već integralni deo premise) a to je koliko glumac pokazuje svest o tome šta se zbiva u odnosu na ono što znaju gledaoci. To su neke stvari koje uzimamo zdravo za gotovo kad gledamo strane filmove ali ne znači da je to lako uraditi.

Ono što raduje svakako jeste kompaktnost filma, sa 80 minuta trajanja apsolutno shvata svoj format i kapacitete svoje zamisli, i za to zaslužuje posebne pohvale.

* * / * * * *

YAKUZA PRINCESS

U sklopu industrijske špijunaže pogledao sam YAKUZA PRINCESS Vicentea Amorima u kom je ekranizovao strip svog scenariste Danila Beyrutha, inače strip autora.

Nisam čitao strip SHIRO po kom je nastao ovaj film ali bilo bi mi interesantno da ga savladam ako bude bilo prilike.

Imali smo brazilski upliv u yakuza film u više navrata, najpoznatije kod Takashi Miikea, a ovde imamo brazilski film koji pravi jednu internacionalnu yakuza akcionu extravaganzu i to radi na jedan dostojan način.

Dvadesetak godina ranije se desio masakr u Osaki u kući moćnog čoveka. Njegova kćer danas živi u Sao Paolu u najvećoj zajednici Japanaca van Japana. Kada uticajni Yakuza sazna gde je ona, u njen život ulaze ubice klana iz Osake, belac ronin sa amnezijom i njen enigmatični zaštitnik.

Stilski kameleon Vicente Amorim ovde uspeva da u Sao Paolu napravi jedan vibrantan noćni neonski svet u kome se evocira atmosfera kako noćnog Tokija tako i noćnog Hong Konga iz filmova Wong Kar Waija, premda naravno sa ovim autorom dešavanja nemaju veze. Međutim, iako se i ranije bavio pitanje japanske zajednice u prošlosti, ovde u sadašnjosti uspeva da je mnogo bolje rekonstruiše i stvori jedan zanimljiv ambijent koji se nalazi u okvirima gledalačkih žanrovskih očekivanja.

Ronin belac sa amnezijom kog igra Jonathan Rhys Meyers je stripovski detalj dat u prilog globalnom plasmanu filma, Masumi u glavnoj ulozi je senznacionalna, a svi zajedno su okruženi iskusnim japanskim njuškama koje znamo iz savremenog japanskog filma.

Akcija je vrlo solidna. Ništa spektakularno ali ono što jeste urađeno napravljeno je sa sigurnošću i što je još važnije sa dozom japanskog nihilizma. U tom pogledu, Amorim se zaista pokazao kao neko ko je savladao gradivo i napravio je ono što treba.

YAKUZA PRINCESS je brazilski film u kom direktor Gustavo Hadba ume da simulira Christophera Doylea kada zatreba ali i da isprati akcione prizore i njihovu visceralnost i geografiju, i dobacuje do nečega što je punokrvni globalni žanrovski proizvod. 

Otud ne treba da vas prevari relativno skromna recepcija kod kritike. Ovo je film koji zaslužuje pažnju ljubitelja i poznavalaca.

* * * / * * * * 

CORACOES SUJOS

U sklopu industrijske špijunaže pogledao sam film CORACOES SUJOS Vicentea Amorima, film za koji je gotovo neverovatno da je ispao tako loše.

Film govori o brazilskoj koloniji Japanaca, koja je inače izuzetno velika i koja je i dovela do vrlo prisnih odnosa dva naroda. Elem, u Drugom svetskom ratu, Brazil je bio najznačajnija južnoamerička država koja se uključila na strani Saveznika, slala trupe itd.

Japanci su u Brazilu već živeli izolovano u svojoj zajednici, a tokom rata za raziku od SAD gde su bili internirani, ta izolacija se samo pojačala i javili su se razni pritisci na zajednicu.

Kada se rat završio, ova izolovana zajednica je delom odbila da poveruje da je Japan kapitulirao i da se Car predstavio kao čovek tako da je unutar nje krenula da se stvara podela na rodoljube i izdajnike, a pomalo da radi i katana prema onima koji su priznavali poraz.

Imati film o ljudima koji ne znaju ili ne priznaju ili ne prihvataju da je rat gotov i kreću da tradicionalnim mačevima ubijaju svoje neistomišljenike, kako god da ga snimiš ne može biti loš.

Vicente Amorim je u tome uspeo.

Događaju su trajali godinu-dve posle rata i nažalost iz nekog razloga ovaj film izgleda kao da je snimljen u to vreme. Kadriranje je kruto, montaža je povremeno nenamerno smešna u svojoj naivnosti. Kolor koji vuče na neku sepiju izgleda kao neki flešbek u jugoslovenskom muzičkom spotu.

Priča je nejasna, spora i nažalost dosadna, a kad se dođe do onoga što smo mislili da je tema, tada gledaocima već odavno nije ni do čega.

Teško je ipak ne pogledati ovaj film, naprosto tema je ekskluzivna ali razočarao me je baš duboko.

* 1/2 / * * * *

MOTORRAD

U sklopu industrijske špijunaže pogledao sam film MOTORRAD Vicentea Amorima, spoj motorciklističkog road rage suspensera i horora.

Naravno, kada imate film o grupi mladih ljudi na kros-motorima u brazilskoj pustari koje progoni grupa maskiranih psihopata na dvotočkašima, naravno da se mora ukalkulisati doza brutalnosti i samim tim strave. Međutim, Amorim odlazi korak dalje i sve vreme stvara jednu zlokobnu i začudnu atmosferu sa očigledno namerom da svemu tome doda nešto više od uobičajenih pretnji koje nose saobračajne traume, lanci, čelik i benzin.

U tome, Amorim uspeva, s tim što nema dovoljno zanimljive likove, da bi film zaista ostvario svoj puni emotivni impact. Čini mi se, doduše, da Amorim donekle želi da priđe stvarima hladnije i klinički i da je ta začudnost deo toga.

U svakom slučaju, uprkos tome što meni ti neki drugi slojevi nisu "proradili", lokacije su dobre, aktivnosti negativaca su neprijatne i zadatak je u suštini ipak obavljen.

* * 1/2 / * * * *

THE HELSINKI EFFECT

THE HELSINKI EFFECT  Arthura Francka ima odličnu temu i vrhunsku arhivu i zato mu se oprostiti prilično bajata, usiljeno vickasta i naivno rusofobna (pod krinkom opšteg otpora prema čvrstoj ruci) naracija reditelja koji nažalost samo uspeva da ispuni tu obaveznu figuru savremenog autorskog dokumentarca, da nas povrh objektivno neverovatno zanimljive teme eto malo i autor ličnim angažmanom mora inicirati.

Valjda u pokušaju da se diferenciraju od televizijskih emisija koje se na informativan i utemeljen način kroz zanimljivu formu koja drži pažnju bave uzbudljivim temama, autori tih dokumentarnih filmova sa umetničkim pretenzijama su razvili mnoge poštapalice kojima zapravo beže od onoga što je standard dokumentarne produkcije. Ponekad slažu neke kadrove čisto radi galerijskog efekta, nekad pokušavaju da spoje nespojivo, prave neke nebuloze bežeći od slagalice sa činjenicama, nekad fikcionalizuju, a nekad pokušavaju da nam pokažu kako je eto nešto imalo dodira sa njima lično.

Ovde imamo čoveka koji je Finac i koji je bio dete na samo dva kilometra vazduđnom linijom od mesta gde se odigrao čuveni Helsinški samit iz koga su proistekle Helsinški sporazumi koji su umnogome služili da spreče da se desi ovo što se desili sa Kosovom ili Ukrajinom, ali isto tako i da pomognu da se raspadne Varšavski pakt.

Elem, eto, zainteresovao se dečko za nešto što je bilo na dva kilometra dalje od mesta gde se on kasnije rodio, tako da ima malo gluposti u naraciji, ima malo nepotrebnih slika iz detinjstbva, ali ono što je krtina to su Kissinger, Brežnjev, razni bećari, i taj materijal je prosto živ klan-nedoklan, i uprkos tome što ovog momka zanimaju outtakeovi i sve moguće budalaštine, i to je relevantno jer, hteo on to da prizna ili ne, kvalitetna i bogata arhiva i zanimljiv događaj su prosto jači od autorskog naboja nekog nadraženog dokumentariste novog kova.

I zato je THE HELSINKI EFFECT nešto što prosto mora da se vidi ako vas zanima tema. Ipak, ne mogu savremeni reditelji biti toliki moroni,koliko su ljudi kojima se ovde bave bili veliki bećari.

* * 1/2 / * * * *

THE DEVIL TO PAY

Ruckus i Lane Skye su u vreme pandemije imali uspeh sa neo-grindhouse filmom BECKY koji je bio svojevrsni fenomen jer je doveo do revitalizacije Drive In bioskopa. Međutim, sam po sebi, BECKY nije bio neki naročit film, i na kraju možda mu je i ključni gimmick bio to što Kevin James, kog znamo iz porodičnih komedija, igra negativca u jednoj mračnoj parafrazi HOME ALONE.

Međutim, u svom rediteljskom filmu THE DEVIL TO PAY koji kao i svaki pravi Grindhouse ima i drugi naslov RECKONING, Ruckus i Lena prave istinsku rekonstrukciju Grindhouse filma onakvog kakav je on bio. Tarantino je celu tu Grindhouse estetiku i pojam oživeo i njegov DEATH PROOF u izvesnom smislu jeste rekonstruisao neke aspekte te estetike više nego drugi.

Ipak, u suštini, THE DEVIL TO PAY nudi jednu punu rekonstrukciju Grindhouse filma čija se suština u znatnoj meri naprosto izgubila u raznim formama visoke estetizacije koje je otpočeo i sam Tarantino.

THE DEVIL TO PAY je možda svestan a možda čak i nije, u kojoj meri je rekonstruisao suštinu Grindhousea. Ja bih rekao da ipak jeste, i da Ruckus i Lena nisu nesvesni svog poduhvata, ali u krajnjoj liniji nije ni bitno jer svest o postupku ne umanjuje vrednost dela.

Dakle, THE DEVIL TO PAY jeste film snimaljen u pasivnom kraju, o pasivnom kraju, uz pomoć štapa i kanapa, dovitljivosti itd. Da li je on zaista sniman u skromnim uslovima, zbilja ne znam, ali ako nije, hvale je vredan taj utisak da jeste. I upravo u tom punom utisku da ovo jeste veoma jeftin film, ali produkciono i rediteljski domišljat, leži prvi suštinski podvig - naime forma i sadržaj su usklađeni. Grindhouse snimljen za velike pare ili sa prevelikom veštinom je kič.

U glavnoj ulozi je superharizmatična zvezda, vrlo često crnačka. I ovde tu ulogu igra Danielle Deadwyler, veoma potentna karakterna glumica koja uporedo gradi veoma zanimljivu karijeru u žanrovskom filmu i od nje očekujem veliki doprinos na oba fronta. Ona je glumački temelj ovog filma, njegova karakterna i emocionalna okosnica. Svi oko nje su vrlo solidni, rekao bih i odlični, od samog izbora tih njuški do igre, ali ona je zvezda koja čini film. I to je takođe taj "povratak čoveku" da ne kažem "zvezdi" koji je okosnica Grindhousea, odnosno epohe kada je dovoljno bilo imati "jednog od braće Carradine" da se snimi film.

Danielle Deadwyler pritom u ovo nije zalutala, ona je među producentima i teško mi je da poverujem da ona nije bila svesna šta snima.

Priča o ženi koja sa detetom ostaje sama na vanvremenskom prostoru Apalačija, i koja mora da otplati dug svog nestalog, i najverovatnije mrtvog muža, operišući u pustoši i na kraju pribegavajući osveti i sili kojoj nije vična, krajnje je rudimentarna ali je i obogaćena nekim vintage ukrasima kao što je lokalni paganski kult koji je našao mesto za sebe na tom prostoru van reda i zakona.

To su neke stvari koje su se jedino sretale sa takvim ubeđenjem u filmu sedamdesetih, na nekim ničijim zemljama gde su se ukrštali exploitation, mansonizam, nixonizam i liberalizam i nastajale te značenjske Rubikove kocke.

U tom pogledu, THE DEVIL TO PAY je ponovo izvanredna rekonstrukcija.

Međutim, izvan cele priče o rekosntrukciji kao jednoj formi fetišizacije, ovo je pre svega jedan vrlo uspeo film, uzbudljiv i zanimljiv iznad svega zbog uloge Danielle Deadwyler koja sve povezuje u celinu, nudeći na kraju istovremeno i filmofilsko uživanje ali i jedno vrlo klasično repertoarsko. U tom smislu i ocena varira od * * * 1/2 za one kojima je bitno sve ovo o čemu sam pisao, do * * * za one kojima se gleda "samo movie":

DELIA'S GONE

DELIA'S GONE je mali kompaktan indie krimić koji je Robert Budreau napisao i snimio pod pokroviteljstvom kanadskog Telefilma i nekih praktičnih mejnstrim producenata. 

Glavnu ulogu igra Stephan James, kao mladić koji je kao dete doživeo povredu mozga i ona mu je proizvela jedno stanje slično autizmu, i slučaju kada biva optužen za ubistvo rođene sestre za koje ni sam nije siguran da li ga je počinio.

Posle odležane robije, u domu za odrasla lica posećuje ga komšija, inače brat lokalne policajke koju igra Marisa Tomei, i kaže mu da on nije ubio sestru.

Uznemiren posle te informacije, on napušta dom i vraća se kući u pokušaju da sam istraži šta se desilo i sazna istinu. Međutim, nervoza umešanih je toliko velika da se to spontano pretvara u krvavu osvetu i to ne njegovom voljom.

Glumački nukleus koji čine Stephan James, Marisa Tomei, Paul Walter Hauser i Travis Fimmel, daje svemu jedan viši nivo. Kada se na to doda jednostavnost i gotovo arhetipski koncept priče Michaela Hamblina koji su Budreau razvio i režirao, imamo pobedničku kombinaciju. Krimić bez senzacionalizma, jednostavan, dobro glumljen, u kom se sve što se desi "računa" bez nekog preteranog senzacionalizma i sa junacima koji žele da razreše svoje traume, mnogo pre nego misteriju zločina.

U tom smislu, ovaj krimić ima dve osnovne ambicije, da bude psihološka studija, i da bude misterija, gde je misterija bitna ali rekao bih ipak sekundarna i gde je bitnije kako ljudi reaguju na otkrića, u odnosu na sama otkrića i njihovu prirodu. Budreau u tome uspeva.

Ambicije ovog filma nisu prevelike ali nisu ni jednostavne i u potpunosti su ispunjene.

* * * / * * * *

SHOOTING STARS

Makedonska košarka je dobila jedan američki film o svojoj istoriji.

SHOOTING STARS Chrisa Robinsona je ekranizacija autobiografske knjige o srednjoškolskim danima LeBrona Jamesa u Akronu, koju je u četiri ruke napisao sa čuvenim sportskim piscem Buzzom Bissingerom, daljim rođakom Petea Berga, koji ga je učinio besmrtnim filmom i serijom FRIDAY NIGHT LIGHTS.

SHOOTING STARS ne dobacuje do toga, mada ima sličnu emociju u pojedinim situacijama, jednim delom zato što se bavi svom četvoricom iz Fab Four ekipe iz koje će izrasti Fab Five, po uzoru na mičigenski, i nije primarno film o LeBronu.

U tom smislu, možemo sad da nabrajamo masu fundamentalnih problema filma među kojima se ističe to da je glumac koji igra LeBrona manje upečatljiv nego što bi trebalo, kao i da su mnogi klišei stavljeni u puni pogon. Isto tako, nema spora da je film prevashodno namenjen deci i da je obrni-okreni hagiografski.

Ali, kao film u funkciji robe široke potrošnje, SHOOTING STARS nudi i dosta izuzetnih dometa, pre svega Chris Robinson, veteran iz industrije spotova, pronalazi način da sve ovo jako efektno realizuje. Film je estetizovan, lepo izgleda, privlačan je za gledanje.

Nezavisno od toga što bi LeBron po svakoj logici morao više da se izdvaja, glumačka podela je vrlo solidna i sa malim brojem dokazanih asova kao što su Wood Harris, Dermot Mulroney ili Algee Smith, postiže dosta. Naturščici koji igraju klince su dobri i u funkciji su celine. Verovatno je LeBronov protagonizam namerno umanjen baš zbog toga što je cilj da se prikaže drugarstvo ekipe u kojoj je samo jedan otišao da postane GOAT.

Film je namenjen deci i omladini, omekšan je ali nije naivan i to je poseban hod po žici za koji zaslužuje pohvale. Dakle, sve je to naravno jedna bajka smeštena u povišeni realizam ali ne deluje da je išta prećutano. Naravno, "štampana je legenda" ali Robinson i scenaristi među kojima su i Juel Taylor i Tony Rettenmeir nikada ne odustaju od stvaranja utiska da je ovo i istorija.

Film je sada na strimingu i mislim da će tu imati dug život.

Ranije su velike NBA zvezde tokom karijere dobijale filmove o sebi, mahom na televiziji. Sada se to takođe dešava. LeBron ima ovaj igrenjak, Kevin Durant ima televizijski film o majci i fikcionalizovan prikaz sebe u SWAGGERu na Appleu, Yanis takođe ima film. Verovatno se negde kuva i film o Luki sa Jonah Hillom.

I sve to naravno jeste eksploatacija aktuelnosti i roba. Ali, kao i SWAGGER i SHOOTING STARS poštuje svoje konzumente i stoji kao referentan film o sportu.

Kad je reč o makedonskoj košarci, Romeom Travis, pridruženi Fab Five momak iz ekipe je kasnije postao deo njihovog nacionalnog tima i pomogao je prilikom kvalifikacija za Eurobasket 2017. kao u još jednoj pustolovini u svojoj karijeri van Amerike.

* * * / * * * *

YOUNG. WILD. FREE.

Thembi Banks snimila je svoj debitantski film YOUNG. WILD. FREE po scenariju koji je napisala zajedno sa Juelom Taylorom i Tony Rettenmeierom koji su ovaj narod zadužili svojim autorskim projektom THEY CLONED TYRONE.

Film je prikazan na Sundanceu, privukao je pažnju, ali potom je nekako u distribuciji nestao i završio je ubrzo emitovan na televiziji BET.

Reč je o filmu koji donosi još jednu izuzetnu ulogu Algee Smitha, za početak, momka koji se skromno ali dosta ubedljivo probija prema prvim ešelonima glumaca svoje generacije. Do sada se dokazao u raznim formama i žanrovima, već sam pisao o njemu i ovde je iznova odličan. Partnerka mu je takođe veoma zanimljiva Sierra Capri, od koje nema razloga da ne očekujemo puno posle ove energične uloge pune magnetizma svake vrste.

Priča je onako zanimljiva ljubavna zgoda o dvoje mladih koje nepromišljenost i strast vodi u zločin. U pogledu same radnje, ništa spektakularno novo, ali oprobano i izvedeno na vrlo vibrantan i energičan način, sa izvrsnom estetizacijom i u duhu debitantskog filma koji obećava.

Sve u ovom filmu vodilo nas je ka jednoj stabilnoj oceni od * * *, dok se u samoj završnici ne desi taj WTF obrt koji se mogao izbeći, i koji je verovatno razlog premijere na BET a ne dugog života filma na nekim jakim strimerima.

Preokret koji su pisci doneli, iskreno, nije prvi put viđen, i mnogi kritičari kažu da su ga videli iz daljine. Ja iskreno nisam, iz prostog razloga što iz daljine ne vidim ništa što bi moglo biti na taj način suicidalno po film. Preokret koji autori na kraju nameću nije logičan, i neočekivan je na nivou nekog naprasnog neprijatnog iznenađenja. Otud, ako ga je neko video unapred, taj bi verovatno trebalo da je oduševljen ovim filmom jer je uspeo da pronikne u neki dublji sloj.

U tom pogledu, zahvaljujući tom preokretu, umesto da bude jedan fini one and done debi koji pogledaš i zapamtiš ime rediteljke, ovaj film postaje nešto što moraš barem da prelistaš više puta da bi shvatio otkud to na kraju.

Teško mi je da kažem da je taj kraj meni potopio film jer je iskreno proizveo samo disocijaciju, delovao je kao neki bug koji je napao fajl i izvitoperio ga. Ali svakako ga jeste odveo put onostranog, a to mu nije bilo potrebno.

Preokret te vrste u ovom filmu nije zaslužen, i jordanpeeleovska ambicija je mnogo bolje poslužila Tayloru i Rettenmeieru u THEY CLONED TYRONE nego ovde gde je umesto otkrivanja novog sloja, postala kao ukras prilikom čijeg su se kačenja, fatalno uboli.

THE SCORE

Malachi Smyth je imao podelu koju čine Will Poulter, Naomi Ackie i Johnny Flynn ali je snimio jedan dosta arty i zatvoren krimi mjuzikl u kom je na muziku i pesmu Johnny Flynna postavio priču koja i po zamisli i po dijaloškom izrazu podseća na Harolda Pintera.

U tom smislu, THE SCORE ima dosta toga da ponudi. On nije EMILIA PEREZ svakako, ni u pogledu krimića ni u pogledu muzike i koreografije. Međutim, jeste jedna bistra pinterovska vizija sveta, transgresije i ljubavi na prvi pogled.

Flynn je autor muzike i stihova ali su Will Poulter i Naomi Ackie rekao bih čak i aktiviniji kao izvođači pesama od njega, i veoma su ekspresivni.

THE SCORE je na mnogim poljima sem muzike, dijaloga i glume mogao da ponudi više, ali u ključnim elementima je uspeo. Logično je bilo očekivati čistiji crowd pleaser od ove ekipe i žanra ali ono što smo dobili nije za odbacivanje.

* * * / * * * *

FANTASY FOOTBALL

U sklopu industrijske špijunaže pogledao sam američki televizijski film FANTASY FOOTBALL čiji su protivnici postavljali pitanje da li je reč o filmskoj priči ili o celovečernjoj reklami, međutim, osnovno pitanje koje ja postavljam je jedno drugo, još važnije.

Ovo je striming film, i ja filmove za striming tretiram kao bioskopske filmove što oni danas uglavnom na bazi nekih limited prikazivanja i jesu. Međutim, FANTASY FOOTBALL na špici ima potpisan "teleplay" na bazi postojećeg "screenplaya" što implicira da je "teleplay" završni format predloška, a ako je teleplay onda je i televizijski film.

Da je reč o bioskopskom filmu, takođe bi mi se dopao, ali Anton Cropper je u televizijskom filmu FANTASY FOOTBALL snimio jedan izuzetno zanimljiv film o sportu, školovanju i porodičnim odnosima za decu, u kom pobornici teorije product placementa mogu da se bune ako im smeta.

Da, film je svakako nastao u produkciji NFLove produkcione grane i uz pokroviteljstvo EA Sportsa, ali u njemu bavljenje igrom MADDEN itekako ima smisla.

Glavna junakinja je ćerke nekada talentovanog ali sada jounrneyman NFL igrača koja otkriva da kada grom udari njen primerak MADDENa dok se oko njega otima sa ocem, stiče moć da igrajući igru sa ocem u postavi kontroliše njegove pokrete. Ubrzo pod ćerkinim vođstvom putem controllera, od omatorelog journeyamana, otac postaje prva senzacija NFL sezone u dresu Atlanta Falconsa i to dovodi do upitanosti u javnosti i klubu ali i do pukotina u njenim porodičnim i prijateljskim odnosima.

Do kraja priče, prevladaće porodične vrednosti, rad, znanje i istinsko bavljenje sportom a MADDEN će ostati samo jedan katalizator, naravno.

Međutim, odnos sportske igre i sporta jednu od svojih najdinamičnijih dimenzija ima upravo među samim sportistima koji su većim delom zapravo klinci koji igraju igre po ceo dan. I ovde se ta dimenzija razrađuje u formi filma za decu gde su sportske igra u stvarnosti igrača poprište ne samo velikog ličnog angažmana već i validacije gde se oni pasionirano bave time da li su im ocene performansi pravilno dodeljene, kako su nacrtani i sl.

U određenom smislu, priča o journeymanu koji postaje zvezda kroz manipulaciju u igri može da se tretira kao tehno-varijacija na JERRY MAGUIREa gde više nije agent posrednik u sportskoj afirmaciji i zajedničkom sazrevanju već igra kao vrlo specifična psihodramska simulacija.

Možda sam ja previše slab na ovakve priče jer sam jednom na teži način naučio koliko je teško napraviti priču o tome kako se ljudi transformišu od udara groma a svi ih uzimamo zdravo za gotovo, i prilično sam siguran da komitet raznih autora nije toliko imao na umu da izgradi višeslojnu priču, međutim, ovaj film je inteligentniji nego što ljudi misle.

Anton Cropper, televizijski veteran ga je izuzetno lepo izveo, energično i estetizovano, sa dobrim osećajem za komediju. Marsai Martin je odlična kao ćerka, Omari Hardwick kao otac i Kelly Rowland kao majka i oko ovog nukleusa skupljen je solidan tim igrača zadatka.

FANTASY FOOTBALL je prevashodno namenjen deci i proizveo ga je Nickelodeon za Paramount +, tako da ima humor pre svega namenjen toj ciljnoj grupi, inače posebno zanimljivoj NFLu koji je uspostavio saradnju baš sa ovom kućom kako bi im se približio. Međutim, film nije za odbacivanje i onima koji ga gledaju kao pratnja, i ako imamo u vidu da ga je producirao LeBron James, ima nezanemarljiv sportski kredibilitet u sebi.

SALVABLE

Bjorn Franklin i Johnny Marchetta snimili su film SALVABLE sa vrlo solidnim zvezdama gde je Toby Kebbell požrtvovano odigrao glavnu ulogu kao ostareli bokser koji posle decenija pogrešnih odluka pokušava da nekako preuzme život u svoje ruke i ulazi u svet podzemlja i njegovom najboljem drugu koji je odavno zamenio boks kriminalom i igra ga Shia LaBeouf.

Dakle, glumački kapacitet je tu, i Franklin & Marchetta prave jednu konvencionalnu ali u krajnjoj liniji efektnu priču o sportskoj margini koja se prepliće sa socijalnom, o korozivnom miljeu boksa nižeg ranga u Velsu i pitomcima popravnih domova i zatvora koji se gaje u njemu.

U pogledu priče, Franklin i Marchetta ne nude ništa što već nismo videli ali ono što jesmo izvode iznova sa punim ubeđenjem i gledaoci se posle njihovog filma ne osećaju izneveeno.

Svakako da u ovom filmu nećete dobiti ni više ni drugačije od onoga što očekujete, ali ono čemu se nadate dobijate sigurno u jednoj energično glumljenoj, brilžljivo realizovanoj interpretaciji, sa visokim nivoom estetizacije i vidljivim trudom svih sektora.

Filmovi o boksu najbolje trpe klišee i stereotipe najbolje pretvaraju u arhetipe i ovaj je jedan od njih.

* * * / * * * *

ROBO WARRIORS

ROBO WARRIORS nije nastavak ROBOT JOXa Stuarta Gordona, to je ROBOT WArs, međutim, po ideji kao da jeste, i Stuart Gordon je potpisan kao autor priče, tako da je logično pretpostaviti da je ovo nešto što je derivirano iz nekog njegovog materijala vezanog za ovaj izuzetni film.

Elem, Gordon je potpisan samo na priči, no njegov rukopis se vidi na mnogo mesta.

Ovde je borba robota merodavan dvoboj koji će odlučiti sudbinu planete Zemlje. Međutim, robot koji su Zemljani su pripremili je izgubljen u džungli, njegov pilot je nestao i planetu su okupirali humanoidni vanzemaljci. Dečak čiji je otac bio u ekipi koja je poslata da izvuče robota i kojom prilikom je nestao, iz dedinih priča biva inspirisan da nekako nađe pilota a sa njim i robota.

Pilota igra James Remar, odlična, prekaljena B-faca i nema nikakve prepreke da u ovakvom filmu preuzme leading man status.

Među producentima je Cirio Santiago, dakle tu je i filipinski exploitation faktor a tu je svakako i australijski deo ekipe, takođe prekaljena Ozploitation faca Ian Barry, sa direktorom fotografije Johnom Stokesom koji je u međuvremenu radio masu ozbiljnih stvari.

ROBO WARRIORS ne dobacuje ni blizu ROBOT JOXa, nema tu Haldermanove mašte, Gordonove satire i antiutopije ali ni stripovske stilizacije i dizajna. Ovo je više jedna ratna apokalipsa svojstvena filipinskom exploitationu, no film je pošteno urađen.

Na nekim tržiština ROBO WARRIORS jeste bio plasiran kao ROBOT JOX 2: APOCALYPSE 2086 jer ga producirala kuća koja je kupila Bandov Empire. Zašto se ta pozicija nastavka nije ozvaničila nije mi do kraja jasno.

Takođe, robot sa kojim se bori Remarova meccha ima u sebi elemente kaijua. U tom pogledu, ROBO WARRIOR na čudan način anticipira PACIFIC RIM, iako moram naglasiti ovi elementi kaijua nisu biološki već su metalni. Sami venzemaljci su humanoidni, u suštini ljudi druge boje kože, tako da ovo nije borba robota protiv mesa.

U svakom slučaju, za razliku od ROBOT JOXa koji je esencija, ROBO WARRIORS je više za ljubitelje i poznavaoce iako u njemu ima puno DNK nekih stvari koje su kasnije bile uspešne.

* * / * * * *

GOOMER

GOOMER je španski animirani film iz 1999. u kom je adaptiran tamošnji satirični strip o space truckeru, simpatičnom prevarantu i luzeru koji dolazi na vanzemaljsku planetu poslom i kao prvi čovek sa Zemlje na njoj želi da postane poznat.

Ovaj animirani film je krajnje rudimentaran i u crtežu pokušava da ponovi karikaturalnost i jednostavnost humorističkog stripa iz kog je potekao. Jose Luis Feito i Carlos Varela se nisu obrukali ali nisu ni ponudili novo poglavlje u istoriji animacije.

Međutim, ima u GOOMERu nešto što je meni bilo zanimljivo. Kao da u njemu, zapažam, iako to možda samo učitavam DNK kasnijeg izvanrednog španskog animiranog filma PLANET 51, bitno ambicioznijeg i globalno pozicioniranog.

I u njemu imamo čoveka koji sleće usled kvara na vanzemaljsku planetu i ispostavlja se kao alien u tom tuđem svetu. Teško je zamisliti da barem Ricardo i Nacho kao strip autori nisu u nekoj meri uticali na tu zamisao.

Naravno, različite su i epohe i tehnike i produkcione okolnosti nastanka PLANET 51 i GOOMERa i kasniji je film nekoliko klasa bolji, međutim ni ovaj stari nije skroz za potiskivanje iako u savremenom miljeu naravno, nema šta da traži.

* * / * * * *

THE NANNY'S NIGHT

THE NANNY'S NIGHT je osmorazredni španski rip-off McGjevog BABYSITTERa u režiji Ignacia Lopeza.

Do ovog filma sam došao ispitujući filmografiju scenarista RICH FLUa, i Pablo Rivero, uspešan scenarista i animator je na ovom filmu radio kao supervizor pisanja, ali rekao bih da se nije baš pretrgao.

Umesto da manjak sredstava nadoknade inventivnošću, Lopez i ekipa se zarobljavaju u okolnostima u kojima se bukvalno svaki nedostatak njihove produkcije vidi, počev od ideje koja dotle već postala globalno pogledana u krajnje superiornoj izvedbi.

TIN SOLDIERS

TIN SOLDIERS je ona vrsta propasti koju filmske zvezde modernog kova sebi obično ne dozvoljavaju dok su još u snazi.

Ovaj film nije klasičan DTV, mada je veliko pitanje da li zavređuje čak i takvu distribuciju, i pokazuje izvesne ambicije da bude drugačiji i transgresivan, pa je otud možda razumljivo kako se u njemu našao Jamie Foxx. Sam Foxx doduše nije neko ne ume da se nađe u nekom čudnom projektu ili da odigra nešto gde nije glavna zvezda. Zapravo, on je dosta spreman da se pomeri od upravljača nekog tipičnog star vehiclea kakav zaslužuje po svojoj reputaciji. Setimo se njegove nedavne saradnje sa Nickom Cassavetesom.

Međutim, ovo sad je film evidentno snimljen u kreativnoj zbunjenosti, materijalnoj oskudici, a sva je prilika možda nije baš ceo ni snimljen.

Otud ova priča o terapeutskom programu za veterane koji su tokom službe dobili PTSD koji se pretvara u opasni kult i bivšem članu kog službe bezbednosti ubacuju da reši problem, deluje kao bleda senka nečega što je ovaj film pretendovao da bude.

Nije Jamie Foxx jedino ime zarobljeno u njemu ali je jedini još Scott Eastwood u njemu prominentan i to baš kao glavni akcioni heroj koji se ubacuje da obavi zadatak.

Akcija je rutinska sa pokušajima nadgradnje koji su retki i nedorečeni.

Priča deluje napabirčeno od materijala koji postoji a ne onog koji je potreban. Lokacije u Bugarskoj, Grčkoj i Hrvatskoj nimalo ne liče na Ameriku. Prijavljeni budžet od 45 miliona dolara se ne vidi na ekranu i sva je prilika da se nije desio ili je nestao u nekim malverzacijama.

Ostao je film koji će stajati kao bizanra fusnota u Foxxovoj karijeri i koji bi on da je pri parama verovatno sklonio da ne stvara šum.

EL HOYO 2

Galder Gaztelu-Urrutia je svoj narodni uspeh doživeo sa filmom EL HOYO, mene lično je u potpunosti pridobio filmom RICH FLU dočim je sa EL HOYO 2 uspeo da napravi i svoj totalni promašaj i da nekako sve obuhvati u samo nekoliko godina.

EL HOYO je postigao kao high concept žanrovski film koji je nekim pazolinijevskim tehnikama pokušao da uposli SFu priču o društvenoj raslojenosti, klasama i ostalim teškim temama. Neka druga sredstva na podjednako teške teme koristio je u filmu RICH FLU koji u osnovi ima isti konceptualni okvir kritike krupnih društvenih kontradikcija kroz žanrovske priče. EL HOYO 2 se nadovezuje na EL HOYO i teško L HOYO i teško  se može gledati bez predznanja, što mu je krupan problem, tako da u njemu praktično nemamo ovu mustru društvenog problema obrađenog kroz SF priču jer bazičnu premisu praktično podrazumeva. Pored toga što je podrazumeva, ne razrađuje je na zadovoljavajući način i ostaje socijalno krajnje nedorečen.

Sama priča u EL HOYO 2 jedva da postoji, više je to neka situacija i idejno ona ne znači ništa. S druge strane, ovde nema ni te žanrovske obrade u kojoj bi to bila uzbudljiva žanrovska zgoda. Reklo bi se da ovde Galder pokušava da utaži svoje jače arty porive, i možda je pazolinijevska linija pojačana, ali bez ikakve idejnosti to postaje jedna papazjanija, ne samo figurativno već i bukvalno jer neke razmazane, razbacane hrane prosto ima previše.

Ono što je funkcionisalo u prvom filmu ovde je izostalo, a nadam se da nije prevelika igra reči ako bih rekao da je EL HOYO 2 na kraju svega samo poslužio kao platforma za neko izbacivanje potencijalno zanimljivih ideja iz organizma, i to je to.

* 1/2 / * * * *

BROKE

John Stalberg je producirao BROKE svog redovnog saradnika Carlyle Eubanka i barem kao producent tom prilikom proširio je područje borbe.

BROKE je zanimljiv spoj old school no nonsense storytellinga sa terrymalickovskom estetizacijom i jednom nadahnutom glumom koju sprovode Wyatt Russell, Dennis Quaid i Tom Skerritt između ostalih.

Tri generacije mačo glumaca Eubank okuplja na jednom mestu i pravi studiju karaktera o relativno mladom ali već olupanom rodeo jahaču kome prolazi rok da se nekako udomi upisujući se u marince, telo mu postepeno otkazuje, a okolina više ne može da se nosi sa njegovom depresijom i prazninom koju oseća kada nije na konju.

Ovo je priča o tri generacije muškaraca na američkom Srednjem Zapadu koje je sve pregazilo i koji malo čemu imaju da se nadaju, a zbog svog mačističkog narcizma nisu u stanju da budu zadovoljni onim što imaju. 

Film je izuzetno uspelo estetizovan i glumljen, tako da struktura oslonjena na flešbekove uspeva da zaliči na nešto organsko iako u suštini nije i u manje veštoj izvedbi bi smetala. Carlyle Eubank zaslužuje posebne pohvale što mu film ne padne kada iz nemih deonica u kojima se lepi ljudi nalaze u lepim kadrovima borbe sa prirodom prebaci u dijaloške situacije. Naprotiv, sve to vrlo lepo funkcioniše.

Priča o rodeo jahaču koji se budi s oštećenjem mozga i vejavici i mora da se izbori za život a tokom tog transformativnog iskustva saznajemo kako je do toga došao, bila je formalno rizična zamisao, međutim, Eubank uspeva da izvuče arhetip iz stereotipa bilo da je on supstancijalni ili formali.

Otud, BROKE je film za ponos i nije slučajno da je među svojim producentima okupio takva imena kao što je Vince Vaughn.

U stara vremena ovo bi bio studio picture sa mladim Kurtom Russellom. Danas je to prevashodno kućni format sa njegovim sinom, ali ne mari. Kvalitet je tu.

* * * 1/2 / * * * *

EL ATAUD DE CRISTAL

Haritz Zubillaga, kog znamo kao Galderovog montažera, režirao je film EL ATAUD DE CRISTAL. Ovaj film koji je inače Galder Gaztelu-Urrutia producirao, bio je na svim bitnim žanrovskim festivalima ali i ponekom mejnstrim skupu, a teško je razumeti zašto.

Zubillagin film je jalovo estetizovani torture porn kom čak i u 76 minuta trajanja gledalac ne može da se prepusti bez gledanja na sat, a jedan od razloga za to je što se ni junakinji ni njenim mukama ne veruje.

Film je potpuno lišen kompaktnosti, što je zanimljivo ako imamo u vidu da je baš Haritz Zubillaga kao montažer bio praktično zadužen za kompaktnost veoma uspelih dela Galdera Gaztelu-Urrutie.

Pritom ima jedinstvo mesta, vremena i radnje, što ga ne čini domišljatim, pre bi se reklo početničkim ako imamo u vidu kako je sročen scenario.

Pokušaj da se sve snimi na glossy način doprinosi utisku da se ambijentu u kom se priča dešava nimalo ne veruje.

Sve u svemu, EL ATAUD CRISTAL je jedan neozbiljan film inače ozbiljnog profesionalca.

PLANETE B

Aude Lea Rapin je posle svog dosta bezveznog ali ipak uspešnog kanskog izdanja u nekom filmu sa dokumentarističkim vajbom i nekim psihološko-okultnim zanimanjem za prostor oko Srebrenice, za Veneciju prošle godine snimila suštinski žanrovski film.

PLANETE B je antiutopijska futuristička priča koja se dešava "za koji dan", gde u društvu korodiralom od raznih kriza, buntovnici bivaju zatvoreni u virtuelne zatvore u kojima se nad njima vrši "vrlo stvarna" tortura.

Film paralelno prati dve žene. Jedna je eko-teroristkinja koju igra Adele Exarchopoulos i ona završava u virtuelnom zatvoru a druga je izbeglica iz Iraka koju igra Souheila Yacoub i ona iz pozicije ilegalne migrantkinje čisti vojno postrojenje u kome slučajno dolazi do VR uređaja kojim ulazi u zatvor i u tome vidi dve mogućnosti, da pomogne zatočenima i da se izbavi iz Francuske tako što će otiči u Kanadu i napisati članak o tome.

U suštini, PLANETE B je zapravo jedna razrada priče o Guantanamu, samo uz upotrebu nove tehnologije, koja doduše na filmu nije baš nova, i do sada je mahom korišćena za neke varijacije na temu dobrovoljno zatočenosti u prijatnoj iluziji.

Inovacija u odnosu prema VRu i njegovoj deeply immersive SF verziji jeste u tome što je on ovde korišćen za represiju i torturu i kontrolori ne žele da zatočenici u tome uživaju već naprotiv da im kroz preoblikovanje stvarnosti zagorčaju život i nateraju ih na priznanje.

Aude Lea Rapin dolazi iz festivalskog realizma, i to je možda njen najinteresantniji doprinos izgledu filma. Kad je reč o žanrovskim scenama, o poterama, suspenseu i sl. ona je dosta konvencionalna. Ovde nema bioskopskog spektakla, ali ima tenzije koliko treba. I ta žanrovska dimenzija je konvencionalna i korektna.

Ali festivalski realizam doprinosi tome da u filmu ni u jednoj ravni nema glamura, da je svet budućnosti oronuo i istinski deluje kao propala verzije današnjeg koja će uslediti ubrzo. To filmu daje jednu određenu dozu sirovosti koja je dobrodošla.

Klatno očekivanja, pa i rediteljskog postupka ipak prelaze više na stranu upmarket žanrovskog filma, i u tom pogledu ovaj film se nadovezuje na mnoge pokušaje evropskih autora da spoje pulpy SF elemente sa političkim angažmanom, i na tom nivou je u redu.

Aude Lea Rapin ne pokušava da iznova smisli pravila žanrovskog filma, ali je dovoljno nepretenciozna da se iz cele stvari izvuče nepovređena sa vrlo solidnim filmom i predanim nastupom jedne zvezde u njemu.

* * * / * * * *

L'IDEAL

L'IDEAL je film u kom Frederick Beigbeder ponovo uzima Gasparda Prousta da ga igra njegov alter ego ali ovog puta to je Octave Parango kog je besmrtnim učinio Jean Dujardin u 99 FRANCS.

Kounen je majstor, šta da mu radimo, i njegova ekranizacija je nezaboravna, tako da ovaj film mora da se iznese i sa poređenjem u odnosu na prvi Beigbederov film ali i u odnosu na prvog Parangoa.

Naravno, u poređenju sa 99 FRANCS gubi, ali ko ne bi. No, gubi i u poređenju sa prvom Beigbederovom režijom.

Iako L'IDEAL nije film posle kog bi Beigbeder trebalo da prestane sa režijom, jer u njemu ima itekako šta da se vidi, i ima nekog suštinski dobrog prožimanja estetike Parangoovog imaginarija sa izgledom filma, film pada u nekoliko usljeno grotesknih dijaloških scena koje umnogome degradiraju ostatak koji je vizuelno ekspresivan, maštovit i solidno glumljen.

I u samom romanu bilo je groteske više nego inače i nažalost Beigbeder nije uspeo da je iskontroliše u realizaciji, i iako film nije dug, ima nekih dijaloških situacija koje je mogao da skrati, premda time bi otišao daleko ispod 90 minuta koliko sada traje.

No, film bi bio bolji i to ne bi bila prevelika žrtva.

Nije sasvim tačno reći da je L'IDEAL sat i po u kojih se krije odličan film od 80 minuta, ali svakako se krije bolji.

No, u njemu ipak ima šta da se vidi, i što je najzanimljivije, kao i u prvom, iza svega stoji jedna zapravo humanost i emocija. To nisu mala postignuća za nekoga ko primarno nije reditelj.

L'IDEAL je sophomore slump što karijera pisca koji gostuje na filmu teško može da preživi. Ali, nije ovaj sophomore slump bitno teži od nekih koje su imali reditelji.

* * / * * * *

DANS LA PEAU DE BLANCHE HOUELLEBECQ

Guillaume Niclaux je snimio svoj treći film u trilogiji o "otmici" Houellebecqa i njenim posledicama.

U novom filmu, pisac ide da promoviše svoju knjigu na svetkovini posvećenoj njemu na Antilima, i tamo sa dvojicom otmičara koji su mu u međuvremenu postali drugari upada u neke nove nevolje.

Michel Houellebecq se opet bespoštedno šali na svoj račun i ovde igra jednu blago dementnu, hipovigilnu verziju sebe koja u nekoj polusvesti luta kroz život koji vremenom postaje sve složeniji za njega.

Zaplet je jednostavan, u maniru braće Coen ali naravno bez onog intenziteta koji nosi američki film, i u tom jednom neobaveznom štimungu zapravo raznih peripetija ima i previše.

Houellebecq je strašno filmičan u toj svojoj depresiji i ruiniranosti i on čini film, ali Nicloux ništa oko njega ne uspeva da nadgradi dovoljno. I u suštini, posle nekakve high concept ideje da imamo film u kom se ono što je bila prozna intervencija u Houellebecqovim romanima ostvari u novoj formi a to je pojavljivanje njega kao ličnosti, imenom i prezimenom, glavom i bradom, sada imamo ulazak toga svega u neku čudnu dekadenciju.

DANS LA PEAU DE BLANCHE HOUELLEBECQ je i dalje film koji vredi videti zbog ovog pisca koji se u njemu iznova dokazuje kao performer, možda više nego kao glumac, a to je onda na kraju krajeva pitanje ukusa.

* * / * * * *

SENTIMENTALES

Tragom vesti da će Olivia Wilde rimejkovati film SENTIMENTALES Cesca Gaya, ubrzao sam njegov dolazak na dnevni red. 

Imajući u vidu koliko Olivia Wilde ima snažan rediteljski rukopis u vizuelnom pogledu, lako mi je da pretpostavim kako iz ovog filma ne planira da preuzme Cescovu estetiku koja je krajnje svedena, a opet znajući čudnjikav scenaristički rukopis koji gaji Rashida Jones koja ga je pisala, i koliko voli da unese fantazije, oniričkog i sl. naslućujem da će i osnovna premisa biti izmenjena.

Mada, ko zna.

SENTIMENTALES je u suštini pozorišni komad u kome četiri lika u praktično realnom vremenu, sa vrlo diskretnim malim elipsama i zanemarljivo malo paralelne radnje organizuju jednu nelagodnu posetu i tokom nje otvaraju masu svojih ličnih problema, ispitujući granice diskrecije, intime i prećutkivanja.

Reč je o komediji sa elementima psihološke melodrame o bračnim odnosima i tekst je pozorišni do tačke neprijatnosti, pa ide čak toliko daleko da unutar svoje dijegeze koketira sa teatralizmom.

U suštini, ideja filmovanog pozorišta postoji od samih početaka filma i ubrzo se ispostavila kao stranputica, međutim, od nje se nikada zapravo nije odustalo.

Naravno, jedno je kad se snimaju filmovi bazirani na pozorišnim dramama - ceo talas nemačkih migrantskih komedija u Holivudu koje je radio Lubitsch bio je baziran na pozorišnim komadima, većina velikih mjuzikala potiče sa scene, dakle nije problem toliko u tekstu kao izvorniku.

Stvar je pre svega u odnosu. Naime, problem je kada film od pozorišta nasledi jedinstvo radnje, i kada nije u stanju da se koristi svojom "bogom danom" mogućnošću elipse.

Nota bene, SENTIMENTALES je i kad je najzanimljiviji jedna ipak trashy španska sex komedija bazirana na verbalnosti i glumcima šmirolozima koji to dobro plasiraju, ALI njen problem je u svom onom paddingu i plumbingu koji se radi ne bi li naši likovi došli do poente.

Te konvencije kojima u polemičkom staromodnom teatru junaci dolaze do poente su nešto čega ne treba da bude u filmu, a ovde je toga i previše.

Film je mali, iako sam tekst ima suštinski naravno ambiciju da progovori o ljudskoj prirodi nije problematično pretenciozan i glumci su dobri.

Čak ga mogu videti kao franšizu slično onom italijanskom filmu koji se sada svuda rimejkuje.

Ali, u suštini to je sve jedno antifilmsko razmišljanje pa je i ovo film pre svega za one koji ne vole filmove ili o njima ne razmišljaju previše. Kako je Olivia Wilde kao autorka sve sem toga, očekujem i filmičniji rezultat.

* * / * * * *