DIE MY LOVE

Lynne Ramsey je u svom novom filmu DIE MY LOVE ekranizovala roman argentinske književnice Ariane Harwicz i ovaj film se stilski uklapa sa njenim ranijim radom ali posle premijere u Kanu ipak ne možemo pobeći ni od paralela sa radovima novog talasa francuskih rediteljki koje povremeno prestanu da uzimaju lekove pa osvoje Zlatnu palmu, ali inače snimaju dobre filmove.

Jennifer Lawrence je već igrala u filmu MOTHER! Darrena Aronofskog i zli jezici bi rekli da je ovo njegov nastavak jer ponovo imamo mračnu apsurdnu priču o ljubavi, opsesiji, stvaranju i sl. datu u visokoestetizovanom maniru. Međutim, iako zli jezici imaju donekle pravo, DIE MY LOVE je ipak neuporedivo uspeliji film koji se bavi psihozama na mnogo ubedljiviji način, koristeći se oniričkim zahvatima, raznim pripovedačkim trikovima ali bez izlaženja iz okvira "povišenog realizma" u kom ipak postoje uspostavljeni odnosi između akcija i reakcija, ponašanja i posledica i sl.

Da li je psihoza glavne junakinje primer postpartum krize ili ipak nečeg trajnijeg nije na meni da sudim, ali protagonistkinja jeste žena koja gubi razum, ne samo u kršenju socijalnih normi već i kroz krizu percepcije stvarnosti i potonuća u svet fantazije.

U tom smislu, DIE MY LOVE funkcioniše i kao jedno situaciono ispitivanje ženske psihe u krajnje ekspresivnoj formi, ali se može razumeti i kao priča o potonuću u mentalnu bolest i ta višestrukost čitanja jeste kvalitet filma i ne gura ga u smeru nečega što ne zna šta bi htelo da bude i sl.

Rekao bih da je s jedne strane ovo relativno tipičan festivalski film koji pokušava da nam prikaže koliko su vrloženja ženske duše drugačija od muške i koliko je sve to bilo suspregnuto i kako eksplodira, kako u samim pričama, tako i kulturalno, kada su žene dobile veću priliku da rade.

Međutim, s druge strane, ovo je za klasu bolje od nekog takvog filma jer Lynne Ramsey radi sa vrhunskim glumcima koji su se maksimalno posvetili ulogama, ima snažan vizuelni rukopis i punu kontrolu nad onim što pokušava da kaže i ovo je prosto kinematografija višeg nivoa.

Kada imate pokušaje inkluzivnije kinematografije recimo kod nas, to je u suštini samo smena u kojoj se muškarci koji decenijama snimaju loše filmove zamene žena koje će u sledećem periodu snimati loše filmove (s tim što to niko neće smeti da im govori tako često). Međutim, kada se inkluzija desi u jačoj kinematografiji gde ljudi inače snimaju dobre filmove, onda muškarce koji snimaju dobre filmove, zamene žene koje snimaju dobre filmove.

U tom pogledu, ovo je primer jedne žestoko inkluzivne ženske intervencije koja međutim ne ispituje kredibilitet same kinematografije.

Lynne Ramsey nije izvršila promenu u samoj suštini ozbiljnosti industrije u kojoj radi, samo je zamenila teme, unela jednu drugačiju vizuru. Međutim, klasa je jasna. Ovo je i dalje film u kom je evidentno znanje svih sektora, vidi se da se razmišlja, da se čitaju knjige, prate dešavanja, i da se ne zanemaruje film kao prostor za tehničku bravuru.

U tom pogledu, DIE MY LOVE je prosto ozbiljan film koji iskoračujući iz narativno-rodnih standarda ne razara ono što je prethodno bilo dobro.

* * * / * * * *