CALLAN

Callan je lik kog je Edward Woodward odigrao u bioskopskom i televizijskom filmu pored televizijske serije. Nastao je po romanu i scenarija Jamesa Mitchella i u suštini reč je o bivšem kriminalcu, hobisti war gameru i kolekcionaru militarie, koji radi povremeno kao ubica za jednu vrlo tajnovitu organizaciju, čije su namere krajnje ambivalentne.

Edward Woodward je na bazi Callana izgradio čitav niche tih ambivalentnih ex-Secret Service vaninstitucionalnih operativaca što će svoj vrhunac doživeti u pet sezona serije EQUALIZER, i u izvesnom smislu on je u tom post-bondovskom prostoru na britanskoj sceni uspeo da nađe svoj prostor, a da nikada pritom ne zaigra samog Bonda.

Otud, njegovi junaci kombinuju i nešto od Fleminga i nešto od le Carrea, i stare istovremeno i jako loše i jako dobro.

CALLAN iz 1974. je film Dona Sharpa u kom on zapravo pravi nešto što je Sidney J. Furie napravio superiorno u NAKED RUNNERu ali je ironija sudbine da je Callan i kao junak i ovo kao film bilo bolje prihvaćno. Dok je NAKED RUNNER jedan kompaktan, ekscentričan, hiperestetizovan i hiperkinetički rad, CALLAN je režiran lenjo i neinventivno, sa pričom koja je jednostavna a onda silom iskomplikovana nekim idi mi-dođi mi ispoljavanjima redunantnih razmišljanja i dilema, dok na kraju jedino što ne preostane je harizma Edwarda Woodwarda i jedna dobra automobilska potera.

CALLAN se može pogledati isključivo zahvaljujući Woodwardu i generalnom vajbu vrlo filmične epohe, pa donekle i grada Londona koji izgleda ovde malo slabije nego inače.

Sve ostalo je dosta skromno i jedva da zaslužuje prelaznu ocenu.

* * / * * * *

THE SEVERED SUN

Dean Puckett je u filmu THE SEVERED SUN posla posla završio kada je za glavnu ulogu angažovao Emmu Appleton jer je dobio izuzetno harizmatičnu junakinju u samom srcu cele priče.

Opredeljenje da napravi jednu vrlo sirovu, simplifikovanu formu ruralnog, puritanskog horora u kojoj nije do kraja jasno da li su monstrumi koji se pojavljuju spektralne pojave ili su to halucinacije počinilaca zločina - ali je sasvim sigurno da i jedno i drugo proističe iz teskobe, frustracije i nepravde - rezultirala je filmom koji će nekima ostaviti utisak za * *.a nekima za * * *.

U zavisnosti od gledaoca, ceniće se uspela atmosfera ali i nedorečenost u segmentu strave. U tom pogledu, ja razumem i onaj negativniji i onaj pozitivniji domet filma, odnosno oba ta elementa sam osetio i oboma sam svedočio.

Zato, ni ne bih davao neku definitivnu ocenu na kraju svega jer je THE SEVERED SUN film koji ne stvara nikakvu fundamentalnu upitanost, ali prosto po svom formatu nije sposoban da smeta u onome u čemu je nedorečen, a uspeva da bude efektan u onome što je izgrađeno.

DONS OF DISCO

Jonathan Sutak je režirao vrlo zanimljiv dokumentarni film u kom se kroz vrlo zanimljivu i konkretnu priču o dva čoveka raspakuje istorija italo disco žanra, i njegova suština.

Glavni protagonisti su Amerikanac Tom Hooker koji je živeo kao muzičar u Italiji i postao pevačka zvezda u italo disco epohi, i Stefano Zandri, plesač i lepotan za koga je skrojen niz hitova koje je Hooker i napisao i otpevao a ovoj samo otvarao usta.

Pod pseudonimom Den Harrow i sa izgledom teen idola koji pali sve devojčice a bogami i deo dečkića, postiže veći uspeh od Hookera, i postaje glavna atrakcija izdavačke kuće, gurajući Hookerovu izvođačku, ili možda preciznije scensku karijeru u zapećak, uz punu upotrebu njegovih i autorskih i izvođačkih mogućnosti.

Krajem osamdesetih, svuda sem u Japanu, italo disco je otišao u zaborav, ali kada Tom Hooker prizna fanu na Facebooku da je on pevao pesme Dena Harrowa, kreće bizarni dvoboj između njega i Zandrija, u kojim se zalazi u duboku filozofiju popa - šta je važnije, imidž ili izvedba, odnosno da li je sama muzika osnovni deo pop muzike.

Hooker koji je mudro investirao pare zarađene u Italiji i živi u velikoj kući u Las Vegasu, usled beefa sa Zandrijem počinje da se aktivira u retro nostalgičnom circuitu kao glas koji je stajao iza imidža Dena Harrowa, usput sarađujući sa producentom sa kojim je gradio svoju Italo karijeru.

Zandri s druge strane, nema bogatstvo jer je svoje milione izgubio zbog poreskih prekršaja, u međuvremenu je dodatno erodirao kao učesnik realityja i sada nastupa na nostalgia circuitu s dna kace.

Uprkos tome što su talenat i bogatstvo na strani Hookera, ubrzo kreće dvoboj između njih dvojice koji polarizuje fanove, i preispituje tu specifičnu zaostavštinu italo disco kulture jer je u njoj naravno bilo bitno da izvođač bude seks simbol ako može, ali i da bude Amerikanac jer je ta muzika realno bila slična špageti vesternu, italijanska verzija nečega što stiže iz Amerike i prodaje se kao surogat.

U tom svetu, i Hooker i Zandri doprineli su stvaranju iluzije svaki svojim atributima (iako Hooker nije izgledao loše, i nije bio asceničan, ali nije bio profil teen idola kao Zandri)., jedan kao lepotan, drugi kao Amerikanac.

U profesionalnom rvanju postoji kayfabe, džentlmenski sporazum u tome da se glumi pred publikom i kad rvači nisu u ringu. Ovde je keyfabe prekršen, a reditelj Jonathan Sutak sa odličnom arhivom i sagovornicima nema mnogo teškoća da napravi interesantan dokumentarac.

* * * 1/2 / * * * *

SPINNING GOLD

Sin Neila Bogarta režirao je film o svom ocu i usponu Casablanca Recrodsa.

U izvesnom smislu, može se reći da je ovaj film u svom pristupu temi dosta old school mada ne i arhaičan, i da je krenuo po sistemu print the legend, što i sam Neil Bogart kaže u nekim probijanjima "četvrtog zida", ali nema sumnje da je isto tako ovo jedan nepravedno oklevetan rad.

Da li je Timothy Scott Bogart pravi čovek za ekranizaciju biografije svog oca? Svakako da je nezgodno kada je autor do te mere emotivno uložen u temu i vezan za čoveka o kome snima film. I sasvim sigurno je da u izvesnim aspektima, Timothy gazi na gas na jače nego što bi trebalo jer u film uvodi jednu lirsku mjuzikla.

Međutim, SPINNING GOLD je ipak, uprkos svemu jedan odličan film, koji miri ono najbolje što nam je donela serija VINYL u prikazu rokenrola i diskografije baš u ovoj epohi, kada Sire i Seymour Stein otkrivaju punk a Neil Bogart Casablanca definiše disko, ali isto tako ima i nešto one temeljne, fundamentalne koloritne rekonstrukcije koji su nosili stari filmovi ili televizijske produkcije. Ima tu raznih epoha, pa se i razni filmovi prepoznaju u ovom od kojih su neki fikcije koji su nudili estetizaciju epohe poput Hanksovog THAT THING YOU DO!

Dakle, SPINNING GOLD ne nudi puno toga novog ali se napaja sa zdravih izvora. Mogao je biti kraći, u nekim stvarima efikasniji, ali glumci su pre svega neverovatno harizmatični. Jeremy Jordan kao Neil Bogart je otkriće, Michelle Monaghan je možda i najjače ime u podeli - a jasno je i zašto, Lyndsy Fonseca donosi novu dimenziju svojoj karijeri ovde a Jay Pharaoh je pouzdan u ulozi Neilovog najboljeg prijatelja.

Zgode su zanimljive, glumci i muzičari koji igraju Kiss, Donnu Summer ili Isley Brothers zarobljavaju suštinu njihove harizme i dinamike. Stoga, činjenica da film nije tačan u pogledu rekosntrukcije samih događaja, pa na neki način i u hronologiji, uopšte ne smeta, jer funkcioniše kao laž koja govori istinu.

Dve godine pre ovog filma Luhrmann je snimio ELVISa, i to je bio veliki bioskopski hit i generalno uspeh, ali sa enormnim budžetom i ambicijom. Ima jedna scena u kojoj Neil Bogart, u periodu kad se zvao Neil Scott i želeo da bude pevač izlazi na crtu kod lokalnog radio DJa Elvisu i pošto je lokalna stanica, pobedi ga.

U duelu sa Luhrmannovim ELVISom, može se reći da SPINNING GOLD primenjuje ponešto sličnih zahvata, ali da naravno to nisu uporedivi filmovi, s tim što ovaj manji nema čega da se stidi.

Ono što je ključno jeste da je Timothy Scott Bogart snimio pre svega film dostojan svog oca, šta god kritika implicirala. Snimio je film o njemu, koji je istovremeno i produkt, odnosno želi da zabavi gledaoce, napravljen je za razliku od njegovih ploča ekonomično, ali vrlo snalažljivo, uspeo je da obuhvati greatest hits njegovih pustolovina ali da isto tako i prodre u suštinu. 

Naime, Neil Bogart je nekoliko puta u životu menjao ime u pokušaju da se probije u različitim profesijama i time je spoznao moć iluzije i sna koji pokreću ljude. Onda je to počeo da im nudi kroz muziku radeći sa izvođačima koji nastupaju maskirani, kao Kiss, ili imaju neku potpuno drugačiju životnu priču od one koju je on osmislio, kao Donna Summer.

Tako da, ovaj film ima suštinu, ima formu, i ima dozu zdrave neurednosti koja je krasila čoveka o kome govori.

U tehničkom pogledu, film je solidno izvedem sa ponekim efektom koji je mogao biti rešen bolje, ali ni sa čim što izlazi van okvira simpatične i ipak kontrolisane greške.

SPINNING GOLD je priča o čoveku koji je uvek rizikovao mnogo a ponekad dobijao sve. Bogartov sin je ovde svakako rizikovao dosta i svoj ulog je povratio.

Njegov otac ima dostojan film.

* * * / * * * *

DIABLO

Činjenica je da se ja radujem svakoj novoj saradnji Ernesta Diaz Espinoze i Marka Zarora više nego što su oni do sada zaslužili. Nažalost, od svih neo-Grindhouse timova koje su izgradili žanrovski festivali, oni su najmanje pružili, a nije da nisu pokušavali.

Meni je naravno najviše žao što Marko Zaror nije uspeo da se nametne kao globalna akciona zvezda ali očigledno da se strateški bio usmerio na projekte koje radi Ernesto Diaz Espinoza kao ključni showcase i to je bilo pogrešno.

Konačno, u filmu DIABLO, Ernesto Diaz Espinoza režira rutinski vehicle Scotta Adkinsa, u kom Zaror igra ekscentričnog negativca koji ima gvozdenu ruku i ćelav je, umesto kakav je ovaj glumac inače, pa bi to trebalo da bude zanimljivo.

Elem, u ovom filmu sada ono što Ernesto Diaz Espinoza donosi kao neku inovaciju deluje dosta kao neko izigravanje žanrovske dvorske lude i tu neke prave svežine i nekog pravog sadržaja zapravo nema.

U svakom slučaju, DIABLO vredi videti zbog zanimljivo osmišljene i uzbudljive završnice u napuštenoj fabrici, na pokretnoj traci. Sve ostalo je uglavnom ispod proseka Adkinsovih ozbiljnijih produkcija.

* 1/2 / * * * *

IGRIŠČA NE DAMO

Klemena Dvornika sam video kao perspektivnog slovenačkog reditelja u vreme filma KRUHA IN IGER, i posle toga je njegova karijera pošla nekim putem bezličnog profesionalizma da bi iznenada prošle godine imao film u Lokarnu, dobio za to nešto i u Sarajevu, i generalno izbio na neku ravan gde pre nije bio.

Nažalost, film sa kojim je to postigao IGRIŠČA NE DAMO je vrlo specifičan slučaj, nekakav film namenjen recimo celoj porodici, ili deci i omladini, istovremeno message movie, pojednostavljen do tačke uvredljivosti, sveden preko svake mere, i ekstremno banalan.

U nekom od onih ponižavajućih pitcheva kojima reditelj pimpuje svoj film, Dvornik kaže da ga je snimio sad kad je postao reditelj inspirisan svojom decom, i teško je poverovati u to pošto je ovo jedan od onih dečjih filmova koji se kao dešavaju u sadašnjosti ali su pritom potpuno izmešteni u neku opštu epohu, i uprkos tome što on pokušava da iskoristi mobilni telefon kao neki detalj u filmu, sve ovo deluje potpuno deplasirano na svakom nivou.

Čak i sa jedva osamdeset minuta trajanja, ovaj film sam jedva izdržao.

Neke inače blamantne stvari proistekle iz koprodukcije kao što su male role Tihomira Stanića i Enesa Bešlagića, ovde su uprkos svojoj užasnoj suštini i formi nastupile kao jedan od retkih znakova života, kada film iskorači iz svoje mučne sterilnosti u totalni regionalni talog.

* 1/2 / * * * *

THE SHROUDS

Ako imamo u vidu sistematski sunovrat karijere Davida Cronenberga koji od CRASHa nema nijedan važan film, a sva je prilika od SPIDERa nijedan ni pristojan, onda je bitno imati u vidu da je ulazak u najgoru fazu bio praćen možda i ponajboljim kritikama njegovog rada.

Od HISTORY OF VIOLENCE pa nadalje, Cronenberg je zapravo bio podržavan u svojoj eroziji ali onda mu je u nekom momentu izmaknuto tlo pod nogama i filmovi su krenuli da se ulupavaju, i tada on kreće da koketira sa povratkom na svoj old school pristup, koji je imao vrlo solidno manifestaciju u romanu CONSUMED..

THE SHROUDS je u tom smislu old school Cronenberg gde on sada unosi ličnu traumu smrti supruge i pokušava da od toga napravi cronenbergianu. Naravno, ima li šta lepše od autora kome je zaista stalo da kopa po ličnoj traumi kako bi stvorio delo?

Verovatno, ne. Osim kada to kopanje po traumi neko vrši da bi nas zabavio i iskoristio je kao premisu za svoj pokušaj da snimi svoj film iz vremena kad te traume nije bilo.

Sama premisa je bizarna. Imamo glavnog junaka koji svojim mušterijama omogućuje da gledaju snimke visokoosetljive kamere koja prati dešavanja sa njihovim pokojnim bližnjima. Ima li to smisla? Možda, ali na top listi bizarnih Cronenbergovih premisa ova se nalazi pri vrhu najmanje zamislivih. Čini mi se da je Cronenberg ovde kanalisao svoju pomisao na to šta se zbiva sa telom pokojnika i digao to na nivo premise. No, ko sam ja da sudim da li ovako nešto možda nekome i može imati smisla.

Elem, glavni junak je to smislio i u njegovoj mašti njegova žena još nije mrtva. Ona mu se ukazuje, dok se uporedo sa tim, razvija i nekakva intriga sa samim nadzorom na groblju u koju su možda umešani eko-teroriristi, ruski ili kineski obaveštajci.

Nažalost, ako premisa jeste kronenbergovska i to je nesporno, jer je na kraju krajeva skopčana sa njegovom traumom, triler i zavera koju pokušava da konstruiše nažalost je subkronenbergovska. Ceo taj triler zaplet je deklarativan, i nije sporno što samo postoji u glavama junaka i vrlo malo ili nimalo u radnji, ali prosto ne uspeva da nas ubedi da je ikome od njih barem i subjektivno stvaran.

Čini se da je film primarno pao zapravo na tome što Cronenberg nije uspeo da izvede ono što je njegovo ključno majstorstvo a to je racionalna razrada iracionalne premise.

Ovde se doduše ne nadovezuje jedna iracionalnost na drugu, ovde se nadovezuje iracionalnost na koješta, i to sve rezultira filmom koji je opterećen bukvalno beskrajnim dijalozima koji čak nisu nevažni za ono što ovaj film pretenduje da bude (mada, do kraja ni FSB ni GRU ne bi mogli da otkriju šta je to tačno) ali ih je prosto toliko da ispituju granice gledaočeve percepcije.

U više navrata sam vraćao film unazad u očajničkim pokušajima da uhvatim priključak, a gubio sam ga isključivo u tim dijaloškim maratonima koji ubijaju ritam.

Film dobro izgleda, bolje od prethodnog. Vincent Cassel je dobar kao Cronenbergov alter ego i on zbilja jeste sada i dizajniran da izgleda kao njegov dvojnik i svi ostali glumci su požrtvovani, međutim, krajnji rezultat ne valja mahom zato jer Cronenberg nije snimio ono što treba.

Kako rekoh ranije, nije do kraja jasno šta je krajnji cilj, ali sva je prilika da je želeo da se vrati u svoje najbriljantnije dane, pre svega VIDEODROMEa, ali za to je ipak potrebno savladati nekoliko zadataka među kojima cronenbergovska imaginacija nije jedini. Drugi je sama konstrukcija i žanrovska okosnica.

Ovde te okosnice nema, a film ne vapi za njom samo zbog toga što ja imam neku svoju viziju Cronenbergovog filma, nego zato što nam on bukvalno u usta likova stavi ono što bi trebalo da gledamo i što bi trebalo da se dešava.

Otud, ovo je film koji svakako, i bez ikakve sumnje, tematski spada u Cronenbergov opus, pa čak bih rekao i u kanon u pogledu namere, ali po egzekuciji neće biti usamljen u galeriji njegovih slabih pokušaja.

* * / * * * *