LA MESITA DEL COMEDOR

Caye Casas je snimio film LA MESITA DEL COMEDOR verovatno sa idejom kako će to biti crna komedija sa sposobnošću da proizvede stravu i ode spontano u horor.

Da li je nedavni slučaj koji smo imali u okolini Bora možda izmenio moje raspoloženje prema ovoj vrsti narativa, ne znam, ali osnovni utisak koji sam imao jeste da premisa ovog filma, koliko god samog Casasa nadraživala, naprosto deluje moronski i ne može da se prihvati ni na koji način.

Kažem, cela naša javnost doživela je stres i možda drugačije gledamo na takve stvari od inostranog faktora koji je iskreno prigrlio ovaj film, međutim, meni je ponašanje glavnog junaka koje je okosnica filma na svakom nivou ne samo neuverljivo već bih rekao i nemoguće do tačke da film sa takvim razvojem situacije prosto postaje neodrživ.

Otud mi je i sam film jedna potpuna nebuloza koja usput ne nudi sad nešto naročito mimo onoga što je osnovna priča. Hype koji je izgrađen na festivalima i ranijim prikazivanjima je dovoljno veliki da će ovaj film sigurno imati i još neku recepciju kod nas, pa ćemo videti da li će ga neko drugačije sagledati.

* 1/2 / * * * *

THE WEDDING GUEST

THE WEDDING GUEST Michaela Winterbottoma je vrlo zanimljiv neo noir smešten na razmeđi Pakistana i Indije.

Dev Patel igra mladog londonskog Pakistanca koji odlazi na put iz Engleske za Indiju i Pakistan, tamo se naoružava, iznajmljuje kola i otima mladu za jednog venčanja. Ispostavlja se da je on londonski fixer, sposoban da obavi ovakav nimalo naivan posao za svog imućnog poznanika. Međutim, kada policija krene da traga za otetom mladom i kada komplikacije kreću da se gomilaju, fixer i oteta mlada ostaju sami, a krivična dela samo proističu jedno iz drugog.

Michael Winterbottom nije neki reditelj ali ovde nije smetao. Ovo je neo noir ali je istovremeno i film putovanja, smešten u neke egzotične predele. Sa dvoje harizmatičnih zvezda kao što su Dev Patel i Radikha Apte, on nema film opterećen pričom. Zapleta i situacija itekako ima, ali ovo na kraju ipak prevashodno jeste film atmosfere, čak i u deonicama koje su pripovedački zahtevnije.

Za razliku od tipične neo noir postavke, na kraju ovde Winterbottom možda gradi junake ali dobija ljude. Završnica koja je u konvenciji žanra po ishodu ali ne i po samom smislu je u tom smislu vrlo zanimljiva stvar, i taj balans žanra i psihološke drame je dobro postavljen, iako film nesumnjivo prevashodno funkcioniše kao triler i svako ko isključivo traži realističku melodramu neće preterano dobro proći.

Jednostavnost filma je impozantna do granice rizičnog. Ipak, ovog puta takav rizik se isplatio. Jasno je da su Winterbottom i Patel mogli ostati praznih ruku na kraju ovog filma ali srećom nisu.

* * * / * * * *

RADNIČKA KLASA IDE U PAKAO

Posle celih petnaest godina, dobili smo priliku da vidimo drugi u potpunosti igrani i fikcionalni film Mladena Đorđevića. A da se ne lažemo, ni od BEČKOG HAUSTORA iz 2020. godine nije prošlo malo, naročito imajuči u vidu šta smo svi zajedno prošli od kolektivnog smeha na natpis firme Corona na špici tog filma do danas.

Ono što smo dobili jeste film Mladena Đorđevića ne samo kao činjenica već kao suština. Reći za ovaj film bilo šta drugo sem da je "film Mladena Đorđevića" bilo bi pogrešno jer ovo je rad koji izmiče klasifikacijama. Sam zaplet filma bi mogao da se opiše kao mešavina socijalne melodrame, problemskog filma i horora ali konačni rezultat nije ni zbir tih elemenata pa čak ni njihovo smenjivanje po deonicama. Ovaj film je nešto drugo, on je žanr za sebe a samo se sticajem okolnosti bavi nečim čime se bave drugi žanrovi i forme.

Ovaj film je autentična autorska vizija i išao bih toliko daleko da ga nazovem anti-žanrovskim filmom. Naime, u njemu žanr postoji najpre kao naše stereotipno očekivanje kako nešto treba, može i uglavnom biva obrađeno i Đorđević te stereotipe razbija.

Štaviše, film je veoma zanimljiv na tom metafilmskom nivou odakle vrši pritisak nadole, prema radnji.

Dakle, ovo je film koji bismo u pogledu onoga što bi publika mogla očekivati od "filma kao robe" mogli definisati kao art house. Pa ipak ako odete da ga gledate dobićete film koji je vrlo prijemčiv, sa pričom koju možete da pratite i razumete i koja vas angažuje kao gledalaca na pretvarajući gledalačko iskustvo u neki prazan hod na ekranu zadužen da nam bude screen saver za neke naše kontemplacije. Zašto onda ovaj film ne proglasimo repertoarskim? Pa pre svega zbog toga što istovremeno odudara od vizuelnog i narativnog žargona u kom bi se ovakve priče i na nivou i celine i na nivou pojedinačne radnje realizovale.

Rečju, gledalac sve vreme ima šta da gleda ali mu forma ne diktira šta je to tačno. Zaključak donosi sam.

Na ekranu su - za razliku od PORNO BANDE koja je otkrivala mahom nove glumce - sada veterani tog jugoslovenskog koprodukcionog ali i ranijeg poznog crnotalasovskog filma. Od Leona Lučeva i Tamare Krcunović kao izrazitih predstavnika ovog prvog do Olivere Viktorović kao predstavnice onog drugog, Đorđević pravi "zvezdanu" podelu od ljudi koji bi ovakve likove trebalo da igraju "u snu" a onda od njih pravi nešto što oni nikada ranije nisu bili.

Od Leona Lučeva koji je od igranja u raznim regionalnim filmovima dobio neki opšti jugoslovenski akcenat i rečnik, ni srpski ni hrvatski, kao slovenački funkcioner u SFRJ do Olivere Viktorović koja je provela život igrajući neke žene sa margine - Đorđević pravi spolja gledano isto a iznutra različito.

Đorđević medutim dopušta da i pritisak odozdo oblikuje film. Priča prati grupu meštana jedne srpske varošice koji se godinama uzalud bune protiv lopovske privatizacije nekadašnje socijalističke fabrike koja je u međuvremenu rezultirala i pogibijom njihovih najmilijih. Prepušteni samo sebi oni uzaludno prave skupove, nadaju se sudskom epilogu, sve dok se ne pokavi enigmatični meštanin za kog se govorka da je bio u sekti, premda on kaže da je to samo bila terapijska grupa i uz pomoć spoja tradicionalnog sujeverja i satanizma uspeva da probudi snagu koju nisu ni znali da nose u sebi i da je usmere u svoju viziju emancipacije.

Ovo je priča o mestu i o ljudima za koje bi se narodno reklo da su zaboravljeni i od boga i od naroda. U toj zapuštenosti ne čudi što se okreću okultizmu, ali ostaje pitanje, da li će ih se i nečastivi setiti a ako ih se i seti, da li će im istinski posvetiti ili će biti nečastiv kako mu sam opis kaže?

Đorđević ovde govori o ljudima koje su država i crkva, sekularnost i duhovnost zaboravili, upitani smo da li će ih tamna strana možda uzeti pod svoje. Ali ako su oni mimo svih vrednosti, izvan bilo kog poretka, zašto bi ih se žanr setio i postavio ih u svoju strukturu.

Otud, Đorđević svojim likovima ne daje priliku da nađu smisao i red čak ni na filmu. I u njemu oni ostaju samo sa nagoveštajima nekih sudbina koje su rezervisane za likove sa više sreće.

Ne čudi da ove likove izbačene iz balansa i poretka kao jedini referentni sistem drži rijaliti, savremena melodrama koju čine marginalci u nekoj sličnoj vrsti limba gde više niko ne zna gde se završava život i počinje emisija, gde se završava istina a počinje laž. Kroz odnos rijalitija i junaka na slobodi, Đorđević zapravo gradi dihotomiju dve vrste limba - jednog strogo kontrolisanog i jednog entropičnog, jednog u kome se od ljudske bede i haosa može ostvarivati egzistencija i jednog u kom ne može.

Sa tim spojem nečega gde film stalno u svom izrazu i prikazu stvarnosti "nešto jeste i nešto nije", najbliža referenca je upravo Brecht gde on koristi zaplete dobro skrojenih komada prepune melodramskog ekscesa sa zahvatima kojima razbija iluziju i identifikaciju  kako bi publika intelektualno percipirala sadržaj. Pa ipak i njemu se dešavalo da hteo on ili ne, publika na kraju MAJKE HRABROSTI plače.

Tako i sa RADNIČKOM KLASOM, zalutali ste u ovaj film ako očekujete žanr, zalutali ste u bioskop ako ga ne očekujete. Kao što junaci ovog filma gledaju rijaliti tako i gledaoci ovog filma gledaju ovaj film u potrazi za smislom. A njega i ima i nema za sve one koji su napušteni.

Kao što gledaoci u devetomesečnim ciklusima, koji traju onoliko koliko i trudnoća, pokušavaju da isprate "jedan život" u rijalitiju i dobiju uverenje da ono što dolazi posle jeste budućnost, tako nas ovaj film podseća da možda nije baš tako, da ono što dolazi posle možda nije budućnost, da nije svako imao sreće da mu se životna priča na filmu posloži po konvenciji i tom filmskom intervencijom nam ponajbolje dočarava izgubljenost svojih likova.

Otud i potiču reakcije gde su gledaoci svedeni na nivo dece gde svoje eventualno nezadvoljstvo filmom iskazuju kroz svoje nezadovoljstvo formom jer nisu dobili ovo ili ono.

Međutim, to i jeste dragocenost rukopisa Mladena Đorđevića. On jeste akademski obrazovan, dakle školovan, filmski reditelj ali nije tehničar filma već zbilja autohtoni autor. Otud i zahteva gledaoca koji nije tehničar gledanja već neko ko može da se skroz otvori. A takvih je realno vrlo malo preostalo.

Evo ja prvi sam primer tehnologa recepcije.

Međutim, kada se taj skriveni scenarista i reditelj u nama umiri posle gledanja ovog filma, shvatiće koliko smo privilegovani da imamo ovakvog autora kod nas.

* * * / * * * *

MOB LAND

Nicholas Maggio je uspeo da smesti MOB LAND na ničijoj zemlji između DTVa i indie filma i da sa rutiniranim protagonistima geezer teasera snimi nešto oko čega su se svi oni ozbiljno angažovali i potrudili.

Shiloh Fernandez igra nekadašnjeg auto trkača koji sada u nekoj američkoj provinciji pokušava da obezbedi egzistenciju za svoju porodicu sa ženom i kćerkom. U varošici bez perspektive relativno lako padne na nagovor da se oproba u pljački lokalnih dilera oxija koji su nesposobni i bespomoćni moroni. Tokom pljačke ispostavi da nisu toliko naivni, naročito kada dođe izaslanik njihovog gazde iz Nju Orleansa da istraži šta se desilo i da kazni počinioce.

Shiloh je poznato ime ali je ipak manje od Stephena Dorffa koji igra njuorleanskog izaslanika velikog sindikata, Johna Travolte koji igra lokalnog šerifa pa i Kevina Dillona koji njegovog junaka nagovori na pljačku. Međutim, uspeva da se izbori za svoj prostor među ovim bećarima, čemu doprinosi i Maggiov dosta uspešan rad na građenju vrlo vibrantne atmosfere.

Ne znam da li je Maggio sposoban za neke veće stvari, ali ovde je pokazao da sa ograničenim sredstvima može da snimi zanimljiv B-krimić koji se možda podmeće publici kao neki geezer teaser ali sasvim sigurno ima svoj integritet.

U MOB LANDu nema ničeg novog, ali ima dovoljno morbidne svežine i reinterpretaciji starog, a Dorff i Travolta su posebno raspoloženi da se uključe u rad i zaista doprinesu što se ne desi baš uvek.

Svakako da je ovo film koji bi mogao proći nezapaženo ako imamo u vidu koliko se glavni glumci u njemu inače ne čuvaju besmislenih projekata. Ipak, ovog puta uradili su nešto što je u skladu sa njihovim nivoom i onome čemu se od njih nadamo.

* * * / * * * *

Грязь

Грязь je film Ilje Povolockog u kom imamo bogatstvo vizuelnog izraza i atmosfere izgrađene iz jednog opservacionog pristupa u banji specijalizovanoj za terapiju blatom. Ti odavno prevaziđeni, derutni ambijenti, tela pacijenata, instalacije za sprovođenje i reciklažu blata nude zaista nešto nesvakidašnje u spoju sa crno-belom fotografijom.

Ljudi u kadru slušaju vesti sa ratišta jer je film zabeležio period ujesen 2022. kada je rat bio u svom osmom mesecu i nažalost taj zvučni dodatak ne doprinosi mnogo filmu sem što ga smešta u neki kontekst i ne prećutkuje rat, što je možda važno zapadnim mentorima reditelja ali ne i onome što pokušava da nam prikaže.

Prosto rat u spoju sa lečilištem je malo složenija tema a Povolockog ona ipak niti zanima niti treba da ga zanima, pa onda uvodeći taj element ostaje nedorečen.

* * 1/2 / * * * *

HUMANE

Veoma je tužno gledati film kao što je HUMANE Caitlin Cronenberg. Naravno da ona kao ćerka jednog od najvećih autora nije dužna ni da bude talentovana kao on a naročito ne da snima nešto slično njegovim filmovima, međutim to prezime ipak nosi određeno opterećenje kao što i otvara mnoga vrata.

U tom smislu, meni je gledanje ovog filma potpuno zanemarljivo na nivou nekog preispitivanja nepotizma i sl. Ovo je tužno kao neko neprijatno otkriće o osobi koju veoma uvažavate, recimo spoznaji da je odgajio morona.

Istini za volju, njen brat Brandon je u trećem filmu uspeo da izgura pristojan film, čak u meri da njegov tada novi film bude bolji od tada aktuelnog očevog, a počinio je dotle najteži greh lošeg imitiranja oca.

Ne sporim mogućnost da ona u budućnosti možda snimi nešto dobro ali HUMANE je jedno bajato srborazredno đubre, viđeno u masi loših filmova u kojima je bilo izvedeno bolje nego ovde.

MONKEY MAN

Dev Patel snimio je rediteljski debi u kom se može reći da sebe vidi kao novog Mela Gibsona, a istovremeno u kom pokazuje da je najviše naučio od Danny Boylea.

MONKEY MAN je film koji apsolutno zavređuje pažnju iako nije savršen. Međutim, ono što je u njemu uspelo je nesvakidašnje i zaista izvanredno i u pogledu zamisli i u izvedbi.

Nimalo nije slučajno da se među producentima ovog filma Jordan Peele jer ovo jeste atipičan ugao sagledavanja žanra. Uprkos tome što ovom filmu upravo nedostaje ono fundamentalno obrtanje na naličje koje sam Peele radi, miks koji Patel pravi je veoma sexy i samim tim Peele i Rosenfeld vide sebe u tome.

Dakle, MONKEY MAN u svom korenu ima jednu SLUMDOG MILLIONAIRE melodramu i generalnu frekvenciju prikaza sveta. Temelj je jednostavna arhetipska priča o osveti koja koristi najsugestivniji način prikazivanja života različitih kasti u Indiji. Glavni junak je momak koji je kao dečak ostao bez majke kada su pohlepni guru i korumpirani policajci isterali stanovnike njegovog sirotinjskog naselja da bi gradili svoju fabriku.

Sada je on porastao i radi kao borac u ilegalnim mečevima, te nastupa pod maskom majmuna, kao naslovni Monkey Man. Skuplja novac da započne svoju vendetu tako što će se infiltrirati u jedan bordel i doći do moćnih ljudi koji su mu krivi.

Dakle, to je sve onako jednostavno, melodramatski ekscesivno i sve u svemu kako se očekuje od transkripcije bolivudskog DNK u Holivud.

Onda sledi drugi sloj - a to je johnwickovska osveta, dakle razvoj situacije u kom sama tehnika borbe postaje estetska kategorija i činjenica je da Dev Patel, hteli mi to da priznamo sebi ili ne, ovde sebe prepakuje u punkokrvog akcionog heroja kome verujemo u borbi.

Neverovatno je kako je nešto tako glupo kao JOHN WICK uspelo da proizvede toliko toga lepog kao što je briljantna serija THE CONTINENTAL ili recimo ovaj film MONKEY MAN. Međutim, taj pristup ozbiljnog glumca u bone crunching sabijačkoj akciji se isključivo mogao pitchovati uz ovaj pseudonim beloruskog plaćenog ubice i akcija u samom filmu generalno ima taj vibe Chada Stahelskog i njegove družine. Borilačke koreografije je radio Brahim Chab, Francuz sa ozbiljnim CVjem koji nije po imenu prva liga ali kad se vidi biografija odmah je jasno da je reč o velikom gospodinu koji možda nije izmislio ništa svoje ali je u karijeri uspeo da reši nekoliko teških jednačina - recimo Campbellov FOREIGNER. 

Tako i ovde, biju se kao kod Stahelskog, veliku ulogu ima rekvizita, u borbi ima duha, ima karaktera i ima humora taman onoliko koliko treba.

MONKEY MAN i kad se bije i kad je miran, želi da stvori tu visoku animiranost, odnosno ustreptalnost SLUMDOGa, pomaže mu muzika, velikim delom arhivska, lokalna ali sa internacionalnim beatom, i naravno fotografija Sharone Meira, jednog izuzetnog snimatelja za kog mi se čini da ima malo manju reputaciju nego što zaslužuje. Meni jedna od njegovih najdražih fotki bila je potpuno drugačija od ovoga ali opet sjajna u seriji ECHO 3. Ovde radi nešto drugo, pomaže Patelu da izgradi tu vibrantnost Indije, i tog celog rastrojstva junaka na egzotičnom mestu. Film je koštao 10 miliona, izgleda kao da je tri-četiri puta skuplji, ali nije to bitno. Bitno je da se vidi evidentan trud u svim sektorima.

Situacija u kojoj se borac posle poraza sprema za završni obračun, zahvaljujući lokaciji i kulturi dobija dodatnu dimenziju. Naime, junak beži u neko sklonište trans parija koje je iseljavala policija i među njima nalazi prvo neprijatelje svog neprijatelja a potom prijatelje. Međutim, boravak kod trans ekipe ne deluje toliko Woke zbog tradicije hidžri, muškaraca sa evnuškim odnosno generalno polnim disforijama tako da maltene ceo taj segment deluje više kao narodno predanje nego pomodnost. Slično negativcima evnusima u wuxia filmovima koji su proistekli iz tradicije da se moćni muškarci radi fokusa kastriraju.

Taj deo je zbog nekih drugih stvari malo ostao kao nešto gde Dev Patel izgubi korak i previše se zadrži, ali ambijent nas spasava od preteranog Wokea.

Na kraju, MONKEY MAN jeste fllm koji bi mogao naterati gledaoca da postavi sebi neka pitanja - recimo koja je funkcija borbi osim da nam pokaže kojim putem je junak očvrsnuo, ali to sve na kraju nije ni bitno. I ovo je zapravo jedna moderna bajka kao SLUMDOG MILLIONAIRE samo sa krvoprolićem.

MONKEY MAN nudi svežu mešavinu dobro poznatih stvari i rezultira osmišljenim i vrhunski realizovanim žanrovskim derivatom koji snagom egzotike može iskoračiti i malo izvan tipične ciljne grupe.

* * * / * * * *