SHE RIDES SHOTGUN

Jordan Harper je izvanredan televizijski scenarista, ali za sada još uvek nije dobio svoju solo seriju uprkos prestižnih pokušaja, kao što je recimo pisanje pilota za novu izvedbu Ellroyevog LA CONFIDENTIAL. Međutim, uprkos tome što nema svoju seriju, naročito je u HIGHTOWNu Rebecce Cutter pokazao kako vlada likovima sa margine i novim formama američkog opioidskog kriminaliteta.

S druge strane, Jordan Harper je izvanredan prozni pisac i prošla godina bila je godina čitanja njegovih romana. SHE RIDES SHOTGUN je vrlo solidan roman, na liniji BLOOD FATHERa Petera Craiga, i dobio je ekranizaciju Nicka Rowlanda u kojima je Harper, sa dvojicom kolega napravio redukcionističku adaptaciju ali je u njoj pružio sve ono što nudi roman.

Dok se Richet u BLOOD FATHERu opredelio za jak tempo ozbiljnog grindhouse favorita u manje od sat i po vremena, i imao je Mela Gibsona u glavnoj ulozi i dominantnoj roli koja je mnogo više od glume i seže u domen koautorstva, Rowland ide na dvočasovno trajanje i sa Taronom Egertonom u glavnoj ulozi ide na svoju verziju zvezdane voltaže.

SHE RIDES SHOTGUN je metodičniji, više slow burn, ali isto tako propulzivan i nasilan, kada stvari postanu kritične, i uprkos tome što nema Mela, reč je o časnom nasledniku BLOOD FATHERa sa kojim deli i Lionsgate kao distributera.

U ova slučaja, tu je mešavina Aryan bandi, sa malo začinskog meksičkog kartela, starinske mistike novih grubijana, flyover Amerike koja je samo propadala u međuvremenu, sa ljudima koji ne poznaju granice kada žele da postignu ono što žele.

Rowland dobro kontroliše ovaj volatilan miks, naročito jer je vrlo vešt kad se dođe u neku žanrovski tipičnu situaciju koja zahteva tehničko znanje i rutinu ali veoma svež i žanrovski nepotrošen kada treba postaviti likove i generalno celinu.

SHE RIDES SHOTGUN je film koji u tom smislu ima integritet, žanrovski je ali spreman je da krši pravila i da traje onoliko koliko on misli da treba.

Na kraju u filmu, kao scena koja je višak se nameće upravo jedna tipična - i u ovom filmu dobro izvedena - žanrovska situacija.

SHE RIDES SHOTGUN je išao u bioskope, nažalost, pre svega trofejno, kao i BLOOD FATHER onomad.

Nema veze. Živeće ovaj film, kao i BLOOD FATHER, naročito jer izlazi u kasno proleće Egertonove karijere.

I biće komplementaran i sa BLOOD FATHERom i sa SHOT CALLERom iako naizgled liči da smo sve što je u njemu tamo već videli.

* * * 1/2 / * * * *

ШАКАЛ

ШАКАЛ Serikbola Utepbergenova je njegova komedija iz 2007. smeštena u milje ciganskih lopova.

U ovoj farsičnoj komediji, Sarikbol nažalost nije na nivou koji iole najavljuje njegove uspešne "muške filmove" po kojima sam ga prevashodno upoznao.

Ova komedija ima stripovsku stilizaciju i dosta energije, ali ako imamo u vidu da sam video u kazahstanskom filmu superioran primer ovako nečega, ovo je delo koje ipak nije vredno pažnje.

* 1/2 / * * * *

ДЕСАНТ

ДЕСАНТ Lejle Araniševe je film snimljen 1998. godine, mada neka literatura pominje i 2000. godinu, ali u u svakom slučaju deluje dvadesetak godina u zaostatku u odnosu na estetiku svog vremena.

Da je ovaj film izašao krajem sedamdesetih ili početkom osamdesetih, sasvim sigurno bismo ga mogli smatrati modernim regrutnim filmom.

Ovako, danas kada se gleda izgleda retro jer ni vreme njegove premijere nije baš bilo skoro, ali svejedno evocira uspomenu neke davnije filmske epohe, recimo one iz koje datira film NAJBOLJI Dejana Šorka.

Ovde se promovišu kazahstanski desantnjiki, padobranska jedinica, u koju dolazi nekoliko veoma različitih momaka i uprkos različitim životima u civilstvu iz kojih stižu, služeći vojsku nalaze smisao u zajedničkom naporu i žrtvi.

Kao HEARTBREAK RIDGE, i ovaj film se završava borbenim zadatkom, u konkretnom slučaju obračunom sa islamističkim pobunjenicima u nekoj zabiti.

Zanimljivo je da Anorin nesuđeni tast Aleksej Serebrjakov igra ballbuster seržanta Burova koji je tu da očvrsne momke ali i biva u platonskim romantičnim odnosima sa ženama zaposlenim u kasarni.

Araniševa ima jedan krut i konvencionalan rediteljski pristup koji povremeno uspeva da zaliči na rigorozan postupak, ali ipak nije. Prosto, samo je reč o anahronom postupku.

Ipak, ne može se osporiti da se rediteljka dobro snašla u muškom svetu, no da bi se poredila sa Kathryn Bigelow morala bi doneti nešto transgresivno čega kod nje nema.

JNA propagandni filmovi NAJBOLJI i DALEKO NEBO veoma su slični ovom postsovjetskom propagandsnom radu. Oba su u svoje vreme bili anahroni na svoj način ali svakako svežiji od ovog.

* * / * * * *

EENIE MEANIE

Gotivni zabadači nekako uvek nađu put do Samare Weaving i Shawn Simmons nije izuzetak.

Što se mene tiče nametnuo se u serijama WAYNE i CONTINENTAL gde se pokazao kao zaista ozbiljan majstor genrebendinga, anarhične akcije, osvežavanja poznatih formi koje su delovale potrošeno i sve u svemu Wernickov i Reeseov ponajbolji momak.

U filmu EENIE MEANIE dobio je priliku da režira, i uspeo je ono što nimalo nije jednostavno, da pokaže da je pametan ne praveći se pametan.

U osnovi EENIE MEANIE je maksimalno neoriginalan, možemo ga posmatrati kao mešavinu TRUE ROMANCE i BABY DRIVERa, jednu priču u kojoj se dvoje traumatizovanih pojedinaca od kojih je ona đavo za volanom a on momak koji upada u nevolje opšte prakse, ustaju protiv pitoresknih gangstera koji ih teraju da vrate dug odrađujuži maltene nemoguću pljačku sa automobilskim bekstvom.

Dakle, ona je malo Baby iz Wrigtovog filma, oboje su pomalo Clarence i Alabama, ali to ne znači da ovaj film nije svoja zverka. Shawn Simmons ima svoju formu transgresije i njega zanima film koji nam je savršeno poznat, formalno razgažen ali ispostaviće se subverzivan do tačke istinske transgresije, kroz osvežavanje tipičnih scena.

Simmons je dakle majstor da uzme tropey situaciju i da je onda izmeni nekom "životnijom" reakcijom junaka koju bi drugi autori smatrali antiklimaktičnom ili destruktivnom po narativni pogon. On međutim voli da tako čačka situacije i postiže u najmanju ruku da humor bude izvanredan i da ne proističe samo iz gega nego i iz situacije, što u spoju sa nosećom rolom Samare Weaving koja sve galvanizuje i neprestalnim protokom jakih prijava u dijalogu daje svemu visoku kaloričnost.

Međutim, ovde nismo imali Tony Scotta da režira TRUE ROMANCE, tako da nam Simmons nudi i istinski transgresivan kraj koji se na kraju ispostavlja kao nešto na bazi čega će film "živeti ili umreti". Da li su junaci zaslužili ovakav ishod u prethodnom toku filma ili ne je ona lekcija koju je Scott svojevremeno dao Tarantinu. Kod Simmonsa će verovatno to biti izvor polemika ali i razlog da mnogi otpšu film.

U mom slučaju, taj detalj je nešto što suštinski izdvaja ovaj film, i pored jedne propulzivne akcione komedije što on već ab initio jeste, daje mu dimenziju posle koje će verovatno biti izučavan na kursevima filmske režije i scenaristike.

Dakle, da li je tonalni shift u klimaksu prava odluka u odnosu na subjektivno viđenje likova kod publike ostaje tema za diskusiju, i uprkos tome što ne mogu reći da bih ja istu ovakvu odluku doneo ako bih do te tačke ovako vodio film, isto tako smatram da je izuzetne dragoceno da neko isproba takvo rešenje i konačno se uverimo da li su takvi krajevi filmovi zasluženo ostajali van ekrana i u domenu legende.

Shawna Simmonsa već dugo pratim kao scenaristu i sada kada je režirao svoj prvi film, rekao bih da se razvija po planu i u skladu sa mojim očekivanjima. Ipak, činjenica da je napravio film koji nije samo primer dobro izvedene akcione komedije već i nečeg što podstiče diskusiju pokazuje da je otišao i korak napred od mojih inicijalnih procena.

* * * 1/2 / * * * *

Путь боксера

Путь боксера Askara Uzabajeva je vešto izvedena ali zapravo klasična bokserska kriminalistička melodrama iz Kazahstana, izašla 2013. godine.

Uzabajev priča o mladom sitnom kriminalcu koji se u slobodno vreme bavi bare knuckle borbama koji je kao dete bio perspektivan bokser ali osvajanjem srebrne medalje postao je prezren od svog oca propalog boksera koji je nekada bio šampion SSSR.

Kada posle sukoba sa kriminalnim bosom dobija dve izlomljene šake za kaznu, koje znače da se više nikada neće vratiti u ring, kreće u osvetu.

Sve ovo smo videli dosta puta na filmu, ali nikada u Kazahstanu. Uzabajev je reditelj koji je pravio i klasičnije komercijalne filmove, kao uostalom i i neke festivalske, dakle reč je o reditelju koji se dotične raznih tema i postupaka, međutim, ovde pravi jednu domišljato izvedenu u osnovi niskobudžetnu priču u kojoj pokazuje da je dobro naučio lekcije kako iz američkog tako i iz azijskog i evropskog žanrovskog filma.

* * * / * * * *

FREELANCE

FREELANCE Francisa Megahyja je egzistencijalistički krimić iz 1970. koji uprkos izvanredno odigranioj glavnoj ulozi Iana McShanea ne remeti poredak njegovih najboljih filmova iz tog perioda.

Jedina dostupna kopija tog filma je 15 minuta kraća od onoga što je bilo inicijalno trajanje i to je neki surovi VHS rip, iako sasvim gledljiv. I pored osećaja da filmu definitivno nešto fali, imamo i činjenicu da umesto 90ak minuta materijala imamo tek 75.

Međutim, tu se postavlja pitanje da li je u tih 15 minuta bio taj neki kvalitet koji bi sve ovo podigao na viši nivo? Da li je u tih četvrt sata ono što zapravo nedostaje ovom materijalu da budu dobar egzistencijalistički film smešten među londonske gangstere, prevarante i marginalce?

Možda jeste, ali plašim se da nije.

* * / * * * *

RED SUN RISING

Francis Megahy je snimio svoj američki debi sa filmom RED SUN RISING.

On je imao filmove koji su dobacivali do Amerike i bili u respektabilnijoj produkciji tako da je zanimljivo kako je tamo prvi put označio teritoriju radeći film sa Don The Dragon Wilsonom.

Tu su naravno i Art Camacho kao ekspert za borbe i drugi Wilsonovi saradnici. No, Megahy je ipak svemu tome jednu zainteresovanost za ono što se dešava mimo akcije. I Terry Farrell, solidna televizijska glumica tog vremena je na neki način, donela nešto dosta respektabilno u ovaj film baš kad je reč o glumi i stvaranju utiska da je ovo ipak neka priča a ne niz povezanih akcionih scena.

Na kraju, akcije čak i nema previše, pa ljubitelji i poznavaoci ovaj naslov smatraju daleko pripovedački najozbiljnijim Wilsonovim delom i njegovim najrespektabilnijim ostvarenjem.

Ono što je Megahy postigao zbilja jeste osećaj da je ovde akcija u svakom smislu ravnomerna sa pričom i likovima, ali isto tako film je čak i u 99 minuta trajanja prespor i negativac koji je nindža sa izvesnim okultnim sposobnostima je dat ipak prilično naivno, tako da Megahy nije uspeo da uspešno uozbilji sve elemente ove priče.

Otud, ovo jeste bolje nego tipični Don Wilson, ali daleko od toga da je može suštinski porediti sa BLACK RAINom čiji je svesni rip-off već i sa nekim manje bitnim buddy cop filmovima ere. S druge strane, film jeste ipak na kraju krajeva bliže konvencionalnom filmskom ugođaju nego što bi iko očekivao od ove zvezde. 

Megahy nije uspeo da uradi sa Wilsonom ono što je Martin Campbell uradio sa Jackie Chanom u FOREIGNERu ali jeste uspeo da pomeri stvari.

* * / * * * *