CHIEF OF STATION

Kad je Aaron Eckhart zaigrao u Stoelzlovom odličnom TAKEN-derivatu ERASED, pokazao je da se izvrsno snalazi u ulozi progonjenog špijuna. Kasnije je to potvrdio u Harlinovom BRICKLAYERu, filmu koji sam dugo priželjkivao. I generalno, mimo ovog toka akcionih špijunaca, Eckhart je u poslednje vreme prisutan u vrlo zanimljivim DTV naslovima koji u sebi nose indie senzibilitet i edgy ideologiju.

U svakom slučaju, teško je snimiti loš akcioni špijunac sa Eckhartom, ali Jesse V. Johnson je uvek tu da pokuša. Uspelo mu je iz prve.

Činjenica je Johnsonov CHIEF OF STATION ima u sebi manji budžet od ERASEDa i od BRICKLAYERa, ali ipak suština je ipak u tome da Johnson ima neuporedivo manje stila od Stoelzla i Harlina. Iako je tu Olga Kurylenko, koja je sa Eckhartom sparingovala u ERASEDu, magija se nije ni približno ponovila.

Johnson snima film maltene kao expat u Budimpešti. Ima puno mirnih scena, a gluma nije dobra. Ima nešto akcije ali realizacija nije na visokom nivou, naprosto u ovom filmu se sve izmaklo. Sama priča naravno da nije imala snage da išta iznese. 

Eckhart je na kraju ostao sa slabim filmom u kome pokušava sam silom da spase stvar, a to se ipak ne može očekivati.

Stoga, CHIEF OF STATION je ozbiljan promašaj koji se lako smestio u sivilo većeg dela DTV ponude.

* 1/2 / * * * *

MOTHERLAND

Hanna Badziaka i Aleksandar Mihalkovič snimili su dokumentarni film MOTHERLAND koji nema neki originalni naslov već je odmah na engleskom, pošto ni ne treba da se prikazuje igde drugo sem na Zapadu.

Ovo je jedan ready made depresivni propagandni rad podvaljen kao umetnost, ali i to teškom mukom, koji bi pas s maslom teško mogao da pojede.

Nominalno, ovo je film o zlostavljaju u beloruskoj vojsci. Mogao bih da koristim i prigodnu reč na engleskom hazing, ali ipak ne jer otkud na engleskom reč za takvu pojavu kad toga ima samo kod Putina i Putinovih prijatelja.

Elem, stare kuke muče fazane u raznim ruskim i sovjetskim vojskama od pamtiveka i to je čak bilo tema i ambicioznog igranog filma na Zapadu, setimo se Hazanaviciusovog SEARCHa, Dakle, ništa to nije novo ali novo jeste način na koji je ta tema bukvalno zloupotrebljena kao clickbait za ovaj film.

Naime, ovaj film kreće opisom tog običaja, onda počinje da se bavi majkom koja sumnja da joj je sin pod takvim okolnostima izgubio život u vojsci, onda se bavi raznom priglupom omladinom kojoj se (gle iznenađenja) ne ide u vojsku, iako svi deluju kao da bi im prijalo godinu i po dana dovođenja u red, i onda ima malo i protesta i svega ostalog što se moglo napabirčiti da se oslika jedna depresivna i represivna slika Belorusije.

Da li je to rezultat preteranog napinjanja, ali na kraju ovaj film jedino u tome ne uspeva. Njegovi junaci deluju kao grupa razmaženih gubitnika koji nešto mahom kukavički imaju nezadovoljstva a život oko njih poprilično normalno teče. Belorusija u ovom filmu snimljenom sa jedinim ciljem da je ocrni, naprosto u drugom planu deluje kao zemlja u kojoj stvari funkcionišu.

Štaviše, ljudi koji su nezadovoljni režimom deluju kao da vode doste pristojne, pa rekao bih i udobne živote, skupljaju se, druže se i diskutuju, ne kriju se nimalo iako verovatno znaju da će Lukašenkovi ljudi garantovano pregledati ovaj film.

Čak i ono što je sudeći po sudskom epilogu - i to u Belorusiji - nesporno na kraju nije razmotreno kako treba, a da ne kažem da nema prikaza, da nema snimaka, da nema svedočanstava živih ljudi o tom samom ritualnom zlostavljanju.

U tom smislu, majka ubijenog momka je direktno zloupotrebljena da bi film mogao da se završi slavodobitnom posvetom Ukrajincima koji se bore protiv Rusa, iako zapravo u filmu jedino nema Ukrajinaca i Rusa.

Ova papazjanija sklopljena u klimavu celinu postigla je naravno i sasvim očekivano određene rezultate na Zapadu gde je preko Lukašenkovih leđa odrađena proxy propaganda protiv Rusa, iako ni on sam nije tako jednodimenzionalni Putinov vazal kao što se na Zapadu predstavlja.

* 1/2 / *.* * *

Последнее лето

Vitalij Akimov snimio je film Последнее лето kao francusku koprodukciju i u njemu je prikazao jednu grupu mladih moksovskih skvotera koji provode jedno leto, kad se u Ukrajini već zaratilo, na moskovskim ulicama, po raznim štekovima, gajbama i underground klubovima radeći manje-više sve ono što su mladi radili od kada je sveta i veka.

Ako nekome treba da se priseti mladosti u gradu, ovaj film će manje-više moći da posluži. U njemu ima vrlo malo novog i do sada neviđenog. Recimo, ima zanimljiv deo kad ovi imaju neki svoj fight club ali ta ideja se javi usput u moru inače krajnje prozaičnih aktivnosti koje smo videli, a ako ste imali dodira sa undergroundom, i radili sto miliona puta, odakle god da ste.

Dakle, ono što je novo se ne razrađuje previše a opet neke stvari zauzimaju i previše vremena bez mnogo svrhe. Ne mogu sada to ni zameriti reditelju. U tom moru opštih mesta s vrlo malo nečeg novog, zapravo je prilično teško opredeliti se za nešto što će biti egzaktno a ne pogrešiti.

Akimov se trudi da malo napravi neku atmosferu, ima tu estetizacije, najveći deo je u crno-beloj izvedbi mada ima kolor intervencija. Film prijatno izgleda.

Ne znam da li je iko od ovih mladih ljudi neka značajna figura urbane supkulture ili će postati, ali mislim da od toga umnogome zavisi percepcija ovog filma.

* * / * * * *

LA MESITA DEL COMEDOR

Caye Casas je snimio film LA MESITA DEL COMEDOR verovatno sa idejom kako će to biti crna komedija sa sposobnošću da proizvede stravu i ode spontano u horor.

Da li je nedavni slučaj koji smo imali u okolini Bora možda izmenio moje raspoloženje prema ovoj vrsti narativa, ne znam, ali osnovni utisak koji sam imao jeste da premisa ovog filma, koliko god samog Casasa nadraživala, naprosto deluje moronski i ne može da se prihvati ni na koji način.

Kažem, cela naša javnost doživela je stres i možda drugačije gledamo na takve stvari od inostranog faktora koji je iskreno prigrlio ovaj film, međutim, meni je ponašanje glavnog junaka koje je okosnica filma na svakom nivou ne samo neuverljivo već bih rekao i nemoguće do tačke da film sa takvim razvojem situacije prosto postaje neodrživ.

Otud mi je i sam film jedna potpuna nebuloza koja usput ne nudi sad nešto naročito mimo onoga što je osnovna priča. Hype koji je izgrađen na festivalima i ranijim prikazivanjima je dovoljno veliki da će ovaj film sigurno imati i još neku recepciju kod nas, pa ćemo videti da li će ga neko drugačije sagledati.

* 1/2 / * * * *

THE WEDDING GUEST

THE WEDDING GUEST Michaela Winterbottoma je vrlo zanimljiv neo noir smešten na razmeđi Pakistana i Indije.

Dev Patel igra mladog londonskog Pakistanca koji odlazi na put iz Engleske za Indiju i Pakistan, tamo se naoružava, iznajmljuje kola i otima mladu za jednog venčanja. Ispostavlja se da je on londonski fixer, sposoban da obavi ovakav nimalo naivan posao za svog imućnog poznanika. Međutim, kada policija krene da traga za otetom mladom i kada komplikacije kreću da se gomilaju, fixer i oteta mlada ostaju sami, a krivična dela samo proističu jedno iz drugog.

Michael Winterbottom nije neki reditelj ali ovde nije smetao. Ovo je neo noir ali je istovremeno i film putovanja, smešten u neke egzotične predele. Sa dvoje harizmatičnih zvezda kao što su Dev Patel i Radikha Apte, on nema film opterećen pričom. Zapleta i situacija itekako ima, ali ovo na kraju ipak prevashodno jeste film atmosfere, čak i u deonicama koje su pripovedački zahtevnije.

Za razliku od tipične neo noir postavke, na kraju ovde Winterbottom možda gradi junake ali dobija ljude. Završnica koja je u konvenciji žanra po ishodu ali ne i po samom smislu je u tom smislu vrlo zanimljiva stvar, i taj balans žanra i psihološke drame je dobro postavljen, iako film nesumnjivo prevashodno funkcioniše kao triler i svako ko isključivo traži realističku melodramu neće preterano dobro proći.

Jednostavnost filma je impozantna do granice rizičnog. Ipak, ovog puta takav rizik se isplatio. Jasno je da su Winterbottom i Patel mogli ostati praznih ruku na kraju ovog filma ali srećom nisu.

* * * / * * * *

RADNIČKA KLASA IDE U PAKAO

Posle celih petnaest godina, dobili smo priliku da vidimo drugi u potpunosti igrani i fikcionalni film Mladena Đorđevića. A da se ne lažemo, ni od BEČKOG HAUSTORA iz 2020. godine nije prošlo malo, naročito imajuči u vidu šta smo svi zajedno prošli od kolektivnog smeha na natpis firme Corona na špici tog filma do danas.

Ono što smo dobili jeste film Mladena Đorđevića ne samo kao činjenica već kao suština. Reći za ovaj film bilo šta drugo sem da je "film Mladena Đorđevića" bilo bi pogrešno jer ovo je rad koji izmiče klasifikacijama. Sam zaplet filma bi mogao da se opiše kao mešavina socijalne melodrame, problemskog filma i horora ali konačni rezultat nije ni zbir tih elemenata pa čak ni njihovo smenjivanje po deonicama. Ovaj film je nešto drugo, on je žanr za sebe a samo se sticajem okolnosti bavi nečim čime se bave drugi žanrovi i forme.

Ovaj film je autentična autorska vizija i išao bih toliko daleko da ga nazovem anti-žanrovskim filmom. Naime, u njemu žanr postoji najpre kao naše stereotipno očekivanje kako nešto treba, može i uglavnom biva obrađeno i Đorđević te stereotipe razbija.

Štaviše, film je veoma zanimljiv na tom metafilmskom nivou odakle vrši pritisak nadole, prema radnji.

Dakle, ovo je film koji bismo u pogledu onoga što bi publika mogla očekivati od "filma kao robe" mogli definisati kao art house. Pa ipak ako odete da ga gledate dobićete film koji je vrlo prijemčiv, sa pričom koju možete da pratite i razumete i koja vas angažuje kao gledalaca na pretvarajući gledalačko iskustvo u neki prazan hod na ekranu zadužen da nam bude screen saver za neke naše kontemplacije. Zašto onda ovaj film ne proglasimo repertoarskim? Pa pre svega zbog toga što istovremeno odudara od vizuelnog i narativnog žargona u kom bi se ovakve priče i na nivou i celine i na nivou pojedinačne radnje realizovale.

Rečju, gledalac sve vreme ima šta da gleda ali mu forma ne diktira šta je to tačno. Zaključak donosi sam.

Na ekranu su - za razliku od PORNO BANDE koja je otkrivala mahom nove glumce - sada veterani tog jugoslovenskog koprodukcionog ali i ranijeg poznog crnotalasovskog filma. Od Leona Lučeva i Tamare Krcunović kao izrazitih predstavnika ovog prvog do Olivere Viktorović kao predstavnice onog drugog, Đorđević pravi "zvezdanu" podelu od ljudi koji bi ovakve likove trebalo da igraju "u snu" a onda od njih pravi nešto što oni nikada ranije nisu bili.

Od Leona Lučeva koji je od igranja u raznim regionalnim filmovima dobio neki opšti jugoslovenski akcenat i rečnik, ni srpski ni hrvatski, kao slovenački funkcioner u SFRJ do Olivere Viktorović koja je provela život igrajući neke žene sa margine - Đorđević pravi spolja gledano isto a iznutra različito.

Đorđević medutim dopušta da i pritisak odozdo oblikuje film. Priča prati grupu meštana jedne srpske varošice koji se godinama uzalud bune protiv lopovske privatizacije nekadašnje socijalističke fabrike koja je u međuvremenu rezultirala i pogibijom njihovih najmilijih. Prepušteni samo sebi oni uzaludno prave skupove, nadaju se sudskom epilogu, sve dok se ne pokavi enigmatični meštanin za kog se govorka da je bio u sekti, premda on kaže da je to samo bila terapijska grupa i uz pomoć spoja tradicionalnog sujeverja i satanizma uspeva da probudi snagu koju nisu ni znali da nose u sebi i da je usmere u svoju viziju emancipacije.

Ovo je priča o mestu i o ljudima za koje bi se narodno reklo da su zaboravljeni i od boga i od naroda. U toj zapuštenosti ne čudi što se okreću okultizmu, ali ostaje pitanje, da li će ih se i nečastivi setiti a ako ih se i seti, da li će im istinski posvetiti ili će biti nečastiv kako mu sam opis kaže?

Đorđević ovde govori o ljudima koje su država i crkva, sekularnost i duhovnost zaboravili, upitani smo da li će ih tamna strana možda uzeti pod svoje. Ali ako su oni mimo svih vrednosti, izvan bilo kog poretka, zašto bi ih se žanr setio i postavio ih u svoju strukturu.

Otud, Đorđević svojim likovima ne daje priliku da nađu smisao i red čak ni na filmu. I u njemu oni ostaju samo sa nagoveštajima nekih sudbina koje su rezervisane za likove sa više sreće.

Ne čudi da ove likove izbačene iz balansa i poretka kao jedini referentni sistem drži rijaliti, savremena melodrama koju čine marginalci u nekoj sličnoj vrsti limba gde više niko ne zna gde se završava život i počinje emisija, gde se završava istina a počinje laž. Kroz odnos rijalitija i junaka na slobodi, Đorđević zapravo gradi dihotomiju dve vrste limba - jednog strogo kontrolisanog i jednog entropičnog, jednog u kome se od ljudske bede i haosa može ostvarivati egzistencija i jednog u kom ne može.

Sa tim spojem nečega gde film stalno u svom izrazu i prikazu stvarnosti "nešto jeste i nešto nije", najbliža referenca je upravo Brecht gde on koristi zaplete dobro skrojenih komada prepune melodramskog ekscesa sa zahvatima kojima razbija iluziju i identifikaciju  kako bi publika intelektualno percipirala sadržaj. Pa ipak i njemu se dešavalo da hteo on ili ne, publika na kraju MAJKE HRABROSTI plače.

Tako i sa RADNIČKOM KLASOM, zalutali ste u ovaj film ako očekujete žanr, zalutali ste u bioskop ako ga ne očekujete. Kao što junaci ovog filma gledaju rijaliti tako i gledaoci ovog filma gledaju ovaj film u potrazi za smislom. A njega i ima i nema za sve one koji su napušteni.

Kao što gledaoci u devetomesečnim ciklusima, koji traju onoliko koliko i trudnoća, pokušavaju da isprate "jedan život" u rijalitiju i dobiju uverenje da ono što dolazi posle jeste budućnost, tako nas ovaj film podseća da možda nije baš tako, da ono što dolazi posle možda nije budućnost, da nije svako imao sreće da mu se životna priča na filmu posloži po konvenciji i tom filmskom intervencijom nam ponajbolje dočarava izgubljenost svojih likova.

Otud i potiču reakcije gde su gledaoci svedeni na nivo dece gde svoje eventualno nezadvoljstvo filmom iskazuju kroz svoje nezadovoljstvo formom jer nisu dobili ovo ili ono.

Međutim, to i jeste dragocenost rukopisa Mladena Đorđevića. On jeste akademski obrazovan, dakle školovan, filmski reditelj ali nije tehničar filma već zbilja autohtoni autor. Otud i zahteva gledaoca koji nije tehničar gledanja već neko ko može da se skroz otvori. A takvih je realno vrlo malo preostalo.

Evo ja prvi sam primer tehnologa recepcije.

Međutim, kada se taj skriveni scenarista i reditelj u nama umiri posle gledanja ovog filma, shvatiće koliko smo privilegovani da imamo ovakvog autora kod nas.

* * * / * * * *

MOB LAND

Nicholas Maggio je uspeo da smesti MOB LAND na ničijoj zemlji između DTVa i indie filma i da sa rutiniranim protagonistima geezer teasera snimi nešto oko čega su se svi oni ozbiljno angažovali i potrudili.

Shiloh Fernandez igra nekadašnjeg auto trkača koji sada u nekoj američkoj provinciji pokušava da obezbedi egzistenciju za svoju porodicu sa ženom i kćerkom. U varošici bez perspektive relativno lako padne na nagovor da se oproba u pljački lokalnih dilera oxija koji su nesposobni i bespomoćni moroni. Tokom pljačke ispostavi da nisu toliko naivni, naročito kada dođe izaslanik njihovog gazde iz Nju Orleansa da istraži šta se desilo i da kazni počinioce.

Shiloh je poznato ime ali je ipak manje od Stephena Dorffa koji igra njuorleanskog izaslanika velikog sindikata, Johna Travolte koji igra lokalnog šerifa pa i Kevina Dillona koji njegovog junaka nagovori na pljačku. Međutim, uspeva da se izbori za svoj prostor među ovim bećarima, čemu doprinosi i Maggiov dosta uspešan rad na građenju vrlo vibrantne atmosfere.

Ne znam da li je Maggio sposoban za neke veće stvari, ali ovde je pokazao da sa ograničenim sredstvima može da snimi zanimljiv B-krimić koji se možda podmeće publici kao neki geezer teaser ali sasvim sigurno ima svoj integritet.

U MOB LANDu nema ničeg novog, ali ima dovoljno morbidne svežine i reinterpretaciji starog, a Dorff i Travolta su posebno raspoloženi da se uključe u rad i zaista doprinesu što se ne desi baš uvek.

Svakako da je ovo film koji bi mogao proći nezapaženo ako imamo u vidu koliko se glavni glumci u njemu inače ne čuvaju besmislenih projekata. Ipak, ovog puta uradili su nešto što je u skladu sa njihovim nivoom i onome čemu se od njih nadamo.

* * * / * * * *

Грязь

Грязь je film Ilje Povolockog u kom imamo bogatstvo vizuelnog izraza i atmosfere izgrađene iz jednog opservacionog pristupa u banji specijalizovanoj za terapiju blatom. Ti odavno prevaziđeni, derutni ambijenti, tela pacijenata, instalacije za sprovođenje i reciklažu blata nude zaista nešto nesvakidašnje u spoju sa crno-belom fotografijom.

Ljudi u kadru slušaju vesti sa ratišta jer je film zabeležio period ujesen 2022. kada je rat bio u svom osmom mesecu i nažalost taj zvučni dodatak ne doprinosi mnogo filmu sem što ga smešta u neki kontekst i ne prećutkuje rat, što je možda važno zapadnim mentorima reditelja ali ne i onome što pokušava da nam prikaže.

Prosto rat u spoju sa lečilištem je malo složenija tema a Povolockog ona ipak niti zanima niti treba da ga zanima, pa onda uvodeći taj element ostaje nedorečen.

* * 1/2 / * * * *

HUMANE

Veoma je tužno gledati film kao što je HUMANE Caitlin Cronenberg. Naravno da ona kao ćerka jednog od najvećih autora nije dužna ni da bude talentovana kao on a naročito ne da snima nešto slično njegovim filmovima, međutim to prezime ipak nosi određeno opterećenje kao što i otvara mnoga vrata.

U tom smislu, meni je gledanje ovog filma potpuno zanemarljivo na nivou nekog preispitivanja nepotizma i sl. Ovo je tužno kao neko neprijatno otkriće o osobi koju veoma uvažavate, recimo spoznaji da je odgajio morona.

Istini za volju, njen brat Brandon je u trećem filmu uspeo da izgura pristojan film, čak u meri da njegov tada novi film bude bolji od tada aktuelnog očevog, a počinio je dotle najteži greh lošeg imitiranja oca.

Ne sporim mogućnost da ona u budućnosti možda snimi nešto dobro ali HUMANE je jedno bajato srborazredno đubre, viđeno u masi loših filmova u kojima je bilo izvedeno bolje nego ovde.

MONKEY MAN

Dev Patel snimio je rediteljski debi u kom se može reći da sebe vidi kao novog Mela Gibsona, a istovremeno u kom pokazuje da je najviše naučio od Danny Boylea.

MONKEY MAN je film koji apsolutno zavređuje pažnju iako nije savršen. Međutim, ono što je u njemu uspelo je nesvakidašnje i zaista izvanredno i u pogledu zamisli i u izvedbi.

Nimalo nije slučajno da se među producentima ovog filma Jordan Peele jer ovo jeste atipičan ugao sagledavanja žanra. Uprkos tome što ovom filmu upravo nedostaje ono fundamentalno obrtanje na naličje koje sam Peele radi, miks koji Patel pravi je veoma sexy i samim tim Peele i Rosenfeld vide sebe u tome.

Dakle, MONKEY MAN u svom korenu ima jednu SLUMDOG MILLIONAIRE melodramu i generalnu frekvenciju prikaza sveta. Temelj je jednostavna arhetipska priča o osveti koja koristi najsugestivniji način prikazivanja života različitih kasti u Indiji. Glavni junak je momak koji je kao dečak ostao bez majke kada su pohlepni guru i korumpirani policajci isterali stanovnike njegovog sirotinjskog naselja da bi gradili svoju fabriku.

Sada je on porastao i radi kao borac u ilegalnim mečevima, te nastupa pod maskom majmuna, kao naslovni Monkey Man. Skuplja novac da započne svoju vendetu tako što će se infiltrirati u jedan bordel i doći do moćnih ljudi koji su mu krivi.

Dakle, to je sve onako jednostavno, melodramatski ekscesivno i sve u svemu kako se očekuje od transkripcije bolivudskog DNK u Holivud.

Onda sledi drugi sloj - a to je johnwickovska osveta, dakle razvoj situacije u kom sama tehnika borbe postaje estetska kategorija i činjenica je da Dev Patel, hteli mi to da priznamo sebi ili ne, ovde sebe prepakuje u punkokrvog akcionog heroja kome verujemo u borbi.

Neverovatno je kako je nešto tako glupo kao JOHN WICK uspelo da proizvede toliko toga lepog kao što je briljantna serija THE CONTINENTAL ili recimo ovaj film MONKEY MAN. Međutim, taj pristup ozbiljnog glumca u bone crunching sabijačkoj akciji se isključivo mogao pitchovati uz ovaj pseudonim beloruskog plaćenog ubice i akcija u samom filmu generalno ima taj vibe Chada Stahelskog i njegove družine. Borilačke koreografije je radio Brahim Chab, Francuz sa ozbiljnim CVjem koji nije po imenu prva liga ali kad se vidi biografija odmah je jasno da je reč o velikom gospodinu koji možda nije izmislio ništa svoje ali je u karijeri uspeo da reši nekoliko teških jednačina - recimo Campbellov FOREIGNER. 

Tako i ovde, biju se kao kod Stahelskog, veliku ulogu ima rekvizita, u borbi ima duha, ima karaktera i ima humora taman onoliko koliko treba.

MONKEY MAN i kad se bije i kad je miran, želi da stvori tu visoku animiranost, odnosno ustreptalnost SLUMDOGa, pomaže mu muzika, velikim delom arhivska, lokalna ali sa internacionalnim beatom, i naravno fotografija Sharone Meira, jednog izuzetnog snimatelja za kog mi se čini da ima malo manju reputaciju nego što zaslužuje. Meni jedna od njegovih najdražih fotki bila je potpuno drugačija od ovoga ali opet sjajna u seriji ECHO 3. Ovde radi nešto drugo, pomaže Patelu da izgradi tu vibrantnost Indije, i tog celog rastrojstva junaka na egzotičnom mestu. Film je koštao 10 miliona, izgleda kao da je tri-četiri puta skuplji, ali nije to bitno. Bitno je da se vidi evidentan trud u svim sektorima.

Situacija u kojoj se borac posle poraza sprema za završni obračun, zahvaljujući lokaciji i kulturi dobija dodatnu dimenziju. Naime, junak beži u neko sklonište trans parija koje je iseljavala policija i među njima nalazi prvo neprijatelje svog neprijatelja a potom prijatelje. Međutim, boravak kod trans ekipe ne deluje toliko Woke zbog tradicije hidžri, muškaraca sa evnuškim odnosno generalno polnim disforijama tako da maltene ceo taj segment deluje više kao narodno predanje nego pomodnost. Slično negativcima evnusima u wuxia filmovima koji su proistekli iz tradicije da se moćni muškarci radi fokusa kastriraju.

Taj deo je zbog nekih drugih stvari malo ostao kao nešto gde Dev Patel izgubi korak i previše se zadrži, ali ambijent nas spasava od preteranog Wokea.

Na kraju, MONKEY MAN jeste fllm koji bi mogao naterati gledaoca da postavi sebi neka pitanja - recimo koja je funkcija borbi osim da nam pokaže kojim putem je junak očvrsnuo, ali to sve na kraju nije ni bitno. I ovo je zapravo jedna moderna bajka kao SLUMDOG MILLIONAIRE samo sa krvoprolićem.

MONKEY MAN nudi svežu mešavinu dobro poznatih stvari i rezultira osmišljenim i vrhunski realizovanim žanrovskim derivatom koji snagom egzotike može iskoračiti i malo izvan tipične ciljne grupe.

* * * / * * * *

ARTHUR THE KING

U drugoj filmskoj saradnji Marka Wahlberga i Simona Cellana Jonesa, obrađena je istinita priča iz sveta sporta, što je jedna od specijalnosti ovog glumca. Wahlberg je i inače igrao u rekordnom broju filmova po istinitim pričama ili onih koje su labavo inspirisane slučajevima iz stvarnosti, a ovog puta reč je o istinitoj priči i ekranizaciiji knjige u kojoj su promene napravljene pre svega da bi junak od Šveđanina bio pretvoren u Amerikanca i onda se usput doda još jedna doza movie logike.

U suštini, ARTHUR THE KING je priča koja ima dva podžanrovska sloja. Ona je na jednom nivou klasičan sportski film o takmičaru koji mora da osvoji trofej na kraju karijere kako bi mu život dobio neku vrstu smisla i kako bi mu napori nekako bili vrednovani a ne uzaludni. A na drugom nivou je priča o neobično snažnoj vezanosti čoveka i psa koja se razvija u traumatičnoj situaciji.

Michael Brandt je uspeo da obradi slučaj Mikaela Lindnorda u jedan klasično ali ipak zanimljivo strukturiran predložak. Naime, ovde imamo dve paralelne priče koje su zapravo ravnopravne po značaju, s tim što druga kreće da postaje važna tek na polovini filma. Međutim, tom koja kreće kasnije se film zaključuje i ona se dalje još razvija posle završetka glavnog klimaksa.

Glavna priča je okupljanje ekipe koja će izvesti poslednju adventure racing pustolovinu sa glavnog junaka. Okuplja se heterogena ekipa gde svako ima svoj motiv i svako ima svoj problem. Odnosi među njima su rutinski ali je glumačka podela dobra a Mark Wahlberg je sada već u onoj fazi kada se ponaša kao da je domaćin filma i sve te napore usmerava kao dominantna sila na ekranu.

Film je slikao Jacques Jouffret, redovni snimatelj Wahlbergovih i Bergovih radova u poslednje vreme i zajedno sa Cellan Jonesom uspeva da izvuče maksimum iz ipak mirnodopskih uzbuđenja koja imaju sportisti. Ovde je ključna svakako scena na žici između dva planinska vrha, gde ARTHUR THE KING zaista poprima kvalitete bergsfilma.

Naime, ovo je film o avanturi u prirodi u kom je sve do te scene na neki način priroda komodifikovana jer junaci naprosto dolaze u neprijatan i složen ambijent da bi se nadmetali i svaku prepreku vide ne kao problem već kao očekivani izazov. U toj sceni na žici, ne samo da su najveći aduti već po prvi put priroda postavlja junake u životnu opasnost i pokazuje kako nemaju baš uvek sigurnosnu mrežu.

Ulogu "nepredvidljive prirode" preuzima pas Arthur koji se vezuje za takmičare i ide za njima sve vreme uprkos tome što je povređen i bolestan. Kada im u jednoj drugoj situaciji sa liticom spase živote, stvara se veza gde ekipa oseća kako mu duguje i tu se vezuju.

Mislim da nisam adekvatna ciljna grupa za ovaj "drugi" film, o odnosu čoveka i psa jer nemam to iskustvo u životu, zapravo nisam baš ljubitelj kućnih ljubimaca generalno, ali čak je i meni sukus tog odnosa bio čitljiv, mada ne i naročito emotivan. Samim tim, mislim da će publici koja je receptivnija prema temi ovaj segment priče biti vredniji.

Wahlberg u ovoj trci uspeva da pobedi. Snimio je old school biografski film vezan za jedan podvig koji će živeti i koji je uspeo da se izbori za svoje mesto na bioskopskim blagajnama. Uprkos tome što deo stručne štampe iznosi računice da ovaj film nije dobro prošao, činjenica da je vratio bar 15 od uloženih 19 miliona u snimanje je sjajan rezultat za nešto što danas mahom živi na streamingu i uopšte ni ne stiže do bioskopa. Naročito ako imamo u vidu da je i Wahlberg aktivan na streamingu i da svoju fan bazu uspeva da "zasiti" kod kuće i ne iziskuje izlazak do bioskopa.

Od dve dosadašnje filmske saradnje, FAMILY PLAN mi ostaje draži spoj Cellan Jonesa i Wahlberga jer je to ipak nešto što je meni neuporedivo bliže u svakom pogledu. Ipak, čini mi se da je kod kritike ovaj film ipak mnogo bolje prihvaćen. 

Jako je zanimljiv put kojim se Wahlberg kreće poslednjih godina i kako se polako sprema za ulazak u šerifovske godine, usput dokazujući iz projekta u projekat koliko je i dalje fit i uverljiv u fizički zahtevnim rolama.

* * * / * * * *

YELLOWSTONE KELLY

YELLOWSTONE KELLY Gordona Douglasa sa Clintom Walkerom u glavnoj ulozi, bio je profilisan kao projekat Johna Forda u kom je trebalo da igra John Wayne. Burt Kennedy je adaptirao knjigu Hecka Allena (potpisan je kao Clay Fisher) i scenario čini mi se mnogo više odgovara nečemu što je A-film, i verujem da bi u konfiguraciji Ford-Wayne ovo bilo prikladnije.

YELLOWSTONE KELLY je film koji u ovom B-kapacitetu u kom ga je radio Gordon Douglas sa Clintom Walkerom naprosto deluje "preozbiljno" pre svega za glumačku ekipu koja je u njemu okupljena. Clint Walker je prosto više čovek od akcije, i ne može da pruži mnogo u nečemu što je melodrama i istinita priča ili barem fikcionalizacija istinite priče u kojoj akcije nema previše.

Imajući sve u vidu, Gordon Douglas uspeva da izvuče celu ovu stvar, i da je izvede od početka do kraja, da priča ima celovitosti, smisao, pa i emociju. Međutim, da li je to gledalačka navika, ili je to zaista činjenica, deluje mi da smo ovog puta ipak bili našpanovaniji za više akcije.

Otud, mene je pre svega u pogledu Clinta Walkera, ovaj film ostavio pomalo hladnim, ali opet, imajući u vidu sve okolnosti, reč je o delu kom se nema šta mnogo zameriti, i ko prihvati Walkera kao karakternog glumca i nakači se na njegovu igru, može proći bolje nego ja, a to nije nemoguće.

Čini se da i Douglas i Walker i svi ostali pokazuju svest o tome da ovo nije rutinski B-rad i čine sve da pruže nešto drugo. Dramske scene su izvedene sa punim ubeđenjem, čak bih rekao da su neki potencijalno melodramatički ekscesivni detalji dostojanstveno izvedeni. Otud, moguće da je moj osećaj Walkerove zalutalosti u celu stvar više subjektivan.

* * * / * * * *

LATE NIGHT WITH THE DEVIL

LATE NIGHT WITH THE DEVIL je film sa kojim su Cameron i Colin Cairnes od reditelja koji su poznati među ljubiteljima i poznavaocima izašli na najveću žanrovsku scenu. Film je ispraćen izvanrednim kritikama ali nažalost moram da kažem, ni televizija nije toliko bitna a ni autori više nisu toliko talentovani i intelektualno uzbudljivi kao pre, kada je tema televizije iznedrila VIDEODROME.

Premda, LATE NIGHT WITH THE DEVIL nema nikakve veze sa VIDEODROMEom, ovo je neka potpuno druga estetika i druga vrsta horora, morao sam da ga pomenem iz prostog razloga što su to dva različita nivoa imaginacije i pre svega doživljaja televizije, u istoj meri koliko i filma.

Za razliku od VIDEODROMEa u kome televizija ubada do nivoa DNK, ovde ipak imamo jednu solidnu rekonstrukciju epohe, i scenario koji je na nivou jedne solidne pozorišne drame koncipirane tako da se iz nje može napraviti solidan film. I to smo dobili.

Dakle, Cameron i Colin Cairnes se bave stravom ali su realno duboko u sferi racionalnog. Zato me je njihov film ostavio umnogome hladnim i ponajviše zadovoljnim u tome što je sve išlo onako kako sam očekivao a kalibrirao sam očekivanja relativno visoko. Međutim, ovo je film bez iznenađenja, samo sa relativno prijatnim ispunjavanjem očekivanja.

I to nije malo. I to nije lako. Ne treba to omalovažiti niti potceniti. Međutim, neka velika bitna kinematografija se ne dešava u ovom izdanju.

Film prikazuje found footage televizijskog late night programa u kom je prizvan demon. I to je jako lepo spakovano. Ko voli da se oduševljava rekonstrukcijama epohe, može ovde da se bavi do mile volje nevažnim detaljima koji su pogođeni jako dobro, i na nivou frizura, i moda, i produkcionog dizajna, pa na kraju krajeva i fakture slike.

Kad je reč o stravi, ona je u domenu jednog raconalnog checklista. Nije me ništa uplašilo. Nisam se realno ni nad čim ni zamislio, a ako i jesam, to su bili neki manje bitni delovi filma.

Stoga, moram reći da mi je LAE NIGHT WITH THE DEVIL bio jedno prilično hladno, mirno ali prijatno gledalačko iskustvo kome se doduše nema šta zameriti, a oni koji se bave filmom iz puno razloga treba i da ga vide.

* * * / * * * * 

THE VERNE MILLER STORY

THE VERNE MILLER STORY želeo je da se uključi u seriju obnove tradicionalnog gangsterskog filma o tridesetima gde je novim sredstvima pričana stara priča o Nesalomivima, Al Caponeu i sl.

Verne Miller je bio nekadašnji šerif iz Južne Dakote koji je potom postao jedan od veoma gadnih gangstera i savremenik Caponea i drugih velikana.

Nažalost, Rod Hewitt je snimio užasan film o njemu i protraćio je veoma nadahnutog Scotta Glenna. On igra Vernea Millera ali film mu ne da priliku da se istakne zato što je film samo skup nekih scena koje nikako da se sastave u priču i uspostave nekakav tok.

Reći da je šteta što to nije uspostavljeno jer u filmu ima i nešto dobro je smešno i deplasirano pošto ako toga nema onda nema ničega. Međutim, ono što je moglo da bude to je Scott Glenn kao Verne Miller i jedna sirova fotografija Miše Suslova, sovjetskog snimatelja koja je odudarala od onoga šta su tada na ovu temu radili asovi u saradnju sa De Palmom i drugima.

THE VERNE MILLER STORY je jedna besmislica čiju je promašenost teško objasniti. Ali da nije bila mogla je biti film sa zanimljivom pričom, odličnim glavnim glumcem i jednim lived-in utiskom u prikazu epohe. Koga zanima da te detalje vidi bez ikakvog osećaja celine i smisla, eto prilike.

ASPHALT CITY

ASPHALT CITY je naslov koji je film BLACK FLIES dobio kada je konačno izašao u distribuciju. Na špici međutim i dalje stoji natpis BLACK FLIES. Sean Penn je glumac kog je film dobio kada je zbog nekih podgrejanih skandala Mel Gibson postao prepreka realizaciji.

Svašta se isprečilo filmu ASPHALT CITY na putu do mene. Između ostalog i bizarno mlaka, da ne kažem negativna reakcija kritike u Kanu.  Otud promena naslova nije iznenađenje, kao što su morali da beže od Mela, na kraju su bežali i od naslova. 

Međutim, to jeste prilično radikalna strategija za plasman filma u savremeno doba kad se ne može zabašuriti o kom je filmu reč, i pokazuje jednu vrlo snažnu i zbunjujuću reakciju na kanski ishod.

Promena naslova u poslednjem trenutku ili pred distribuciju sugeriše da je to projekat sa problemom, nekakav film bez mnogo integriteta koji se mora spakovati za tržište "da se izvuče šta se izvući može".

Ipak, ono što smo dobili jeste jedno od najsnažnijih filmskih iskustava poslednjih godina. 

BLACK FLIES je sve samo nije film bez integriteta. BLACK FLIES je sve samo nije neki mali prolazni film.

Počnimo od integriteta -

Sean Penn je dostojno zamenio Mela, i ima puni moralni highground za to jer ne samo da je nevaljao na svoj način već je i izašao u susret kad je trebalo raditi THE PROFESSOR AND THE MADMAN. U tom smislu, uvek ćemo se pitati šta bi bilo da je Mel doneo zvezdnu voltažu i drugu vrstu harizme tom liku, ali nema sumnje da je Penn osvetlao obraz i na svoj način pružio sličnu vrstu sirove "totalne" igre gde igraju ne samo njegov glas i lice već i njegovo telo. Moguće je u scenariju zapaziti par delova koji su mogli baš za samog Mela imati neku meta-dimenziju i značiti njegovo "simboličko iskupljenje"; ali ni sa Pennom ne zaostaju u svojoj višeslojnosti.

Imajući sve to u vidu, film verovatno jeste izgubio nešto izlaskom Mela, ali je dobio nešto drugo ulaskom Penna.

Jean-Stephane Sauvaire je reditelj koji ne režira mnogo i ne režira često. Ali, kada režira, nastaju ozbiljni filmovi. Sedam godina između ovoga i A PRAYER BEFORE DAWN pokazuje da se ništa nije radilo na brzinu i slučajno i da BLACK FLIES ne samo drži nivo nego ga verovatno i prevazilazi.

Jean-Stephane Sauvaire je reditelj koji ne preza od toga da "snimi" stvari, u smislu, da napravi veoma jezgrovitu, ubedljivu filmsku iluziju koja zalazi u sfere naturalizma a pritom je maksimalno artikulisana. Za razliku od tajlandskog zatvora koji nam je kinematografski ipak nov, ovde se nalazi u Njujorku, u gradu koji je beskrajno filmičan, na kom je svaki ćošak nekakva potencijalna lokacija. Pa ipak, film nije manje ubedljiv i nije "više movie" nego A PRAYER BEFORE DAWN koji je u mnogim aspektima bio svež jer se bavio nečim što do sada nije viđeno.

Ovde imamo dva aspekta koja je Sauvaire morao da osveži, jedan je grad, drugi je sam posao paramedica koji je na njujorškim ulicama prikazan u dosta filmova i sjajnim serijama poput Wellsove produkcije THIRD WATCH. I u svemu tome je uspeo, otišavši korak dalje od onoga gde su išli Schrader i Scorsese u BRINGING OUT THE DEAD.

Kad je reč o samom filmu, reč je o jednoj ambicioznoj, košmarnoj slici sveta, datoj iz vizure ekipe hitne pomoći koja radi mahom noćnu smenu u siromašnim delovima Njujorka koji naseljavaju džankiji, ulične bande, beskućnici, imigranti, sirotinja razne vrste. U toj teskobnoj entropiji, mladi tehničar - kog igra Tye Sheridan - počinje da prepoznaje jednu dijaboličnu pravilnost koja će mu promeniti život.

BLACK FLIES je priča o ljudima čiji je posao da pomognu i upitani su nad tim da li iole u tome uspevaju, ali zato vidimo da njih okolnosti i slučajevi sa kojima se suočavaju itekako kvare.

Sauvaire pravi visceralan, atmosferičan film koji nas propulzivno vodi kroz jedan vibrantan svet, tonemo zajedno sa junacima a mnogi ostaju na dnu.

David Ungaro pravi izvanredan doprinos kao direktor fotografije, i izvlači maksimum iz njujorškog ambijenta i takvih lica kakva su Tye Sheridan, Sean Penn, Michael Pitt, Kali Reis i Mike Tyson, koji s njom zaokružuje bokserski duet. Ovo će sigurno ostati kao njegov kapitalni doprinos i jedna od najznačajnijih fotografija koje je ostvario u svojoj karijeri.

Imajući u vidu da je ovo teskobna egzistencijalistička melodrama, pomalo je paradoksalno reći da po tome kako se junaci i priča izlažu kroz fizičku radnju i veoma napete situacije, ovo sve može biti percipirano kao svojevrsni akcioni film. Ko ga tako definiše, neće pogrešiti, ali svakako neće u toj definiciji iscrpiti izraz koji donosi Sauvaire već će mu samo dodati jednu neočekivanu dimenziju.

BLACK FLIES je umnogome baš ono što nedostaje savremenom filmu, i ono za čime se ljudi okreću uzorima iz sedamdesetih, priča koja ima smisla, izvedena propulzivno i visceralno, gleda se bez daha uz puni angažman intelekta. Kako je sad sve to sistematski ignorisano u Kanu, ne znam tačno, ali dobro, očigledno je da su vrline ovog filma nešto što ne izlazi iz mode, ali prošle godine se na ekranima festivala nije tražila takva roba. Pa ipak, činjenica da je BLACK FLIES bio deo takmičarskog programa svedoči o tome da su ga opinion makeri iz festivalskih redova itekako prepoznali.

BLACK FLIES je film koji bi u svakoj filmografiji zauzeo najprestižnije moguće mesto. Pa i u Melovoj. No, kome god da jeste upisan, teško može da ga lako prevaziđe u vremenima koja predstoje.

* * * 1/2 / * * * *

VIVA KNIEVEL

VIVA KNIEVEL je poslednji film velikog Gordona Douglasa i neki izvori kažu da je na ovom snimanju značajan deo posla uradio Irwin Allen zbog Douglasovih problema.

Irwin Allen je bio velikan filma katastrofe i ovaj Warnerov film je iskorak u njegovoj produkciji što ne znači da u njemu nema destrukcije i spektakla.

Ako imamo u vidu da Douglas navodno nije režirao znatan deo filma, ne možemo ni posmatrati ovaj film u kanonskom pogledu no vide se neke karakteristike njegovog opusa. Ne samo da je ovde očigledno angažovan kao profesionalac da realizuje tuđu priču i zamisao, već je po ko zna koji put reditelj kome glavnu ulogu igra neko ko nije glumac ili barem nije isključivo glumac. Dok je Sinatra radeći s Douglasom bio aktivan kao glumac i inače, Liberace je primarno bio muzičar a ovde Evel Knievel igra samog sebe.

U tom smislu, film je bizaran jer ovo nije biografski film. Ovo je pulpy fikcija u kojoj Evel Knievel igra samog sebe a okružen je u potpunosti tipskim likovima, i učestvuje u trashy tipskom zapletu. U tom smislu, ovo je bizaran izliv sujete na ekran jer film u suštini nema nikakvog posebnog razloga da ima stvarnu ličnost u glavnoj ulozi. Naravno, igrao je Muhammad Ali samog sebe, ali to je bila biografska priča. Ovde Evel Knievel igra sebe u apsolutnoj fikciji u kojoj nema porodicu, okružen je pohlepnim menadžerom i automehaničarem koji je alkos zlatnih ruku i iste takve duše, a zaplet pokreću negativci koji bi da ga ubiju i prenesu drogu u njegovom kamionu za turneje.

Čak je i Gidrin film ROĐEN KAO RATNIK bio barem pseudo-autobiografski, dočim ovde Evel Knievel igra jednu ne samo romantizovanu viziju sebe, nego se i nalazi u jednom krajnje lapidarnom kriminalističkom zapletu.

Film je potonuo u opskurnost ubrzo po izlasku jer se Evelov imidž rasturio u paramparčad kad su on i menadžer bili upleteni u neke pretnje i prebijanja bejzbol palicom. Barem je doduše film anticipirao lik korumpiranog menadžera.

Nezavisno sad od opšteg whatthefuckeryja oko tog preplitanja stvarnosti i fikcije, film je naprosto slab. Ima tu poneki stunt, sniman je na lepom vremenu, na prostranim prijatnim lokacijama, ali priča prosto ni na jednom nivou ne uspeva da zaživi.

Ne garantujem da bi se u ovom haosu do kraja snašao Gordon Douglas da je bio u punoj snazi, ali verujem da bi film pod njegovom punom kontrolom bio kompaktniji.

* 1/2 / * * * *

2nd SERVE

Tim Kirkman je iako deo queer filmske scene snimio mejnstrim sportsku komediju 2nd SERVE, koja je od estetike scene sa koje dolazi zadržala samo dozu underground aljkavosti u realizaciji. Inače, u ovom filmu iz 2012. godine nema apsolutnih nikakvih queer elemenata, čak naprotiv, film je veoma straight u svakom pogledu, od seksualnih preferenci junaka do filmskih tehnika kojima je formiran.

2nd SERVE je potvrda da konvencionalna sportska komedija ako se iole kompetentno izvede ne može biti potpuni promašaj i ovde imamo jednu dobro isprobanu i dosta trošenu formu priče o ostarelom teniseru koji sada radi kao trener i ne može da nađe mir u novonastalim okolnostima u kojima više nije zvezda i takmičar.

Glumačku podelu predvodi Josh Hopkins kao glavni junak ali sporedna ekipa je vremenom postala slavnija od glavne jer tu imamo Camerona Monaghana u ulozi sina njegove simpatije (i vlasnice kluba) kome postaje mentor, zatim Billy Magnussena, Dasha Mihoka i još nekoliko solidnih faca.

Film je u vizuelnom pogledu rudimentaran a to važi i za rad kamere i za produkcioni dizajn. Međutim, potpuno je konzistentan u tom jadnom izgledu pa to na kraju liči na nekakav koncept.

2nd SERVE nije neki domet ali ne može se usporiti da je obavio posao kao produkt.

* * / * * * *

NO ONE LIVES

NO ONE LIVES Ryuheia Kitamure sa uspehom ponavlja recept njegovih holivudskih produkcija.

Okupljena je odlična ekipa glumaca. Radi se nešto po pristojnoj premisi koja nudi mogućnost da se napravi nešto dobro. I onda sve to potone u jednu simplifikovanu i banalnu hrpu pokušaja da se nekoliko neuspelih šok momenata omota naivnim dijaloškim scenama.

Tako ovde imamo Luke Evansa koji deluje kao urbani tip sa kim će flyover state đilkoši lako izaći na kraju u pokušaju da opljačkaju njega i njegovu ženu. A onda se ispostavi da je on serijski ubica i opasnost kakvu ni oni do sada u životu nisu sreli.

Pored Evansa ima tu zanimljivih faca, recimo upečatljivu epizodu igra Beau Knapp čiji je otac inače producirao ovaj film sa nekadašnjim NBA igračem Eltonom Brandom, ali rezultat je više nego skroman i film je prošao bolje nego što je zaslužio.

* 1/2 / * * * *

SWEET DREAMS

U jednoj sceni filma SWEET DREAMS Johnny Knoxville ulazi u prostoriju punu raznih frikova na rehabu i jedan od njih kaže da se brine da ga "Clint Eastwood ne otera sa travnjaka":

I na neki način u minutima koji su prethodili toj replici baš sam razmišljao o nečemu sličnom. Johnny Knoxville jeste na neki način Clint Eastwood provokativne fizičke komedije, glumac koji je snimao i druge stvari ali je u suštini jedini istinski uspeh doživeo sa tim filmovima u kojima predvodi grupe disfunkcionalnih emotivnih a ponekad i fizičkih invalida u raznim grotesknim i opasnim podvizima kroz koje oni pokušavaju da se ostvare.

Film u kome Clint tera nekoga sa travnjaka je GRAN TORINO, u kom on tu personu prilagođava svojim poznim godinama i smatra se njegovim velikim filmom. Iako od MILLION DOLLAR BABY nisam gledao Clintove filmove iz poštovanja prema onome što ga ja činilo ne samo jednim od omiljenih autora nego i esencijom filma, za mene, taj konkretni jedam pogledao i nije to veliki film. Nije baš ni dobar. Ali, da u njemu definitivno jeste dotaknuta namćorasta persona umornog mačoa koji ima zlatno srce za oni koju su spremni da duboko kopaju.

Tako je i SWEET DREAMS na neki način Knoxvilleov GRAN TORINO. Režirao ga je skejter Lije Sarki i uprkos dinamici koja je slična JACKASSu, sve je snimano krajnje konvencionalno. Ima komedije, ali manje, više je tu spoja ozbiljnih tema sa humorom, teških dilema datih komično. I to sve zajedno i funkcioniše i škripi.

Naime, SWEET DREAMS je film o izlasku iz pakla adikcije u kom se preispituje jedna univerzalna tema a to je starenje. Zapravo. oba procesa prate slični strahovi od izlaska iz sveta provoda, nepromišljenosti, preterivanja, i na neki način Knoxvilleov lik se ovde leči od alkohola i droge ali zapravo se suočava sa činjenicom da više ne može da bude ono što je bio.

I u tom pogledu, ovaj film uspeva da bude iznenađujuće ubedljiv i osećajan, a Johnny Knoxville uspeva da pozove publiku na kontemplaciju čak i bez onih svojih tipičnih filozofskih dilema obično iskazanih kroz neku potpunu pizdariju. Na sve to, u filmu glumi i GaTa, potpuno otkrovenje iz serije DAVE i čovek koji je takođe deo svog "dokumentarnog" problema pretvorio u briljantnu fikciju istražujući svoju maničnu depresiju u humorističkoj seriji.

Otud, SWEET DREAMS svakako nije pogodak ni za Knoxvilleove fanove, ni za bilo koga drugog, ali jeste jedan zapravo dosta interesantan film samo na način koji ne očekujemo od njega. Taj način nije baš idealan ni reditelju Lije Sarkiju, ali na kraju svi zajedno uspevaju da sklope nešto vredno pažnje što opet nije za svakoga.

* * 1/2 / * * * *

DA LUI TOI

DA LUI TOI, poznat još i kao FLASH FUTURE KUNG FU Kirka Wonga je drugi film u njegovom opusu i literatura ga prepoznaje kao "izgubljeni rad" koji je navodno bio nešto širi, detaljniji i narativno jasniji od verzije sa VHS koja koja je danas dostupna.

I zbilja, čak i za standarde lokalne kung fu produkcije, film ima manjak jasnog zapleta, a opet donosi situacije koje iziskuju neku priču da se desila pre ili posle njih i da se dotle nekako došlo. Šta se desilo s filmom, kako se transformisao, kako smo stigli do ovoga što gledamo danas, ko zna.

Moguće je uostalom da ga je Kirk Wong i inicijalno tako aljkavo snimio.

No, FLASH FUTURE KUNG FU je zanimljiv film barem po svom ekscesu. Naime, u filmu ima kung fu tuča, ali ako bih ga opisivao pre bih rekao da je to nekakav hongkonški STREETS OF FIRE, smešten u svet gde u Hong Kongu postoje nacisti (mada nema ovde dovoljno budžeta da pojmimo da li su ti nacisti samo jedna moćna potkultura ili dominantna vlast) i izveden je sa dosta akcenta na muziku, na neki čudan New Wave pa i industrial zvuk koji provejava, ali i sa takvim odnosom prema likovima gde se prepliću tipični herojski narativi o borcu sa prenaglašenom dekadencijom i erotizmom.

Sve ovo bi naravno bilo neuporedivo bolje kada bismo mogli da razumemo o čemu se tu dođavola radi i kuda se kreće priča, ali i ovako je prilično zanimljivo, pre svega za ljubitelje i poznavaoce i nema sumnje da je ovo jedno krajnje autentično i nesvakidašnje gledalačko iskustvo.

* * / * * * *

THE EXTERMINATOR

Film koji je izbacio Jamesa Glickenhausa u žižu interesovanja bio je THE EXTERMINATOR, kontroverzni revenge flick koji je postigao ogroman uspeh u bioskopima, u odnosu na budžet, iznedrio i jedan nastavak, a potom i izgradio jednu karijeru i jednu produkcionu kuću.

Kad sam bio dete, THE EXTERMINATOR je u mom video klubu važio za onako advanced userski akcioni film na granici horora, pa se i gledao sa velikom pažnjom i radoznalošću.

Reprizirao sam ga sada kad ga se više ni ne sećam i mogu reći da je to film svog vremena, i iz današnje vizure više ima značaj kao deo istorije. THE EXTERMINATOR se uklapa u tu estetiku susreta američkog nezavisnog filma njujorškog soja, sa žanrom i exploitationom gde su reditelji sa Istočne obale pokušali da unesu "ozbiljnost" i "karaktere" u klasične exploitation situacije i obrasce.

U tom pogledu, THE EXTERMINATOR ima tu DEER HUNTER dimenziju koju nose brojni revenge filmovi tog vremena gde vijetnamski veterani dolaze kući i više ne mogu da prepoznaju zemlju za koju su ratovali i potom kreću da se svete bandama i generalnoj korupciji koje su je pregazile i premrežile u njihovom odsustvu.

Ovde imamo dugo otvaranja u Vijetnamu da bismo postavili "žrtvu" koju je podneo junak zbog kog će naslovni lik krenuti u totalnu osvetu kada ga ulična banda učini invalidom. I onda on iz te ulične bande kreće da rekonstruiše i njihove veze sa sferama organizovanog kriminala, pa udara i na mafijaše i na homoseksualce koji su u svom bordelu namenjenom privođenju dečaka osakatili jednu prostitutku itd.

Asortiman osvetnikovih meta je raznolik, sigurno da ovakve ne bi mogao da goni danas, kada je zavladala tolerancija prema manjinskim seksualnim interesovanjima, međutim, film ne gradi neku veliku individualističku teskobu.

Da li je Ginty tako hteo i da li je to Glickenhausova namera, ne znam, ali Exterminator kad krene u akciju deluje kao ubilačka mašina i uprkos tome što Ginty ne pokazuje neku emociju da uživa, ne pokazuje emociju ni da mu je teško, tako da u tom pogledu kako formalno tako i suštinski, EXTERMINATOR više koketira sa MANIACom Williama Lustiga nego sa serijalom DEATH WISH sa kojim je rutinski upoređivan.

Poznato je da ja nisam preveliki fan DEATH WISHa sa Bronsonom i da mi je Willisov neuporedivo superiorniji, tako da samim tim ne mogu da se pridružim onima koji će za EXTERMINATOR a reći da predstavlja neku dekadentnu deformaciju Winnerovog hita.

Na neki način, EXTERMINATOR mi je čak i zanimljiviji jer je struktualno zaista pomalo off - naslovni junak jeste protagonista ali jedini koji normalno reaguju na dešavanja su zapravo sporedni likovi i antagonisti i oni su suštinski protagonističniji nego on jer imaju izraženije psihološke reakcije. DEATH WISH je ipak na kraju krajeva konvencionalni urbani triler, i nije baš naročito uspeo kao takav.

Ovaj film takođe ima masu mana, ali ima nekog stila, ima nekog uživanja i estetike u tom prikazu korodiralog njujorškog urbanog pakla, i ima neobičan integritet uprkos brojnim nedostacima.

Glickenhaus je snimio i neke bolje filmove od ovog, ali nema razloga da se stidi ove vizit karte.

* * 1/2 / * * * *

THE ASTROLOGER

THE ASTROLOGER je prvi film Jamesa Glickenhausa koji potpisuje kao Jim, gotovo kao da naslućuje da će ovaj rad ipak biti svojevrsni izuzetak u njegovom opusu. Naime, reč je ov vrlo sirovo, trapavo urađenom okutlnom trileru koji i po trajanju i po estetici više na liči na TV film u kom se "državni astrolog" State Departmenta bavi borbom proitv gurua i osoba koje imaju astrološku predispoziciju da ugroze svet kakvim ga poznajemo.

Film je nastao po romanu Johna Camerona koji je ekranizovan više puta, ali sa drugačijim žanrovskim predznakom, i premisa zvuči zanimljivije kad je ja ispričam, nego kada je vidimo u konačnoj filmskoj realizaciji.

U tom pogledu ovaj film izgleda kao sve sem kao nešto po čemu bismo mogli naslutiti Glickenhausov dalji razvoj. 

Pored toga što ne liči na Glickenhausa, ovaj film ne liči ni na šta.

DAMAGED

Terry McDonough koji ima iza sebe neke izuzetne televizijske epizode, iznova nas podseća zašto televijski uspesi ne moraju da se lako konvertuju u dobar film. Naprotiv, više puta smo se razočarali u filmske domete nekih briljantnih televizijskih profesionalaca.

U filmu DAMAGED, Terry McDonough doduše snima u jednom specifičnom producionom okviru. Ovo nije geezer teaser ali jeste Euro pudding. Imamo slučaj serijskog ubice koji se iz Amerike prelio u Škotsku pa su tu Sam Jackson kao čikaški detektiv, Vincent Cassel kao njegov nekadašnji partner sa vezama iz Francuske i lokalna grupa građana sa ponekim prekaljenim profesionalcem kao što je John Hannah.

Podela je i iskorišćena geezer teaserski. Najprisutniji je Gianni Capaldi a ostali se ukazuju mahom u dugim scenama gde pokušavaju da se malo "razglume", ali u ovom filmu ništa nema integritet zapravo.

Dakle, film je nebuloza manje-više, nevešto inkorporira napabirčene zvezde u celinu, i uprkos tome što Sam Jackson ne preza da odigrao u ovako nečemu, čudno je videti Cassela u ovim okolnostima.

Međutim, Terry McDonough nezavisno od svojih problema sa scenarijem i glumcima sve ovo inscenira dosta flah. To što su scene glupe ne znači da ne mogu da izgledaju dobro, ali ovde se to ipak nije desilo i treba biti pošten oko toga. Dakle, nije opravdao poverenje koje bih mu dao posle nekih antologijski izvedenih TV izdanja.

DAMAGED ostaje negde na ničijoj zemlji današnje DTV produkcije. Ali kao nešto zbog čega nema potrebe da se njome luta.

McBAIN

McBAIN je film koji mi je delovao bitno bolje kada sam ga gledao kao dete. Bio je to jedan od brojnih filmova iz te epohe u kojima neki Amerikanci sa različitim nivoima vojne obučenosti uhvate i prosto sruše vlast u nekoj banana republici. One su pretežno vezane za Južnu Ameriku ali snimani su takvi zapleti i po Aziji, da se ne lažemo.

Izmišljene diktatorske zemlje nikada nisu ni izlazile iz mode kad je reč o holivudskim filmovima ali ta rušenja režima inspirisala su čitav niz B-filmova osamdesetih pa i devedesetih, verovatmo dodatno stimulisana vojnim intervencijama u Granadi i Panami gde je polako počeo da se utapa fijasko Vijetnama pa i Teherana i Bejruta, sve do njegovog potpunog ukopa u pesku Kuvajta i Iraka.

Reditelji koji su se zapljunuli u ovom talasu bili su u rasponu od Paula Mazurskog do Charles Martina Smitha i žanrovi su takođe bili razni ali B-akcijaš je prednjačio za ponekim ekscesom iz C-miljea kakav je bio RAGE TO KILL Davida Wintersa sa Oliverom Reedom.

Christiopher Walken u ovu pučističku priču dolazi sa iskustvom DOGS OF WAR, ekranizacije romana Fredericka Forsytha, koja je krajnje seriozno tretirala temu puča u Africi i načina kako se on maltene zamatski radio u to vreme.

James Glickenhaus dočekuje Walkena u svom exploitation ambijentu, i ponovo je najbolji u atmosferi urbanog pakla kad se ekipa serijom pljački priprema za izvođenje puča. Ćumezi po kojima leže narkomani su prostor u kom se Glickenhaus savršeno snalazi a kada izađe na livadu, u latinoamerička sela i bele predsedničke palate, film postaje začuđujuće pitom, rutinski i što je najgore od svega neubedljiv.

Dok u scenama iz Vijetnama gde Walken bukvalno igra svoj lik iz DEER HUNTER, zarobljenika kog Vijetkonkongovci teraju da za njijovu zabavu igra neke smrtonosne igre, prenaglašenost borbenih gestova glavnih junaka daje neki trashy sloj dešavanjima, kasnije film uglavnom deluje prazno.

Najbizarniji i istovremeno najautentičniji ser-piece je avionski dolazak ekipe u Kolumbiju gde imamo petnaestominutni let sa sve vazdušnom borbom u kokoj niko od glavnih junaka nema elementarni protagonizam.

Danas ovu tradiciju filma gde junaci ruše režime po Trećem svetu baštine povremeno EXPENDABLESi i ovaj guys on a mission film Jamesa Glickenhausa je samo jedna od preteča. Verovatno zaboravljena i neprepoznata kao takva.

Na ovom filmu Glickenhaus je radio sa snimateljem Robert M. Baldwinom sa kojim je radio EXTERMINATOR i moram priznati da je Baldwin umnogome doprineo da fizionomija ovog filma, uprkos svim nedostacima u domenu režije, bude vrlo korektna.

* * / * * * *

TOUGH AND DEADLY

Kada bi se ljudi delili na one kojima je najbolji film na svetu definisan rolom Billy Blanksa kao Billy Colea u LAST BOY SCOUTu i na one kojima je to Roddy Piper u THEY LIVE, svakako da bih spadao u onu prvu grupu. Čak i da ne volim THE LAST BOY SCOUT.

Takvih dilema nema u filmu TOUGH AND DEADLY Stevea Cohena, snimljenog za kompaniju Shapiro-Glickenhaus koja je izbacila par naslova mimo režije Jamesa Glickenhausa, od kojih su dva bili klasični akcijaši.

Dileme nema jer je TOUGH AND DEADLY akcioni film u kom glavne uloge igraju Billy Blanks i Roddy Piper. Blank je idealan za role kao što je Billy Cole. Srećom, ovde se od njega ne traži da bude Jimmy Dix i on kao poprilično "drvo javorovo" ima nekog smisla kao hladnokrvni CIA operativac. S druge strane, Roddy Piper je začuđujuće mio i "mekan" lik sa specifičnom toplinom kao losanđeleski policajac koji sa njim mora da se umeša u slučaj u kom će sresti i jednog takvog velikana kakav je Richard Norton.

Steve Cohen je radio u vreme kada borilačke scene nisu u američkom filmu bile dostigle nivo "nauke", na kom su danas. Stoga ovde u tučama ima akrobatike ali sve je u osnovi ipak neko šibanje i to za današnje standarde deluje malo sirovo i naivno.

Kad se tome doda ipak vidljiv niskobudžetni kapacitet ove produkcije gde ipak ne režira James Glickenhaus sa darom da baš od te vrste rasula napravi estetiku, TOUGH AND DEADLY ostaje tek pošten starinski brawler koji realno nema apsolutno ništa da pruži današnjem gledaocu jer je prosto tehnika onoga što je ključno u ovakvom filmu otišla mnogo unapred jer danas čak i u DTV filmu glume ozbiljni glumci i vrhunski koreografisanim borbama. Dakle, ovo danas ne bi moglo da prođe.

* */ * * * *

THE LAST MARSHALL

THE LAST MARSHALL režirao je kaskader Mike Kirton i to u ambijentu gde se dešavaju njegovi stuntovi a on je dosta snimao na Floridi i na projektima kakav je Mannov MIAMI VICE.

Kirton je snimio THE LAST MARSHALL 1999. i u njemu je okupio ekipu koju predvodi Scott Glenn kao namćorasti, politički nekorektni teksaški šerif koji mora da ode na Floridu i nađe dvojicu kubanskih revolveraša koji su mu naneli prvi ali zato najbolniji poraz u karijeri i ostavili ga da umre posle pokolja u jednoj crkvi.

Kirton nema neki naročit budžet i nema neki naročit scenario, ali Glenn uspeva da pokrene ljude oko sebe, pa film uspeva da bude povučen gravitacijom tipskog lika koji mu je dat, da se nekako dovede do kraja.

Kirton je efikasan kao reditelj. Kod njega nema mnogo nauke, ali pošteno govoreći nema ni šta da se vidi. Uprkos tome što je film snimao talentovani Michael Bonvillain koji se kasnije dokazao kao izuzetan DP pa čak potpisao i neke istorijski značajne fotografije poput Reevesovog CLOVERFIELD. Ovde je sve ipak na nivou TV filma sa dosta solidnom podelom kojoj je vreme dalo za pravo jer pored Glenna i Williama Forsytha mogu da se vide i neke face koje će se kasnije dokazati kao John Ortiz.

THE LAST MARSHALL je film na razmeđi B i C nivoa koji mimo Glennove role ne nudi mnogo ali nema šta mnogo ni da mu se zameri.

* * / * * * *

SLAUGHTER OF THE INNOCENTS

Ako imamo u vidu da je James Glickenhaus krenuo iz najbesprizornijeg exploitationa, zanimljivo je da je karijeru završio sa dva filma u kojima je želeo da afirmiše svog sina kao dete-zvezdu.

Uvođenje deteta u priču u filmovima B-produkcije jeste classy move i obično je uvođenje likova dece u neke high concept priče karakterističnije za visoki mejnstrim. Naročito je to zanimljivo za nekoga kao što je Glickenhaus koji ipak ne može da se odmakne od visceralnosti B-filma čak ni onda kad mu je sin u kadru.

SLAUGHTER OF THE INNOCENTS je izašao posle SILENCE OF THE LAMBS. Uspeo je da dovede Scotta Glenna koji je kod Demmea imao malu ulogu i ovom filmu je odličan kao FBI agent kome sin posvećen i talentovan za istrage pomaže u rešavanju serijskih ubistava u Juti. Jesse Cameron-Glickenhaus je korektan kao sin, i uspeva da pruži ono što treba u funkciji priče i ove konkretne celine ali ne odaje utisak deteta-glumca koje će se nametnuti kao zvezda, a ovo je već bilo vreme Macualay Culkina i Elijah Wooda.

Glenn i mali imaju odličnu hemiju, ali dečak ima i dosta osetljiv zadatak jer je jednu celu deonicu filma zapravo sam na zadatku, u okolnostima koje su - malo je reći neuverljive - i to uspeva da realizuje mada ne baš i da učini da zaboravimo koliko je to što gledamo van pameti.

Serijski ubica kog juri Glenn je agresivnija, gluplja i manje minuciozna verzija onoga iz Demmejevog filma i Harrisovog romana. Iako će neko reći da SLAUGHTER OF THE INNOCENTS maltene i zvuči kao SILENCE OF THE LAMBS ovo ipak jeste maštovit rip-off, u originalu imamo ubicu koji usmerava detektivku, ovde imamo sina osnovnoškolca koji usmerava oca detektiva, kao da su se Jodie Foster, Demme i Harris našli da izmešaju DNK LITTLE MAN TATEa i SILENCE OF THE LAMBS.

Film izgleda vrlo solidno. Mark Irwin ga je snimio, a on je čovek sa izuzetnim CVjem počev od Cronenberga pa nadalje. Naravno, niti je Glickenhaus Demme da raširi žanrovski zaplet na neku širu karakternu ravan, niti je bilo para da se to nešto doteruje, ali film ima svoj integritet, možda te 1993. i dalje dovoljan za bioskop ali sasvim sigurno za HBO premijeru kako je na kraju premijerno. i prikazan u SAD.

Glickenhaus je svoj na svome kada prikazuje krvava ubistva, mesta zločina, kada dete siđe u utrobu železničke stanice u Solt Lejk Sitiju ili kada se nađe u Nojevoj barki od kostiju koju je napravio ubica.

SLAUGHTER OF THE INNOCENTS je otud zanimljiv film. Kao što je SILENCE OF THE LAMBS bio serial killer picture koji je krosoverovao u prestige, tako je i ovo high concept B-rip off tog filma koji ima neke svoje vizije elitnosti ako ga neko pita.

Stoga, i moj utisak je negde između * * 1/2. i * * * jer jako je teško odoleti filmu u kome masne epizode igraju mladi Aaron Eckhart i Kevin Sorbo koji je na pragu svetske slave, odnosno takve žanrovske njuške kao što je Zakes Mokae, kao i toj B-snalažljivosti kojom Glickenhaus sve ovo pakuje jako blizu standarda "skupih" filmova. S druge strane, ima tu i jezivih naivnosti, i preglumljivanja i tačaka u kojima je rip-off kao pristup neplodan.

Dakle, utisak o ovom filmu je umnogome i stvar raspoloženja.

THE DISCIPLES

THE DISCIPLES je televizijski film koji je Kirk Wong kako stvari stoje završio ne samo svoju holivudsku nego i opštu karijeru. Umesto njegovog imena na špici ovog zaista užasnog televizijskog filma potpisan je Alan Smithee.

Istini za volju, teško je zamisliti da je THE DISCIPLES iko zaista i zamislio kao film. Ovo deluje kao neprihvaćeni pilot za seriju koji je prosto pušten na home video tržište i plasiran kao TV film davne 1999. godine. O tome govori i činjenica da je godinu-dve kasnije, Kirk Wong bio u opticaju da režira jedan film sa Michael Jai Whiteom za Warner i Elie Samahu, i da mu se posle propasti tog projekta gubi svaki trag.

THE DISCIPLES je imao zanimljivu premisu - Fidel Castro naručuje od podzemlja u Majamiju da odseku ruku kubanskom pitcheru koji je prebegao u SAD i na pragu je veliki bejzbol karijere i velikog ugovora u MLB. Međutim, malo je reći da ona nije ni približno iskorišćena.

Zapravo i priča o premisi je više od onoga što ovaj naslov zaslužuje.

THE PROTECTOR

James Glickenhaus je čudan svat i o njemu sam ovde već pisao.

On je old money i sa 45 godina se povukao jer je shvatio da kao nezavisni producent i reditelj više ne može da se nadmeće sa majdžorima. Bila je to 1995. godina i očigledno nije bilo prostora da polazi Cormanovim putem koji je sa sličnim zaključcima onomad upravo krenuo da se takmiči sa njima. 

Glickenhaus je nasledio očevu firmu iz sveta finansija i nastavio je sa životom praćenim dozom dekadencije, tipa napravio je Scuderia Cameron Glickenhaus koja se bavi "budženjem" sportskih kola.

Imajući to sve u vidu, Glickenhaus je autor sa vrlo atipičnom karijerom. Krenuo je kao njujorški grindhouse autor, i uspeo je da se svojim velikim rezultatima nametne do toga da recimo snimi i THE PROTECTOR s kojim je Golden Harvest u saradnji sa Warnerom projektovao prodor Jackie Chana na američko tržište.

Ako imamo u vidu da je Warner bio pivotalan studio i za karijeru Bruce Leeja, pa zatim i prvi pokušaj Jackie Chana, kao i da je doveo Jet Lija prvi put u Holivud (iako Jet upadljivo nijedan svoj bitan holivudski film nije snimio za njih na kraju) možemo reći da je to ključni studio sa prodor HK zvezda. u globalni mejnstrim.

Jackie Chan sa filmom THE PROTECTOR nije prodro u globalni mejnstrim iako je ovaj film uprkos osrednjem bioskopskom rezultatu imao dosta solidan skor za njega van HK, naročito u Americi. Međutim, izazvan ovim filmom Jackie Chan je snimio POLICE STORY, sa idejom da pokaže "kako se to radi" i na kraju sa jednom od iteracija baš tog serijala, on konačno pokorava i Ameriku, doduše nikad više kroz Warner ali kroz njihovu kuću New Line, koja je u nezavisna vremena prva dovela Sonny Chibu na američke ekrane.

Dakle, THE PROTECTOR je zvanično proglašen za film posle kog se Chan zainatio i snimio POLICE STORY da. da pokaže kako se to radi. I u tom pogledu, nema sumnje da je POLICE STORY film koji je u svakom pogledu zaokruženiji i sa više "integriteta".

Međutim, sada sam reprizirao hongkonšku verziju PROTECTORa i moram reći da ni ovaj film nije za potcenjivanje. Nota bene, ovde ima jedna krupna i sjajna deonica koju je Chan sam snimio, i on ga je premontirao do tačke da se bitno razlikuje od američke verzije (ja se iskreno ne sećam koju sam prvo gledao ali mislim da bi po logici stvari morala biti američka jer je bila na nekoj Warnerovoj originalki).

U svakom slučaju, Glickenhaus je želeo da snimi američki buddy cop film u kome uparuje Chana i Danny Aiella, i to je već bio vizionarski potez jer taj format jeste bio osnov njegovih američkih ili amerikanizovanih produkcija, bilo da su s druge strane bili Chris Tucker, Owen Wilson, Johnny Knoxville ili John Cena. Zatim želeo je da sve krene iz jednog teskobnog B-filmskog Njujorka koji ne bi bio stran ni nekoj režiji Williama Lustiga, sa peckinpahovskim slo-mo nasiljem u pojedinim deonicama, walterhillovski grotesknim uličnim bandama i uopšte jednom vrlo naglašenom upotrebom lokacije, miljea i što je najvažnije filmofilskog iskustva Njujorka. Onda se priča seli u Hong Kong u kom se Glickenhaus i grupa građana s kojom je radio drže urbanog pakla, sa pomalo etno-ornamentalistike kao što je tuča na džunkama ali generalno sa opštom okrenutošću betonu, asfaltu, soliterima, industrijskim zonama, salonima za masažu i sličnim tropey objektima.

U pogledu izvedbe, tu je veliki Mark Irwin, čovek koji je definisao signature Cronenbergov look osamdesetih i snimio niz kapitalnih naslova ali kao i uvek kod Chana tu je veliki broj snimatelja. I definitivno se oseća Irwinova estetizacija u onim scenama koje nisu zajednički zločinački poduhvat. Dakle, Glickenhaus je doneo taj njujorški B-movie vajb i meni je to prijalo. Prirodno, ovde ima više pucnjave nego kod Chana inače, ali isto tako, kad se dođe do tuče i akrobacija ima i toga, i ne bih rekao da je Chan u pravu kada Glickenhausa smatra "aljkavim" u realizaciji toga (premda ovo jeste Chanova verzija gde je on "spasavao šta se spasiti može" jelte) pa bih išao toliko daleko da kažem kako je prožimanje dva pristupa akciji ovde dosta organski sprovedeno.

Danny Aiello nije tipičan akcioni heroj a ni komični sidekick i on ponekad u nekim scenama deluje kao turista, ali ukupno uzev snašao se dobro i iako je manje vičan borbi od Chana nije igrao ulogu "fizički nesposobnog brbljivca" što je mahom kasnije bio profil njegovih sidekickova. Aiello se pristojno snašao u ulozi koja izlazi izvan njegovog tipičnog repertoara ali svakako da je za Chanov prodor možda trebalo naći neko tipičnije personality actor rešenje.

U ovoj verziji ima nekih narativnih intervencija u kojoj autori malo gube konce u pripovedanju a ipak je reč o filmu gde je priča koliko-toliko bitna i ima je, ali ništa drastično. S druge strane, akcija je zaista prilično dobra, i sigurno da imamo ovde barem dve vrhunske Chanove scene koje mogu stati uz rame sa onima iz njegovih klasika, pa i pomenutog POLICE STORY.

Stoga, mislim da se Chan ogrešio o PROTECTORa i da je verovatno bio iritiran time što se našao na setu sa rediteljem koji se nešto pita, a u to vreme je on odavno bio gazda svoje karijere i svojih filmova.

No, Chanov loš animus na stranu, PROTECTOR je film čiji je osnovni greh to što nije Warneru doneo željeni uspeoh i čekalo se deset godina na uspelu meč loptu. Sve ostalo je u njemu onoliko dobro koliko treba da bude i zarobljava duh vremena u svakom pogledu.

* * * / * * * *

JUNG ON ZO

JUNG ON ZO iliti CRIME STORY Kirka Wonga bio je najverovatnija pozivnica koja ga je dovela do THE BIG HIT. Ovaj akcioni triler sa Jackie Chanom u glavnoj ulozi stoji u čudnom odnosu sa serijalom POLICE STORY. Naime, veoma je fluidno pitanje kako se Chan zove u filmovima iz serije POLICE STORY ali recimo da mu je ime na engleskom Kevin Chan. U CRIME STORY je Eddie Chan, dakle, to nije isti lik, ali može se na neki način umesiti u taj POLICE STORY univerzum ako baš želimo.

U trenutku kada je POLICE STORY kao serijal postao neka vrsta egzotičnog, praktično bondovskog stuntfesta, u CRIME STORY Kirk Wong apdejtuje Chana za okolnosti Hong Konga kojim, tada nismo znali ali samo trenutno, vlada John Woo.

Iako nema spora da je CRIME STORY takođe napakovan stuntovima, od kojih su neki veoma ozbiljni, likovi su drugačije tretirani. Sve je ozbiljnije, Chan igra karakterno a sve je lišeno humora. To stvara jedan čudan spoj serioznog krimića u mirnim scenama i stunt spektakla kad krene akcija, koji se od POLICE STORY prevashodno razlikuje što ovde ima krvi.

Konačno, POLICE STORY je serijal koji prima uplive sa strane. Zar nije kod Glickenhausa, Chanov lik po prvi nazvan Supercop i zar nije taj PROTECTOR bio povod da se radi POLICE STORY? Inače, u PROTECTORu se Chan zvao Wong. Go figure.

Chanova karijera je začuđujuće sačuvala svoj integritet ako imamo u vidu koliko je on umeo da bude reaktivan. Wong ovde uspeva da očuva njegov akcioni stil, ali da ga uozbilji u karakteru. Ne ide onoliko daleko kao Martin Campbell u FOREIGNERu koji zaista nudi totalnu i dosta uspešnu reinvenciju Chana kao "ozbiljnog" junaka, ali uspeva da napravi film koji funkcioniše iako ne bi trebalo.

Visokim tempom i Chanovom sposobnošću da glumački objedini razne elemente, Wong uspeva da prožme nespojivo i da učini CRIME STORY filmom koji uprkos svemu funkcioniše.

Činjenica je da u pogledu akcije on nije uspeo da napravi neke bitne intervencije u odnosu na onaj tipičan Chanov tadašnji okvir savremene urbane akcije izuzev toga što padovi imaju posledice i da samim tim nije rešio skroz jednačinu zvanu "skroz ozbiljan akcioni film sa chanovskim stuntovima" ali to nije ni bitno, parcijalno, na nivou jednog dela, ovo radi.

Kasnije je na BIG HITu, baš John Woo bio hongkonški kontakt koji je potpisan na špici.

* * * / * * * *

SANG HONG YAT HO TUNG KUP FAAN

SANG HONG YAT HO TUNG KUP FAAN odnosno ROCK'N'ROLL COP je film Che Kirk Wonga iz 1994. posle kog je snimio THE BIG HIT. Opet nije reč o nekom superreprezentativnom naslovu iako u njemu Kirk Wong uspeva da sklopi nekoliko zanimljivih scena no i dalje nije u onom simfonijsko-baletskom duhu tadašnjeg HK filma, i opet je bliži efikasnosti starog yakuza krimića.

Glavni junak ovog filma nije nikakav FORD FAIRLANE. Naprosto, detektiv je ljubitelj muzike no to ga ne boji posebno. Ima par scena u kojima muzicira kao hobista i to je to. Ovde je priča vezana za nešto drugo - hongkonški detektiv odlazi u NR Kinu da reši slučaj jednog kriminalca koji operiše na obe teritorije.

U tu se onda ne desi ništa posebno, ima tu undercover rada, fatalnih žena, dvostrukih igara ali sve to je izloženo u nekom visokom tempu gde je teško pohvatati ko šta s kim, a i ne deluje dovoljno supstancijalno da bi se gledalac previše udubio.

Ima upečatljivih scena, ima neke dobre atmosfere ali i dalje ovo je veoma lokalan Wongov domet posle kog sledi njegov holivudski klasik globalnih rezultata.

* * / * * * *

MAI QI MANKEDUN

Kirk Wong odnosno Che-Kirk Wong bio je jedan od najčudnijih svatova koji je iz Hong Konga pristigao u Holivud u talasu koji je otvorio John Woo. Dok su Tsui Hark i Ringo Lam bili velika imena, Ronny Yu i ime i plus dobar poznavalac engleskog jezika na kom je školovan, Kirk Wong je došao sa jednom relativno neupečatljivom karijerom. Snimio je jedan - izvanredan - mejdžor film THE BIG HIT, bio u pregovorima za još jedan potom, kao Alan Smithee potpisao jedan DTV sa Ice-Tjem i nestao.

Ja sam ga znao kao reditelja jednog zanimljivog filma sa Jackie Chanom u kom je on išao linijom "serioznijeg" krimića i ništa drugo njegovo nisam ni gledao, no evo sad dostupnost svega i svačega otvara mogućnost da se to nadoknadi. Međutim, ko će se setiti baš Kirk Wonga?

Kirk Wong je u THE BIG HIT napravio zanimljiv spoj lucidne, raspojasane komedije i spektakularne HK akcije. Marky Mark će potom još biti u HK gasu kada je kod Jamesa Foleya odigrao buddy cop film sa Chow Yun Fatom.

U ovom filmu on snima za Golden Harvest i na lokacijama u Njujorku, ali rezultat nije pokušaj da se napravi Chanov PROTECTOR. Naprotiv, izuzev Carrie Ng u filmu nema internacionalno poznatih glumaca, njihova igra je sa dosta lokalne komedije, dakle unutar nekog HK dometa, a akcija je povremeno zanimljiva, dinamična i nasilna u maniru Fukusakuovih jakuza filmova mnogo pre nego tada već etabliranog očekivanja od Golden Harvesta i hongkonške produkcije.

Međutim, ništa od svega toga nije dovoljno upečatljivo da bi ono što je uspelo preteglo nad onim što je naprosto bezveze i mnogo više liči na traćenje resursa kao što je samo snimanje u Njujorku.

* 1/2 / * * * *

IL ROSSETTO

Damiano Damiani nije bio gadljiv ni na jedan žanr.

Otud ne čudi da je njegov prvi film pisao Cesare Zavattini, scenarista koji je obeležio italijanski neorealizam, kojim se Damiani nije bavio previše, ali svakako da se na to oslonio u nekoliko navrata. U svom prvom filmu on snima jednu kriminalističku priču u formi ali u suštini psihološko-socijalnu u svom sadržaju. Ovde nema elemenata neorealizma u estetici. Štaviše, Damianijev Rim je prikazan mnogo pre jedna urbana celina "belih telefona", ali postoji jedan drugi zapravo ključni aspekt realizma a to je definisanje odnosa među pojavama i događajima.

Pogrešno je, po mom mišljenju, ono što mnogi kritičari naglašavaju kako ovim filmom Damiani antizipira ceo poliziotesschi žanr pa i svoje filmove koje je u njemu snimio. U ovom filmu dobijamo deo onoga što je Damiani unosio u žanr, a to je pokušaj da se, koliko je to moguće, seciraju društveni odnosi, ali ako se ovde išta anticipira, to su pre njegova interesovanja nego format žanra koji će kasnije nastupiti.

Dakle, ovo je u osnovi priča o policijskoj istrazi ubistva prostitutke ali njeni protagonisti su mladi lepotan sumnjivog zanimanja koji je pred ženidbom za bogatu naslednicu i dvanaestogodišnja devojčica koja je zaljubljena u njega i ucenjuje ga da je prihvati jer ga je videla kako je izlazio iz žrtvinog stana.

Damiani se odlično poigrava time što niko zapravo ne zna šta se desilo i ko je šta video i između devojčice i protagoniste gradi zanimljiv odnos.

Samo u zavšrnici, film potone iz jedne urbane melodrame u neko maltene agatakristijansko rasplitanje, i uprkos tome što sama završnica i razrešenje nose nepatvorenu snagu, nemaju formalnu eleganciju dotadašnjih dešavanja.

Ipak, reč je o vrlo solidnom debiju koji je sigurno bio još snažniji u svoje vreme i otvorio je Damianiju mnoge prilike.

* * * / * * * *

BLOOD CRIME

BLOOD CRIME je televizijski film iz 2002. godine koji je vrlo kompetentno režirao tada već veteran William A. Graham. Za nekoga ko ima televizijske uspehe kakav je recimo 21 HOURS AT MUNICH,zbilja nije neočekivano da nešto snimi dobro, ali ovde je već bio u poznijim godinama, pa televizijski film zaslužuje pohvale za to što za početak deluje energično i savremeno.

James Caan je u šerifovskim godinama i igra šerifa. Johnathon Schaech igra sijetlskog detektiva. Dakle, imamo "masnu" podelu i priču koja im odgovara.

Naime, detektiv iz Sijetla polazi na izlet sa suprugom. Na izletu nju neko napadne i siluje i on posumnja na jednog seoskog đilkoša i isprebija ga. Kada ode da preda ženu u bolnicu i prijavi policiji, zatiče Šerifa koji istražuje netom počinjeno ubistvo svog sina - pomenutog đilkoša kog je ovaj isprebijao.

Šerifu imponuje da mu se u istrazi pridruži kolega iz velikog grada, i to glavnom junaku pomaže da pomete svoj trag ali dva zločina se neumitno uvezuju i razotkrivanje postaje neminovno.

BLOOD CRIME ima priču koja nategnuta ali u osnovi prihvatljivo uverljiva da se može ispratiti. Grahamova inscenacija je energična a dva glavna glumca imaju dovoljan star wattage da ovo sve iznesu do nivoa jedne potrošne robe koja eto i posle 22 godine može da se troši.

ROAD HOUSE 2: LAST CALL

DTV nastavak ROAD HOUSEu, u ovom periodu lamentacije nad rimejkom, reprizirao sam na nagovor Borisa Prolea.

Joel Silver je producirao original i rimejk, ali zanimljivo ne i DTV nastavak, iako je baš taj film režirao Scott Ziehl koji je baš za ovog producenta radio njegov prvi iskorak u ovaj format, film PROXIMITY, na kom se zapljunulo nekoliko zanimljivih faca, recimo scenarista Ben Queen. Nažalost, PROXIMITY nije bio dobar film, a ni ono što sam posle gledao od Ziehla - relativno malo - nije baš bilo upečatljivo.

LAST CALL je DTV nastavak u kom su najbitniji doprinos dali glumci i ekipa zadužena za akcione scene.

Jonathon Schaech je glumac koji je relativno brzo prebrinuo bioskopsku karijeru, uprkos nekolikim jako dobrim filmovima, pa i vrhunskom THAT THING YOU DO, pa ipak mora se reći da je potom postao neka vrsta DTV aristokratije i zaigrao je u mešavini DTV nastavaka bioskopskih filmova, relativno indie derivata u toj formi, i ponešto onog najtežeg geezer teasera.

Naravno, uvek ostaje pitanje da li je Jonathon Schaech zaista DTV aristokrata ili mu pad nije toliko vidan kao Bruce Willisu, ali u ovom filmu je on recimo ko-scenarista zajedno sa horor piscem Richardom Chizmarom, s kojim je radio još nekoliko projekata.

Pored njega tu je i Jake Busey kao negativac, u jednom jakom overactingu za koji bi zli jezici mogli reći da je nasledan ali ja ne bih rekao. I konačno, tu je posebna poslastica Richard Norton, veteran ozploitationa i pre svega Hong Konga odnosno Will Patton kao sporednjak u šerifovskim godinama.

Dakle, ekipa je dobra i ne da na sebe. Od svih nabrojanih dobijamo maksimalni entuzijazam, a uprkos tome što smo Willa Pattona često gledali u razmenama vatre, ovde ga vidimo i u nekoliko tuča.

Tuče su radili J.J. Perry i njegov tim a poznati kaskader Larnell Stovall, njegov naslednik igra čak i epizodu ulogu.

Ziehl uspeva da u jednom skromnom niskobudžetnom ambijentu, za početak maksimalno iskoristi činjenicu da je ovo DTV sniman u Americi. Film ima taj nepogrešiv američki vajb iako fotografija nije bog-zna-kakva. Međutim, bayou je filmičan i hicksploitation je po definiciji fotogeničan žanr.

Ziehl uspeva da u toj nekoj B na C estetici ostvari integritet priče. Ovo definitivno nije film u kom se dramske scene mogu odbaciti kao one u porniću, iako nisu naročito zanimljivo napisane, međutim svi se trude da naprave utisak kao da je sve pravo.

Akcija je međutim ipak ključna. Nema ovde nijedan spektakularan zahvat. Nema ekscesa koji će se javiti ni u prvom ni u drugom filmu, ali ima jako solidnog closed quarters naboja, dobre upotrebe nameštaja i rekvizite, sa dosta energije.

Isto tako nema masovnog brawlinga koji je po definiciji osnov road house problematike, ali ovo što ima je dosta solidno.

U izvesnom smislu, LAST CALL je čak i sličniji rimejku od originala iako se dosta razlikuje. Međutim, recimo, dele lik mladog goofy negativca koji želi da se dokaže. 

I sad kad se relativno brzo jedan za drugim pogledaju LAST CALL i Limanov rimejk, iako se oni naravno ne mogu ni po jednom kriterijumu porediti, bitna je lekcija, čak i u toj neuporedivosti, kako izgleda ozbiljno urađen film od pristojnog DTVa, i to baš u onim delovima koji nisu "produkciono" izazovni a zapravo su najteži a to su recimo dramske scene. Odnosno moguće je napraviti komparaciju kako se film izveden sa punim ubeđenjem razlikuje od tradicionalne površnosti DTV filma.

Film me je više zabavio nego prvi put, mada sigurno da mi je bio i bitno zanimljiviji zbog konteksta u kom sam ga gledao.

* * 1/2 / * * * *

DOUBLE BLIND

Ian Hunt-Duffy snimio je pristojan ali nedorečen horor o eksperimentu sa lekovima gde u izolovanom bunkeru farmaceutske kompanije grupa ispitanika usled neočekivane kontraindikacije ne sme više da utone u san, a što je duže budna sve više ludi.

Film je vizuelno artikulisan, zanimljivo dizajniran i. solidno glumljen ali nažalost ima problem u tome što ovu priču ne uspeva da iznese. Ni u pogledu strave ni u pogledu pripovedanja.

Naraciji nedostaje sistematičnosti, konfuzija se ne javlja usled stanja junaka već usled lutanja samog autora i na kraju, film je nadomak da bude odličan, ali ostaje ipak više promašena nego iskorišćena prilika.

DOUBLE BLIND je imao zanimljivu premisu, vrlo dobru realizaciju i nažalost ispušteno pripovedanje. Pa ipak, ako i nema celovitost ima jako puno vrednosti koje se mogu sagledati parcijalno.

* * 1/2 / * * * *

IL GIORNO DELLA CIVETTA

IL GIORNO DELLA CIVETTA je sicilijanski mafijaški krimić Damiana Damianija koji ima zanimljivu postavku ali se nažalost gubi u digresijama a posebnu rastresenost mu donose dve harizmatične zvezde u glavnim ulogama.

Franco Nero igra novog policijskog kapetana koji istražuje ubistvo kamiondžije koji je prevozio cement za obližnje koncesiono gradilište puta u koje je umešana mafija. Claudia Cardinale igra suprugu jednog nestalog lokalca koja je sva je prilika udovica, predmet požude, podsmeha i interesovanja policije jer možda nešto zna.

Damiano Damiani pokušava da svoj krimić uokviri u jednu varošku hroniku ali na kraju ova digresivna celina ne počne da se razvija ni na jednom ni na drugom nivou a Claudia Cardinale dobija minutažu koju njen izgled može da iznese, ali lik baš i ne.

Rezultat je jedna priča koja istovremeno ima i višak i manjak sadržaja jer mu fali supstance a mnogo onoga čime se bavi je višak.

* * / * * * *

LA NOIA

LA NOIA iz 1963. godine je ljubavni film Damiana Damianija u kom se radi internacionalnog appeala pojavljuju Horst Buchholz i Bette Davis, premda je film po svojoj suštini lokalno italijanski i ne radi se ni o kakvom exploitationu ili žanrovskom hibridu.

Reč je fino dizajniranoj i lepo slikanoj ljubavnoj priči o sujetnom mladom bogatašu koji se bavi slikarstvom i njegovoj opsesivnoj ljubavi prema devojci koja mu je model i želi da bude sa njim, ali ne i isključivo u monogamnoj vezi.

Damianijev film ima snažan erotski naboj u odnosima mada ne i u nekim scenama tog tipa, i na momente ima likove koji deluju jednodimenzionalno, međutim, iz jednodimenzionalnosti sporadično iskoračuje u arhetip i tako se izvuče. 

Damianijev junak vrlo ekspresivno kanališe mačo narcizam kao osobinu i problem glavnog junaka.

Ne znam koliko je izvornik, roman Alberta Moravie, reduciran u ovoj adaptaciji ali knjiga je dobila sasvim sigurno efektnu i elegantnu ekranizaciju. Ovaj roman je ekranizovan još jednom, posle Moravijine smrti.

* * * / * * * *

IL SORRISO DEL GRANDE TENTATORE

IL SORRISO DEL GRANDE TENTATORE Damiana Damianija je stilizovana melodrama na katoličke teme i jedan od njegovih najslabijih filmova. Ovaj film je često mešan sa jednim italijanskim rip-offom o posednutosti, ali ovo je daleko od horora. Ovo je u suštini polemička drama sa pune pretenzije i nimalo pokrića u kojoj je rola Glende Jackson umesto crossover potencijala samo straćena i kroz film nas podseća da su ambicije bile veće od postignuća.

Damiano Damiani je političan reditelj ali očigledno je da mu stavljanje angažmana u prvi plan nije jača strana i da kad tako radi obično promašuje.

Sam film deluje kao da je ispao baš onako kako je autor želeo što njegovu promašenost čini još težom.

THE ONE EYED SOLDIERS

THE ONE EYED SOLDIERS Johna Ainswortha sniman je u Jugoslaviji i dešava se u nekoj savremenoj ali izmišljenoj srednjeevropskoj zemlji u kojoj Dale Robertson i Luciana Paluzzi igraju neke ljude upletene u potragu za nečim.

Iskreno, film me nimalo nije aktivirao pa sam ga na kraju prevashodno gledao kao showcase nečega što se moglo snimiti kod nas te 1967. godine. I u tom smislu, prepoznajem neke lokacije, i zapažam recimo Dragana Nikolića u dosta zapaženoj ulozi jednog od goonova tajne službe koji juri glavne junake. Međutim, to sve eto više govori o tome koliko u filmu zapravo nema šta da se vidi sem neke kinematografske forenzike.

Aisnworth je ostavio određeni trag kao televizijski reditelj, i za ovaj film se najviše može reći da je efikasno insceniran ali ono što imamo u kadru je u svakom pogledu skromno a disbalans između dvoje glavnih i ostatka ekipe je evidentan sve dok se ne dođe do nekog ko je istinski darovit kao Dragan Nikolić i uspeva da se izdvoji čak i u minijaturi.

DAY OF THE ASSASSIN

DAY OF THE ASSASSIN je film koji je praktično potpuno beznačajan, izuzev zbog dva detalja. Međunarodno priznat detalj je činjenica da je Brian Trenchard-Smith bio jedan od dvojice reditelj, potpisan sa španskim exploitation pregaocem Carloso, Vasallosom. Nama je lokalno zanimljivo da je bivši teniser Ika Panajotović, bio među producentima ovog filma, kada se odselio u Ameriku i posvetio produkciji.

Ovaj film je sniman mahom u Meksiku i okupio je ekipu s koca i konopca, tu su imena različitih reputacija i aktuelnosti u datom trenutku, od Glenna Forda preko Chucka Connorsa (kog u filmu ponajviše ima) do Richarda Roundtreeja. Film je nastao metodom pabirčenja, što se oseća i u ulogama ovih glumaca koji su tu očigledno prisutni onoliko koliko im obaveze dozvole.

Priča se bavi potragom za potopljenim blagom iranskog šaha, ali na kraju je to sve niska scena, snimljenih sa malo novca i veoma malo veštine.

Trenchard-Smith je u ovom periodu napustio Australiju i krenuo da se oproba u surovom svetu van nje. Nažalost, vrlo rano je sa ovom produkcijom dobio po nosu. 

LA STREGA IN AMORE

Damiano Damiani je radio sve žanrove koji su imali prefiks špageti ali je najmanji trag ostavio u hororu, iako je paradoksalno među prvim Italo likovima koji je dobio priliku da snimi full američki naslov u tom žanru.

LA STREGA IN AMORE iz 1966. godine je njegov gothic horor sa špageti Briancem Richardom Johnsonom u glavnoj ulozi i za ovaj film se mora reći pre svega, i iznad svega, da odlično izgleda. Reč je o odlično slikanom crno-belom filmu, u kome Damiani pokazuje kultivisan stil, odlično uspostavlja odnose između tela glumaca i ambijenata i dešavanjima daje jednu dozu elegancije pa čak i sofistikacije.

Nažalost, priča o istoričaru koji dolazi da sredi neke spise i biva izmanipulisan od strane obudovele gazdarice i njene privlačne kćeri ne ide nikuda. Sve do same završnice nema užasa, erotici se primaknemo na nivou namere ali se ne desi i film ostaje jedna prijatno snimljena priča koja je prosto suviše šuplja da bi bila melodrama.

No, onoj manjini koja voli da joj se loša drama podvali kao horor, ovde može štošta da se dopadne.

* * / * * * *

ROAD HOUSE

Doug Liman je u produkciji Joela Silvera snimio rimejk Herringtonovog kultnog filma ROAD HOUSE po propozicijama po kojima je Mann snimio MIAMI VICE po vlastitoj seriji.

Ipak, ideologija Joela Silvera koji je producirao oba filma je toliko jaka da se ni ovako radikalnim zahvatima ne može izmeniti.

Zaro bih prvo pokušao da ovaj film sagledam iz Silverove vizure.

Prvi film pisali su David Lee Henry (pseudonim R. Lance Hilla) i Hilary Henkin. Drugi su pisali Anthony Bagarozzi i Chuck Mondry. Šta to znači? Pa to znači da su drugi film pisali sekundanti Shanea Blacka koji mu sada sve pišu od NICE GUYSa naovamo. I ROAD HOUSE je mogao pisati Shane Black, on se tada već dobro znao sa Silverom ali nije. I zato ROAD HOUSE nije na liniji Silverovih najboljih naslova kao što je LETHAL WEAPON već je mnogo više campy.

Kada gledamo ROAD HOUSE Douga Limana i zamislimo da je ovo dosledan rimejk - onda bi original bio sa Melom Gibsonom u ulozi koju ihra Jake Gyllenhaal i Vernonom Wellsom u ulozi koju igra Conor McGregor. Glavni junak bi bio veći cinik i nihilista a zver puštena za njim dopratila bi ga iz Australije sa seta ROAD WARRIORa ili bi ga Silver prekomandovao sa COMMANDOa.

Dakle, Limanov ROAD HOUSE ima silverovski DNK samo iz jednog kanonskog segmenta njegovog rada a to je linija Shane Black - Mel Gibson.

Glavni junak je umorni cinik na ivici suicida koji prihvata posao izbacivača jer nema gde da spava posle neuspelog pokušaja da okonča život. On je bivši MMA borac koji je nasilje prema sebi i drugima doveo na jedan nivo koji je šokantan za okolinu i jedino što ga zaista plaši jeste mogućnost da se zaista naljuti jer onda ubija.

Jake Gyllenhaal je glumio sa Swayzeom u mladosti ali ovde on iznad svega kanališe mladog shaneblackovskog Mela, i pravi sjajnu kombinaciju oporog i duhovitog.

Conor McGregor kao zver skinuta s lanca koja treba poput Taanijslog Đavola iz Looney Tunesa da razori sve kako rekosmo kanališe Vernona Wellsa kad smo u tom retro ključu sagledavanja.

E sad, ono gde dolazi Liman i svemu daje svoj pečat jeste prvo to što jednoj vrlo kodifikovanoj formi uzima i razlabavi je do ivice raspadanja. Liman ne pravi tipičan simfonijski akcioni film gde imamo preludijume i kreščendo, glavne teme, lajtmotive već pravu jednu melasu u kojoj akcija uspeva da deluje sveže jer je u drugačijem kontekstu kao i humor.

U odnosu na scenario, Liman minimizuje blackovske showstopping momente kojih ima i kod Bagarozzija i kod Mondryja. Ima par scena gde film uspori i to su obično neki melodramski infodumpovi ali nema zaustavljanja radi gega.

Sve se radi uporedo. Film nije brz i energičan i ima sepcifičnu dinamiku bez naglašavanja akcionih momenafa koliko god oni spektakularni bili. Zapravo film je laid back i jedan kritičar je dobro rekao da ga podseća na Jonathana Demmea po tome koliko likovi i neka opšta situacija dominiraju nad mehanikom zapleta.

Dakle film je strukturalno vrlo neobičan, bogat humorom koji proističe iz situacije, i neprestanim utiskom kao da je akcija ušla u živote tih junaka a ne da su oni junaci akcionog filma.

Henry Braham, britanski direktor fotografije svemu daje jedan grungy look i vrlo kinetički snima akciju, vibrantno hvata atmosferu i slici daje dozu indie drskosti. Liman je čovek koji zna kako se snima mejnstrim akcija, uostalom definisao je neke pojmove u BOURNE IDENTITY, MR AND MRS SMITH i naročito EDGE OF TOMORROW. I ovde evidentno isprobava neke stvari i taj hibrid indoe pristupa i visokooktanske akcije daje dobre rezultate.

Glumačko osveženje je Billy Magnussen, mahom komičar, kao glavni negativac, preambiciozni a neuspeli sin poznatog kriminalca koji je na robiji za koga poslove vodi ekipa lokalnih dilbera koje kao henchmene Liman odlično definiše, što je opet Silverova škola.

Jake Gyllenhaal je konstruktivan i kad je takav onda nema greške. U SOUTHPAW smo videli kakvu borbenu džukelu može da napravi od sebe i ovo je ta forma. Ako je THE MATRIX bio bitan kad Silverova produkcija koja je uvela glumce umesto karatista u borilačke uloge onda je ovo odličan podsetnik koliko je sve to daleko uspelo da ode.

ROAD HOUSE rimejk je nešto zaista posebno, film koji reinterpretira nerealnu sliku nečega što izvorno nije bilo tako dobro kao što smo umislili.

* * * 1/2 / * * * *

BOB MARLEY - ONE LOVE

Reinaldo Marcus Green je snimio izvaredan biografski film KING RICHARD, Zach Baylin je pisao taj film dok je Terence Winter pisao WOLF OF WALL STREET. Otud je neverovatno da takva ekipa iza kamere snimi film ONE LOVE, zaista nestvarno loš biopic o Bobu Marleyu, i to sada u epohi kada biografski film dobija jednu novu dimenziju i iznova dobija značaj na sceni.

Ovaj film ne deluje kao da su ga radili ljudi ovog renomea. Naravno, moguće je da i znalci - a Reinaldo Marcus Green je u karijeri snimio dva izvanredna biopica i jednu upečatljivu seriju po istinitoj priči - snime loš film kad je sve predisponirano da nastane nešto bitno. Međutim, ovo nije častan promašaj, ambiciozno delo koje nije moglo da doraste do adekvatnog rezultata. Ovo je na nivou nekog Lifetime jeftinoća pokušaja, u kom je sve površno, naivno, sentimentalno, nedorečeno u svakom pogledu.

Film praktično ni ne zaslužuje pomen da zaista nema te neverovatne disproporcije između ekipe i rezultata. To je ovde jedino vredno pomena.

DOSIJE KOSOVO - POGROM

POGROM kao televizijski dokumentarni film u serijalu DOSIJE KOSOVO koji vrlo ambiciozno radi Slađana Zarić, ovog puta u saradnji sa rediteljem Milanom Jovanovićem, predstavlja možda i do sada najstudioznije izveden rad ove autorke.

Ovaj film svakako ima televizijsku estetiku u smislu da ovo nije moderni dokumentarac u kom reditelj snima nešto na šta naiđe i čita nešto petnaesto iz offa. Ovo je old school spoj talking headsa i bogare arhive koji vrlo sistematično prikazuje kako je izgledao pogrom počet 17. marta 2004. godine i obustavljen 21. marta.

Film ima izvrsnu dramaturgiju, razvija se kao triler, ide iz mesta po mesto po hronologiji dešavanja i gradi uzbudljivu sliku dešavanja koja se po svojoj nasilnosti zaista mogu smatrati poprilično nesvakidašnjim. Naime, pored Srba koje su mase Albanaca sasvim očekivano napale, deblji kraj su izvukle i mnoge jedinice KFORa koje su na kraju završile sa čak 126 ranjenih i povređenih što je zaista jedna impozantna cifra za četiri dana nečega što nije rat, pa ni u svakom ratu to nije mali broj.

Događaji naravno izazivaju snažnu emociju, i ona je naravno veoma snažna kod srpskih gledalaca. Međutim, pored nasilja, emocija, razaranja i svega što tu postoji, film nudi i dosta jasnu sliku političke matrice iz koje je izgrađen ovaj događaj. Dakle, objašnjava njegovu širu političku funkciju i način na koji je iz svega ovoga profitirala ona snaga koja je povela pogrom. U tom smislu, ovo je samo još jedan primer kako je nasilje, dominacija u brojnosti ili naoružanju, u stvari nagrađena u toku raspada Jugoslavije a potom i u dezintegraciji Srbije putem Kosova.

Stoga, ovaj televizijski rad svakako može probuditi emocije kod Srba, ali i svi drugi koji imaju malo razuma mogu otprilike shvatiti šta se desilo i kakav se politički manevar krio iza jedne nestvarne lavine nasilja.

Arhivski materijal je bogat, u mnogim deonicama ekskluzivan, sagovornici su relevantni i takođe prilično ekskluzivni, pa u tom pogledu ovo je zaista veoma uspeo dokumentarni rad starog kova kome ćemo se svakako barem na neke tužne jubileje vraćati.

GOODBYE & AMEN

GOODBYE & AMEN Damiana Damianija je film prevarenih očekivanja ali nažalost ne u pozitivnom smislu. Naime, film kreće kao špijunski triler o rimskoj centrali CIAe koja organizuje puč u jednoj afričkoj zemlji da bi se potom pretvorio u triler o talačkoj krizi u jednom rimskom hotelu, kada je jedan od CIAša poludi i krene da puca s krova i otme neke ljude.

U tom smislu, ceo ovaj zaplet sa Afrikom zapravo ima minoran značaj na nivou celine, i bavljenje njime celih desetak minuta na početku je potpuno kontraproduktivno jer on nikada kasnije ne zaigra bitnije.

Talački triler rezultira jednom izvanrednom scenom i par solidnih. Finale filma zaista zaslužuje pažnju i ono je zapravo možda i jedini razlog zbog kog vredi videti ovaj film.

Damiano Damiani je siguran u inscenaciji, ali rekao bih da na nivou celine i priče potpuno gubi konce i voleo bih kada bih mogao da shvatim zašto je doneo neke odluke.

* * / * * * *

DEVOJAČKO VEČE

DEVOJAČKO VEČE Đurđe Tešić, snimljen po scenariju Jelene Ilić koja je potpisala nekoliko Apollonovih filmova u produkciji Radoša Bajića, spada u red najboljih filmova ove produkcije i najpribližniji je nečemu što bih mogao da zamislim kao mejnstrim, pa čak i festivalski film.

Nadam se da će DEVOJAČKO VEČE naći svoj put do publike.

Ja svakako nisam ciljna grupa za ovo jer je ovo chick flick if there ever was one i jedini prominentni muški lik u njemu je devirilizovani starac, ali ovako nešto na ovako solidnom nivou mi do sada zapravo nismo imali.

Đurđa Tešić je pozorišna rediteljka sa dosta iskustava u oblasti kastinga na filmu i televiziji i ovde je okupila zanimljivu glumačku ekipu u nečemu što bismo mogli nazvati chick flickom i dramedijom smeštenoj u jedan dan i noć, u toku jedne devojačke večeri gde niz trauma i nerešenih odnosa izlaze na videlo i raspliću se.

Jelena Ilić i Đurđa Tešić su se dosta solidno snašle sa tim materijalom, film je ako imamo u vidu dešavanje na jednom mestu, u jednoj zatvorenoj situaciji dosta razigran i filmičan. Gluma je solidna, i mislim da je isticanje neke glumice u odnosu na ostale pitanje ukusa i detalja jer svaka donosi nešto svoje i drugačije.

U vizuelnom pogledu, film je praktičan, efikasan, estetizovan onoliko koliko treba i sve u svemu spaja jednu vrstu mejnstrim senzibiliteta sa edgeom ženskog prijateljstva i pogleda na stvari kakav bi se mogao sresti u nekom mladalačkom, feminističkom filmu.

U tom pogledu, ovaj film jeste od svega toga ponešto i nudi sve u svemu jednu dobru sintezu, i zadovoljavajući balans oporog i veselog, realističnog i bajkovitog. Ono što ne nudi jesu iznenađenja iako ima zanimljive obrte koji uvode priču u razrešenje.

* * 1/2 / * * * *

SHARP STICK

Posle odličnog početka sa filmom TINY FURNITURE i serijom GIRLS, malo sam izgubio iz vida Lenu Dunham i izgubio korak s njenim radom pa sam odlučio da malo sustignem propušteno gradivo.

SHARP STICK je Lenin pandemic project, što znači da je to kamerni film snimljen u specifičnim uslovima lockdowna, i za početak moram reći da iako je smešten u enterijere i ima relativno mali broj protagnista, ovo je jedan od najboljih projekata tog tipa.

Za početak, odlično izgleda u vizuelnom pogledu, a glumci su doneli odličnu fizičku energiju u ovu priču koja bi se po žanru mogla definisati kao erotska komedija, i u kojoj likovi ako išta prevazilaze barijere fizičke bliskosti.

Fotografija Ashley Connor uspeva da u tim skučenim ambijentima nađe prostor i za estetizaciju i za zanimljive kompozicije. Lena Dunham jeste woodyallenovska figura ali u njenom radu je vizuelnost uvek bila na visokom nivou, pa tako i ovde.

Sama priča o devojci koja u 26 godini odlučuje da izgubi nevinost i kreće da otkriva svoju seksualnost u startu je postavljena hit and miss kao i mnogi pandemijski projekti ako ćemo realno i tu Lena Dunham zaslužuje pohvale što u toj amplitudi ono što nije zaigralo ne ide ispod nekog nivoa a ono što je pogodilo zaista ume da bude briljantno. Iako ne mogu da kažem da je ovo ujednačen film u kom sam uživao sve vreme u svemu, ono što je u njemu vredno zaista jeste, i daleko nadilazi ono što nije skroz uspelo.

Ima tu svakako deonica koje meni u startu nisu bliske, tako da nekome ko više voli mumblecore i neki raspričani indie ovaj film može biti još bolji i ujednačeniji.

Stoga, u proceni ovog filma ću biti popustljiviji, jednim delom jer ovo nije baš stvar kakvu inače rado gledam, delom zbog pandemije, delom zato što je glumačka podela koju predvodi mlada Kristine Froseth zaista donela svoj poslovični A-game.

U nekim regularnijim, strožim okolnostima, iz vizure polupune čaše i manje tolerancije ka onome što mi inače ne prija, ovo je moglo biti i * *. Ali, kad je dobro, zaista je dobro.

* * * / * * * *

L'ISTRUTTORIA E CHIUSA: DIMENTICHI

Damiano Damiani  je izuzetan italijanski reditelj koji je ostavio ozbiljan trag u špageti vesternu, i bio bi najveći reditelj tog pravca da nije Sergia Leonea, zatim u italijanskom policijskom filmu i bio bi najveći reditelj tog pravca da nije Enza Castellarija, zatim u italijanskom političkom filmu i bio bi najveći da nije Francuza generalno i Gilla Pontecorva pojedinačno.

Tako je Damiano Damiani jedino u hororu na miru jer tu ne bi bio najveći da nekoga nema ali je bio solidan.

Elem, L'ISTRUTTORIA E CHIUSA: DIMENTICHI je film iz 1971. godine, smešten negde na ničijoj zemlji između policijskog i političkog filma, sa tendencijom da ovo drugo pretegne ali se to nikada zapravo ne desi što je zapravo i glavni adut filma.

Filmovi Damiana Damianija nisu ekonomični. A u ovom filmu je osnovni problem što je trebalo neke delove da reducira i neke skroz da izbaci da bi sve bilo ubojitije.

Film se otvara u zatvoru. Franco Nero u najboljoj snazi, igra bogatog arhitektu koji se našao u zatvoru zbog navodne hit and run nesreće gde je pritvoren dok traje suđenje. On se nađe u istražnom zatvoru u kom doduše ima i zatvorenika na izdržavanju kazne, dakle ovde Damiani malo meša stvari ali njegov zatvor iako jeste smešten u realistički kontekst odmah dobija i metafizičku dimenziju.

Inače, te stvari u Italiji postoje kao problem, da ljudi izdržavaju kazne u istražnim zatvorima i primer za to imamo u vrlo uspelom dokumentarnom filmu DELINQUENTI Tamare Đukić, recimo, gde se ispituje baš ta problematika.

Naime, Nerov lik se po prvi put susreće sa društtvenim talogom koji je spreman na sve u zamenu za malo hrane i cigaretu, sa ljudima osuđenim na doživotni zatvor koji nemaju nadu i nastavljaju da ubijaju u zatvoru, delom jer su bolesni a delom i po narudžbi.

Damiani nam nikad ne razjašnjava da li je arhitekta zaista kriv za nesreću i njegov put u zatvoru jeste zapravo parabola o tome kako junak mora da učini prljavu uslugu "sistemu" da bi mu ovaj uzvratio i izvadio ga iz taloga nižih klasa, bolesnika i zločinaca nazad u njegov bogataški život rezervisan za privilegovane.

U početku, junak koristi novac da bi kupio mir i luksuz u zatvoru ali u jednom momentu to mu biva ukinuto da bi se represivni aparat ostvario u svojoj misiji a on zauzeo svoju ulogu kao cimer veoma opasnog svedoka u slučaju protiv moćne korporacije.

Damianijev film jako dobro uspostavlja mrežu odnosa. I uprkos tome što ima stilizovanih delova i film nije naturalistički, on jeste realističan u onom najvažnijem segmentu - verodostojno ukazuje na odnose pojedinih pojava u svetu.

Ono gde Damiani nažalost lobuje jeste par nepotrebnih poentiranja koja nisu čak toliko ni značenjski sporna koliko rezultiraju dosadnim dijaloškim scenama, a naročito je karakteristična jedna scena iz inače superefektne završnice. I time se nažalost, ovaj jako zanimljiv film svodi sa * * * na * * 1/2.

Međutim, za one koje zanima politički film koji u osnovi ipak mora imati neku dramsku matricu, ovo je jako dobar primer takvog ostvarenja smeštenog u zatvorski milje i konvenciju zatvorskog filma. Naime, Damiani uprkos političkoj agendi koja jeste krajnji cilj u punom žanrovskom kapacitetu realizuje sve ostale situacije i gradi atmosferu nelagode kroz odnose među likovima u skučenom prostoru i represivnom i korozivnom ambijentu koji fino reflektuje i njihove sudbine.