A-HOMANSU

Yusaku Matsuda je globalno najpoznatiji kao negativac iz jednog od ponajboljih filmova Ridleya Scotta BLACK RAIN.

On je preminuo mlad, u četrdesetoj godini, upravo ubrzavši svoj kraj odlukom da umesto na hemoterapiju ode da snima Scottov film. Da li je to bila svesna odluka ili je Matsuda ponovo zanemario upozorenja lekara čemu je bio sklon, ne znam, ali je otišao u legendu u velikom stilu.

Od tada Matsudu prati kultni status koji nadrasta njegov raniji status kao Toeijevog mačo heroja na prelasku iz sedamdesetih u osamdesete.

Garon Tsuchiya je svetski poznat kao autor stripa po kom je Chan Wook Park snimio OLD BOY, i Matsuda je u svom jedinom rediteljskom filmu praktično ekranizovao baš njegovu mangu.

A-HOMANSU danas ima kultni status kako zbog toga što Matsuda igra tako i zbog pretpostavke da je ovaj film bio nagoveštaj jednog velikog rediteljskog talenta.

U svakom slučaju, za razliku od drugih velikih zvezda svetskog filma, Matsuda nije snimio film koji perpetuira njegov imidž i kreće se sigurnim okvirima nečega što bi se gledalo kao njegov vehicle. Naprotiv, on u ovom filmu dekonstruiše svoj tipični lik tihog i nemilosrdnog mačo heroja time što ga dovodi do paroksizma.

U tom pogledu, iako bi se na prepričavanje reklo da je A-HOMANSU jedan relativno tipičan yakuza film sa malim korekcijama, u izvedbi on umnogome odstupa od žanrovskih konvencija. U filmu je akcija svedena na minimum a i kad je ima data je kratko i munjevito, akcenat je na atmosferi ali i na izvesnoj kriptičnosti.

Nažalost, ova zamisao zvuči bolje kad se prepričava nego u izvedbi, i A-HOMANSU ima sve predispozicije za kultni film, što je i postao, ali ne može se reći da je baš i dobar. Naprosto, film je u znatnom delu nejasan, idejno i dramski nedorečen sa ozbiljnim problemima ritma iako traje veoma umerenih stotinak minuta.

No, ovo je film koji savršeno ispunjava ulogu jednog značajnog dela slagalice kulta Yusakua Matsude.

* * / * * * *

THE VALET

THE VALET Richarda Wonga je rimejk poznate francuske komedije Francisa Vebera, ovog puta adaptirana po scenariju Boba Fishera i Roba Greenberga, dvojice komediografa koji su potpisali takve masnoće kao što su WEDDING CRASHERS i WE'RE THE MILLERS i u režiji čoveka koji je inače mahom radio kao glumac.

Eugenio Derbez igra glavnu ulogu i veliki deo dijaloga je na španskom tako da mi se čini da je ovaj film ipak primarno namenjen meksičkoj populaciji u Americi, a Samara Weaving je njegova partnerka.

Uloge su zamenjene. U francuskom filmu, protagonista je bogataš koji organizuje prevaru kako bi razuverio ženu da je vara sa manekenkom i spasao brak. Ovde je protagonista meksički valet koji parkira automobile ispred jedne zgrade i on je osnovni junak ovog filma a bogataš je mnogo manje važan kao lik. Kada ga paparaci uhvate u jednoj situaciji dok se bogataš svađa sa glumicom koja mu je ljubavnica, bogataševi i glumičini fixeri smišljaju plan da Meksikanac glumi njenog dečka.

Ostatak priče ima neke varijacije u odnosu na original ali osnovna je ta da je ovde bogataš manje bitan lik.

Veberov francuski film je koštao 28 miliona dolara a THE VALET oko 30 i ovo je redak slučaj da holivudski rimejk nije skuplji od evropskog originala. Wongova egzekucija je mlaka, ne samo u vizuelnom pogledu već je film mogao biti intenzivniji u pogledu montaže, sa trajanjem od 122 minuta je neuporedivo duži od originala od 95. To mi takođe sugeriše da je meksička publika bila ciljna grupa i da njima ovaj ritam odgovara.

Meni Derbez kao glavni junak nikada nije uspeo skroz da zaigra. Kroz ceo film kanališe poznog Slavka Štimca nekog dobričinu koji toplinu dovodi do paroksizma i nula harizme koristi kao feature a ne kao bug što filmu daje neku sentimentalnu dimenziju koju ova priča ne može da iznese. Samara Weaving je neuporedivo taćnija u pogledu onoga što donosi liku i u pogledu dinamike svoje igre.

Međutim, ovo je Derbezov šou, i sudeći po kritikama koje su veoma pozitivne, rekao bih da se ovaj rimejk sasvim uspešno obratio svojoj ciljnoj grupi a rekao bih da to nisu ni fanovi klasičnog romcoma, a još manje Samarini fanovi koji su navikli na edgier sadržaj.

U tom smislu, moj utisak o ovom filmu je ambivalentan. Ostavljam mogućnost da nije bio namenjen meni i da u tom prikazu porodice nosi neki kulturalni aspekt koji je meni nedokučiv. Međutim, budući da inače dosta dobro razumem meksičke filmove, ovaj američki film sa specifičnom ciljnom grupom možda naprosto ne uspeva da ispravno artikuliše svoju folklornu dimenziju.

* * 1/2 / * * * *

FACES OF DEATH

Ne spadam među one koji misle da filmovi mogu loše da utiču na ljude, ali mislim da osobe s duševnim problemima svakako mogu imati određenu naklonost prema lošem horor filmu i da u njihovom pornografskom karakteru prepoznaju istinski kvalitet koji prija njihovom problemu. Ovo razmišljanje javilo mi se nedavno kada sam počeo da sravnjujem račune svoje komunikacije sa ljudima koji su užasne radove Rollina, Franca ili Fulcija smatrali za istinski kvalitetne filmove, bez ikakve rezerve.

Izvorni FACES OF DEATH u izvesnom smislu i jeste i nije takav film. Naime, ovaj senzacionalistički i suštinski pornografski pseudodokumentarac u kom su doduše inkorporirani i igrani i autentični materijali, predstavlja textbook primer takvog naslova. Naime, uzima tu lažnu dokumentarnost kao "opravdanje" za nabrajanje raznih bizarnih gore sekvenci, na sličan način kao što su prvi pornići bili pseudo-vaspitni ili pseudo-dokumentarni radovi o seksualnim navikama. Međutim, na kraju je slučajno ili ne, ta pornografičnost i eksploatacija uspela da rezultira ipak nekakvom estetičnošću, možda sasvim slučajno.

No, FACES OF DEATH je ostao jedan od temeljnih primera filma u kom se potraga za izopačenim prizorima kao takvima, bez istinskog konteksta, pakovala u neku vrstu socijalnog okvira ili narativa.

U svojevrsnoj polemici s tim filmom koji je snimio Daniel Goldhaber, sasvim sigurno ne govorimo o klasičnom rimejku.

Naime, FACES OF DEATH je jedan veoma klasičan moderni slasher, koji je u svojoj prvoj polovini elevated, srećom na dobar način, ali u drugoj baš i nije, što je takođe okej. U njemu, imamo serijskog ubicu koji rimejkuje izvorni, stari FACES OF DEATH u formi viralnih klipova koje postavlja na internet.

Glavna junakinja ima zanimljivo traumatsko jezgroi. Ona je izgubila rođenu sestru dok su izvodile challenge za internet video i danas radi moderaciju na sajtu koji se bavi hostovanjem raznih videa među kojima su i oni nasilni. Kada krenu da se pojavljuju aproprijacije videa iz FACES OF DEATH, ona počinje da sumnja da su na snimcima prava ubistva ali rukovodioci joj kažu da pošto ništa nije konkluzivno nastavi da ih postavlja. Međutim, ona kreće da istražuje i uskoro gubi posao ali zadobija pažnju serijskog ubice koji odlučuje da je ukloni kao opasnost.

Film je smešten u vreme pre AI, premda AI ne može mnogo da poremeti eko sistem nasilnih videa jer su prikazi nasilja na njemu veoma limitirani, no, svakako da u ovom filmu nema te dileme, da li je AI ili nije. Ovde su osnovne dileme pre svega, one klasične, ima li ili nema snuffa, postoji li ili je svaki lažan. Na to se u početku dodaje i tema kako smo ipak došli do ove tačke i koliko je prirodna čovekova fascinacija nasiljem i takvim prizorima podstakla nastanak te cele industrije koja je toliko dugo mit, da je logično pretpostaviti da se makar zbog popularne kulture do sada mora premetnuti i u stvarnost.

Nažalost, ovo nije VIDEODROME, ovo je samo jedan natprosečno dobro zamišljen klasični slasher u kom imamo nekoliko noviteta. Barbie Ferrera iz serije EUPHORIA je odlična kao body positive final girl, što je zanimljiva inovacija u tom aspektu klasične slasher forme. Isto tako, Goldhaber je fokusiran na pričanje priče i sve do same završnice kada krene sa jednom klasičnijom suspense, torture porn, chase postavkom, vodi priču veoma komotno, i zaplet tj. likovi su mu veći prioritet spram konvencionalnih žanrovskih figura.

Takav postupak se isplatio.

FACES OF DEATH je stoga solidan slasher koji nagoveštava da je mogao biti i nešto zanimljivije i promišljenije od ovoga ali nije.

E sad, da li je zasluženo poneo naziv ovog senzacionalističkog klasika od pre skoro 50 godina? 

Imajući u vidu složenost fenomena kog se dotakao, verovatno ne, jer ova pojava zaslužuje dublju obradu. S druge strane, ovo jeste film koji se svakako neće dopasti onima koje zadovoljava horor pročišćen od estetičnosti i sveden na puko pornografsko ređanje gadosti umesto pažljivo izgrađene strave.

Ako je ovo razočaranje među opskurnom publikom postignuto, vredelo je.

* * * / * * * *

SEISHUN NO SATUSJINSHUA

SEISHUN NO SATUSJINSHUA je debitantska režija Kazuhika Hasegawe.

Zanimljivo je da na ovom filmu on nije bio scenarista iako je na putu do svoje prve režije mahom pre svega radio baš taj posao. Ovog puta roman Kenjija Nakagamija adaptirao je Tsutomu Tamura a film producirao Shohei Imamura, kog znamo kasnije kao slavnog reditelja.

U svom prvom filmu, Hasegawa se bavi svojim, sad je već jasno, tipičnim junakom, izgubljenim mladim čovekom koji je potpuno otuđen u jednom disfunkcionalnom društvu i zarobljen u odnosima koji ga ne ispunjavaju.

Kada zbog neslaganja sa izborom devojke ubije svoje roditelje, vraća se devojci zbog koje je izbio incident ali ni sa njom ne nalazi mir. Naprotiv, počinje da želi da je napusti i da se preda zbog zločina koji je počinio ali ni to mu ne ide jer okolina zapravo nije zainteresovana za to što je on uradio.

U ovom svetu policiju zanima represija nad demontrantima, pa kada ode i prijavi sam sebe, oni misle da je samo jedan od nezadovoljnih mladih ljudi.

Odnos sa devojkom zbog kog je ušao u bizarni i krvavi sukob sa roditeljima, takođe je načet raznim sumnjama i guši ga, i u njemu ne pronalazi mir.

U tom pogledu, ovo je egzistencijalistička priča o mladom čoveku koji ne može da pronađe svoje mesto u svetu. U svom sledećem, i najboljem filmu, Hasegawa pojačava tog junaka dajući mu moć apsolutne destrukcije. Na neki način, ti filmovi se nadovezuju, na prvom on razara svoju okolinu ali time ne rešava ništa, u sledećem, on to čini celom svetu oko sebe.

U vizuelnom pogledu, ovaj film iz 1976. je dinamičan, sa dosta nervoze u mizanscenu i energičnom igrom ispraćenom veoma veštim snimanjem Tetsua Suzukija, Hasegawinog saradnika na oba filma.

SEISHUN NO SATUSJINSHUA je doživeo zasluženi uspeh kada je izašao i omogućio je Hasegawi da u produžetku snimi svoj vrhunski i jedini drugi film. Ovo je film koji nudi bitan doprinos celoj školi tada aktuelnih filmova o nezadovoljnim mladim ljudima koji su vladali svetskim filmom, i u tom pogledu Hasegawa predstavlja možda manje poznat, ali svakako upečatljiv deo svoje epohe.

* * * / * * * *

YOIMACHIGUSA

YOIMACHIGUSA Tatsumija Kumashira, po scenariju Kazuhika Hasegawe, je vrlo interesantan žanrovski hibrid u kome ima elemenata roman porno estetike, ali je u suštini ovo ipak jedna paraistorijska priča s početka 20. veka o avanturama grupe anarhista koje predvodi benshi iz nemog bioskopa, i u akcijama koristi svoju histrioničnost i sposobnost prerušavanja i improvizacije.

Kada otmu ćerku jednog moćnog čoveka, oni pobegnu sa njom, i zaljube se, zaboravivši da ona treba da im posluži za ucenu.

YOIMACHIGUSA nije istorijska rekonstrukcija, više je jedno slobodno tumačenje atmosfere i aure odmetnika u periodu anarhističkog uspona. U stilskom pogledu, ovaj film se kreće negde linijom pustolovnog vesterna kao što je BUTCH & SUNDANCE ali i francuskog Novog talasa.

Uprkos tome što sam film gledao sa prevodom, jasno je da je namenjen ljudima koji znaju jezik jer ima dosta delova u kojima junaci pevaju u svojoj komunikaciji, ne u formi mjuzikla već pesme kao verbalne dosetke.

Ako imamo u vidu da su Kumashiro i Hasegawa radili skromne Nikkatsuove produkcije, ovaj film ne samo da izgleda sjajno već izgleda i hrabro po tome šta je sve postignuto na jednom skromnom budžetu. Neustrašivost reditelja i direktora fotografije da preduzmu i neke spektakularne zahvate se isplatila i film izgleda ne samo energično, već i moderno, 52 godine posle premijere.

YOIMACHIGUSA je svakako film koji zaslužuje da bude ozbiljnije zastupljen među ljubiteljima i poznavaocima japanskog filma, ali i teme anarhizma.

* * * / * * * *

SEITO NEZUMI KOZO

Nezumi Kozo je japanski Robin Hood, heroj iz narodnog predanja koji je zaista postojao na prelazu iz osamnaestog u devetnaesti vek.

U filmu SEITO NEZUMI KOZO koji je režirao Chusei Sone po scenariju Kazuhika Hasegawe, imamo jednu Roman Porno parodiju na tog junaka koji ipak nije dovoljno interesantna da iskorači iz okvira efemerne zabave svog vremena i bude zanimljiva savremenom gledaocu kog zanima da gleda kako je Hasegawa prevazilazio ograničenja i žanrove.

Ne može se reći da u ovom filmu nema nekih scena u kojima se prepoznaje nadgradnja u odnosu na očekivane obavezne figure u komičnoj softcore priči o virilnom odmetniku, ali suštinski, osim jedne scene u maniru neme komedije sa sve glasom benshija koji prati-komentariše radnju, ta prevazilaženja okvira očekivanog, a on je nizak, veoma su retka.

* * / * * * * 

SEISHUN NO SATETSU

SEISHUN NO SATETSU Tatsumija Kumashira, nastao je po scenariju Kazuika Hasegawe koji je adaptirao roman Tatsuzoa Ishikawe.

Reč je o energičnoj melodrami o razočaranom levičarskom aktivisti, studentu prava koji se bavi američkim fudbalom na univerzitetu, a uporedo radi kao tutor jednoj srednjoškolki. Oni stupaju u vezu koja se ubrzo nađe u koliziji sa bogatom devojkom za udaju koja glavnom junaku nudi stabilniju budućnost. Sve bi se rešilo lakše da srednjoškolka nije zatrudnela.

Kumashiro je bio prominentan reditelj, između ostalog i u Roman Porno talasu, i ovde ima nešto erotskih scena ali ih nema puno i apsolutno su integrisane u radnju i ne odstupaju od dijegeze filma, odnosno nisu plasirane na silu, naprotiv.

Šraviše, ovaj film je više jedna intenzivna društveno kritička melodrama nego erotska melodrama u klasičnom smislu i u tom pogledu, Kumashiro i Hasegawa iznova prevazilaze ograničenja produkcije.

Film je propulzivan, Kumashirov rad kamerom je visoko aktivan, sa zumovima, intenzivnim švenkovima, snimanjem iz ruke i svim onim energičnim postupcima koji su krasili sirovi stil šezdesetih i sedamdesetih.

Glumci su solidni a produkcioni dizajn je izvanredan, pa u tom pogledu SEISHUN NO SATETSU zaista i upečatljivo izgleda.

Producentske ambicije na stranu, Kumashiro potpisuje jedno snažno ostvarenje i rezignaciji koja je nastupila među japanskom omladinom u periodu kada su se levičarski pokreti izduvali, tu su otuđenost, besciljnost i kriza percepcija budućnosti prikazani opipljivo.

U svojim režijama će Hasegawa ovu temu dodatno razraditi.

* * * / * * * *

NURETA KOYA O HASHIRE

NURETA KOYA O HASHIRE je trebalo da bude rediteljski film Kazuhika Hasegawe ali ga je na kraju režirao Yukihiro Sawada, značajna faca Nikkatsu Outlaw filma.

Ovo je film iz talasa Roman Porno, gde je žanrovski okvir obogaćen scenama softcore seksa, koji doduše, naročito po senzibilitetu savremene publike ne mora nužno biti erotski u klasičnom smislu.

Čak naprotiv, upravo Sawadini filmovi obiluju scenama golotinje ali u kontekstu silovanja i sličnih formi seksualnog nasilja. To ove filmove zapravo čini veoma dalekim od nečega što je softcore, i njihovi najbolji primerci zapravo uopšte i nisu takvi.

Socijalni pesimizam ovog scenarija Kazuhika Hasegawe je u sindikatu tadašnjeg Nikkatsua percipiran kao trockistički. Svakako da je NURETA KOYA O HASHIRE možda i najznačajniji klasik Roman Porno epohe jer je film koji je u punoj meri uspeo da iskorači iz exploitationa u svet konvencionalnog policijskog filma ali i problemskog pristupa.

Protagonisti filma su dva korumpirana i dubinski iskvarena policajca koje upoznajemo u sceni kada maskirani upadaju u crkvu i kradu dobrovoljne priloge skupljene za vijetamske izbeglice, usput teško povređuju pastora i siluju mu ćerku. Kada saznaju da je njihov kolega pobegao iz ludnice, kreću da ga traže, počev od kuće gde mu ispituju i seksualno uznemiravaju ženu.

Za to vreme, pobegli kolega se ispostavlja kao psihički načet bez ikakve sumnje, ali zapravo napravljen ludim od strane kolega sa kojima očigledno nije delio senzibilitet. Tokom bekstva on upoznaje učenicu koja želi da pobegne sa njim, ali im se putevi neumitno ukrste sa korumpiranim policajcima u poteri.

Ovaj film nema konvencionalno razrešenje, i na neki način on jeste policijski film potere ali su policajci potpuno erodirale i devijantne ličnosti kakve smo retko sretali kao protagonista a progonjeni čovek je takođe i psihički načet i moralo ambivalentan.

Otud, NURETA KOYA O HASHIRE jeste nastao kao Nikkatsuov exploitation, ali više liči na neki veoma pesimistični jugoslovenski Crni talas, jer u njemu borba za pravdu kao konstituens žanra praktično uopšte ne postoji.

Sawada je bio profesionalac sa bogatom karijerom, i najvažnija dela su mu upravo snimljena za Nikkatsu gde je upamćen kao majstor koji se trudio da prevazilazi ograničenja koja je nametao studio. U Hasegawinom scenariju on je dobio materijal za to.

Na kraju Nikkatsu nije bio zadovoljan exploitationom koji mu je isporučen ali je zato dobio kultni film trajne vrednosti koji podjedanko interesuje i poznavaoce art housea i ljubitelje exploitationa.

* * * / * * * *

TAIYO O NUSUNDA OTOKO

Da je Joca Jovanović danas živ, sasvim sigurno bi prodružio japanski film TAIYO O NUSUNDA OTOKO čitavom nizu svetskih filmova koje je neko snimio tako što ga je pokrao.

Argument bi mu bila ne samo izvesna sličnost sa filmom MLAD I ZDRAV KAO RUŽA već i činjenica da je jedan od dvojice scenarista Leonard Schrader, Paulov brat, a znamo da je Paul u centru svih teorija zavere jugoslovenskih filmadžija da im je neko nešto ukrao.

U svakom slučaju, TAIYO O NUSUNDA OTOKO je film iz 1979. godine koji u sebi nosi anarhičnost i društveni pesimizam Jovanovićevog klasika, i govori o besciljnom mladom čoveku koji svoj smisao pronalazi u destrukciji, opet samoj po sebi neopterećenoj smislom.

Poznat je slučaj japanskog levog ekstremizma i veoma nasilnog gotovo bizarnog terorizma koji je iz njega proistekao. Uostalom sudbina japanske frakcije crvene armije je bila tema živopisnih filmova. I ovde se na nju kao propuštenu priliku osvrće autor kada glavni junak usput gleda televiziju dok pravi atomsku bombu i vidi vesti presudu levim aktivistima.

Dakle, levi ekstremizam je mrtav, a mlad čovek je otuđen. I tako glavni junak kao srednješkolski nastavnik fizike i hemije odlučuje da napravi atomsku bombu posle traumatičnog iskustva sa terorističkim aktom dementnog ratnog veterana i susreta sa mačo policajcem koji razrešava situaciju.

Ono što sledi je krajnje transgresivan film koji zaista stoji kao Unicorn u istoriji filma. Naime, ovo je istovremeno satirični, politički angažovani problemski film o otuđenom mladom čoveku bez ideala koji ovlada moćima uništenja ali sa njima ne zna tačno šta da radi, osim da nekako artikuliše svoje nezadovoljstvo konzumerističkim društvom i policijskom državom, ali je isto tako i visokooktanski akcioni triler o terorizmu na liniji naslova kao što su JUGGERNAUT Richarda Lestera i BLACK SUNDAY Johna Frankenheimera koji mu prethode.

Dok Lesterov film ima nešto anarhičnosti u postupku kakva bi se i očekivala od reditelja tog prosedea, Frankenheimerov film je simfonijski primer sklada i metodičnosti, i moram priznati, ako je TAIYO O NUSUNDA OTOKO duhom svakako blizak Lesteru, u realizaciji je ipak sličniji Frankenheimeru.

Kazuhiko Hasegawa, kultni japanski sa samo dva rediteljska filma i puno scenarija za pinko naslove kojima je redom prevazilazio exploitation okvire tog miljea, uspeva da očuva tonus akcionog trilera i njegovu uverljivost iako zapravo sve vreme uporedo pravi buntovničku satiru, i to je zaista neverovatan podvig koji su mnogi pokušali ali je malo ko zapravo uspeo.

Hasegawin film u pogledu žanrovske efikasnosti i egzekucije donosi nešto što bi pružao majstor poput Kenjija Fukasakua u vrhunskoj formi. On na nivou celine i sa trajanjem od 147 minuta, paradoksalno, ima neke poduže scene upravo trilerskog segmenta, svakako da je radni proces spremanja atomske bombe u kućnim uslovima, podugačak i remeti formalni sklad filma, ali to je izvesna asimetričnost koja ovom naslovu daje na osobenosti.

Bunta Sugawara, mačo iz kanonske Fukasakuove Yakuza faze igra policajca kojim glavni junak postaje opsednut, međutim, glavni protagonista je ipak otuđeni nastavnik koji postepeno postaje sve nasilniji, odigran vrlo svedeno i ubedljivo u izvedbi Kenjija Sawade.

U izvesnom smislu, ovaj film jeste DIRTY HARRY sa inverzijom glavnih uloga, gde je glavni junak oštećeni pojedinac sa sposobnošču neograničene destrukcije a sekundarni je policajac koji je vrhunski profesionalac koji pokušava da ga uhvati dok on ucenjuje celu državu. Svakako da je DIRTY HARRY primeren za poređenje više od TAXI DRIVERa sa kojim (pored teorije zavere o Jovanoviću) deli koncept nezadovoljnog junaka koji tone u nasilje, međutim tamo nema policajca kao snažnog sekundarnog protagoniste visoke ikoničnosti i nema jasne agende glavnog junaka.

Motiv ucene od strane čoveka koji zapravo nema nikakvu ideologiju sem jednog generalnog nezadovoljstva je izvanredno rešen kod Hasegawe i Schradera. Naime, prvi zahtev junaka je da se ne prekidaju prenosi bejzbol mečeva emisijama vesti, a kao ključni, završni zahtev jeste da se u Tokiju održi koncert Rolling Stonesa, iako je ovom bendu zbog neke afere s drogom bio zabranjen ulaz u Japan.

U ovom filmu iz 1979. Vlada Japana se povinuje zahtevu iako bend zapravo sve do 1990. nije mogao da nastupi u ovoj zemlji.

Japan kao zemlja u kojoj je i posedovanje vatrenog oružja veliki prekršaj, a atomska bomba je posebno traumatična, u ovakvom liku dobija posebno subverzivnog protagonistu, tako da ne čudi kako je već u vreme izlaska ovaj film bio prepoznat kao jedno moćno ostvarenje u kom su se uspešno prepleli politički angažman i repertoarska usavršenost.

I u okvirima opusa Braće Schrader, a naročito manje poznatog ali veoma cenjenog Leonarda koji se bio ozbiljno posvetio Japanu, ovo spada u vrhunac opusa u svakom pogledu.

* * * 1/2 / * * * *

EL SUSURRO

EL SUSURRO Gustava Hernandeza je urugvajsko-argentinski horor film o porodici čudnih ljudi, nekakvih vampira koji putuju po zemlji i žive krijući se, a onda dolaze do nekih saznanja da su komšije iz obližnje kuće možda banda pedofila koja otima tinejdžerke i koristi ih za snuff filmove.

Zvuči atraktivno, kao nekakav LET THE RIGHT ONE IN gde "slučajna čudovišta" sreću one koji su to namerno, ali zaplet se razvija nadalje u smeru koji je konfuzan, više fokusiran na odnose među likovima uz iznenadne izlive nasilja i uvezivanje priče u celinu, i iskreno, nije ispunjen nagovešteni potencijal.

Hernandezov film solidno izgleda, ništa senzacionalno, ali ovo je pristojno izveden horor, i evidentan je pokušaj da se žanr nekako nadgradi i prevaziđe kroz uticaje kakav je recimo LET ME IN i sl. Međutim, na kraju ipak ostaje pre svega utisak propuštene prilike pa i konfuzije.

U suštini, EL SUSURRO ima višak zanimljivih ideja i ne uspeva da ih uspešno plasira što je šteta jer su neke među njima zapravo sveže i relativno inovativne, naročito ovaj motiv iz naslova.

S druge strane, ukupna postavka jeste sastavljena od polovnih delova. Kao što ni urugvajsko poreklo filma nije iznenađenje jer je to ipak domovina Fedea Alvareza, jednog od korektnijih žanrovskih profesionalaca u savremenom Holivudu.

* * / * * * *

LE MAGE DU KREMLIN

LE MAGE DU KREMLIN je ekranizacija romana Giuliana De Empolija koju su za film adaptirali reditelj Olivier Assayas i scenarista Emmanuel Carrere koji je o ruskim pitanjima već napisao kapitalnu knjigu LIMONOV pretvorenu nedavno u Serebrenikovljev film.

De Empoli je napisao roman u kom je fikcionalizovao lik Vladislava Surkova i u suštini naslovni lik je jedini fikcionalni u ovoj priči. Oko njega su svi ostali bitni likovi poput Vladimira Putina i Borisa Jeljcina stvarni.

Surkov deli neke osnovne osobine sa Vadimom Baranovim kako je predstavljen u knjizi i filmu, i De Empoli nije bežao od tog poređenja. Naprotiv, na njemu je insistirao, i ostaje pitanje zbog čega onda nije napravio naprosto knjigu u kojoj je i Surkov u punom smislu istorijska ličnost - naročito jer su sve najzanimljivije osobine tog lika zapravo već sadržane u biografiji istorijske ličnosti.

Assayas i Carrere su napisali scenario koji ima dosta dramaturških problema. Ima jednu arhaičnu dramaturgiju i ne uspeva da uvek vešto upakuje puno događaja u zadatu minutažu. Ovo nije elegantan, atmosferičan film kakav bi se očekivao od Assayasa, kada radi istinitu priču, kao što je onomad bio CARLOS.

Naprotiv. Uprkos tome što ga je snimao Yorick Le Saux, film je prilično televizuelan, kao jedan dobar old school američki televizijski film, što zapravo nije loše, ali opet to nije Assayas.

Dakle, film je u pogledu dramaturgije traljav a u pogledu inscenacije veoma konvencionalan i svakako ne doseže do nivoa koji se očekuje od Assayasa.

Međutim, kao priča o čoveku koji je bio arhitekta Putinovog političkog sistema i iskoristio svoj background u pozorišnoj režiji i televizijskom reality programu da napravi od ruskog političkog života jednu predstavu i da učini Rusiju velesilom medijske manipulacije, gde je vrhunski manipulisao raznim emocijama, od nacionalnog ponosa za lokalnu upotrebu do viralnog kiča za međunarodnu (kao recimo kad ruski policijski hor peva Daft Punk), i gde je na kraju završio režirajući žive ljude i stvarne okolnosti za potrebe čoveka koji je doveden da glumi svežeg vođu Ruske Federacije posle raspalog Jeljcina a onda je glumac postao najbolja verzija stvarne ličnosti koju je trebalo da igra, ovaj film prilično solidno funkcioniše.

Štaviše, uprkos tome što ne mislim da je ovo vrhunski izvedeno delo, smatram ga itekako vrednim pažnje jer pokazuje taj model moderne despotije, prilagođene svim onim tekovinama koje su smatrane nekakvim katalizatorom demokratije, kao što su brojni mediji, globalna povezanost putem interneta, postojanje pluralizma itd.

U tom pogledu, scene kao što su odluka da hor peva Daft Punk i Sočiju ili način kako su Pussy Riot svojim incidentom u crkvi pomogle Putinu, samo pokazuje tu postmodernu diktaturu koju je Surkov u izvesnoj meri projektovao.

Arhaičnost dramaturške postavke naročito je problematična u fikcionalnom intervjuu glavnog junaka koji daje američkom novinaru kada je već otišao s posla i "povukao se s unukom Markom". Taj narativni okvir nije zanemarljivo ubrzao stvari, i evidentan trud su uložili Assayas i Carrer da ga oplemene, ali to prosto formalno deluje poprilično predratno i daje filmu jednu dozu prevaziđene arome polemičke drame.

Junak kao intelektualac, u nizu solidnih scena, generalno voli da polemiše i objašnjava ali takav mu je posao, i autori se većinom "izvlače s tim", ali ipak kroz ceo film ima tih iskliznuća u raspričanost koja nadoknađuje istinsku filmsku naraciju.

Ozloglašeni Paul Dano igra Baranova, fikcionalizovanog Surkova, na veoma zanimljiv način i daje nam jako interesantnu pojavu. On ne podseća previše na Surkova, pa ni na njegovu energiju ali mu daje nešto svoje i sveže. Jude Law je vrlo interesantan u ulozi Putina, i tiom liku je dao malo tog imitatorskog elementa ali se ipak pre svega bavio njegovom psihom. 

Putin je u ovom filmu jedan čovek koji je dosta korektan, dok su oni s kojima ima posla korektni prema njemu. Ali je i krajnje nezgodan kada je nečim nezadovoljan. Sve vreme je u filmu nazvan Tzar, što je zanimljivo jer ta reč koju koriste Rusi na engleskom ima jedno šire značenje i koristi se kao naziv za ljude koji u nekoj oblasti imaju supranormativnu nadležnost. Kako je film na engleskom, verujem da su oba značenja ove reči uzeta u obzir. I imajući to u vidu, film prikazuje Putina kao jednog veštog čoveka koji je shvatio da u Rusiji novac može da donese mnogo ali da su moć, uticaj i veze ipak značajniji, i onda je svojim političkim autoritetom srušio oligarhiju izgrađenu na novcu, ali je isto tako zadržao i novac kao polugu moći. Zanimljivo je da Baranov u ovom filmu shvata te pojmove ali ih zapravo Putin operacionalizuje i pomera radnju Baranovljevog odnosno Surkovljevog komada "sa živim ljudima" napred.

Jevrejinov je bio čuveni sovjetski reditelj koji je za godišnjicu revolucije spremao predstavu koja je trebalo da bude inscenacija pohoda na Zimski dvorac. Surkov je na neki način nasledio Jevreinova i ali je umesto komemorativne inscenacije pohoda na vlast, napravio inscenaciju koja je zaista čoveka dovela na vlast.

U zemlji toliko opterećenoj proslavama, inscenacijama i spomenicima, Surkov je shvatio da je inscenacija dovoljna.

Ima kontroverznih delova koje su filmovi ranije uzimali zdravo za gotovo, kao recimo sumnuu da je FSB podmetnuo bombe u moskovske zgrade da bi ubzao ulazak u Putinov čečenski rat. Assayas ipak nikada tu sumnju ne uzima zdravo za gotovo, očigledno smatrajući da ona ako i jeste inscenacija nije Surkovljeva već nečija tuđa. Isto važi i za smrt Berezovskog, Film ne isključuje mogućnost da se zbilja ubio kao propao i očajan čovek, kao što i njegovo pismo u kom se izvinjava Putinu uzima kao nespornu činjenicu ali ne iznosi njegove detalje.

Možemo da nabrajamo sad razne elemente prikazane u filmu i da ih poredimo sa onim što o njima znamo i sa onim kako su prikazani na Zapadu ali to svako treba da pojedinačno otkrije.

Ipak, zanimljivo je da film zanemaruje Sukrovljevo poreklo. On je polu-Čečen iz niže srednje klase u stvarnosti dočim je Baranov Rus iz viših srednjih slojeva. To je istovremeno uz njegovu melodramu sa velikom životnom ljubavlju i najveća intervencija koju su autori napravili.

U zavisnosti od toga koliko vam je stalo da je film bravurozan u izvedbi, možda ovaj film dobacuje i do * * *. Isto tako, sigurno je da će buditi i ideološke reakcije kod dela publike, mada manje nego što bi se očekivalo, i bez problema mogu da vidim srpsku publiku kako uživa u njemu.

* * 1/2 / * * * *

THE CLEAN MACHINE

Iza televizijskog filma iskusnog australijskog pre svega televizijskog reditelja Kena Camerona, stala su tri majstora koji potpisuju ROAD WARRIOR, producent George Miller, scenarista Terry Hayes i direktor fotografije Dean Semler.

THE CLEAN MACHINE se u tom pogledu može posmatrati kao australijski SERPICO u kom grupa policajaca za račun premijera koji želi da se intenzivira borba protiv korupcije kreću da prave slučaj protiv potkupljenih detektiva i starešina, i kada odu previsoko u hijerarhiji, sve do problematičnog načelnika, suočavaju se sa oklevanjem autoriteta koji su ih inicijalno poslali da rešavaju slučaj.

Hayesov scenario je solidan procedural, sa policajcima koji prave slučaj i skupljaju dokaze, metodičan je i sasvim sigurno je da bi u nekom bioskopskom formatu bio jednostavniji. No, u okvirima onoga što je televizijska produkcija bila te 1988. godine, ovo je najviši nivo.

Isto važi i za fotografiju Deana Semlera, koja je istovremeno sirova i estetizovana, izvlači maksimum iz realnih lokacija i atmosfere.

Cameronova režija je britanski precizna, sa glumcima koji grade kompleksne likove složenih motivacija, u odnosima koji nikada nisu sasvim crno-beli i nečija borba protiv korupcije ne mora nužno proisticati iz poštenja već i iz osvetoljubivosti.

Australijska produkcija konstantno ima visok nivo a u ovom slučaju, imali smo priliku da na delu vidimo i ljude koji su se već dobrano bili uputili za Holivud u tom trenutku već ispisuju svoje oproštajno pismo matičnoj kinematografiji.

ELLROY VS LA

James Ellroy je odavno prepoznat od autora dokumentarnih filmova kao potentan sagovornik koji može da bude okosnica celog filma, jer ako nije, verovatno je da će zaseniti sve ostale koji se tu pojave.

U tom pogledu, ELLROY VS LA je pre svega značajan kao svež razgovor sa Ellroyem, snimljen 2024. godine. U njemu on pokriva sve ključne tačke svoje životne priče, traumu zbog majčine smrti koju povezuje sa slučajem Black Dahlie, delinkventsko odrastanje, fascinaciju Los Anđelesom iz prošlosti koga više nema i kog novi LA ni približno ne može da zameni.

On to sve govori svojim hipnotičkim melodičnom govorom, koji nam je poznat od ranije i nije se izgubio. Sam sadržaj priče je hardkor fanovima najvećim delom ali ne i u celosti poznat. Kao i sam glas.

Ono što reditelj Francesco Zippel donosi kao inovaciju jeste da i on prepoznaje tu melodiju Ellroyevog glasa. U vizuelnom pogledu, ovo je talking head documentary oslonjen na verbalnost koju Zinpel pokriva zanimljivom arhivom koja ima u sebi neku estetičnost izvan neke tipične rekonstrukcije premda nije ni apstraktna ni ideativna u užem smislu. Međutim, u zvučnom pogledu donosi ključni kvalitet.

Naime, uz Ellroyev govor, uporedo džemuje čuveni italo cinematic funk bend Calibro 35 koji se bavi fetišizacijom stila italijanskih funky skorova iz raznih italo žanrova, među kojima su pre svega Giallo i Poliziotteschi. Ellroy je pisac krimića, i hardboileda pre svega koji je poznat u Evropi, ali je uglavnom krajnje minorno, na nivou video radova ili studentskih filmova i ekranizovan ovde.

Dakle, sam Ellroy nema mnogo dodira sa filmovima koji inspirišu Calibro 35. Ali, oni opet imaju veze sa njim, tako da taj sešn daje filmu veoma upečatljivu atmosferu i čini ga da se bitno izdvoji od onih Ellroyevih ispovesti koje su zabeležene do sada.

* * * / * * * *

SUNCE NIKAD VIŠE

SUNCE NIKAD VIŠE Davida Jovanovića je veoma zanimljiv, dosledno izveden i solidno realizovan art house film koji meditira o životu u eri ekološkog i društvenog razaranja,

Smešten u blizinu rudarskog kopa, Jovanovićev film govori o dezintegraciji porodice kojoj razum kaže da se odseli iz socijalno i ekološki devastiranog sela koje odumire ali joj srce govori da tu ostane.

Centralni lik kroz koji se prelama je dete kome je naravno srce dominanrno u sagledavanju stvarnosti.

SUNCE NIKAD VIŠE donosi jednu sofisticiranu narativnost koja je neklasična, i izgrađena je kroz ređanje scena koje više objedinjuje atmosfera nego koherentna priča. Kohezija se gradi kroz atmosferu, kroz osećaj gledaoca pre nego kroz velike dramske razvoje i obrte.

Ovo je film čija dramaturgija nije razvijena kroz usko rečeno dramsko, već se gradi drugim sredstvima čime jasno nameće Jovanovića, i njegovog saradnika scenaristu Đorđa Kosića, kao veoma autentične glasove, ali što je još važnije - kao autore koji u stanju da sprovedu u delo jedan ovako složen koncept.

SUNCE NIKAD VIŠE se u tom pogledu izdvaja kao film koji je veoma jasno definisao svoje gabarite, i u jednom skromnom zahvatu pružio mnogo, u pogledu atmosfere ali i značenja, kroz veoma uspelu realizaciju u svim sektorima.

Otud, u sezoni kada je društvo bilo u kolapsu, slanje ovog filma da bude naš kandidat za oskara ne samo da je dobro ilustrovalo u kom se stanju ovde živi, već je ovo bio retko reprezentativan film za te potrebe, a da je proizveden kod nas.

* * * / * * * *

DUST BUNNY

DUST BUNNY Bryana Fullera je film koji je imao jako puno predispozicija da mi se dopadne ili bar da mu se divim, ili da ga poštujem.

Međutim, ono što mu je adut u pristupu, prokockao je kroz to kako je koncipirao prvo svoju priču, a zatim i kako ih je izveo u dramskom pogledu.

Ovo je jedan od onih filmova koji namerno želi da bude dvosmislen oko toga o čemu se radi. Odnosno da li je ono što gledamo stvarnost ili bajkovita uobrazilja glavnog junaka.

Glavna junakinja je devojčica koju progone čudovišta koja žive ispod njenog kreveta. Kada joj čudovišta uklone novu starateljsku porodicu, ona angažuje ubicu koji živi u stanu do, sa molbom da ubije čudovišta.

I sad dobro, ovo je kao LEON ukršten sa LABYRINTHom, ništa novo, ali hajde da kažemo zanimljivo. I dok je to zaista bajkovito, hiperestetizovano i bez reči, film deluje ako išta respektabilno, u detaljima impresivno.

Međutim, onda krene polako da deteriorira, Kreću dijalozi. Mahom glupi i vremenom se sve više kreće kao LEONu, koji je čaroban film i remek-delo, a ovaj to nije iako ima ambiciju da bude i jedno i drugo.

Na kraju, film postaje naporan, čak i pomalo nejasan u pogledu toga kome je namenjen, i što ja najvažnije od svega - od ambicionznog autorskog projekta izuzetno uspešnog televizijskog poslenika - a Fuller to nesumnjivo jeste - postaje nekakav jalovi brain fart.

Ko je fan Madsa Mikkelsena može za nijansu više uživati u ovom filmu nego ja koji sam prema njemu ravnodušan, ali ne mnogo jer imam osećaj da je Mads u nekom momentu podelio moju rezignaciju impotencijom ove vizije.

* * / * * * *

THE MARVELS

Tri godine sam izbegavao da se suočim sa neizbežnim.

Kada sam 2019. godine pogledao film LITTLE WOODS predvideo sam da Niu DaCostu čeka sjajna karijera i potom je snimila Peeleov CANDYMAN, Ibsenovu HEDDAu i nastavak 28 LATER sage, i u svemu je briljirala.

Ipak, 2023. snimila je film THE MARVELS koji je bio ozloglašen, iako je najkraći film do tada snimljen u MCU što je hvale vredno. Međutim, od tada do danas sam osećao neku nelagodu da se suočim sa ovim njenim izletom u franchise filmmaking.

I, sad kad sam to uradio, nažalost, bilo je razloga za strah.

Svakako da su obe velike strip franšize na kraju bile kancer koji je razorio bioskopsko iskustvo i preveliko oslanjanje na njih je jednim delomm dovelo do ove post-Covid krize. No, to sve na stranu, bilo je sjajnih filmova u tom domenu, i DCEU i u MCU, ali isto tako i mnogi sjajni reditelji su gubili vreme tamo.

Nia je gubila vreme, i nažalost, snimila je film nedostojan svojih ostalih radova.

S jedne strane, imamo krivicu MCU jer je ovo zaista neka onako središnja priča koja apsolutno niti je samostalna niti je pak bitna za neku "veliku" ukupnu sliku, ovo je dosta lapidarno sve, a Nia ga snima kao neku epizodu DOCTOR WHOa.

Kada ne bih znao koliko je ona vešta rediteljka, pomislio bih da je krajnje nevešta jer je cela ta estetika dečje emisije jako mučna za gledanje i iako je cop out i ključ kako savladati neku hrpu budalaštine - Taika ipak to radi nekako bolje jer on jeste u samoj osnovi lo-fi lik a Nia nije.

Svakako da u ovom filmu ima jedna zaista dobra scena, i to je prva kada Kamala Khan zamišlja i crta strip gde je junakinja, kao što ima i nezaboravnih, pre svega na raspevanoj planeti i ono sa mačkama iz druge dimenzije.

No, sve je to premalo za nešto što se plaća kao bioskopska karta. O Nii i njenoj reputaciji i da ne govorim.

* 1/2 / * * * *

THEY WILL KILL YOU

Moram priznati da je slučaj filma THEY WILL KILL YOU veoma zanimljiv.

Ruski reditelj Kiril Sokolov koji - istini za volju - nije u samoj Rusiji snimio neki naslov koji je bio megahit ali je sa svojim filmovima postigao uspeh na međunarodnoj festivalskoj mreži i uspeo da stekne holivudskog agenta, iskoristio je pruženu priliku i za New Line je napravio akcionu horor komediju sa Zazie Beetz u glavnoj ulozi.

Film je izašao na SXSW koji je već bio poprište njegovih ranijih uspeha, i to na istom izdanju gde je prikazan READY OR NOT 2: HERE I COME. I to je prvi paradoks - naime, ova dva filma su identični do nivoa neprijatnosti. Oni se bave dvema sestrama koje jedna drugoj ne mogu da oproste-prebole iznuđeni rastanak, i sada se nalaze u situaciji da moraju da se obračunaju sa grupom bogatih satanista koji su prodali dušu u zamenu za večni život.

Film koji su napisali Sokolov i Alex Litvak nota bene prevashodno liči na nastavak,ne na prvi READY OR NOT, međutim, činjenica da su prikazani na istom SXSW i da su izašli sa jedva dvanaest dana razmaka, čini stvari krajnje neobičnim. Odavno se nisam susreo sa dva ovako slična major filma a da nije bila reč o direktnom rip-offu kada je Fuqua za Lernera snimio OLYMPUS HAS FALLEN i direktno cormanovski plagirao WHITE HOUSE DOWN.

No, kod Fuque je to bilo očigledno i gotovo pravno sporno. Ovde je moguće zamisliti da su zaista dva filma nastajala odvojeno, ali isto tako i da je bilo neko "pristupa materijalu".

READY OR NOT 2 nije zapalio blagajne ali je prošao korektno. THEY WILL KILL YOU baš i nije, dakle platio je cenu tako skorog izlaska iza identičnog filma.

Elem, da odmah ono direktno poređenje ova dva filma, rekao bih da je READY OR NOT 2 bolji. Ali, to ne znači da je THEY WILL KILL YOU bitno lošiji. Zapravo, on je slabiji u nizu elemenata ali je daleko od lošeg filma.

Za razliku od stabilnog holivudskog rukopisa koji Radio Silence donosi u READY OR NOT 2, Kiril Sokolov režira film evropskog senzibiliteta koji ne samo da je sniman van Amerike i da je na granici prihvatljivosti u pogledu toga kako je Amerika fejkovana već nudi i jednu dozu anarhičnosti i drugačijeg pristupa.

Počev od podele, THEY WILL KILL YOU svesno ili nesvesno ima jednu Blaxploitation dimenziju i Zazie Beetz potvrđuje da je sjajna glumica pošto se ovoj ulozi zaista predaje dušom i telom. Humor, napetost, gore na stranu, ali Zazie Beetz donosi jednu fizičku predanost ulozi ne samo u pogledu toga kako njen lik podnosi patnju i izazove već i kako se aktivira u borbi. U tom pogledu donosi jednu neurotičnu varijaciju na Pam Grier.

Zanimljivo rešenje u podeli je My'Hala iz serije INDUSTRY, što je tipično rešenje za evropskog reditelja u Holivudu koji se seti nekoga sa televizije i da filmsku ulogu, slično kako je Refn radio sa Christinom Hendricks u DRIVEu. Ulogu Albertaa Brooksa iz tog filma dobija Patricia Arquette.

Scenario Kirila Sokolova i Alexa Litvaka je manje sadržajan od oba READY OR NOT, i svakako je manje organski od oba, naročito od prvog, međutim, ima svoj smisao i plodna je podloga za jedan akcioni gore za dosta humora koji podseća malo na ranog Raimija, i naslove kao što je CRIMEWAVE, malo i na ranog Jacksona, ali sa jednom novom dimenzijom ubedljivosti glavne junakinje kakvu oni u tim filmovima ipak nisu imali.

Produkcioni dizajn stambene zgrade koju su naselili satanisti podseća na hotel Continental iz istoimene serije, a Sokolov donosi energične i visceralne akcije prizore po kojima je poslednjih godina poznat njegov zemljak Ilja Naišuler. Borbe su bazirane na uspeloj koreografiji a dodatnu energičnost im pružaju veoma dinamični pokreti kamere Isaaca Baumana koji se ovde pokazao kao jedan od najvažnijih Sokolovljevih saradnika.

Produkcioni dizajn ovog filma snimanog u Kejptaunu nije savršen, srećom ta greška ne smeta već zapravo pojačava taj Blaxploitation vibe filma koji mi je prijao.

Spoj horora, akcije i humora, jeste ono što je studio New Line svojevremeno radio sa velikim uspehom i Sokolov je svakako za početak zaslužio da ta etiketa stoji na početku filma. Osvetlao je obraz tim elevated exploitation korenima ove kuće koja je odavno deo mnogo većeg korporativnog džina.

* * * / * * * *

CRIME 101

Možda je ovo samo refleks od nedavnog čitanja romana Jordana Harpera A VIOLENT MASTERPIECE u kom je pružio ellroyevski losanđeleski noir visokog napona. Možda je ovo refleks objašnjavanja mannovštine u filmu WARDRIVER Rebecce Thomas. Ali, zaista je pomalo tužno gledati na šta je straćeno 90 miliona dolara u filmu CRIME 101.

Da se odmah razumemo, CRIME 101 nije loš film, naprotiv, evidentan je trud svih sektora. I glumci odaju utisak da su uvereni kako igraju u nečemu ozbiljnom i značajnom. Međutim, potreba Barta Laytona da snimi svoj HEAT i da ga imitira je malo potresna, ali u redu, nije to najveći greh. Greh je što je rezultat jedan u suštini mrtav film, bez pravog pulsa, i bez razumnog sagledavanja vlastitih mogućnosti.

Ovaj film bez ikakve potrebe traje preko dva sata, valjda i time želi da pokaže da je kao HEAT, ali to deluje kao manjak razumevanja prema publici.

Da je malo kraći, i malo dinamičniji, CRIME 101 bi dosegao format koji mu odgovara. On polazi od petpostavke da je veliki losanđeleski krimić, kakav je bio HEAT, ali nije. Ovo je zapravo jedan "mali" losanđeleski krimić koji je mogao biti odličan, samo da je usaglasio svoj format sa svojim mogućnostima.

Pored blago katatoničnog tempa, CRIME 101 ima naprosto manjak snažnih i važnih događaja, ima viškove koji smetaju ne samo u pogledu trajanja, već i u pogledu utiska, i pre svega, u svojoj želji da istovremeno bude priča izrazite žanrovske mehanike i da bude priča o ljudima koja nadilazi žanr, bolje bi mu išlo ovo prvo nego ono drugo.

Laytonov film deluje razvodnjeno, i uprkos pomenutom trudu svih članova ekipe, deluje pomalo televizijski u tome kako je "blag". Istovremeno ima višak dešavanja ali i manjak razrešenja - recimo obračun glavnog junaka sa mentorom koja ga uklanja jer je "premekan" izostaje ali zato imamo suvišni monolog o položaju žene kada glavna junakinja zaključuje luk svog lika. I kod tog monologa, nije problem u njegovom sadržaju već u tome što nije dovoljno dobar da bi se zadržao u filmu koji pretenduje na ovaj nivo ozbiljnosti.

CRIME 101 nema preveliku amplitudu između onoga što je u njemu uspelo i onoga što nije. Mark Ruffalo zaslužuje pohvale što mnogo manje tumara i mumla u ulozi ruffalovskog policajca u krizi srednjih godina. Halle Berry se odlično poigrava sa svojim imidžom seks simbola čije je vreme prošlo u ulozi agentkinje osiguranja koja više nije u godinama kada lako prodaje polise, a Barry Keoghan je još uvek dovoljno mlad da ne pravi pitanje što igra mladog kretena već u tome vidi dobru priliku za dozu šmirologije.

Konačno, Chris Hemsworth je uozbiljen u ulozi De Nira iz HEATa, Ryana O'Neala iz DRIVERa i Jamesa Caana iz THIEFa i solidan je. Ali, kod Manna u BLACKHATu, nepravedno oklevetanom filmu, bio je bolji i bio je mnogo više zvezda koja galvanizuje dešavanja. Ovde je Hemsworth utišan, ali materijal ne zaslužuje da se zvezda kao on utišava.

Sličan pokušaj, ali mnogo uspeliji napravio je Steve McQueen u svom rimejku WIDOWSa gde je snimio nekonvencionalni heist krimić sa dozom socijalnog komentara i estetizovanog prikaza društvenosti. Na tom putu, McQueen je žrtvovao koherentnost koju zahteva Holivud, i imao je razne asimetričnosti u izvedbi, ali je snimio na kraju svega zanimljiviji i uzbudljiviji film.

CRIME 101 je solidno skrojen, ako zanemarimo činjenicu da je format pogrešno prepoznat i iz toga proističe njegov osnovni problem.

No, s druge strane, sa pričom Dona Winslowa koji je sa rediteljem i svojim pimpom Shaneom Salernom adaptirao vlastitu novelu, i sa ovim zvezdama i budžetom, CRIME 101 ostaje landgrab kome se teško odoleva.

Moj utisak koji je bliži * * ne znači da nije i ovakvom filmu pošteno ipak dati * * * iako je imao potencijala i za mnogo više.

L'INTERET D'ADAM

L'INTERET D'ADAM je prikazan u Kanu i u centru ima dve zvezde koje rado gledam, Anamariu Vartolomei u manjoj i Leu Drucker u apsolutno glavnoj i dominantnoj ulozi. Nažalost, ovaj film Laure Wandel toliko insistira na tome da je "manje" u stvari "više" pa "manje" na kraju postaje "nimalo":

U ovom slučaju gotovo u realnom vremenu pratimo slučaj majke čije dete je doživelo frakturu ruke od neuhranjenosti a neće da jede jer su ga socijalne službe odvojile od nje, i borbu glavne sestre u bolnici da ga nekako zadrži blizu majke i spase.

Film nažalost toliko želi da bude "stvaran", da na kraju postaje prozaičan, a "životnu" situaciju toliko dekonstruiše da ona na kraju deluje pomalo apsurdno i svakako "rešivije" od onoga kako nam je autori nameću da je tretiramo.

Sve u svemu, ovo je film koji ima enetgiju ali u svojih sedamdesetak minuta trajanja pokazuje da dinamična dešavanja ne znače nužno i dinamično gledalačko iskustvo.

Laura Wandel je u svom postupku i pokušaju da bude vibrantna u atmosferi izgubila suštinu svoje priče i iz jednog socijalnog problema isisala je svu emociju.

* * / * * * *

RIVELAZIONI DI UN MANIACO SESSUALE AL CAPO DELLA SQUADRA MOBILE

Roberto Bianchi Montero režirao je giallo RIVELAZIONI DI UN MANIACO SESSUALE AL CAPO DELLA SQUADRA MOBILE na način koji ga automatski čini kuriozitetom u filmografiji ovog podžanra. Naime, Montero je uspeo da snimi značajan giallo film koji u pogledu stila, pre svega na polju vizuelne kulture i inscenacije nije ni približno zanimljiv kao karakteristični predstavnici ovog pravca. Naprotiv, Monterov film je veoma rutinski, korektno ali nenadahnuto izveden i ako uzmemo u obzri podatak da je imao svoju hardcore verziju u Americi gde su inkorporirani materijali sa Harryjem Reemsom, to zapravo ne deluje čudno i neuklopivo jer ovde zaista igrani film nije postavio stilski kriterijum koji dobar pornić tog vremena ne doseže.

Istini za volju, nisam gledao tu verziju, pa ne mogu da tvrdim da je tako, ali me podatak da su inkorporirani porno materijali nije iznenadio.

Ono po čemu je ovaj film zanimljiv jeste scenario koji je za giallo standarde izuzetno studiozno napisan.

U osnovi naravno imamo giallo senzacionalizam, na teren je izašao serijski ubica koji ubija neverne supruge moćnih muževa, i policijska istraga nailazi na razne prepreke koje dolaze ne samo od strane veštog serijskog ubice već i od društvene elite koja je pogođena ovim ubistvima.

U tom pogledu, ovo je paradoksalan giallo film koji je bolji između scena ubistava nego kada krene nasilje u kom zapravo nema onog žara, voajerizma i bravura koje krase najbolje giallo naslove. Međutim, kako je scenario zanimljiv, i uprkos jednoj generalnoj modularnosti priče gde se ređaju istrage i zločini jedan za drugim, karakteri uspevaju da se profilišu i da se ponudi nekoliko zanimljivo postavljenih scena kako iz policijskog tako i iz bračnog života.

Za razliku od mnogih giallo naslova, ovaj nema previše nelogičnosti, zapravo je dosta konsekventan, izuzev u pogledu identiteta samog ubice koji je malo proizvoljan jer je reč o junaku u kog nismo puno investirali. Međutim, sama scena razrešenja i razotkrivanja ubice nosi jednu drugu dimenziju koja je možda donela i redak primer da je završna scena istovremeno i ključna i najuzbudljivija u psihološkom pogledu.

Američki veteran trilera Farley Granger je relativno rano otišao put Italije i u ovom giallo filmu, deluje uklopljeno ali ne naročito istaknuto kao glavni detektiv.

RIVELAZIONI DI UN MANIACO SESSUALE AL CAPO DELLA SQUADRA MOBILE je u suštini giallo koji je atipičan i verovatno ga ne bih preporučio onima koji su privučeni klasičnim atributima tog podžanra. Međutim, za one koji vole detektivski film u širem smislu, kao i one koji su giallo kompletisti, ovo je svakako nešto što treba da vide.

* * 1/2 / * * * *

GEBISSEN WIRD DUR NACHTS: DAS HAPPENING DER VAMPIRE

GEBISSEN WIR DUR NACHTS: DAS HAPPENING DER VAMPIRE je zapadnonemačko-britanska vampirska horor komedija sa elementima erotike iz 1971. godine koju je režirao čuveni žanrovski specijalista Freddie Francis.

Nema nikakve sumnje da se ovaj film može pre svega pamititi kao početak sunovrata Pie Degermark, koja je posle ELVIRE MADIGAN bila posmatrana kao nova Ingrid Bergman, a na ovom snimanju je upoznala svog muža posle kog sve kreće nizbrdo i završava potresno.

Ništa drugo ga ne izdvaja osim Francisovog iskoraka u besprizorni exploitation u kom se - moramo priznati - nije baš sjajno snašao. Ako imamo u vidu da je on snimio i SON OF DRACULA kao veoma sličan vid exploitationa, samo s elementom muzike, možemo reći da nije izbegavao takve angažmane. Međutim, oba ta naslova su bezveze.

DAS HAPPENING DER VAMPIRE najviše obećava u scenama pre nego što se naslednica vrati u svoje transilvanijsko selo kako bi regulisala imovinska pitanja i shvatila da je pljunuta prababa koja je bila vampirica i pustošila kako okolna sela tako i obližnje katoličko semenište.

Horor scene su otupljene humorom, erotika je vulgarna u pokušaju da bude komična, i Francis nema načina da pokaže stil kojim je vladao kad je raspoložen.

* 1/2 / * * * *

HONEY BUNCH

Madeleine Sims-Fewer i Dusty Mancinelli snimili su film HONEY BUNCH u kom centralne uloge igraju Grace Glowicki i Ben Petrie koje sam upamtio iz zaista potpune nebuloze zvane TITO koja je dobila Hornblower nagradu na SXSW za neke meni nedokučive domete.

Srećom, Sims-Fewer i Mancinelli su se ovde više pitali a Glowicka i Petrie su poneli glavne uloge.

HONEY BUNCH je film koji mi nije "legao", ali mogao bih isto tako da kažem da mislim da je bolji nego što je moj utisak. Reč je o zamršenom retro-hororu u kom se prepliću kanonski Hammer i kanonski Cronenberg, a na špici je potpisan kultrni kanadski Telefilm koji nam je dao veliki broj bitnih doprinosa, među kojima su i neki rani radovi značajnih kanadskih autora, među kojima je i maestro lično.

U tom pogledu, HONEY BUNCH nudi dosta toga što je zanimljivo, pre svega u pogledu imaginarijuma, i atmosfere ali meni je vođenje priče bilo neubedljivo.

Naime, film kreće kao jedan dobar Hammer s početka sedamdesetih smešten u "današnje vreme", odnosno u ono što je tada bila sadašnjica, i gradi se kao jedna priča o gaslightingu i duhovima a onda u nekom trenutku preraste u nešto što je istovremeno i to i body horror, i postane bitno interesantniji.

Zašto me taj "savremeni Hammer" nije zainteresovao, teško je reći, možda zato što je bio samo "red herring", a možda i zbog toga što su svi junaci bili na svoj način "čudni" i falio je onaj straight lik sa kojim ćemo se identifikovati, a Grace Glowicki nam ga nije donela iako je možda trebalo?

No, ako ste gledalac koji je "kupio" film u toj fazi, onda ćete kasnije kako priča odmiče biti zadovoljniji jer svoju već izgrađenu vizuelnu dopadljivost film još produbljuje i diže na viši nivo.

HONEY BUNCH je film za koji mi je zapravo žao što u njemu nisam uspeo da uživam jer je u suštini vrlo strpljivo i interesantno izveden. U njemu nema ničega naročito novog, ali taj retro štimung koji daje referencu na klasike i iz njih crpi svoju stabilnost, pa i kredibilitet, ovde nije sasvim uzalud prizvan.

Da mi je profunkcionisao pripovedački, dao bih mu * * * ali ovako ipak samo * * 1/2.

BROTHERS UNDER FIRE

BROTHERS UNDER FIRE Justina Chadwicka, pošteno govoreći, nije nužno obećavao mnogo ali je imao repromaterijal za više.

Kiefer Sutherland igra kapetana američke vojske koji ide u Meksiko, sa džombama iz svoje jedinice, da bude kum mladom saborcu koji će tom prilikom ne samo postati suprug već i Amerikanac. Međutim, na svadbi se iz nekih razloga pojave protuve iz lokalnog kartela i ubiju mladoženju u nekom trvenju i sad kapetan sa momcima mora da krene u osvetu.

Kiefer je odmah shvatio da tu nema šta mnogo da misli i da je vreme da kanališe Jacka Bauera, uhvati pištolj sa dve ruke i krene sa kurčenjem i upucavanjem. Međutim, iako na Kiefer daje imitaciju Jacka Bauera, film je letargičan, akcija je umorna i nemaštovita, lokacije su nezanimljive, kolorit je tmuran i film je prosto izgledao kao da je sniman bilo kako, bilo gde u bilo koje doba dana.

Otud, Kiefer koji nam nudi imitaciju Bauera iz prve ruke, na kraju, više odmaže filmu jer deluje kao podsetnik šta smo mogli dobiti na nije nam pruženo.

Justin Chadwick je mogao da napravi nešto što će ljubitelji akcije ceniti i što će zahvaljujući Kieferu moći da se izdigne iznad proseka DTV ponude. Umesto toga dao nam je nešto što je pomalo čak i ispod nivoa koji bi se očekivao od nečega sa ovakvom glumačkom podelom.

Šteta. Možda bi neki drugi reditelj znao da ceni taj jedan adut koji mu je obezbeđen jer je ostatak topovskog mesa delovao pristojno i ne bi smetao boljem filmu od ovoga.

* * / * * * *

ROAD TRAIN

ROAD TRAIN Deana Francisa je klasičan, solidno izveden Ozploitation horor o omladini koju sa pustog autoputa otera veliki šleper, i kada prežive prevrtanje otkriju da ovo nije neka situacija iz Spielbergovog DUELa, štaviše da šleper stoji nedaleko, potpuno pust.

Odlaze do kamiona da bi se prevezli, ali kada se nađu u kabini drumske krstarice shvare da je u stvari ta kabina prostor posednuća i kreću da se ubijaju među sobom.

ROAD TRAIN je dinamičan, ne naročito pametan ali energičan film koji podjednako uvažava i likove i njihova tela i moćnu limenu mašinu koja ih gazi. Ovo nije queer film, što će se ispostaviti kao glavno autorsko opredeljenje Deana Francisa ali u ovom naslovu je pokazao da sasvim sigurno ima kvalitet za produkciju glavnog toka.

* * / * * * *

THE GATES

THE GATES Johna Burra je film koji se direktno naslanja na JUDGEMENT NIGHT, i na nivou zapleta i meta-filmski, a sam reditelj ne krije da ga je nadahnuo klasik Stephena Hopkinsa.

U GATESu naime glumi sin Cube Goodinga Jra. koji je u JUDGEMENT NIGHT bio deo grupe srednjeklasnih navijača koji na putu za utakmicu zalutaju i getu i postaju progonjeni kada slučajno posvedoče ubistvu koje je počinila lokalna banda.

John Burr ide više u GET OUT smer, tako da kod njega Mason Gooding igra sličnu rolu kao otac, s tim što ovde tri srednjeklasna mlada afroamerička momka sa životom pred sobom zalutaju u teksaški gated community u kom (skoro) isključivo žive belci, i posvedoče ubistvu koje počini lokalni pastor i osnivač naselja.

Ovde nema tako masovnog progona crnih junaka, jednim delom jer je film skromnijeg budžeta, ali Burr svakako koketira sa getoutičnom premisom da belci u tom naselju imaju svoj zaštićeni i izolovani etno-kvart i da su oni zbog svoje boje kože apsolutno nepoželjni.

Nažalost, osim premise koja je mogla dati dobar film, jer dala je već najmanje jedan (mislim na JUDGEMENT NIGHT, dakle ko voli GET OUT, naći će dva) ovde nažalost nemamo dovoljno zanimljivih ideja da održe čak i devedesetak minuta trajanja.

Ipak, rasna dimenzija i činjenica da je ovo jedna od poslednjih rola prerano preminulog Jamesa Van Der Beeka, koji igra pastora-ubicu i licemera, doneli su neku dozu pijeteta u kritikama i THE GATES je naišao na povišenu milost kada se pojavio.

* 1/2 / * * * *

SUPERMARKET

SUPERMARKET Nemanje Bečanovića je drugi film ovog crnogorskog reditelja posle interesantnog ali ne sasvim uspelog debija POSLJEDNJE POGLAVLJE. U svom prvom filmu je snimio jednu svedenu priču smeštenu u crnogorski krš, u kojoj je sve bilo odlično sem zapleta, dijaloga i glume, ali pokazao je određene kvalitete koje regionalni reditelji inače nemaju a to je izvesna rigoroznost u postupku i spremnost da se istraje u konceptu.

U filmu SUPERMARKET, Bečanović dovodi te svoje kvalitete na još viši nivo.

Prvih pola sata on ima Bojana Žirovića, izuzetnog srpskog glumca, istovremeno prepoznatog ali ipak i nekako potcenjenog i nedovoljno iskorišćenog, kao misterioznog noćnog stanovnika supermarketa koji ide po njemu, osvetljen kao u vrhunskoj regionalnoj reklami i bez reči malo potkrada inventar u jednoj jednostavnoj kritici konzumerizma na nivou nekog drugorazrednog skandinavskog filma, što da se razumemo, na našim prostorima nije mala stvar.

Međutim, onda se pojavi Branimir Bane Popović, isprva pod maskom, ali on i pod maskom šmira, a kad je skine, krene i da priča, i sve ovo se odmah degradira na nivo nečega što je ipak crnogorski film, sa pretencioznim dijalozima, pameću namenjenoj priglupim ljudima, i to sve dobije snažan prizvuk jedne ipak periferijske zajebancije.

No, pošteno govoreći, Bečanović je barem osmislio koncept u kome je uspeo da pola filma izbegne da radi ono što mu ne ide i što - u većini regionalnih filmova koji pokušavaju da se igraju evropskog art housea ionako izgleda loše. I u tom pogledu, i kad film iz izbegavanja slabosti potone u slabost, on je i dalje na tom nekom nivou do kog u proseku dobacuju ovakvi pokušaji.

Na neki način, Bečanović u tom pogledu donosi osveženje. Kao već sredovečan autor sa tek dva filma, on je životno bitno stariji i zreliji i generacijski je odmaknut od reditelja koji snimaju ovakve filmove. Ako imamo u vidu da je regionalni film dobio vremenom jednu antiintelektualnu dimenziju, Bečanović čak i kad je smešno pretenciozan ipak deluje kao koliko-toliko učen čovek, i stvaralac starog kova.

Koliko god to smešno zvučalo, Bečanović ima pristup starinskog jugoslovenskog reditelja u intelektualnom pogledu ali se izražava u formi kojom se bavi omladina.

Koliko god da je film u suštini moronski, on ipak ima tu jednu neodoljivu auru ubeđenja da snima nešto Važno, da nam govori nešto Pametno, da je ovo sve jedan izvedbeni Poduhvat, i to mi se moram priznati ipak na nekom staromodnom nivou dopada, kada se regionalni art house često svodi na neki home video i na neku privatnu belešku o beznačajnim stvarima.

SUPERMARKET je u tom pogledu film koji ima u sebi dosta tog "za koga je dobar je" vajba, i izdvaja se iz ponude, delom namerno, a delom i sasvim slučajno.

No, umetnost je jedna od oblasti u kojima slučajnost može proizvesti dobar rezultat.

* * / * * * *

THE HANGING SUN

THE HANGING SUN je euro-pudding adaptacija romana koji je pisao Jo Nesboe koju je režirao italijanski reditelj Francesco Carrozzini, čiji su spotovi zanimljivi ali igrana dela baš i ne, i smešten je u neku nedefinisanu nordijsku zemlju, fjordastog krajolika, tvrde puritanske religioznosti i šmirantskog engleskog akcenta.

Glavnu ulogu, čoveka koji malo priča, igra Italijan, ostalo su sve britanski glumci u rasponu od Sama Spruella do Charlesa Dancea, sa sve Peterom Mullanom koji XYti put igra istog potrošenog ali i dalje opasnog kriminalnog bosa.

Sve u filmu THE HANGING SUN smo već videli, neuporedivo bolje i ubedljivije, jednim delom zato što se i sami likovi ponašaju kao da su svesni toga da su deo jednog bajatog, dotrajalog euro pudding filma, u kom nažalost, teško čak možemo da odredimo i žanrovsku odrednicu po onome što gledamo na ekranu.

Ovo je priča o plaćenom ubici koji beži od svojih nalogodavaca koji su mu sticajem okolnosti i familija u to daleko nordijsko koje ne trpi strance, i onda tamo on kao stranac, iako je ubica, ispadne nekako zlatan jer je došao da se iskupi i time razara njihovo višegeneracijsko represivno licemerje.

Da nije tako dosadno, bilo bi smešno. Ovaj film sam po sebi inače ne bi čak ni budio bilo kakve reakcije, jer reč je o streaming akviziciji kuće Sky, da nekim čudom nije prikazan na festivalu u Veneciji, gde je publika verujem bila prilično zbunjenom ovakvim striming radom za jednokratnu upotrebu.

U pogledu Nesboea, ovo je svakako film koji bi se mogao u širem smislu definisati kao krimić, ali u njemu apsolutno nema ničega što bi asociralo na norveškog književnika. Štaviše, ovaj film deluje kao sve kontra od onoga što smatramo Nesboeovim rukopisom. 

Tako se THE HANGING SUN pridružuje spisku slabih ekranizacija Nesboevog rada, doduše u onom redu gde se od pokušaja nije mnogo ni očekivalo, i dobiće istu vrstu zaborava kao KILLER HEAT, od kog je - moramo priznati, tehnički bolje izveden, ali isto tako ima letargičnu glumaču ekipu i nema inspirisanog i angažovanog glumca kakav je tamo ipak bio Joseph Gordon-Levitt.

* 1/2 / * * * *

BALLS UP

Peter Farrelly je osvojio "oskara" ali se nije umislio tako da je BALLS UP njegova gross out komedija i bavljenje žanrom koji je umnogome definisao i digao na najviši nivo.

Međutim, posle prva tri masterpisa, Braća Farrelly su tek sporadično uopšte uspevala da snime nešto pristojno (pamtim HALL PASS kao primer toga) i komedije koje su radili u međuvremenu su uglavnom bile bleda senka prvih uspeha i klasika.

BALLS UP je nažalost još bleđi od blede senke, ali u redu, govorimo o autoru koji je peakovao pre četvrt veka i u međuvremenu prošao svašta. Međutim, ovo je možda još bolniji promašaj za Paula Wernicka i Rhetta Reesea koji su kao scenaristi poznati po svojim high concept filmovima u kojima ima i uspelog humora, i to često gross out provenijencije. To su ipak ljudi koji su doneli DEADPOOLa na veliki ekran.

Ako imamo u vidu da su Reese i Wernick i kao producenti poslednjih godina radili neke od najboljih stvari kao što su serije WAYNE i CONTINENTAL ili film EENIE MEANIE, onda je ovo još katastrofalniji promašaj nego što je isprva delovalo.

Mark Wahlberg i Paul Walter Hauser nisu lenji u glavnim ulogama ali materijal i egzekucija su lenji umesto njih. Sacha Baron Cohen ima zanimljivu ulogu kao negativac, on je genije kome reditelj i scenario nisu previše potrebni, ali ovo na kraju ipak nije film o njemu, tako da se on tu javlja kao simpatično osveženje koje je u boljem filmu moglo biti još efektnije.

Benjamin Bratt je jedini koji je glumački u jednoj epizodi uspeo da prevaziđe moja očekivanja.

Sve ostalo u ovom filmu je daleko ispod očekivanja od ovakve ekipe i prekida pobedničku seriju uspešnih vehiclea koje je Wahlberg napravio za strimere.

* 1/2 / * * * *

DOUBLE BANG

Heywood Gould je još uvek živ ali možemo pretpostaviti da je svoju rediteljsku karijeru završio sa filmom DOUBLE BANG s početka dvehiljaditih.

U ovom filmu na neki način sumira svoj rad koji je bio, što se režije tiče, isključivo vezan za krimiće.

Ovaj film je zapleten krimić u kom se nekoliko različitih formi stapa u jednu, imamo klasičan cop movie, sa korupcijom i moćnim mafijašima, imamo melordamski noir sa psihološkinjom koja bi trebalo da izvodi čvrste momke na put ali se ponekad u njih zaljubi i imamo neki relativno nategnut način da se to sve uveže.

Za iskusnog reditelja kao što je u tom trenutku bio Gould (iako je on primarno zapravo pre svega bio scenarista), moglo bi se reći da ovaj film deluje kao neki debi i kao da u njemu želi da pokaže sve šta zna.

Doduše, u svom ponajboljem rediteljskom filmu ONE GOOD COP pokušavao je da spoji nespojivo, porodičnu dramediju i tvrd cop movie sa protagonistom koji se kreće sivom zonom između prava i pravde, i tada mu je uspelo. Ovde ima spojivije elemente, ali film je strukturalno razbarušen, sa nekoliko tokova priče ali i nekoliko vremenskih tokova, koji nisu nejasni - naprotiv - ali su digresivni.

Gould ovde definitivno nije dosegao nivo svojih studio filmova ali film jeste izveden u nezavisnoj produkciji, premda ne može se reći da budžetski oskudeva. Naprotiv, za B-filmove sa početka dvehiljaditih, on izgleda vrlo robusno, iako pomalo arhaično, kao da je snimljen početkom devedesetih - no to ne smeta. Iz kog god ugla da ga gledamo, danas je to manje ili više stari film.

Jon Seda, kog znamo iz seriji HOMICIDE ali i mnogih drugih je harizmatičan kao sitni kriminalac koji je željan velike scene, i fino kanališe jednu Benny Blanco from the Bronx figuru. S druge strane, William Baldwin je u ovom trenutku već bio potrošen kao potencijalna zvezda i Holivud je bio svestan zablude ali je i dalje po automatizmu dobio priliku da bude protagonista.

Gouldov film je u najboljem slučaju osrednji kao celina, ali nije lišen određene sentimentalne vrednosti za hardkor ljubitelje policijskog filma.

* * / * * * *

CLIMB UP THE WALL

CLIMB UP THE WALL je jedna od onih obaveznih figura koje su prošli mnogi britanski reditelji šezdesetih a to su varijete filmovi sa nastupima pevačkih ili rokenrol zvezda, da različitim nivoima dramske kohezije.

Naravno, Lester je snimio remek-delo, ali većina je zapravo snimila samo fusnote u svojim opusima.

CLIMB UP THE WALL je ništa više nego jedna bioskopska produžena epizoda šou programa Jacka Jacksona koji je išao na BBCu u režiji Michaela Winnera. Nema tu nikakve priče, to su poređani skečevi, neki snimljeni, neki bazirani na montažnoj manipulaciji postojećim materijalom, sve u svemu jedan ozbiljan štap i kanap i u najboljem slučaju televizijski ugođaj.

Kod Winnera ima tempa, ima intenziteta ali koncept je baš na nivou emisije, i bez nekih zvezda koje su ostale relevantne na duže staze ovo ostaju curio za teške arheologe, kako Winnerovog opusa tako i britanske pop muzike tog vremena.

ORU YU NIDO IZO KIRU

ORU YU NIDO IZO KIRU proizveo je japanski Warner, koji je producirao i igranu ekranizaciju romana Hiroshija Sakurazake pod naslovom EDGE OF TOMORROW.

Ovo je japanimation adaptacija japanskog romana, i ovde ponovo imamo dosta veliki odmah od proznog izvornika, koliko ga se ja sećam, a dosta davno sam ga čitao.

Kenichiro Akimoto i Yukinori Nakamura ponudili su svoju viziju ove priče, i napravili su jedan hipnotičan anime o junakinji koja polako shvata da joj se dani ponavljaju, i da je zarobljena u trenutku kada enigmatična džinovska vanzemaljska biljka koja je pala na Zemlju kreće u finalni proces preuzimanja planete.

U tom pogledu, ORU YU NIDO IZO KIRU, za razliku od drugih animiranih follow upova poznatih filmova, zapravo nije companion piece kao što je bio ANIMATRIX ili Kawajirijev HIGHLANDER. Ovo je praktično anime koji nema veze sa filmom, naravno premisa je veoma slična, mada ne i ista, kad je reč o samoj prirodi vanzemaljske pretnje, milje je potpuno drugačiji ali ne na načim kako se to inače radilo, tipa "Hajde da vidimo kako je ono što smo videli u američkom filmu izgledalo u Japanu."

Iz razumljivih razloga, ovde nema koketiranja sa imaginarijumom Drugog svetskog rata, niti ima militarizacije na liniji invazije na Normandiju ili pak ALIENSa. Egzoskeleti i dronovi su tu za borbu sa vanzemaljcima, ali sve potiče iz civilne naučne ekspedicije koja izučava vanzemaljsku izraslinu.

Akimoto i Nakamura stavljaju akcenat na psihologiju junaka, i spektakla je na neki način čak i manje nego u Limanovom filmu iako bi se od animacije očekivalo da ima loma i pokolja napretek. To ne znači da ih nema.

U svakom slučaju, ovaj animirani film je potpuno autonoman u odnosu na EDGE OF TOMORROW i oni koji budu očekivali neki produžetak filma ili nekakav dodatak biće razočarani.

Međutim, ko je spreman za psihološki razrađenu, vrhunski dizajniranu anime, neće pogrešiti. Animacija je mešavina old schoola i nu schoola, i moram priznati osvežavajuće je koliko film nije opterećen globalnim plasmanom, iako evidentno ima više nego lokalni domet.

* * * 1/2 / * * * *

READY OR NOT 2: HERE I COME

Nastavak izvanrednog minjona READY OR NOT, došao je posle četiri sata jalove budalaštine koju su Radio Silence snimili praveći nastavke SCREAMa. U ta četiri sata ta dva užasna filma, zapravo jedino i jeste vredela uvodna sekvenca sa Samarom Weaving u njihovom poslednjem nastupu u serijalu.

Kad se uzme u obzir i "pomoćna" literatura koju je u međuvremenu napisao Grady Hendrix, bilo je čak i pomalo ponižavajuće na šta su ličila ta dva nastavka i moram priznati da su srozali kredibilitet Radio Silence ekipe ispod neophodnog minimuma.

Otud HERE I COME sam dočekao sa dozom strepnje.

Ono što smo dobili, međutim, jeste vrlo uspeo sequel u kome nijedno "povećavanje" uloga ne doprinosi na način kako su ALIENSi pomerili stvari u odnosu na ALIEN ili ROAD WARRIOR u odnosu na MAD MAX, ali čini da ovo ipak bude dovoljno "isti" i dovoljno "drugačiji" film.

U ovom filmu, Samara Weaving nije progonjena Nevesta bez ikog svog, tu je njena sestra koja se zatekla na pogrešnom mestu u pogrešnom trenutku, kao što je sada ne progoni samo jedna moćna porodica satanista već nekoliko porodica koja su poslale svoje predstavnike.

Dakle, imamo dve heroine, imamo više porodice koje jure njih dve ali se podbadaju i među sobom, imamo jednu izneverenu nevestu napuštenu pred oltarom koja ima posebno jak motiv protiv Grace i imamo motiv braka iz koristi koji bi mogao doneti spas.

Dakle, Radio Silence i Guy Busick su uradili domaći zadatak i zaista su promislili ovaj sequel, i ponudili su prava rešenja. U izvesnom smislu, možda je izostao faktor X koji bi proizveo efekat da ovo bude nešto više od zbira unetih elemenata ALI isto tako zbir je pošteno postignut.

Ako imamo u vidu da David Cronenberg pečatira film svojom cameo ulogom starog satanističkog domaćina koji šalje decu da isprate slavu familije u lovu na ljude, i da se potom javlja kao deo produkcionog dizajna, u filmu nema zapravo ničega čime se sam Cronenberg bavio u hororu. Međutim, on se ovde javlja kao filmična ikona žanra, nezavisno od samog sadržaja koji je zapravo sve ono što je on pokušavao da izbegne baveći se žanrom.

Ako imamo u vidu temu braka, očekivao sam da nam Cronenbergova pojava signalizira da je možda Grace trudna, međutim, eto to nije iskorišćeno kao mogućnost. On je tu prosto kao ikonična figura žanra kao što je nekada bio Hitchcock.

I otprilike, u tome kako je Cronenberg "iskorišćen" možemo sumirati taj manjak X-faktora koji bi se očekivao da digne stvar na viši nivo.

Naravno, prvi film je imao novelty na svojoj strani, nije nužno ni on bio bitno znakovitiji, ali bio je prvi.

Ipak, baš zato u proceni onoga što gledamo treba da budemo pošteni i delikatni.

Naime, ovo je pošten sequel i u svakom pogledu, od fizičke akcije, krvoprolića, humora koji proističe iz situacije i glumačke izvedbe ostaje na nivou. 

Svakako da nekoliko satanističkih porodica na jednom mestu daju prostor za jače izlive šmirologije, ali to je ipak, iznenađujuće kontrolisano, kakvo je moglo biti.

U tom pogledu, Radio Silence su se vratili na izvor i osvežili se, srećom nisu ga zagadili, kako sam strahovao. 

Samara ovde deli protagonizam sa Kathryn Newton, ali kao što je prošle godine pokazala u EENIE MEANIE, ne samo da je u stanju za to, već ume da nekim backstoryjima da istinsku vibrantnost, i to se ispostavilo i u ovom filmu.

Možda bi Cronenberg ovde imao smisao i da smo imali dve Samare u ulogama Grace i njene eventualne bliznakinje, no ni to se nije desilo.

No, ovo što jeste je dobro, i uzimajući sve faktore u obzir, utisak mi je bio * * *, ocena više ipak jer neke stvari koje sam želeo možda jesu samo pitanje mog ukusa, a ne uloženog truda i znanja.

* * * 1/2 / * * * *

CARRO REI

Ne poznajem Cinema Novo u dovoljnoj meri da bih postavio film CARRO REI malo preciznije u brazilske okvire, ali ovaj film koji je prikazan u Roterdamu 2021. godine ima sasvim dovoljno čitljivih referenci mimo Brazila da se može definisati i razumeti.

Nekadašnja vizuelna umetnica Renata Pinheiro snimila je film koji nudi glumljenu drskost Quentina Dupieuxa ali nije nebuloza, naprotiv, u pojedinim momentima svesno želi da se nadoveže na Ballardov CRASH a nesvesno se još češće generalno nadovezuje na razne Ballardove narative o propasti civilizacije i o fluidnom odnosu čoveka i mašine koji ishodi u seksualnosti. Ovo se ipak ne može smatrati čistom ballardianom jer nažalost ne kreće iz pozicije poretka već se izvesna doza haosa dešava od samog početka.

Glavni junak je dečak koji od detinjstva ima sposobnost da komunicira sa automobilima jer je u jednom od njih, tokom saobraćajne gužve i rođen. I sada kao odrastao momak ne želi da nastavi porodični posao sa taksijima ali kada se pojavi jedan poseban auto, i počinje da utiče na njegov život i okolinu, on se prepušta tom odnosu.

I tu negde narativ postaje konfuzan, auto postaje zao i ima plan kako da naudi ljudima (ne kao CHRISTINE iz Kingovog romana, ali ne ni bitno različito) i stvar tu kreće da se razvija u smeru apsurda i političke satire. 

CARRO REI je film koji je u početku jasan, kasnije postaje više nejasan nego istinski kriptičan jer neka rešenja deluju neobjašnjeno a neka su nebulozna, međutim, ukupno uzev ovo je jedno zanimljivo iskustvo.

U njemu sam posebno uživao kao ljubitelj Ballarda jer iako ovaj film ne možemo ubrojati u klasičnu ballardianu, svakako joj je mnogo bliži od sličnih pokušaja na portugalskom kakav je bio recimo APARELHO VOADOR A BAIXA ALTITUDE Solveig Nordlund. Ipak, on ima nekih detalja, u odnosu čoveka i mašine i u gubitku razuma koji su veoma ballardovski, da se svakako može sagledavati iz tog ugla.

S druge strane, ko očekuje CHRISTINE ili tako nešto, pogrešiće jer ovde nema te vrste neposrednog suspensea ili strave.

Film ima određeni vizuelni rukopis i Renata Pinheiro pokazuje da je zainteresovana za taj aspekt izvedbe.

U svakom slučaju, ovo nije film na liniji recimo TITANE, premda bi se toj ciljnoj grupi mogao pokazati interesantnim i oni bi iz tog ugla mogli pronaći nešto, kao uostalom i oni koji razumeju Dupieuxove filmove. Svakako da recimo imitacija Denisa Lavanta u igri Matheusa Nachtergaelea nije nimalo slučajna.

* * / * * * *

TIMUR

Iko Uwais je režirao film TIMUR, film koji je zahvaljujući njegovom imenu izvezen van Indonezije, ali nažalost reč je o ostvarenju izrazito lokalnih dometa.

To je priča o specijalnoj jedinici čiji pripadnik mora da se sukobi sa nekom bandom u džungli s kojom sarađuje njegov najbolji drug iz detinjstva. Ovo svakako nije RAID, mada ja nisam neki fan tih filmova, i Iko Uwais je meni obrni-okreni najbolji kod Berga i Tjahjantoa, tako da ako vas zaplet podseća - jer i ovde ide neka jedinica na zadatak pa naiđe "na tvrdo", nećete dobiti RAID.

Prvo, nema akcije tog tipa, niti ima nešto mnogo akcije. Ovo je klasičan šumski shoot em up. Urađen pristojno, ali bez ičega što bi se istaklo. 

Ali, zato ima naivnih flešbekova na junakovo detinjstvo, na taj neki prijateljski osnod koji je zapravo na kraju svega i ne previše bitan za priču, ima jako puno pokušaja da se grade likovi koji su generic jer su i likovi nažalost takvi.

Sve ukupno je to tanko i bezveze ali stotinak minuta sa Uwaisa svakako ne mogu biti sasvim bačeno vreme.

* 1/2 / * * * *

CUSTOM

Tiago Teixeira je britanski reditelj brazilskog porekla koji je u svom dugometražnom debiju CUSTOM delimično domišljato uspeo da koncipira niskobudžetni a možda i no-budget film u kom se spaja Cronenberg sa celom supkulturom online video sexa.

No, ovde su neke vidodromske frekvencije u priči o dvoje mladih vizuelnih umetnika koji nisu inhibirani i kul im je da krenu da rade custom sex videe u kojima naručioci definišu šta žele da gledaju i to dobiju.

Očekivano, javi se jedan naručilac koji ima neke jako čudne prohteve i ispostavlja se da ih uvodi u svet hipnoze, izvođenja stvari kojih nisu svesni itd.

Film od prvog trenutka, a traje jedva 77 minuta sa špicama, ide u tom smeru, dakle neke napetosti i preokreta nema, pitanje je samo koliko će biti interesantno, napeto i gadno.

Iako od glavnih glumaca uspeva da izvuče zanimljivu glumu i da. svoj veoma oskudni produkcioni okvir opravda konceptom i rešenjima u znatnoj meri, na kraju Teixieira ne uspeva da napravi ništa posebno.

Otud ovde ima dovoljno zanimljivih delova da sve to uslovno može poslužiti kao korektan showcase ali ne mnogo više od toga.

* 1/2 / * * * *

PSYCHO KILLER

Teško je opisati koliko je Andrew Kevin Walker bio velika figura američke scenaristike pre četvrt veka, i koliko je to što je napisao niz nesnimljenih scenarija ili što je nepotpisan radio na masi vrhunskih filmova izgradilo kult oko njega kao čoveka koji stvara velike filmove, a onda ponekad Holivud nije čak ni spreman da isprati veličimu njegovih ideja.

U periodu kad sam bio student, sedeo je usamljen na vrhu Olimpa scenarista koje sam najviše cenio. 

Proteklih godina međutim, otvorila se brana i krenuli su da izlaze neki filmovi po njegovim scenarijima i čini se kao to više nije isti čovek. Nije snimljeno ništa od onih kultnih već neke nove stvari koje su nove i nedostojne pisca koji je napisao SE7EN i bio inženjer svega najboljeg u Fincherovoj karijeri.

Gavin Polone je u isto to vreme bio Walkerov agent i bio je veoma moćan igrač, znatno je doprineo da se neki filmovi kao što je 8MM desi, i u međuvremenu je odlučio da postane reditelj. Uzeo je predložak svog najkultnijeg klijenta i tako je nastao PSYCHO KILLER.

Ovo je scenario star dvadesetak godina, cirkulisao je ranije, i inicijalna zamisao je dosta drugačija od ovoga što smo dobili na kraju. Scenario je prearanžiran, ubrzan, naslovni Psycho Killer nije glavni junak kako je bilo zamišljeno, uzeto mu je dosta od atmosfere, ali mu je dodato i puno toga što ga je učinilo održivim u okolnostima mejnstrim produkcije.

Nažalost, u tom prilagođavanju scenarija okolnostima u kojima treba da bude snimljen izgubilo se puno, i nije pokazana adekvatna veština, što ne znači da je i izvornik bio besprekoran. Delovi scenarija su praktično izbačeni mehanički, neke stvari su premeštene da se dese u različitim fazama priče - ostaje pitanje da li su to intervencije samo sa papira ili i iz montaže.

Najtužnije od svega je to što film PSYCHO KILLER i dalje u sebi nosi neke elemente koji deluju walkerovski, ali nedomišljeno, nerazrađeno, često naivno i umorno tropey, što u spoju sa Poloneovom korektnom i požrtvovanom ali šabloniziranom režijom, rezultira filmom kome će se ljudi smejati.

Georgina Campbell igra policajku koja je svedočila ubistvu svog muža i kolege od ruke bizarnog sataniste serijskog ubice kog su mediji prozvali Satanic Slasher. Posle nekoliko scena u kojima ona objasni da je sada opsednuta nalaženjem ubice i sprečvanjem njegovog daljeg krvavog pira koje su napisane kao u nekom televizijskom proceduralu, ona kreće na put, i goni lutajućeg ubicu.

Lutajuči ubica je banalan i misteriozan na isti način kao i ubica iz 8MM,  s tim što je to tamo imalo smisla a ovde je jako teško držati protagonizam ubice u paralelnoj radnji sa policajkom.

Usput, otvara se niz jako zanimljivih motiva koje Walker samo načinje ali ne razrađuje a to su preteča - serijski ubica satanista koji je ubijen u zatvoru i heavy metal album nastao po njegovim pustolovinama, kao i grupa dekadentnih okultista koji vode ležeran satanistički život hobistički stupajući u kontakt sa ubicom.

Psihov endgme je takođe jako zanimljiv, ali ovde kako je izveden, izgleda kao deonica filma zbog koje bi i Poloneovi i Walkerovi najrođeniji uzeli da se pokriju ušima.

Dakle, ima ovde dosta toga što podseća na Walkera, kako starog tako i na nešto novo što bi smislio, međutim, izvedeno je površno, nerazrađeno, a po tome da je Andy potpisan kao producent da se naslutiti da se on na ovom filmu nešto pitao i da ovo nije tipičan slučaj da mu je neko uzeo i upropastio scenario.

Možda se ova propast može delimično objasniti time da je od Walkera naručen jedan "mali scenario" u kom se "jure" dva lika a on ponudio nešto što nadilazi taj osnov i nudi mnogo više jer je izvornik bio detaljniji, ali to što je nadgradnja neprestano pretvara u propuštene prilike.

U svakom slučaju, ovo nije domet kome smo se nadali, štaviše, ovo je film kome će se veliki deo publike verovatno podsmevati.

Strpljiviji forenzičari u njemu ipak mogu videti dosta zanimljivih ideja koje jedva da su načete i koje su zahtevale ne samo nužno duži, već i razvijeniji, slojevitiji film. Ovako, Walker kao da je debitant, nabacuje masu ideja na jednu u osnovi jednostavnu priču koja je idejno skromna i može biti potentna u izvanrednoj rediteljskoj realizaciji - što Poloneova nije.

Na kraju, PSYCHO KILLER svakako treba da pogledaju Walkerovi kompletisti, iako im neće biti lako da se suoče s padom velikog majstora. No, ko voli Walkera svakako će ovde videti više walkerizma nego u filmu koji je režirao NERDLAND ili WINDFALLu za koji gledalac nekoliko puta proveri da li je to zaista taj čovek pisao.

Što se ostalih tiče, svakako je bolje reprizirati nekog kanonskog Walkera nego se baviti ovim.

* * / * * * *

BODY BLOW

Postoji film koji zaslužuje naslov HOT FUZZ možda i više nego klasik Edgara Wrighta, a to je BODY BLOW Deana Francisa.

Dean Francis je reditelj sa izvesnim glavnotokovskim iskustvom, tako da je imao predispoziciju da snimi jedan od možda ponajboljih queer filmova koje sam imao priliku da pogledam (iako svakako nisam baš najmerodavniji za ovaj smer). Pod queer filmom ne smatram filmove koji se okvirno bave tim temama ali imaju crossover potencjal i ambiciju da se obrate najširoj publici, već upravo filmove namenjene toj sceni, mreži bioskopa i festivala koja se isključivo obraća LGBT+ populaciji i koji nude eksces u kome ta publika uživa, a ostatku je nezanimljiv ili čak odbojan i uznemirujući.

Slično Wrightovom HOT FUZZu gde je autor krenuo sa spoji policijski buddy akcijaš sa jednom pastoralnom britanskom komedijom, ovde Dean Francis radi to isto samo sa estetikom queer filma.

U izvesnom smislu, BODY BLOW je sve ono što je Friedkin želeo da snimi u CRUISINGu. Tamo gde je Friedkin, ako je išta postigao zapravo postigao neku sliku heteronormativne patologije projektovane kroz priču o fetišizmu i ritualnosti gay leather barova, ovde je iz zajednice proistekao film o community policingu koji pritom uspeva da zarobi taj osećaj nesputane strasti i senzualnosti.

BODY BLOW je priča o mladom gej policajcu, igra ga Tim Pocock, tip koji ima apsolutno mainstream appeal nekog Sama Worthingtona recimo, kog služba za manjine u policije uključuje u community policing. Pod vođstvom iskusnije starešine lezbejke, on je poslat u civilu da ordinira u popularnom klubu koji drži matori drag queen povezan sa podzemljen. U klubu on sreće femme fatale, feminiziranog i hiperseksualizovanog konobara kome ne može da odoli i ubrzo biva uvučen u intrigu koju čine, ucena, pljačka, ubistvo i unutarpolicijska zavera.

Ako je Tim Pocock sjajan i potpuno spreman da zaigra policajca u nekom televizijskom proceduralu istog ovog časa, Tom Rodgers donosi drugačiju energiju kao hiperseksualizovani "zlatni dečko". Posmatrajući hipermaskulinom Pococka i feminiziranog Rodgersa, teško je da ovaj australijski policijski queer film ne dovede do paralele u odnosu Weza i Golden Youtha u ROAD WARRIORu. S tim što je ovde Golden Youth pokretač priče za života a ne kao kod Millera tek posle smrti.

Jedno od obeležja ovog filma, pored snage koju crpi iz policijskih formata, te seksualnog naboja jeste doza smisla za humor koja je karakteristična za queer cinemu. Ovde ima jedna odmerena doza campy humora kako direktnog, tako i nekog koji proizlazi iz situacije, i veliki kompliment za Deana Francisa je način kako je campy temu seksualne zavisnosti i želje glavnog junaka da prestane za masturbacijom uklopio u priču.

Ovaj film svakako nije PHILADELPHIA pa ni CRUISING u pogledu toga gde i kako će biti dostupan i nažalost koliko god prevazilazio estetske pa i izvedbene limite ove vrste filma, sa njima će se naći u istom košu. No, ako bude prilike, preporučujem ga pre svega fanovima policijskog filma, naročito onog starog iz osamdesetih i devedesetih, jer ovo je možda opskurna ali je bitna karika. Ostale ciljne grupe sasvim sigurno već znaju za ovaj film.

U utisku da je ovo ozbiljan film nisam usamljen sudeći po mejnstrim festivalima koji su ga uvrstili u svoj program, no distribucija ipak neće biti tako inkluzivna. U kontekstu queer filma, ovaj film bez problema zaslužuje * * * * ali pošto dobacuje do jednog univerzalnijeg vrednovanja -

* * * / * * * *

THE DEVIL'S AGENT

John Paddy Carstairs režirao je špijunski film THE DEVIL'S AGENT iz 1962. smešten u okupirani Beč koji je posle Drugog svetskog rata bio izdeljen kao i Berlin.

Po romanu Hansa Rabea, napravio je zanimljiv špijunski triler u kom Peter Van Eyck igra vinskog veleposednika koji posle karijere u nemačkoj službi živi mirnu civilnu svakodnevicu. Kada sretne starog druga, biva uvučen u neku sovjetsku šemu protiv svoje volje, to sve otkriju Amerikanci, ubrzo se pretvara u dvostrukog pa i trostrukog agenta kad se u sve uključe još Mađari i stari nacisti koji se nisu pomirili sa slomom.

Carstairsov film ne nudi naročitu tenziju, naročito jer se junak u svim zgodama dosta lako snalazi i dosta lako "izvlači" iz nevolje. Međutim, zanimljiv je jer zapravo pokazuje jednu entropičnu situaciju i nudi jednog junaka koji svoju dramatičnu situaciju prihvata sa dosta šarma i duha.

U tom pogledu ovo je atipičan špijunski film, koji ne bih okvalifikovao kao komediju ali mu se ne može osporiti doza duha koja nije karakteristična za taj žanr u ovoj epohi.

* * 1/2 / * * * *

CARNAGE FOR CHRISTMAS

CARNAGE FOR CHRISTMAS je veoma cenjeni queer slasher koji zbilja jeste izveden nešto bolje od tipičnog horora sa LGBT festivala, pa samim tim ne treba da čudi što je overio i neke klasične žanrovske festivale.

Ipak, sedamdesetak minuta ovog filma ne nudi ništa kapitalno što bi ga suštinski uvelo u neki iskorak iz queer  miljea u klasičniji žanrovski tok.

Priča o trans podkasterki specijalizovanoj za mistične i strašne teme i događaje, na bazi vlastite traume iz detinjstva, i njenom povratku u rodni (pun intended) grad gde kreče serija ubistava koja referišu na jednu tragičnu legendu iz tog kraja, kreće se između Fassbindera i Fassendena, sa domišljatim prevazilaženjem veoma niskog budžeta.

Otud, ovaj film koji se graniči sa no budgetom svakako može biti interesantan ljudima koji razmišljaju u tako nekim produkcionim okvirima.

* * / * * * *

HUMINT

Ryoo Seung-wan je krenuo silovito kao majstor južnokorejskog mejnstrim akcionog trilera, sa posebnim senzibilitetom za špijunce koji je pokazao u filmu BERLIN FILE. U novom filmu HUMINT koji je dostupan na Netflixu, Ryoo se vraća toj tematici, sa pričom koja je vrlo zanimljiva ali ne baš uzorno realizovana.

Južnokorejski agenti već neko vreme istražuju lanac trgovine drogom u kojoj se severnokorejski meth plasira među južnokorejsku omladinu. Međutim, kada na tom slučaju pripadnici službe otkriju da postoji i lanac trgovine ljudima čije je ključno čvorište u Vladivostoku, ni ne slute da je ta akcija nepoznanica i za same pjongjanške bezbednjake koji šalju svog čoveka da ispita kuda to nestaju "devizne radnice" poslate da zarađuju čvrstu valutu van zemlje radeći razne niskokvalifikovane poslove.

Ubrzo se oko jedne "devizne radnice" razvija ljubavni trougao između njenog verenika, severnokorejskog inspektora koji je prihvatio istragu ne bi li je našao i južnokorejskog agenta koji je sažaljiv na sudbinu severnokorejskih žena, i usled toga film umesto da postane hičkokovski postaje dosadan, sa dugim scenama u kojima se relativno jednostavne zamisli bespotrebno detaljno izlažu, lišavajući film i pripovedačkog zamajca i energije i strasti. 

Film se dešava u Vladivostoku, ali ideja da se dešava van Koreje, i jedne i druge, nije naročito kapitalizovana i ruska mafija je data na jedan stripovski ali nemaštovit način.

S druge strane, severnokorejska ekipa u Vladivostoku prikazana je kao grupa potpuno vesternizovanih, adaptiranih obaveštajaca kod kojih je rigidnost Pjongjanga ostala samo sećanje i strašilo za neke unutrašnje odnose.

Kada krene akcija, Ryoo je inspirisan, međutim, u savremenom filmu, akcija ipak više nije toliko nedostižan tehnički zadatak. U vizuelnom pogledu, film ima veoma naglašen kolorit, verovatno sa svešću da mu je Netflix jedna od destinacija.

Likovi su bledo napisani ali su prilično bledo i odigrani, tako da je film morao biti energičniji, i šteta je što u pojedinim momentima pokazuje da je mogao biti.

Ukupno uzev, HUMINT je delo čoveka koji zna posao, ali nije to delo koje može da obnovi one zavete koje smo imali s južnokorejskim filmom ranije kada su odande stizale sveže stvari, pa i od samog Ryooa, ovo je danas ipak samo jedan solidan visoki mejnstrim koji smo apsolvirali ali i viđali u boljim izdanjima.

* * 1/2 / * * * *

WARDRIVER

WARDRIVER je jedan od onih sjajnih primera koliko je dubok talent pool američke kinematografije.

Uprkos tome što je film napisao i producirao jedan od najtraženijih scenarista skupih holivudskih blokbastera i uprkos tome što ga je režirala rediteljka sa ozbiljnim televizijskim opusom i respektabilnim indie pokušajem, ovaj film sa barem dve ili tri prepoznatljive glumačke face, distribuiran je praktično anonimno, bez ijedne kritike u jakim publikacijama koje prate industriju.

Da nema ovakvih mesta na kojima čitate ovakve zabeleške, velike su šanse da ni po čemu ne biste imali priliku da saznate za ovaj film. A to bi bilo šteta, jer ovo je jedan od najboljih filmova koji su premijerno prikazani u 2026. godini.

Biće ovo dobra godina ako do njenog kraja naiđemo na još poneki ovakav film, odmah da vam kažem.

Po skriptu Daniela Caseya, Rebecca Thomas je izrežirala atmosferičan propulzivan losanđeleski triler u kome će Starešinstvo prepoznati Michaela Manna iz najpotentnije faze a mladi će misliti da ovo ima neke veze sa Nicolasom Windingom Refnom.

Svejedno, šta god ko mislio, WARDRIVER je zver za sebe, na isti način kao što je to bila EMILY THE CRIMINAL pre koju godinu, koliko god bilo pametno zaobilaziti Johna Pattona Forda ovih dana.

Rebecca Thomas je snimila film koji pre svega izvanredno izgleda, u kom se pripoveda bez mnogo reči, a vrlo često reči i kada se izgovaraju zapravo nisu mnogo važne. Ovo je film koji nije lišen verbalnosti u jednom širem smislu, ali je pre svega film atmosfere, emotivnih i intelektualnih vrtloženja i ispitivanje kako napraviti noir u 21. veku sa glavnim junakom koji je haker i za koga nijedna žena nije fatalna.

Konačno imamo junaka koji je duboko okrenut transgresiji, sa dozom dobročinstva koja prati njegovu narcisoidnu potrebu da nadmudruje sistem kroz krađu. Kada upadne u nevolje sa jednim veoma fizičkim kriminalcem, toliko fizičkim da je isključivo bio gonjen za krivična dela u kojima ima nasilja, biva ucenjen da opljačka račun jedne prototipske fatalne žene, mlade mob moll zlatnog srca.

Naš junak biva primoran da izađe iz sveta gde sve rešava za tastaturom na teren gde vladaju fizička sila i hormoni, i tu nas Casey i Thomas uvode u svoju laboratoriju gde ispituju da li je danas moguć u suštini klasično koncipirani (neo) noir.

I rezultat je ohrabrujući. Moguć je noir danas. 

Dane De Haan donosi moderan glumački senzibilitet ali na kraju svaku emociju koju bi izigrani Fred MacMurray mogao da donese, pruža nam i on. Ostatak podele je izvanredan a Jefffey Donovan daje iznenađujuće starinsku a opet savršeno modernu rolu alfa-eksploatatora glavne junakinje koji se nameće kao glavni negativac.

U filmu je sve moderno, i sve je klasično. Kao kod najboljeg Manna.

Čak i kada Casey počinje da nam uzvikuje "Vidi ruke! Vidi ruke!" i pokazuje kako ume da zakuva, preokreti ostaju u klasičarskoj paradigmi logičnog i neočekivanog što je svakako najveći kompliment koji se u ovom segmentu može izreći.

Međutim, ključ je ipak režija, kako je sve ovo sastavljeno u film, kako je sve propulzivno i dizajnirano za popizdeti, kako je sve kontrolisano a opet deluje razgaženo i spontano.

To su neki kvaliteti koji se ili dese ili ne, i ovde se taj X-faktor ostvario.

Kako je ovaj film spao na to da ovde saznajete za njega, ostaće misterija i nepravda, ali sva je prilika da je ovo jedan od onih slučajeva kada su srpski ljubitelji i poznavaoci filma privilegovani u odnosu na američke, i ona instanca kad će zaličiti da bolje poznajete američki film od samih Amerikanaca.

* * * 1/2 / * * * *

MY BEST GAL

MY BEST GAL je mjuzikl iz 1944. godine, Republicov skromni film, pun duha sa Jane Withers u centru u ulozi kononbarice koja je veoma talentovana za pevanje i ples ali ne želi da se bavi mjuziklom. Međutim, kada joj se mladi muzičar koji sprema mjuziklima dopadne, i kada biva pozvan u rat, ona odlučuje da mu pomogne da postavi svoj showcase mjuzikl koji je osmislio kao promociju svih svojih prijatelja iz muzičke škole.

Anthony Mann radi u skromnim uslovima ali film ima duha, glumačka podela je na nivou a rad kamere i koreografija maksimalno koriste sve ono što im se nudi. U tom pogledu, Mannov postupak je izuzetan i film na nivou izvedbe lagano doseže okvir * * * 1/2.

Ipak, priča je dosta ravna, i nema u sebi naročitu dinamiku, iako Mann izvlači jako puno.

* * * / * * * *

KIDNAPPING INC.

Bruno Mourral je francuski đak sa Haitija koji se posle studija vratio na Antile i krenuo da operiše u tim predelima u domenu reklama.

Na Haitiju je snimio svoj film KIDNAPPING INC. koji je u svoju produkcionu konstrukciju uključio i francuske i kanadske činioce, među kojima ima i kultnih, kakav je recimo kanadski Telefilm.

KIDNAPPING INC. je imao određeni nivo internacionalnog eksponiranja, premda je u suštini reč o jednoj dosta rutinskoj krimi-komediji arhaičnog post-tarantinovskog izraza. Ako se setimo filmova poput BAD BOYS 2, znamo haićansku mafiju kao veoma živopisnu, ali ništa od toga ne postoji u ovom filmu gde se par, post-tarantinovskih sitnih kriminalaca upliće u otmicu koja nadilazi njihove moći.

KIDNAPPING INC. je imao određenu internacionalnu sudbinu ali zapravo nije reč o produkciji koja je idejno pa ni izvedbeno ozbiljnija od nečega što bi kod nas snimio Debeli u prajmu.

Dakle, ovde imamo reč o žanrovskom filmu na razmeđi krimića, komedije i socijalne satire kome je egzotičnost podneblja donela priliku da se bez nekog razloga nađe na velikoj sceni.

* 1/2 / * * * *

EYES OF THE BEHOLDER

EYES OF THE BEHOLDER je home invasion triler iz 1992. koja je bila zlatno doba za ovu formu, o odbeglom psihopati nad kojim je neurohirurg pokušao eksperimentalnu proceduru ali mu izgleda nije uspelo, i onda on šikanira dva para u jednoj olujnoj noći.

Lawrence L. Simeone je tek na nekom elementarnom nivou uspeo da savlada materijal ali na kraju svega, ovo ću isključivo pamtiti po činjenici da jednog od muževa igra George Lazenby, u roli koja ni na koji način ne aludira na Bonda.

* 1/2 / * * * *

BLACK HEAT

BLACK HEAT Wesa Millera je zanimljiv Blaxploitation naslov o bračnom paru koji odlaze u jedan motel ne bi li izbavili svoju ćerku koja je potpala pod uticaj harizmatičnog pimpa.

Kada stignu tamo, pokažu se nevešto ali istovremeno i onoliko surovo koliko ozlojeđeni roditelji mogu da budu u takvim okolnostima. To dovodi do jednog relativno autentičnog niskobudžetnog akcionog trilera koji vrlo često odlazi u sfere, ako ne amaterizma, a ono određene naivnosti, ali opet pokazuje da elementarno bioskopski pismeni ljudi umeju da simuliraju vizuelni žargon određene forme repertoarskog filma.

Otud, BLACK HEAT najviše zapravo razotkriva glumačka podela koja je tanka i kojoj nema faca koje mogu da iznesu glavne uloge. Inscenacija i lokacije takođe nisu vrhunski ali su zapravo tek na drugom mestu i to na dalekom drugom mestu kao očigledni problemi.

U izvesnom smislu, teško je na kraju grupisati ovaj film i definisati šta smo to gledali. Ovo svakako nije generic DTV film jer DTV film prodaje imena, a imena ovde praktično ne postoje (mada sam negde video da je neko iz podele neki reper, meni beznačajan). S druge strane, ovo nije ni klasični indie film jer nema tu nekog prevazilaženja žanra.

Stoga, ja bih za ovaj film najpre rekao da je zapravo reč o jednom uspelom showcaseu gde su neki ljudi skupili mala sredstva i ekipu i snimili nešto sami, i to što su snimili je eto uspelo da dospe i do nas. Obradovalo bi me da neka od ovih imena, pre svega reditelja, vidim nekad na još nekoj špici.

* * / * * * *

STORM RIDER: LEGEND OF HAMMERHEAD

STORM RIDER: LEGEND OF HAMMERHEAD, u nekim iteracijama poznat i kao THE ISLANDER je pokušaj kreiranja WATERWORLDaste franšize postapokaliptičnih filmova iza koje stoji lookalike nekog angloameričkog filma i hrvatsko-srpska pamet.

Režirali su ga Zoran Lisinac i Domagoj Zamuran a u filmu igra eklektična glumačka ekipa sastavljena od nešto nebitnih glumaca iz poznatih serija i lokalne radne snage među kojima su glumci raznih profila, od Sergeja Trifunovića i Gorana Bogdana do Ivane Dudić.

Film je koncipiran kao otvaranje franšize, kao neka priča koja treba da započne world-building u kom će se dalje dešavati neke pustolovine i sad to je meni generalno odbojno i kad se radi u vrhunskoj produkciji, u kojoj je nastanak daljih nastavaka izvestan a nekmoli u nečemu što deluje kao da će vrlo lako biti one and done.

To nije jedina greška u koracima koja je po meni ovde napravljena. Naime, priča kreće u prošlosti, i tu ima jednu podelu, potom dolazi u "sadašnjost" (govorim o dijegezi, sve to zajedno se dešava u postapokaliptičnoj budućnosti) gde je deo ekipe postaren a deo zamenjen novim glumcima, i onda se nastavlja dalje u jednoj seriji zgoda gde svakih nekoliko scena junaci imaju novi info dump koji produbljuje ili menja okvire sveta u kom se sve dešava.

Mislim, sve je ovo bezveze, i ne zaslužuje ni ovoliki opis, no pošto je na neki način ipak reč o nečemu što je regionalno, pa i srpsko, onda želim da zapišem detaljnije.

U svakom slučaju, osnovna greška je napravljena u tome što je ovo film bez jasnog glavnog junaka a i taj koji je glavni nema protagonizam, ni po tome kako je priča postavljena ni po tome kakve su njegove energetske karakteristike. U tom pogledu, prema svemu što se dešava imamo nekoliko nivoa distance, niti nas zanimaju likovi, niti na ekranu ima da se vidi išta zanimljivo, naročito sad u vreme AI, i rekao bih da su rip-offovi MAD MAXa po pravilu mahom bili inteligentniji od ovoga shvatajući da je u centru filma naslovni junak - da taj junak mora biti protagonista i da mora biti koliko-toliko zvezda.

Da je sav ovaj isti nivo tehničke kompetencije uložen u nešto gde glavnu ulogu igra neki glumac tipa, recimo, Michael Jai White, onda bi ovo dobilo jednu znatnu količinu smisla.

Ovako imamo na više nivoa besmislenu podelu. Imamo naše glumce koji nikome ne znače ništa, jer ih ni ovde niko neće nešto ispratiti na blagajnama. Imamo te epizodiste iz serija koji ne mogu privući ni najtvrđe fanove serija. Imamo lore koji je teško prepričati a i ako u tome uspete zvuči besmisleno.

Ovo je ozbiljan pokušaj da se snimi film koji je gori od VOLJE SINOVLJEVE. Sad da li je paušalno rečeno zaista gori, teško je reći, verovatno nije jer je nepretenciozniji i kraći, ali isto tako na strani VOLJE SINOVLJEVE je emocija, i činjenica da su autori tog filma u znatnoj meri videli to kao svoj životni projekat, što ovde sigurno nije slučaj.

Otud, VOLJA SINOVLJEVA je film koji je teže izdržati ali je ipak fundamentalno vredniji. No, svakako ova dva naslova čine taj novi regionalni postapokaliptični talas sa M Vardana Tozije pa i ZOROM Dalibora Matanića.