REFUGE

REFUGE je film koji je Renny Harlin snimio kad se zatekao u Bugarskoj s planom na snima nešto drugo a ta produkcija bila iz nekog razloga otkazana.

Nažalost, film baš tako i izgleda, kao nešto nepripremljeno, snimljeno na mah i bez ikakve zamisli, a horor žanr naprosto ne trpi takav pristup ako pretenduje da bude iole gledljiv.

Uprkos tome što mu je ovaj quickie snimao Finac sa kojim sarađuje poslednjih godina i koji je radio stručno izvedeni BRICKLAYER, REFUGE u najboljem slučaju izgleda kao dve spojene epizode neke network serije, samo što je za razliku od njih dosadan.

Uprkos tome što je prve uspehe koji su ga kvalifikovali za major produkcije radio u žanru horora, poslednjih godina, Harlinu je horor je slaba tačka. REFUGE je stoga tu negde sa DYATLOV PASSom pa meni lično još i nešto gori.

Bez strave, bez dobrih glumaca (izuzev Jasona Flemynga koji ordinira po Istočnoj Evropi ali ovde realno nema šta da igra), bez budžeta koji bi proizveo neku tehničku virtuoznost ili specijalni efekat. Realno, ovo je film bez ičega, kome čak i to što je nekako sastavljen da se na raspadne predstavlja problem jer bi bilo časnije da se pred nama još i raspao kad u njemu več ničega nema. 

MISTER DEATHMAN

MISTER DEATHMAN je južnoafrički Blaxploitation koji je režirao poznati secund unit specijalista sa solidnim brojem solo režija - Michael D. Moore.

Moore je bio naročito bitan za karijeru Stevena Spielberga koji mu se odužio epizodom u seriji AMAZING STORIES.

Ipak, na ovom filmu se Mooreu niko nije odužio. Iako je David Broadnax solidan ali neupečatljiv lead, Stella Stevens u još jednoj ulozi lezbejke negativke (igrala je tako nešto i u jednoj od CLEOPATRA JONES pustolovina) naprosto nije dovoljan glumački sastav da bi stvar mogla da se održi.

Filmu fali para u budžetu ali mu pre svega fali još glumaca koji bi mogli da iznesu ovakvu sub-bondovsku priču. Naravno, podrazumeva se da priča i scenario proistekao iz nje nisu ni približno podnošljivom nivou.

Pa ipak, B-reditelji sve to prevazilaze sa adekvatnim repromaterijalom a njega ovde naprosto nije bilo.

DUE JUSTICE

Javier Reyna je snimio DTV s dna kace DUE JUSTICE u kom nije uspeo da kapitalizuje na Kellanu Lutzu kao protagonisti i Jeffu Faheyu kao negativcu. Zaplet sa advokatom čije je dete zabunom otetom radi trgovine organizma i navodi ga da krene u totalnu osvetu potpisuje sam Reyna, kao jedan od ljudi koji pisao skript i za nedavno pomenuti RUTHLESS. Dakle, trgovina ljudima je tu, samo s drugim predznakom. Tu je i Fahey. Međutim, nema nekih drugih stvari.

Reyna pokušava da bude glossy ali stvari u kadru mu izmiču kontroli. Javljaju se ozbiljni dizbalansi među glumcima, a neke scene mu izmiču kontroli i u inscenaciji. Na kraju, sve ovo je ipak nedovoljno da bi bilo podnošljivo.

MARAUDERS

Steven C. Miller je jedan od uspešnijih reditelja američke DTV scene i iza sebe ima i neke zaista dobre i neke relativno zanimljive filmove.

MARAUDERS je bio njegov geezer teaser koji je uspeo da okupi imena kao što su Dave Bautista i Bruce Willis u rolama koje nisu zanemarljive dužine, zatim Christophera Melonija, Adriana Greniera i Johnathona Schaecha kao indie-DTV koaliciju.

Meloni u suštini igra glavnog junaka, dakle niko nam nije podvaljen, i on predvodi ekipu FBI koja pokušava da dokuči šta radi banda visokoorganizovanih pljačkaša banaka koji usput ne prezaju ni da ubiju nekoga ko im se nađe na putu. Sama zavera za složena i ne preterano smislena ni kad započne a naročito ne kad se rasplete, i u pripovedačkom pogledu reklo bi se da je ovo ipak malo bilo preambiciozno za Millera.

S druge strane, on sebe vidi kao B-Manna sa ovom ekipom i pokušava da film natera na tu vodenicu međutim ipak nema ni rediteljsku veštinu pa ni tehničke uslove za tako nešto. Otud, MARAUDERS najpre i najviše pada na tom pokušaju da bude jedan grown up ambiciozni krimić sa pomalo akcije, i umesto da popuni taj prazan prostor, na kraju se ispostavi kao isuviše pretenciozan DTV.

MARAUDERS u svakom slučaju vredi videti. Nažalost, preveliki je zalogaj ovde načeo Miller da bi se sa njim izborio. No, namera je bila dobra i glumci na okupu su dosta korektni. Otud se ovo sve itekako da podneti na TVu.

* * / * * * *

RUTHLESS

RUTHLESS je DTV rad niže klase u kom je Art Camacho uspeo da skupi dobru ekipu - karakternog glumca Dermota Mulroneya u glavnoj ulozi koji je, hteli mi to da priznamo ili ne, naprosto dobar u svemu i Jeffa Faheya kao negativci koji je, hteli ne hteli, sazreo u jaku campy figuru.

Da li su Dermot i Jeff želeli da budu u ovom stadijumu u 2024. godini, ne znam. Ali, ono što se može reći u njihovu odbranu jeste da su i dalje dobre face i da svoj posao rade časno.

RUTHLESS je na granici da bude dno kace DTV ponude, režira ga Art Camacho čiji je udeo u nekom respektabilnijem filmu bilo učešće na poziciji kaskadera, što ume da bude dobra preporuka za reditelja. Pogledajmo Davida Leitcha koji je uprkos brojnim udarcima u glavu stigao dosta daleko.

Camachov film je dosta punchdrunk i u tom smislu zaslužuje da se ovekoveče zanimljivi delovi njegovog zapleta.

Glavni junak je rvački trener koji primećuje da mu je učenica postala dosta prkosna i da izgleda ima neke probleme. I zaista, devojčica nije sklona da ostane dužna ni kod kuće gde je očuh sklon da udari ali i ona da uzvrati. Posle jedne razmene, ona odlučuje da napusti kuću, sreće trenera i on je savetuje da ili ide u policiju ili da se vrati kući. Ona se vraća kući i kada trener na njoj vidi modricu, dolazi da obiđe očuha, te u sceni koja ima smisao za humor blizak rimejku ROAD HOUSEa (do tačke da je izgleda radila kaskaderska veza i da su se konsultovali sa skriptom) odrađuje malo štelovanje ekstremiteta.

Sutradan policija dolazi po trenera koji mirno prihvata svoju sudbinu jer je svestan da je strung out zbog smrti ćerke od ruke nekog random psihopate. Ali, devojčica se naljuti na očuha i zapreti mu da će majci reći da je on vara što je od nekoga čula.

Kako bi rešio svoje probleme, očuh odlučuje da je PRODA TRGOVCIMA LJUDIMA. Ako imamo u vidu da su i majka i ćerka izdržavana lica, koliko god da je očuh jedna lenčuga i luzer, ova odluka deluje još perverznije, naročito jer dotle tu nema nikakve seksualne, predatorske, manijakalne dimenzije očuhovog lošeg ponašanja. On je prosto bezobrazan i bahat lik opšte prakse.

Kako su stvari ovako brzo eskalirale u jednom pravcu koji je skroz neočekivan i krajnje neuverljiv, teško je objasniti, ali do te tačke, RUTHLESS stoji kao jedan mali B-film sa pristojnom socijalnom podlogom kome fali umeća ali ima tu neke dobre volje i ima Dermota Mulroneya.

E sad, kad stvari pođu ovim posve neočekivanim i praktično nemogućim putem, Dermot i Camacho stvari drže na jednom street level nivou, i ostaju na neki svoj low budget način zanimljive. Opet imamo jednu duhovitu scenu, i još jednu dobru.

Nema ovde nekih naročitih borbi, i snaga filma nije u tome. Otud, Art Camacho je možda trebalo da ustupi mesto reditelju koji se malo bolje snalazi u drami, ali sve u svemu, ovde ima neke naivne kreativnosti i punog ubeđenja uprkos svim opisanim nedostacima.

Zato mogu reći da je RUTHLESS u suštini glup i prilično nevešt film koji je imao sasvim dovoljno atributa za uživanje.

* * / * * * *

THE MINISTRY OF UNGENTLEMANLY WARFARE

U slučaju filma THE MINISTRY OF UNGENTLEMANLY WARFARE najviše me je razočarao Jerry Bruckheimer. Od njega sam očekivao da će svojim producentskim autoritetom uspeti da izvuče maksimum iz Ritchieja i napravi film dostojan čoveka koji je snimio THE MAN FROM UNCLE.

Nažalost, izgleda da Drugi svetski rat nije njegova jača strana, setimo se PEARL HARBORa, a izgleda da i kad se radi s manje novca, onda promašenost ide u pravcu oskudice a ne ekscesa kao kod Baya.

MINISTRY je film u kom zaista nije imalo šta da pođe naopako. Henry Cavill predvodi ekipu koja treba u Drugom svetskom ratu da izvrši diverziju. Guys on a Mission flick je stvarno forma koja nam je uvek pružala mnogo zadovoljstva, osim ako je svojom pretenzijom ne potopi Tarantino, i sve je delovalo dobro.

Nažalost, na kraju smo dobili film koji u povremenim beskrajnim dijaloškim scenama evocira neke od najgorih elemenata baš iz INGLOURIOUS BASTERDS, sa dosta kreveljenja pod teškom maskom, ali jasno je da su predznaci ovde ipak drugačiji.

Ritchie zbilja nije hteo da se pravi pametan već da snimi svoj doprinos ratnom Guys on a Mission žanru. Ali, za razliku od Tarantina koji je hteo isto to ali da se stavi veliko A u reč autor i da se isforsira maksimalna "masnoća" inkorporiranjem svega i svačega, pa i pogrešno shvaćene tradicije, ovde Ritchie kao da je uzor imao u onim manje poznatim generic naslovima tog tipa.

Ne samo da Ritchie ovde ne iskoračuje u neke pobočne tradicije tog tipa filma kao Tarantino sa Italijanima već kao da se potpuno obrnuto drži relativno slabog poznavanja žanra. MINISTRY ponajpre liči na neki marginalan film nekog poluuspešnog profija kao što je Val Guest u kom su se obreli David Niven, Roger Moore i Sophia Loren i proizveli neki napabirčen odgovor na nešto superiorno tog tipa.

Dakle, ovo ne deluje kao da je neko gledao DIRTY DOZEN ili WHERE EAGLES DARE, o KELLY'S HEROES da ne govorimo a tek ne o nekom iskopavanju Krvavca ili Castellarija.

S jedne strane, manjak filmofilakog znanja i referenci je mogao biti osvežavajući, da je bilo ičega autohtonog da se ponudi. Na kraju, ne da nije čudo šro ovaj film nigde ne ide u bioskope sem u SAD zbog ugovorne obaveze. Cudo je da su ga ozbiljni strimeri uopšte kupili.

* 1/2 / * * * *

DIVINITY

Eddie Alcazar je u produkciji Stevena Soderbergha snimio film DIVINITY u kom nažalost nije postigao ništa više od jedne muzejske avangarde koja niti je u bilo kom pogledu sveža u odnosu na savremeni film, niti je adekvatna rekonstrukcija one ranije. Naprosto, Alcazarov postupak na svaku relativno zanimljivu (jer istinski zanimljivih slabo ima) sliku nadoda jako puno zamorne i konvencionalne drame, i na kraju ovaj film je naratizovan do tačke da to ugrožava njegovu avangardnost.

Otud, koliko god da mi je drago što je u njemu Stephen Dorff posle nekog vremena uspeo da overi nekakav ugledan projekat, nema tu mnogo lepog da se kaže, pa i to što ima da se vidi nije kapitalno i realno, jedino može biti zanimljivo autorima u domenu industrijske špijunaže.

* 1/2 / * * * *

BREATHE

Stefon Bristol je morao dosta brutalno da se otrezni posle velikog i, uprkos tome što je film bio kul, ipak nezasluženog uspeha filma SEE YOU YESTERDAY. U svom drugom pokušaju, nije imao pokroviteljstvo Spike Leeja, nije imao afroameričku supkulturu da se na nju osloni - iako u filmu igra sjajna ekipa afroameričkih glumaca kao što su Quenzhane Wallis, Common i Jennifer Hudson dok je nasuprot njih isto odlična bela ekipa - Milla Jovovich, Sam Worthington i Raul Castillo.

Kad vidite ovakvu glumačku ekipu, prvo se upitate kako je moguće da za ovaj film ne znate, da ga niste gledali, da za njega verovatno niste ni čuli, a odgovor je nažalost u tome što je Bristol, po scenariju Douga Simona koji nas je zadužio veoma lošim filmom DEMONIC, snimio jednu kamernu priču u kojoj nije uspeo da proizvede pravu napetost.

Ovo je postapokaliptična priča o svetu u kom prosto više nema kiseonika u vazduhu, i porodici koja živi u izolovanom bunkeru sa aparatom koji im proizvodi kiseonik. Jednog dana pojavljuje se grupa neznanaca koji samo želi da vidi mašinu ne bi li tako nešto napravila za sebe a onda kreće igra mačke i miša, razotkrivaju se tajne i mučke namere i tako to.

Ima nekoliko scena u kojima je Bristol potpuno izgubio kontrolu nad glumcima misleći da je kamerni film nužno glumački film, pa tako imamo iskakanje u kojima počne neka srednjoškolska predstava sa Millom i Samom u glavnim ulogama.

Film takođe vizuelno ne izgleda preterano dobro. Verovatno delom jer su producenti i finansijeri digli ruke od njega i nisu baš ispratili postprodukciju, a možda i zato što SEE YOU YESTERDAY takođe nije baš preterano dobro izgledao. Moguće je da Stefon Bristol kad je reč o vizuelnosti više ima dobru volju nego konkretno znanje da složi nešto dobro.

Pa opet, sa ovakvim glumcima i premisom, BREATHE ne može da ne bude nekakav land grab. Obrno-okreni u njemu ima šta da se vidi. Samo eto, sticajem okolnosti nije dobro.

* 1/2 / * * * *

VERMINES

Sebastien Vanicek je zaista imao neuporedivo više sreće nego pameti sa svojom varijacijom na ATTACK THE BLOCK Joe Cornisha, u kojoj se ARACHNOPHOBIA Franka Marshalla dešava u jednom francuskom banlieu miljeu, u zgradi koja pritom spolja deluje genijalno arhitektonski, dočim je iznutra generic preko svake mere i svoju naglašenu formu uopšte ne koristi.

Međutim, kad čovek snimi spolja genijalnu lokaciju a iznutra ne pruži ništa, prilično je očigledno da još uvek ne zna kako se pravi dobar film, kako se razdvaja važno od nevažnog, na čemu treba insistirati, šta treba preskočiti.

VERMINES je film koji prvo iznuri gledaoca nekakvim build upom u kom upoznajemo likove sa njihovim manje-više prozaičnim banlieu sudbinama, a onda kreće haos sa otrovnim paucima koji kad se vide, umeju da proizvedu veoma redak jump scare i to obično KAD SKOČE, dakle jump scare više na skok nego na neku suštinu našeg straha od pauka, a onda jedan deo toga imamo u nekom offu a na kraju ga imamo i prikazan u jednoj formi koja je bliže Asylumu nego nečemu što bismo očekivali od francuskog horora.

Dakle, VERMINES je naporan, uglavnom neuspešan i jezivo glup film.

I to je u redu. Mnogi filmovi ovog tipa su takvi. 

Međutim, hype je neviđen i u ovom slučaju zaista kontraproduktivan. Ovaj film prosto nije dorastao onom očekivanju koje se stvara kod gledaoca takvim kritikama. Nije dobar ni kad se od njega ne očekuje ništa a zaista je nesnosan kad se od njega očekuje sve.

* 1/2 / * * * *

MR-9: DO OR DIE

Bangladeški reditelj Asif Akbar uspeo je da obezbedi prava na ekranizaciju Masuda Rane, lika kog je pre šezdesetak godina kao direktni rip-off Jamesa Bonda osmislio Qazi Anwar Hussain. O Masudu Rani izašlo je petstotinak knjiga, kako romana tako i priča i one su u najvećem broju slučajeva zapravo rip-offovi raznih iteracija Bonda, kako izvornog Fleminga tako i kasnijih romana koje su pisali Kingsley Amis ili Jack Gardner, a dosta je preuziman i Alistair MacLean, Clive Cussler i Frederick Forsyth. Da pradoks bude veći, prepisivane su i novelizacije filmova što je svakako ozbiljan kuriozitet.

Stepen prepisivanja je toliki da se neki romani mogu tretirati kao samo lokalizovane verzije popularnih originala a Masud Rana je samim tim kao junak prošao razne transformacije jer očigledno je iz pobrojanih imena pisaca da su to bili razni stilovi, pristupi žanru itd. Dakle, Masud Rana je kanonski gledano agent bangladeške tajne službe koji koristi posao privatnog istražitelja kao cover i rešava slučajeve širom sveta pokazujući veoma širok dijapazon kompetencija i suočavajući se sa veoma različitim zadacima i neprijateljima.

Zanimljivo je da Masud Rana u svojih petstotinak izdanja ima i knjigu tokom koje je bio dobrovoljac tokom rata u Bosni.

Asif Akbar je reditelj koji se kreće samim dnom američke DTV produkcije gde dijaspora dodiruje filmski biznis, gde se finansijeri nalaze u dilemi da li da otvore perionicu veša ili producentsku kuću, a njegove mogućnosti pokazuju da je možda neka druga oblast bila nešto za šta je talentovan.

Masud Rana je samo jednom ekranizovan za bioskop u prilično starom bangladeškom filmu koji ima sve klasične osobine tamošnje produkcije, kao što je trajanje od dva i po sata. Posle toga je bio jednom na televiziji i nigde više, a razlog za to je jasan - Masud Rana nema dovoljno originalnih elemenata kojima bi mogao da se nametne pored Bonda.

Pa opet, teško je uzeti jedan takav ne samo bangladeški već i regionalni bestseler i stub popularne kulture, i ne dirati ga. Zato je Asif Akbar uzeo da se okuša a Frank Grillo i Michael Jai White su angažovani da internacionalizuju celu stvar i izbace ovog junaka do globalne publike.

Nažalost, Asif Akbar nije uspeo da napravi film - barem u ovoj kraćoj verziji koja je izašla na Zapadu - u kom postoji išta novo. Ali, nije uspeo ni da dobaci do onog nivoa tehničke kompetencije projekata u kojima Grillo i White inače igraju kad rade u američkim produkcijama.

Otud, jedini adut koji M-9 nudi jeste izvesna arhaičnost bondaste avanture koja više ne postoji ni u filmovima o agentu 007, sa starinski izvedenom, i za svaki današnji standard naivnom akcijom koja povremeno doseže nivo parodije. Ipak, uglavnom je samo passe i nezanimljiva.

Da li u dužoj bangladeškoj verziji ima neke tamošnje etno-ornamentalistike,  ne znam, da li nekada junaci zapevaju, zaplešu i da li se desi nešto tako. Ipak, ako je suditi po ovoj internacionalnoj, uprkos arhaičnosti i naivnosti, film je umnogome ukorenjen u zapadnoj narativnoj konvenciji pa se plašim da je bangladeška verzija samo opširnija varijatna ovoga.

Bangladeški glumac ABM Sumon igra Masuda Ranu dostojanstveno ali nije mi se nametnuo kao glumac sa nekim značajnim globalnim dometom. On će tu ulogu ponoviti u još najmanje dva pokušaja za koja je prava obezbedio Asaf Akbar.

Ideja da se Masud Rana, uprkos derivativnosti samog IPa, privoli na veliki ili bilo kakav drugi ekran, imala je smisla jer je mogla da popuni prostor za špijunskim akcijašem kog uvek treba i da mu doda jednu specifičnu, pritom tradicijski utemeljenu etno-dimenziju pop kulture Trećeg sveta. Dok je Asif Akbar donekle i shvatio prvi sloj ovog potencijala, ovaj drugi svakako nije i u filmu nečeg bangladeškog ima vrlo malo. Ipak, osnovni problem ostaje što ono zapadno u celom projektu nije dobro izvedeno, a Grillo i White zaslužuju pohvale što su na zadatak izašli dosta raspoloženi i nisu odavali utisak neke teške tezge, pokazujući da već i u poodmaklim godinama znaju da svaki dinar mora da se zaradi. A bangladeška taka vredi otprilike koliko i dinar po današnjem kursu.

THE IDEA OF YOU

Anne Hathaway je relativno rano diversifikovala svoju karijeru ali očekuje se od njene romantične komedije da bude nešto posebno, naročito jer sada ima priliku da radi sa najozbiljnijim rediteljima i da probere najbolje scenarije.

Nažalost, film Michaela Showaltera THE IDEA OF YOU koji je snimila za Amazon Prime spada u red onih streaming naslova koji ne bi baš laskavo prošli u bioskopima. Za početak, vizuelno, taj film izgleda dosta skromno i morao bi to da nadoknadi na nekom drugom polju - u glumi pre svega, scenariju i sl. Međutim, THE IDEA OF YOU izgleda skromno, scenaristički je ispod proseka, tako da onda ni glumci koji pokazuju entuzijazam za ono što snimaju nemaju baš puno prostora da se pokažu.

Odnos između dvoje glavnih junaka, sredovečne MILF galeristkinje i klinca iz boy banda, naprosto nije ubedljiv i nikada ne profunkcioniše do tačke da se mi kao gledaoci u to investiramo. Mnoge kritike povezuju ovaj film sa inspiracijom iz života Olivie Wilde i Harry Stylesa, ali ovo je daleko od toga, naprosto čak i ja koji slabije pratim tu dimenziju života filmskih radnika, znam da je tu bilo više neke drame nego ovde. Štaviše, ako imamo takav presedan, neverovatno je kako su peripetije u ovom filmu koji je pritom fikcija, zapravo nemaštovite.

Otud, THE IDEA OF YOU nažalost slabo funkcioniše u onom segmentu koji bi morao da mu bude elementarno kompetentan a to je bazični odnos iz kog sve kreće.

* 1/2 / * * *.*

CHIEF OF STATION

Kad je Aaron Eckhart zaigrao u Stoelzlovom odličnom TAKEN-derivatu ERASED, pokazao je da se izvrsno snalazi u ulozi progonjenog špijuna. Kasnije je to potvrdio u Harlinovom BRICKLAYERu, filmu koji sam dugo priželjkivao. I generalno, mimo ovog toka akcionih špijunaca, Eckhart je u poslednje vreme prisutan u vrlo zanimljivim DTV naslovima koji u sebi nose indie senzibilitet i edgy ideologiju.

U svakom slučaju, teško je snimiti loš akcioni špijunac sa Eckhartom, ali Jesse V. Johnson je uvek tu da pokuša. Uspelo mu je iz prve.

Činjenica je Johnsonov CHIEF OF STATION ima u sebi manji budžet od ERASEDa i od BRICKLAYERa, ali ipak suština je ipak u tome da Johnson ima neuporedivo manje stila od Stoelzla i Harlina. Iako je tu Olga Kurylenko, koja je sa Eckhartom sparingovala u ERASEDu, magija se nije ni približno ponovila.

Johnson snima film maltene kao expat u Budimpešti. Ima puno mirnih scena, a gluma nije dobra. Ima nešto akcije ali realizacija nije na visokom nivou, naprosto u ovom filmu se sve izmaklo. Sama priča naravno da nije imala snage da išta iznese. 

Eckhart je na kraju ostao sa slabim filmom u kome pokušava sam silom da spase stvar, a to se ipak ne može očekivati.

Stoga, CHIEF OF STATION je ozbiljan promašaj koji se lako smestio u sivilo većeg dela DTV ponude.

* 1/2 / * * * *

MOTHERLAND

Hanna Badziaka i Aleksandar Mihalkovič snimili su dokumentarni film MOTHERLAND koji nema neki originalni naslov već je odmah na engleskom, pošto ni ne treba da se prikazuje igde drugo sem na Zapadu.

Ovo je jedan ready made depresivni propagandni rad podvaljen kao umetnost, ali i to teškom mukom, koji bi pas s maslom teško mogao da pojede.

Nominalno, ovo je film o zlostavljaju u beloruskoj vojsci. Mogao bih da koristim i prigodnu reč na engleskom hazing, ali ipak ne jer otkud na engleskom reč za takvu pojavu kad toga ima samo kod Putina i Putinovih prijatelja.

Elem, stare kuke muče fazane u raznim ruskim i sovjetskim vojskama od pamtiveka i to je čak bilo tema i ambicioznog igranog filma na Zapadu, setimo se Hazanaviciusovog SEARCHa, Dakle, ništa to nije novo ali novo jeste način na koji je ta tema bukvalno zloupotrebljena kao clickbait za ovaj film.

Naime, ovaj film kreće opisom tog običaja, onda počinje da se bavi majkom koja sumnja da joj je sin pod takvim okolnostima izgubio život u vojsci, onda se bavi raznom priglupom omladinom kojoj se (gle iznenađenja) ne ide u vojsku, iako svi deluju kao da bi im prijalo godinu i po dana dovođenja u red, i onda ima malo i protesta i svega ostalog što se moglo napabirčiti da se oslika jedna depresivna i represivna slika Belorusije.

Da li je to rezultat preteranog napinjanja, ali na kraju ovaj film jedino u tome ne uspeva. Njegovi junaci deluju kao grupa razmaženih gubitnika koji nešto mahom kukavički imaju nezadovoljstva a život oko njih poprilično normalno teče. Belorusija u ovom filmu snimljenom sa jedinim ciljem da je ocrni, naprosto u drugom planu deluje kao zemlja u kojoj stvari funkcionišu.

Štaviše, ljudi koji su nezadovoljni režimom deluju kao da vode doste pristojne, pa rekao bih i udobne živote, skupljaju se, druže se i diskutuju, ne kriju se nimalo iako verovatno znaju da će Lukašenkovi ljudi garantovano pregledati ovaj film.

Čak i ono što je sudeći po sudskom epilogu - i to u Belorusiji - nesporno na kraju nije razmotreno kako treba, a da ne kažem da nema prikaza, da nema snimaka, da nema svedočanstava živih ljudi o tom samom ritualnom zlostavljanju.

U tom smislu, majka ubijenog momka je direktno zloupotrebljena da bi film mogao da se završi slavodobitnom posvetom Ukrajincima koji se bore protiv Rusa, iako zapravo u filmu jedino nema Ukrajinaca i Rusa.

Ova papazjanija sklopljena u klimavu celinu postigla je naravno i sasvim očekivano određene rezultate na Zapadu gde je preko Lukašenkovih leđa odrađena proxy propaganda protiv Rusa, iako ni on sam nije tako jednodimenzionalni Putinov vazal kao što se na Zapadu predstavlja.

* 1/2 / *.* * *

Последнее лето

Vitalij Akimov snimio je film Последнее лето kao francusku koprodukciju i u njemu je prikazao jednu grupu mladih moksovskih skvotera koji provode jedno leto, kad se u Ukrajini već zaratilo, na moskovskim ulicama, po raznim štekovima, gajbama i underground klubovima radeći manje-više sve ono što su mladi radili od kada je sveta i veka.

Ako nekome treba da se priseti mladosti u gradu, ovaj film će manje-više moći da posluži. U njemu ima vrlo malo novog i do sada neviđenog. Recimo, ima zanimljiv deo kad ovi imaju neki svoj fight club ali ta ideja se javi usput u moru inače krajnje prozaičnih aktivnosti koje smo videli, a ako ste imali dodira sa undergroundom, i radili sto miliona puta, odakle god da ste.

Dakle, ono što je novo se ne razrađuje previše a opet neke stvari zauzimaju i previše vremena bez mnogo svrhe. Ne mogu sada to ni zameriti reditelju. U tom moru opštih mesta s vrlo malo nečeg novog, zapravo je prilično teško opredeliti se za nešto što će biti egzaktno a ne pogrešiti.

Akimov se trudi da malo napravi neku atmosferu, ima tu estetizacije, najveći deo je u crno-beloj izvedbi mada ima kolor intervencija. Film prijatno izgleda.

Ne znam da li je iko od ovih mladih ljudi neka značajna figura urbane supkulture ili će postati, ali mislim da od toga umnogome zavisi percepcija ovog filma.

* * / * * * *

LA MESITA DEL COMEDOR

Caye Casas je snimio film LA MESITA DEL COMEDOR verovatno sa idejom kako će to biti crna komedija sa sposobnošću da proizvede stravu i ode spontano u horor.

Da li je nedavni slučaj koji smo imali u okolini Bora možda izmenio moje raspoloženje prema ovoj vrsti narativa, ne znam, ali osnovni utisak koji sam imao jeste da premisa ovog filma, koliko god samog Casasa nadraživala, naprosto deluje moronski i ne može da se prihvati ni na koji način.

Kažem, cela naša javnost doživela je stres i možda drugačije gledamo na takve stvari od inostranog faktora koji je iskreno prigrlio ovaj film, međutim, meni je ponašanje glavnog junaka koje je okosnica filma na svakom nivou ne samo neuverljivo već bih rekao i nemoguće do tačke da film sa takvim razvojem situacije prosto postaje neodrživ.

Otud mi je i sam film jedna potpuna nebuloza koja usput ne nudi sad nešto naročito mimo onoga što je osnovna priča. Hype koji je izgrađen na festivalima i ranijim prikazivanjima je dovoljno veliki da će ovaj film sigurno imati i još neku recepciju kod nas, pa ćemo videti da li će ga neko drugačije sagledati.

* 1/2 / * * * *

THE WEDDING GUEST

THE WEDDING GUEST Michaela Winterbottoma je vrlo zanimljiv neo noir smešten na razmeđi Pakistana i Indije.

Dev Patel igra mladog londonskog Pakistanca koji odlazi na put iz Engleske za Indiju i Pakistan, tamo se naoružava, iznajmljuje kola i otima mladu za jednog venčanja. Ispostavlja se da je on londonski fixer, sposoban da obavi ovakav nimalo naivan posao za svog imućnog poznanika. Međutim, kada policija krene da traga za otetom mladom i kada komplikacije kreću da se gomilaju, fixer i oteta mlada ostaju sami, a krivična dela samo proističu jedno iz drugog.

Michael Winterbottom nije neki reditelj ali ovde nije smetao. Ovo je neo noir ali je istovremeno i film putovanja, smešten u neke egzotične predele. Sa dvoje harizmatičnih zvezda kao što su Dev Patel i Radikha Apte, on nema film opterećen pričom. Zapleta i situacija itekako ima, ali ovo na kraju ipak prevashodno jeste film atmosfere, čak i u deonicama koje su pripovedački zahtevnije.

Za razliku od tipične neo noir postavke, na kraju ovde Winterbottom možda gradi junake ali dobija ljude. Završnica koja je u konvenciji žanra po ishodu ali ne i po samom smislu je u tom smislu vrlo zanimljiva stvar, i taj balans žanra i psihološke drame je dobro postavljen, iako film nesumnjivo prevashodno funkcioniše kao triler i svako ko isključivo traži realističku melodramu neće preterano dobro proći.

Jednostavnost filma je impozantna do granice rizičnog. Ipak, ovog puta takav rizik se isplatio. Jasno je da su Winterbottom i Patel mogli ostati praznih ruku na kraju ovog filma ali srećom nisu.

* * * / * * * *