THE YELLOW TEDDY BEARS

THE YELLOW TEDDY BEARS Roberta Hartforda-Davisa je problemski film iz 1963. godine koji u sebe inkorporira melodramu o problemima mladih ali i elemente beat kulture sa dugom scenom nastupa benda u kome svira jedan od junaka.

Robert Hartford-Davis sigurno vodi priču o devojkama iz razreda koje počinju da nose broševe sa žutim medom kada izgube nevinost. Jedna profesorka primećuje ovu čudnu modu a onda saznaje šta znači broš. Za to vreme jedna od devojaka ulazi u borbu sa neželjenom trudnoćom, ali uz pomoć jedne sumnjive žene koja deluje kao da bi je mogla uvesti u svet prostitucije.

THE YELLOW TEDDY BEARS je crno-beli film, dinamično kadriran i efektno montiran. Međutim, iako počinje edgy i "kredibilno" vremenom ipak kliza u krajnje didaktičnu priču čime se sve ono što je dotle bilo uspelo krajnje devalvira, i svodi ga na kraju samo na jedan minorni film široke potrošnje.

* * 1/2 / * * * *

THE FIEND

Robert Hartford-Davis, neznani junak britanskog sexploitationa u filmu THE FIEND, poznatom i pod alternativnim naslovom BEWARE MY BRETHREN ulazi na teritoriju koju je obradio Powell u filmu PEEPING TOM. Naravno, ne dobacuje do Powella, ali u suštini je ipak drugačiji film.

Naime, ovde imamo jednu malu hrišćansku ekstremističku sektu koja razvija psihozu kod majke šećerašice i njenog sina psihopate što rezultira njegovim nekontrolisanim seksualnim nagonima i osećajima krivice te ubijanjem žena koje smatra grešnim.

Hartford-Davis uporedo pravi film o opskurnoj crkvenoj zajednici i rigidnom propovedniku i porodični triler o odnosima majke i sina. I u svemu tome nalazi solidan balans, i uprkos tome što filma ima dosta labavu strukturu, sve ide prema efektnom klimaksu.

U sigurnim rukama Hartford-Davisa i labavi ume da zabavi, pre svega jer je njegova egzekucija propulzivna i punchy. Hartford-Davis je stari zabadač i ume da drži gledaoca u tonusu i to je naravno atribut pravog majstora bioskopskog izraza, koji tuče jako nezavisno od materijala.

Ovde je materijal daleko od slabog. Svakako nije ni sjajan, ali Hartford-Davis nudi jednu hipervigilnu aldrichevsku viziju moralnog i ljudskog raspada i mislim da u tome mogu uživati ljubitelji i poznavaoci, pa makar ovaj film možda neće ući ni u mnogo eseja o filmovima koji se nadovezuju na PEEPING TOMa.

* * * / * * * *

28 YEARS LATER

28 DAYS LATER je bio bitan film kada se pojavio. U to vreme Danny Boyle nije bio ovo što je danas, tada je on bio ozbiljno ranjen propašću filma BEACH, na pragu toga da ga Amerikanci vrate kući nogom u dupe, a sa ovim filmom se vratio punom snagom, usput uvodeći horor u izraz veoma "ozbiljnih" autora, i uvodeći ga u visoki mejnstrim.

Dakle, ne smemo zaboraviti da je 28 DAYS LATER bio Boyleova žestoka mea culpa dobrotvorima raznih vrsta, a rezultirao je i veoma zanimljivim visokooktanskim nastavkom koji je snimio Fresnadillo, i potom nestao sa radara, kako se na njemu naglo i pojavio.

Prošle su decenije, i Boyle se sada vratio sa trećim filmom. Iako ovog reditelja cenim as much as the next guy uprkos velikoj amplitudi među filmova, pre svega zbog činjenice što je uvek imao sposobnost da se vrati na neki neočekivan način i to sa filmom koji ne samo da je dobar, vešt već i relevantan pa i jedinstven - ovog puta mene mnogo više zanima šta će snimiti Nia DaCosta.

Naime, meni je ona (uprkos Boyleovom minulom radu na 28 DAYS LATER) mnogo relevantnija kao horor autorka. Tako da, ja od ovog filma nisam očekivao mnogo sem da ga preskočim kao prepreku dok ne dođe Nia, koja se pokazala kao vrsna učenica Jordana Peelea u rimejku remek-dela jednog britanskog klasika, reč je naravno o Bernardu Roseu, Cliveu Barkeru i CANDYMANu.

No, prvo je trebalo prebrinuti Boylea, a ono što smo dobili nije nešto što je teško preživeti ali nije baš ni lagano.

Ako bih postavljao ovaj film u Boyleov opus, onda bih ga stavio uz rame sa MILLIONS, samo što je MILLIONS neuporedivo bolji film. Međutim, ovo je priča o odrastanju smeštena u 28 LATER univerzum koji sada realno, i bez ikakve dileme, postoji bez ikakve potrebe.

Dok je MILLIONS bio svež, emotivan, propulzivan, maštovit i surov u odnosima, 28 YEARS LATER je nižerazredni A QUIET PLACE koji ide od neinventivne do neinventivne pozajmice uz pomoć snažnog reidteljskog rukopisa Danny Boylea, direktora fotografije Anthony Dod Mantlea i izvanredne glumačke ekipe.

Malo li je? Upitao bi neko.

Svakako da nije. Ovo je jedan pristojan iako zapravo rutinski survival film sa podivljalim infektivnim ljudima i to je nešto što ne izbegavamo. I kada bismo se bavili samo viđenim, zaslužio bi * * * ali svakako ne više od toga.

Film je izvanredno glumljen i mišićavo je realizovan.

Međutim, obremenjen je ostavštinom 28 LATER franšize, a za to nema razloga. Dok su se prva dva filma bavila pitanjima propasti civilizacije i poretka, 28 YEARS se bavi jednom generic vizijom sveta koji prosto živi u jednoj pat-poziciji kao nebrojene druge filmske postapokaliptične zajednice.

Svet je naseljen ljudima koji su dobro apsolvirali postapokaliptični film snimljen posle 28 DAYS LATER, ne znam kako su u tome uspeli, jer film se vodi premisom da je svet stao sa Teletubbiesima, ali žive organizovano po konvenciji iz skorašnjih filmova.

Osim nimalo suptilne kritike Brexita jer je Britanija lako izolovana kao jedino preostalo žarište zaraze, film nema praktično nikakvu društvenu relevantnost. I samim tim nekog preteranog razloga da pretenduje da 28 LATER etiketu.

Alex Garland je ponovo pisao scenario. On je pisac kog treba pratiti ali realno od njega treba očekivati pretenziozan pokušaj koji vrlo retko pogodi, ali kad pogodi onda je dobar. I to se možda nekad desilo. Ovo sada međutim je sve krajnje mediokritetski, sasvim sigurno nije pretenciozno ali nije ni ambiciozno.

To sve naravno nije razlog da film ne bude kolokvijalno rečeno "dobar", međutim, nije ovo ni blizu onoga na šta bismo voleli da Boyle troši svoju starost.

Možda najtužnije od svega, Boyle u ovom filmu zalazi malo i sferu komodifikacije svog sveta i uvodi ga u domen parodije. Iako, mora se priznati, zalazeći u klopku stopgap filma gde snima nešto iza čega ide još nešto, svakako nije snimio nešto sa otvorenim krajem što ne stoji samo za sebe.

Otud teško je oceniti ovaj film. Bilo bi nepošteno dati mu išta ispod * * * za pokazanu veštinu, glumu i trud svih sektora ali moj subjektivni osećaj je jako loš, možda čak u sferi * 1/2. Ipak, ne mogu mu tu ocenu i dati jer jednog dana kad budem ovo listao kao neku referencu, ipak moram da pamtim da je film bio kompetentan. No, biće to jedan od filmova koga neću moći da se setim bez čitanja ovog podsetnika.

OBIČAJI

U vreme kada je naša kinematografija oskudevala hororima, imali smo osećaj da je svaki koji postoji zapravo zanimljiv, čak i ako nije dobar jer je prosto reč o ekscesu, o nečemu što je nastalo mimo očekivanja i oubičajenih kinematografskih navika.

OBIČAJI Peđe Markovića je međutim Apollonov horor film koji je naprosto - do te mere neupečatljiv, da nam je to sve postalo rutinski i nekako obično.

Ono što u njemu nije "obično" jeste pokušaj da iznova napravi igru sa Milovanom Glišićem i ukletom vodenicom, da se vrati na tu staru priču i sa njom uradi jednu malu manipulaciju i osveženje.

U tom pogledu, OBIČAJI se nadovezuju direktno na LEPTIRICU ali bez neke naročite svrhe, sem da bi se to nadovezali jer im niko ne brani.

Ova priča o novinaru koji dolazi da istraži mračne legende o ukletoj vodenici i onda u njoj zaista mora da se suoči sa svojim demonima, postavljena je neinventivno, pedantno ali bezidejno i sa vrlo malo energije, sa izvesnom kompetencijom u glumi, pa čak i fotografiji na elementarnom ali ne i na žanrovskom nivou.

OBIČAJI izgledaju kao pristojna epizoda neke osrednje srpske televizijske serije i to za Apollonove standarde nije mali domet. Isto tako, glumačka ekipa nije loša i uspeva da donese neko ubeđenje u ovu priču.

Međutim, strave nikako nema. Naprosto, Peđa Marković ovde nije uspeo da je proizvede. Greške su na raznim nivoima - za početak zamisli su klišetizirane a nisu ni približno vešto realizovane, zatim, egzekucija nekih stvari je prosto duboko nevešta da bi proizvele efekat jump scarea i sl. a konačno sve što se dešava je do te mere mlako da nemamo stravu koja proističe iz suštine zbivanja.

I onda na kraju ostaje film koji deluje kao propuštena prilika, kao nagoveštaj da će možda nekad biti nešto, mada verovatno neće.

* * / * * * *

THE LADIES CLUB

Godinu-dve dana pre filma NEAR DARK, na filmu THE LADIES CLUB našli su snimatelj Adam Greenberg i sporedni glumac James LeGros koji će ubrzo postati saradnici Kathryn Bigelow na njenim masterpisovima.

Rediteljka Janet Greek koja potpisuje ovaj film, imala je veoma bogatu karijeru na televiziji, i uprkos tome što naravno nema domete koji bi je često smeštali u istu rečenicu sa Kathryn Bigelow, neki njeni filmovi jesu umeli da se nađu na istim retrospektivama ženskog filma.

Ipak, među njima nikada nije bilo THE LADIES CLUBa koji se u izvesnom pogledu, po sličnosti nekih motiva i korelacijama autorske ekipe može posmatrati kao sestrinsko delo Bigelowinom ranom opusu.

Ovaj film je u bioskope pustila tada mala kuća New Line, specijalizovana za žanrovski film, iznad svega horor i inteligentan, kvalitetan, exploitation. New Line je potom i u okrilju Warnera uspevao da zadrži auru jednog mini-studija koji je kul i otvoren prema inteligentnim reinterpretacijama žanra, ali danas definitivno taj logo ne znači više ono što je značio nekada u vreme HIDDENa i sličnih diverzija.

THE LADIES CLUB je film o policajki (još jedan motiv koji će Bigelow kasnije razrađivati) koju siluje banda provalnika. Kada ih sud oslobodi, u jednoj vrlo sugestivnoj montažnoj sekvenci gde ona puca u streljani a ljigavi advokati nalaze načine kako da prikažu silovanje kao naprosto grub seks koji se oteo kontroli, policajka počinje da dobija pisma raznih žena kojima su se desile slične stvari.

Kao da reč o najlogičnijem sledu događaja, one počinju da se okupljaju i dolaze na ideju da mame silovatelje koje znaju i da ih kastriraju. Intervencije vrši lekarka čija je kćerka nekažnjeno silovana.

Međutim, iako u početku ova akcija ide relativno lako, javljaju se komplikacije koje dovode do tragičnog ishoda i nasilne kulminacije.

Treba imati na umu da je ovde reč o fizičkoj kastraciji, i da je film izašao u vreme kada je kastracija generalno bila mnogo više hvaljena kao kazna za silovatelje nego danas kada postoji skepsa prema njenim efektima.

Ovom filmu se mora prići svakako sa dosta obzira prema vremenu kada je nastao. U današnje politički korektno vreme, publika bi verovatno svakih nekoliko minuta bila trigerovana nečim, ali iako nikada ne dostiže nivo radova Kathryn Bigelow i njene estetike erotskog trilera sa jakim feminističkim nabojem, Janet Greek pravi film sa vrlo jasnim identitetom i sa svojom sortom gneva.

Na kraju, reč je o filmu koji funkcioniše na više nivoa, iako se komercijalno eksploatiše kao hardkor exploitation na ničijoj zemlji između osvetničkog trilera i horora. Interesantno je da je u pregledima žena reditelja Janet Greek zastupljenija sa svojim horor filmom SPELLBINDER nego sa ovim koji meni neuporedivo ilustrativnijim primerom ženskog doprinosa američkom žanrovskom filmu osamdesetih.

* * * / * * * *

40 ACRES

40 ACRES nije iznenađenje u pogledu toga da Danielle Deadwyler može da iznese žanrovski film kao žena od akcije. To je pokazala u izvanrednom neo-grindhouseu DEVIL TO PAY.

Nažalost, 40 ACRES se ne oslanja isključivo na nju, a kad ona nije na ekranu, tu je ekipa bitno manje talentovanih glumaca, čiji dar i zanat sami po sebi nisu za diskvalifikaciju, ali nisu dovoljni da bi uspeli da dignu 40 ACRES iznad suštinske osrednjosti samog materijala.

Kad je Danielle Deadwyler u centru dešavanja, film se poboljša do tačke u kojoj osetiš kako gledaš nešto mnogo bolje nego što jeste. Nažalost, ostali, koji se pojavljuju ravnomerno koliko i ona, vraćaju ovaj film na svoje prave dimenzije.

40 ACRES je relativno nemaštovita postapokaliptična priča o Kanadi u koju su se prelili građanski ratovi i krize proistekli iz globalne gljivične infekcije koja je pobila stoku i ljudi su postali skloni kanibalizmu.

Danielle Deadwyler igra matrijarha jedne kuće u kojoj naravno slabost kreće da se javlja kada sin pronađe jednu lepu devojku i spase je od nevolje, ali ona je zapravo agent razorne lokalne kanibalske ekipe.

I onda sad tu kreće neka razrada situacije, vrlo konvencionalna, sa krajnje bledim negativcima kod kojih bi bilo osvežavajuće to da nisu neki izbezumljeni ludaci, ali nažalost ovi zaista nisu ništa, pa ni !začuđujuće normalni" i sl.

R.T. Thorne kao reditelj i scenarista pravi film od skoro dva sata bez ikakvog razloga, sa pričom i stilom koji mogu taman da izrže sat i po, sa akcionim scenama koje su korektne ali ih nema puno i nisu prosto neki nivo vredan čekanja.

E sad, u toj jednačini, kada imate harizmatičnu i atipičnu ženu od akcije kao Danielle Deadwyler koja može tipičnu situaciju straha i nasilja da digne na viši nivo, onda imate i mnogo bolji film. Međutim, R.T. Thorne kao da toga nije svestan i prilično velike deonice prepušta drugim glumcima koji prosto i kad ih iznesu ne prevazilaze pomenute limite materijala. Film bi svakako bio ubedljiviji da je u montaži ona gurnuta više u prvi plan jer bi naprosto onaj "bolji" film čisto na nivou minutaže prevagnuo.

Na kraju, 40 ACRES može da se gleda kao prijatno iznenađenje za one koji nisu ranije upoznali ove sposobnosti glavne glumice ili za izvesni pad kod onih koji su ga iz sve snage iščekivali baš zbog nje. Ovi drugi će do kraja filma pre svega dobiti potrebu da repriziraju THE DEVIL TO PAY.

* * 1/2 / * * * *

VREMYA PATRIOTOV

Serikol Utepbergenov nas zadržava na evroazijskom vektoru sa svojim generic ali vrlo simpatičnim patriotsko propagandnim akcijašem - VREMYA PATRIOTOV.

Film govori o dva brata - jedan je obaveštajac i igra ga redovni saradnik Adilkana Jeržanova Danijar Alšinov a drugi je mladi pilot, mučen pogibijom njihovog oca, takođe pilota.

Agent je virtuoz u svom poslu a pilot je u kazahstanskom vazduhoplovstvu ono što je Maverick u američkom, gura svog Suhoja preko inače visoko postavljenih granica izdržljivosti a oficire dovodi do ludila.

Islamistička zavera da naprave razorni napad u Kazahstanu učiniće da se oba brata moraju angažovati u pokušaju da se spase zemlja, kako na tlu, kao bogami i u vazduhu.

Kada krene akcija, Serikol Utepbergenov praktično nema šta da nauči od svojih ruskih kolega, a avionske scene su zahvaljujući manevrima koje Suhoj može da izvede zaista sveže i nesvakidašnje. U TOP GUNu kod Kosinskog smo videli malo kako Suhoj može da zapapri, ovde praktično svaki drugi manevar je kobra ili neko drugo ludilo koje sada rade ti lovci. Naravno, letačke scene su VFX heavy ali efekti su u datom kontekstu sasvim dobri.

Akcione scene na tlu su konvencionalne i dobro izvedeno a Danijar Alšinov, iako po struci avio inženjer - dakle, logičniji za ulogu pilota - savršeno se snalazi u ulozi momka koji je kadar stići i uteći.

Film je u melodramskim aspektima malo folksy i u tom segmentu najviše povuče na nešto što teže crossoveruje na Zapadu, ali takvih scena nema puno.

Film o tome kako se oružane snage i tajna služba jedne zemlje bore protiv islamista je u suštini svuda van Kazahstana rutinski akcijaš i Utepbergenov je apsolutno snimio film koji se bez ikakvog kompleksa može pustiti na bilo kom strimingu.

Iako ukupan utisak sa faktorom melodrame vuče na * * 1/2, imajući sve u vidu, zaslužuje * * *.

BEŽNA SELHANI

Cristina Grosan je postigla uspeh na venecijanskom festivalu sa filmom BEŽNA SELHANI.

Reč je o priči o tri žene, različitih godina i životnih situacija, rekao bih da je htela da prikaže početak trećeg doba, materinstvo i adolescenciju, koje imaju nekoliko traumatičnih dešavanja u svojoj svakodnevici i osvit apokalipse koja dolazi iz nekog nepoznatog kosmičkog fenomena.

Dakle, film je u suštini psihološka melodrama o tome kako je biti žena u određenom životnom dobu i okolnostima, ali je amplifikovana jednom SF dimenzijom koja je tu da podeblja tu osnovnu priču.

Koliko je scenaristkinja Klara Vlasakova, inače književnica, uspela u tome stvar je ukusa.

Svakako da neko ko očekuje jači SF ugođaj i priču o smaku sveta, u ovom filmu nema šta da traži, iako taj motiv ozbiljno figurira. Ovo je pre svega film za publiku koju zanimaju izgovorene ali i neizgovorene ženske sudbine, bolne i neizrecive.

Cristina Grosan nudi jednu prijatno propulzivnu egzekuciju i u načinu kadriranja, sa dosta pokreta kamere i dinamike unutar kadra uspeva da animira jednu priču koja je po svojoj suštini ipak veoma statična.

Nije čudno šta je venecijanski žiri video u ovom filmu, u njemu veštine svakako ima. Ipak, sve to što nudi, bilo da ste ciljna grupa ili ne (a ja svakako nisam), za mene je bilo nekako premalo.

* * / * * * *

RIELTOR

RIELTOR je film Adilkana Jeržanova iz 2011. godine koji je bilo zaista jako teško razumeti bez titla, ali u osnovi, ono što ga karakteriše jeste potpuno drugačiji pristup kadriranju od njegovih kasnijih - i najuspelijih/ najuspešnijih dela.

Naime, ovo je sirovo kadriran niskobudžetni film, sa puno pozicija kamere, ekstremnim rakursima i jednom "kontrolisanom primitivnošću" koja krasi uspešne niskobudžetne filmove.

Daleko je ovo od MAD MAXa, ali ima nekog vajba iz tog smera jer je reč o priči u kojoj moderni čovek, gubitnik, odlazi u prošlost u toku jednog traumatičnog iskustva i tamo se susreće sa nekim neobičnim precima.

Nijanse tog odnosa nisam skroz ispratio, niti sam uspeo da pohvatam sve niti priče sem da bitnu ulogu ima neka zemlja koja treba da se proda, ali film je napravljen uz upotrebu niza oprobanih, pa u tom smislu već konvencioanlnih tehnika low budget filmmakinga.

Ne mogu da dam konačni sud o ovom filmu jer ga zaista nisam pogledao na adekvatan način, ali po onome što sam naprosto video u rukopisu reditelja, reč je o ranom radu koji obećava.

O AGENTE SECRETO

O AGENTE SECRETO Klebera Mendonce je bio senzacija ove sezone, posle premijere na kanskom festivalu. Stigao je sa kritikama koje nadmašuju čak i peak opisa Audiardove EMILIE PEREZ i sl.

Međutim, zaista bih voleo da vidim u kom su stanju bezumlja ti ljudi gledali ovaj kretenizam apsolutni, ovaj film koji ne zna šta je, da li je neka rekonstrukcija epohe, satira, politički triler, šta je ovo uopšte, i kako uz ovaj film provedosmo 160 i kusur minuta.

Zaista ne znam, teško je reći. U svakom slučaju, ovaj film će biti bitna okosnica programa festivala ove sezone pa sam bar siguran da će puno ljudi propatiti.

Kad se na ovo ukalkuliše da sam fan Wagnera Moure, i da ga rado gledam, postaje još jasnije koliko je sve ovo porazno.

* 1/2 / * * * * 

НОЧНОИ БОГ

НОЧНОИ БОГ je film Adilkana Jeržanova koji na kraju nisam uspeo da nabavim ni sa kakvim prevodom, i kako je prošlo mnogo vremena, slave su šanse da se to desi u dogledno vreme.

Gledao sam ga relativno davno, pa ga se i ne sećam baš sjajno, ali ono što sam upamtio je utisak kafkijanske teskobe, bez mnogo humora i sa zanimljivom estetizacijom koja me je podsetila na kvalitetan istočnoevropski teatar jer Adilkan ovaj film smešta u studijske dekore umesto svojim surovih kazahstanskih predela koje inače snima.

U tom pogledu, ova vizija ima sasvim sigurno energiju košmara i Adilkan je sprovodi dosledno, međutim, meni efekat nije bio bitno snažniji od nekakve KROJAČEVE TAJNE, samo koja je dobra, za razliku od ove naše.

Jasne su osnovne teme, postsovjetska teskoba, televizijski šund koji ulazi u devastirano društvo itd. ali ipak riality o čoveku koji tumara sa bombom vezanom za grudi je mogao da rezultira intrigantnijim filmom.

No, kako nisam razumeo dijaloge i kako nisam ciljna grupa za ovo, ne bih se dalje izjašnjavao.

* * / * * * *

CATHERINE CALLED BIRDY

CATHERINE CALLED BIRDY je film Lene Dunham u kom je ona za Working Title adaptirala roman Karen Cushman. Reč je o pokušaju da se napravi revizionistički, ikonoklastičan film o odrastanju u Srednjem veku i glumačka podela koju predvodi Bella Ramsay, sa scenarijem i režijom Lene Dunham i solidnom ekipom koja je okružuje, u tome uglavnom uspeva.

Ima nekih stvari koje smo viđali ranije, kao što je ubacivanje modernog humora u srednjevekovni milje, i to funkcioniše dobro. Imamo i uključivanje moderne muzike u dešavanje, i to nije naročito novo i u ovom filmu ostavlja mlak, ambivalentan utisak. I konačno, imamo jedan suvišan Woke momenat a to je bridgertonovsko ubacivanje crnaca u priču, bez ikakvog povoda, čime sve dobija jednu nepotrebnu dimenziju jer film nije o tome.

Ne mogu reći da ti likovi kao takvi smetaju, ali BRIDGERTON je prosto stvar za sebe, i ovde takva intervencija niti nosi značenje, niti je sveža. U tom smislu, rekao bih da je ta intervencija promašaj ali ne remeti utisak filma jer je zapravo zaista u domenu nečega što je celinu apsolutno nevažno.

Bella je u međuvremenu postala non-binary ali ovde je igrala devojčicu i to baš devojčicu koja insistira na tome kog je pola, i pokušava da se snađe u srednjevekovnom svetu.

Lik odstupa od klišea, ne samo zbog svog komičnog spoja srednjevekovnih poimanja i modernog humora već i po tome što je reč o kćeri plemića srednjeg značaja koji mora da je uda kako bi mu opstalo imanje, a ona je nemirna, vragolasta i generalno šašava kroz celo svoje bezbrižno detinjstvo.

U tom smislu Catherine zvana Birdy evocira junakinje koje igra Lena Dunham koje po pravilu dolaze iz srednje klase i snalaze se u okolnostima relativne ekonomske bezbrižnosti i pre svega ih muče ili romantični ili umišljeni problemi.

Kod Birdy naravno, problemi su nešto realniji, ipak reč je o Srednjem veku, ali ovo je u suštini taj neki senzbilitet, samo prenet u domen avanturističkog romana o doživljajima devojke u Srednjem veku.

Film vizuelno nije uzbudljiv ali je jednostavan i kompaktan, ima u sebi malo indie senzibiliteta ali i iznenađujuće televizijskog, ako imamo u vidu da su filmovi Lene Dunham, kao i serije, obično natprosečno vizuelno bogati u odnosu na standarde žanra. Ovde ona stavlja glumce u prvi plan a vizuelni senzibilitet ostavlja po strani.

Ako imamo u vidu da je reč o epohi i jednom ipak avanturističkom romanu u samoj suštini, zanimljivo je da je ovo Lenin vizuelno najzatomljeniji rad. Pa ipak, ovo svakako nije film bez vizuelnog identiteta, i bez vizuelne dinamike, samo oni nisu toliko u prvom planu.

CATHERINE CALLED BIRDY je jak u elementima koji su važni za ovakav tip filma i slab u onim koji nisu. Zato njegove vrline pretežu nad brojnim nedostacima.

* * * / * * * * 

SOVEREIGN

SOVEREIGN Christina Swegala ima zanimljivu temu i u suštini nudi i pravi pristup, međutim, na kraju nije u potpunosti uspeo film.

Swegal je snimio film o jednoj podgrupi američke ekstremne desnice, o čoveku koji je sovereign citizen i ima svoj pogled na tumačenje Ustava, sa posebnim akcentom na svoja prava, naročito ona imovinska. U periodu ekonomske krize, ovi tumači zakona koji daju suverenitet građana su nudili razna šarlatanska self help predavanja u kojima su ih indoktrinirali da se odupiru naplatama, izvršenjima i sl.

Ovde Nick Offerman, koji je inače u seriji PARKS AND RECREATION igrao komičnog Small Government zastupnika, igra čoveka koji je posvetio svoj život jevanđelizovanju ideje sovereign citizena a njegovog sina igra Jacob Tremblay, dečaka kome je sve teže da odrasta u domu koji ga izoluje od okoline, pre svega od vršnjaka jer je home schoolovan, ali i od društva koje se vodi nekim potpuno drugim uzusima.

Iako glavni junak nikada ne potone u domestic terrorism, u jednom stresnom trenutku dovede sina da pucanja sa uzme oružje u ruke i tada postaju odmetnici u svetu koji je nemilosrdan prema naoružanom narodu, šta god o tome govorio američki Ustav.

Swegal je sve sjajno izabrao, i temu, i socijalni problem koji tumači i način na koji ga istražuje, i mustru odmetničkog filma koji se završava standoffom, međutim, nažalost, nije uspeo da napravi dovoljno vibrantne likove.

Uprkos harizmatičnim glumcima u glavnim ulogama, likovi nas ostavljaju hladnima, jednim delom jer je film vrlo bistar, čak i inteligentan ali ipak površan, ne u obradi teme koliko u sposobnosti da uvuče nas kao gledaoce.

MANIFEST WEST Louieja Gibsona i Joea Dietscha stoga ostaje masterclass na temu kako se u modernom američkom filmu obrađuju alternativni životni stilovi. Ovakvih filmova nema puno, i svakako ovaj je vrlo bitan deo onoga što treba da znamo o Trumpovoj Americi. Stoga, preporučio bih ga ljudima koje zanimaju društvena pitanja. I, zbilja, ovaj film ima DNK boljeg ostvarenja nego što jeste, i sve vreme deluje kao da je za * * *. Ali, na kraju priče, mislim da ipak zaslužuje * * 1/2 jer je taj X-faktor izostao.

S druge strane, kroz gledanje ovog filma se MANIFEST WEST samo potvrdio.

ШЛАГБАУМ

ШЛАГБАУМ Žasulana Pošanova je jedini scenaristički rad Adilkana Jeržanova koji nije on sam režirao.

Reč je o jednočasovnom filmu u kom se igrom slučaja na suprotnim stranama nađu nezadovoljni siromašni bokser koji radi kao čuvar na rampi u bogatom gated naselju i sin moćnog oligarha koji se bori na svoje mesto u akademiji. 

Jaz među njima je toliki da prepoznaju kako bi ovaj drugi mogao biti dobra vreća za udaranje i to dovodi do tragičnog ishoda u kom naravno onaj bogatiji bolje prođe.

Film je režiran solidno i relativno klasično u polazu, što mi nije smetalo, premda ima vrlo malo Adilkanovog humora u postupku.

Ono gde mi je bio oskudan jeste sama postavka gde praktično nema razrađenije strukture. Imamo uvođenje dva lika. Zatim neke dve situacije koje ih iritiraju i konačno katastrofu u kojoj se razračunaju.

Ovaj film od sat trajanja je formalno neobičan, i da ga IMDB ne tretira kao nešto što je ipak igrenjak, odnosno da ga sagledavam kao televizijski rad bio bih neuporedivo zadovoljnjj.

Nezavisno od minutaže, ovo delo je za igrani film namenjen (barem u nekoj meri bioskopu) nudi premalo.

Podatak da je prikazan i nagrađen na festivalu u Moskvi ga ipak neumitno čini "bioskopskim" delom.

* * / * * * *

ЛАСКОВОЕ БЕЗРАЗЛИЧИЕ МИРА

ЛАСКОВОЕ БЕЗРАЗЛИЧИЕ МИРА је film sa kojim je Adilkan Jeržanov overio Un Certain Regard u Kanu, ali nažalost, to je film koji nije u ravni onoga što je meni bilo najbolje kod njega.

On ovde koketira sa fatalizmom noira o priči o devojci poslatoj iz sela u grad da dogovorenim brakom izbriše dugove svoje porodice i njenom drugu koji želi da je iz toga spase, a u par navrata se i pobiju i zapuca se, međutim, ukupan utisak je ipak da se radi o Adilkanovom ponovnom koketiranju sa naivnim rediteljskim izrazom kakav se očekuje od Kazahstanca.

Nažalost, ovaj film je baš na toj liniji koja postoji kod njega i uprkos tome što najavljuje ono što je najpotentnije u njegovom rukopisu, ipak to ni približno ne doseže.

* * / * * * *

ЧУМА В АУЛЕ КАРАТАС

ЧУМА В АУЛЕ КАРАТАС Adilkana Jeržanova je film koji nažalost tek na kraju pokaže da nije reč o provincijskom kafkijanskom art houseu o teskobi sovjetskog nasleđa.

Naravno, i takav kakav je bio je dobar za festival u Roterdamu, dakle sve je to progutao Zapad bez problema, ali kao što sam već nekoliko puta ponovio, ako imamo u vidu Adilkanove sposobnosti, ovaj film ih ne predstavlja u punoj snazi.

Film je atmosferičan i sveden, i donosi dosta snažne vizuelne simbolike, a u završnici koja se bazira na paganskom ritualu, postane skoro pa uzbudljiv.

Međutim, kafkijanski osnov u scenarističkoj postavci sa dijaloškim razmenama koje su sve sem dramske, a u svemu drugom su krajnje prevaziđene, i ponovo doza onog lošeg iz tatijevskog i kaurismakijevskog brevijara, čini da ovaj film ne bude ono što je mogao - mračna, distopijska fantazija bogata vizuelnom simbolikom.

No, ponovo, ako imamo u vidu da je film postigao uspeh i da je na kraju krajeva stigao čak i do nas, pokazuje da su neki merodavniji ljudi bolje reagovali. Ako imamo u vidu, kakvi su mu filmovi podržavani, Adilkan je još ispao i dobar.

* * / * * * * 

ROQYA

Malo se odmičemo od evroazijskog vektora sa filmom ROQYA Saida Belktibie, priče o "veštici" iz francuskog predrgađa, zapravo magrebljanki koji se bavi nabavkom životinjskih vrsta koje koriste razni vračevi i šarlatani i koja posle nekog vremena smisli biznis sa aplikacijom koja će povezati vračeve i klijente.

U prvom trenutku, biznis cveta, međutim, ubrzo kreću problemi kada se zameri nekim klijentima i nekim vračevima i bivšem mužu te postaje progonjena kao "veštica iz kraja".

Odjednom, masa raznih civila kreće da je progoni po soliteru i prolazima oko njega, otimaju joj sina, a onda njen instinkt za samoodržanjem počinje da je pretvara u veoma opasnu osobu, što inicijalno nije bila.

Said Belktibia ne potpisuje savršen film, ni u jednom pogledu, ali ovo je delo zanimljive premise, jakog tempa, interesantnih situacija koje sklapa u kompaktnu celinu koja komunicira sa gledaocem na više nivoa.

* * * / * * * *

Чёрный, чёрный человек

Чёрный, чёрный человек Adilkana Jeržanova je trebalo da bude njegov MEMORIES OF MURDER, ali nažalost nije ni blizu tog masterpisa.

U samoj suštini, Adilkan koji ovde sarađuje sa jednim holandskim specijalistom za koprodukcione scenarije koji se rade na istoku, pravi zanimljivu priču o jednom relativno običnom policijskom inspektoru koji se spremao da zaključi slučaj ubistva i silovanja deteta kao i sva prethodna, tako što će naći maloumnika da to prizna, podmetnuti dokaze i ubiti ga u ćeliji.

U tome ga omete dolazak mlade novinarke poslate iz velikog grada zbog koje lokalna policija ne može da radi "kao i obično", što ga tera da po prvi put malo nešto i istražuje, i da shvati kako je reč o evidentno serijskom ubici i kako u stvari vlasti ne smeju da mu se suprotstave.

Priča je dobra, situacije su adilkanovski crnohumorne vrlo često, međutim, film je toliko sveden u inscenaciji da to ponekad deluje oskudno, pa čak i zaliči na skeč.

U tom smislu, Чёрный, чёрный человек nikada ne ispada iz estetike filma u širem smislu, ali se kreće po obodu, i ovoga puta prelazi na onu stranu koja meni nije prihvatljiva, naročito jer znam koja su Adilkanova znanja i mogućnosti.

U tom vizuelnom aspektu i u par scena kada lobuje sa tatijevskim humorom, Adilkan razočarava i to pre svega rezultira filmom koji sam po sebi nije toliko slab koliko je slabiji od onoga što je mogao da postigne, da je vizuelno malo ambiciozniji i da je u pogledu komike disciplinovaniji.

Ljubiteljima art housea kojima te neke akademske stvari nisu bitne, ovaj film dobacuje do * * * pa i više od od toga. Uprkos mnogim snažnim situacijama i uprkos priči koja je ukupno uzev solidna, film i zbog svoje naglašene dužine i zbog tih gafova ipak ide na * * 1/2 kod mene.

No, i ovo je jedan od onih Adilkanovih filmova gde je utisak zaista pitanje ukusa i toga koliko gledalac reaguje na neke atipične zahvate.

SARY MYSYQ

Još jedan filmova koje sam gledao bez adekvatnog prevoda pre par godina je SARY MYSYQ Adilkana Jeržanova. Ovo nažalost ne spada u red onoga zbog čega sam se zainteresovao za njega, jednim delom jer generalno imam averziju prema tim filmovima koji pokušavaju da komuniciraju u suštini sa Zapadom iz jedne naivne filmofilske pozicije.

Adilkan ovde ima glavnog junaka koji je u sirotištu pogledao prvih sat vremena Melvilleovog LE SAMOURAI i iz tog filma crpi svoje fascinacije i kredo. Upoznaje lokalnu prostitutku zlatnog srca i sa njom odluči da pobegne kada mu u posed stigne plen lokalnog korumpiranog policajca, i da od toga njih dvoje osnuju bioskop.

Naravno, kome nije dovoljno jasno, film se na površini bavi citiranjem Melvillea a u samoj suštini je rimejk TURE ROMANCE, i muzička tema koju Adilkan koristi je jasan citat one iz filma Tony Scotta.

Ako išta, Adilkan je u svojim filmovima pokazao besprekorno razumevanje, pa i poznavanje repertoarskog filma i nekih par excellence američkih žanrova. Otud i nervira što se on u ovom filmu kao reditelj pravi naivnijim nego što jeste, iako zapravo po znanju ne zaostaje mnogo za Kusturicom.

Međutim, ovde tačno imamo Adilkana koji koči i ubacuje neke tatijevske zgode i tako neka etno-ornamenalistička pimplovanja umesto da gura stvar unapred onako kako zna i kako valja i trebuje.

Njegov TRUE ROMANCE je na liniji sa Tarantinovom vizijom u kojoj romantični junaci ne prežive. Ali, plašim se da je film previše prilagodio gledaocima koji zapravo ne mare mnogo za Scotta i taj film.

Otud, mislim da ima publike kojoj ovaj film dobacuje i do * * * ali meni je lično bliži * *.

УЛБОЛСЫН

УЛБОЛСЫН Adilkana Jeržanova je film koji spada među one koje sam gledao a da u međuvremenu nisam našao kopiju sa prevodom, i ovde je reč o naslovu na čiju recepciju to svakako utiče.

Reč je o jednoj "maloj" melodrami o ženi koja dolazi po svoju mlađu sestru da je ispiše iz škole u malom mestu i odvede je van zemlje na dalje školovanje. Ali, dok se ona bavi formalnostima, devoojku otimaju i obaveštavaju je da je ona obećana lokalnom moćniku i iscelitelju.

Policija i mediji kojima se junakinja obraća za pomoć ispostavljaju se kao nemoćni i ona mora da uzme stvar u svoje ruke.

Glavna junakinja je transgresorka u odnosu na zatvoreni milje malog mesta i zahvaljujući tome i uspeva da se izbori za ono što želi.

Film je vrlo sveden, bez špice traje nekih 68 minuta i prosto znajući Adilkanove mogućnosti delovao mi je kao nešto što bi možda zaslužilo ocenu * * *. da je televizijski film ali da je za veliki ekran ovo možda pre za * *.

Ipak, pošto već godinama nisam nabavio kopiju s titlom, i pitanje je kada će se pojaviti, za sada ću samo ovako zapisati utiske.

Бой Атбая

Бой Атбая Adilkana Jeržanova je bio među filmova ovog reditelja koje sam gledao u hiperneuslovima pre jedno dve godine. Mislim da nisam čak uspeo da ga nađem ni kod ruskih pirata nego na nekom skroz opskurnom mestu, a okolnosti se nisu promenile, tako da je neizvesno da li ću ga ikada pogledati sa prevodom.

Elem, kad smo već krenuli sa Adilkanom, onda je ovo film koji spada među njegove manje etablirane radove na Zapadu, što znači da je bio "samo" u Varšavi, a Varšava je nešto čime su naši autori dosta zadovoljni kad zabodu.

Reč je o hipnotičkom filmu o sitnom kriminalcu koji ulazi u kazahstanski MMA circuit u nadi da će time rešiti svoje životne probleme, ubediti ženu da bude sa njim i postati sportista umesto što je gorila trenutno.

Film je atipičan krajnje. Iako je MMA ima imao specifičnu privlačnost za "umetnike" i neki od prvih filmova o tom sportu su i nastajali kod Mameta i sličnih njuški, a neki od najuticajnijih kao WARRIOR Gavina O'Connora imaju u sebi dosta indie DNK u prikazu realizma i smeštanja svega u stvarni svet.

Međutim, Adilkan ovde pravi kazahstanski art house. Film je smešten u gradu, dakle ovo nije Karatas, ali njegovi likovi su dosta edgy budale i kad su u mermeru, čeliku i staklu.

U tom svemu postoje i borbe koje rade njegovi saradnici, opet atipične u odnosu na klasičniji prikaz MMA na filmu i opet vrlo zanimljive.

Film traje 133 minuta ali ne zbog trajanja borbi. Dakle, ritam je vrlo hipnotičan a tempo je spor. I to je sad sfera gde bi bolje razumevanje dijaloga zaista pomoglo. No, morao sam da se snalazim sa svojim poznavanjem ruskog koje nije baš dovoljno za Kazahe i njihovo podzemlje.

U filmu ima arty iskakanja iz realističnosti radnje, ali ne uspevaju da previše pokvare utisak i odvijaju se po obodima ove priče o nasilju kao pokušaju da se pobegne sa margine i da se ode u svet reda i ultimativne komodifikacije iste te stvari, kroz nasilan borilački sport.

U tom smislu, Adilkan ne odlazi od one jednostavnosti koja karakteriše borilačke filmove. Ali zapravo sve vreme pravi atmosferičnu, hipnotičnu meditaciju o liku u jednom socijalnom ali fizičkom ambijentu, njegovom duhu i telu. I to su na svoj način jednostavne stvari i slažu se sa ovom formom.

Voleo bih da jednog dana pogledam ovaj film na pravi način.

* * * / * * * *

ГОЛИАФ

ГОЛИАФ Adilkana Jeržanova je film o kom neizbežno sada ipak moram da pišem iako sam ga gledao bez prevoda, i sasvim sigurno sam dosta propustio u dijalogu, a u međuvremenu, nisam nabavio bolju kopiju.

Međutim, kad smo već otvorili temu ovog reditelja i STEPPENWOLFa, onda moram da pomenem film sa kojima sam se zainteresovao za njegov smer leoneovskih varijacija u kazahstanskom bespuću.

Ovaj film ima mnoge kanonske osobine Jeržanovljevog rukopisa. Pre svega ovde se on oslanja na svoje praktično besprekorno poznavanje vesterna, a prostor na kom se film dešava i jeste imao vrlo značajnu ulogu u epohi sovjetskog isterna. Opet se priča dešava u njegovom Castle Rocku, selu Karatas i ovog puta prati lokalnog siledžiju, glavnog gazdu za sva pitanja, virilnog i mladog bezmalo antijunaka koji u svoju blizinu ulazi mentalno načetog i naizgled bespomoćnog marginalaca, nesvestan da je njegova životna misija da mu se osveti za stradanje svoje žene.

Adilkan ovde prikazije grupu izolovanih muškaraca koji se kalašnjikovima potpisuju kao penkalom, provode slobodno vreme rvući se u prašini i pripovedajući ribolovačke priče, marinirajući se u svojoj potlačenosti i nedostižnim fantazijama o osveti i prostoru apsolutnog bezakonja.

Adilkana uzbuđuje taj liminalni prostor u kom žive junaci na prelazu iz nečega što je nama razumljivi svet i pakao koji je nedostupan bilo kakvoj, pa makar i korumpiranoj vlasti.

ГОЛИАФ u vizuelnom pogledu izvanredno izgleda i to ne samo zbog ambijenata i krajolika u kom se sve zbiva već i po načinu na koji je estetizovan.

Adilkan ne beži od njuški koje bi mogle biti istinske filmske zvezde i meša ih sa sirovim "običnim" svetom, dizajn svega je briljantan, svaki je savršeno obučen do poslednjeg detalja i to je stripovski precizno a pritom izgleda nenametljivo i spontano.

Da sam imao mogućnost da sve razumem, možda bi ocena bila i * * * 1/2. Ipak, moram biti malo uzdržaniji jer sam uveren da mnoge nijanse nisam spoznao i da samim tim možda ima nečega što konfabuliram.

* * * / * * * *

ШТУРМ

ШТУРМ Adilkana Jeržanova je film koji mi je sa titlom bio podjednako uspeo kao i bez, jer je ipak reč o delu u kom se stvari dešavaju na jasan i vizuelno ekspresivan način. Međutim, bilo bi nepravedno reći da titl nije dodao jednu novu dimenziju pojedinim scenama i situacijama.

ШТУРМ je u osnovi priča o grupi običnih ljudi koji se nađu u situaciji koja iziskuje herojstvo na bojnom polju. U jednom pogledu možemo reći da Adilkan ovde glokalizuje jednu tipičnu holivudsku mustru - junaka koji se upliće u žanrovski zaplet iako mu po svom habitusu ne pripada tzv. fish out of water film. S druge strane, možemo prići stvarima kao culture clashu, dakle kako se kazahtanski meštani upliću u takvu priču.

Priča je smeštena u Adilkanov Karatas, njegov Castle Rock, u kom teroristi zauzimaju školu iznose uslove i ritam u kom će ubijati đake. Kada meštani i zaposleni u školi shvate da specijalci neće stići na vreme i da će teroristi dotle. pobiti malobrojne đake, odlučuju da sami izvedu operaciju spasavanja i kreću da se pripremaju.

U tom pogledu, ovo je istovremeno jedna surova parodija žanra, ali isto tako i njegova reinterpretacija iz drugog etno-ornamentalnog ugla,  sa akcionim prizorima koji u sebi nose nešto skoro pa bongovski u pogledu nihilističkog smisla za humor i kompoziciju. Svakako iznenadio bih se jako ako Adilkan nije bio veoma nadahnut Bongom kada je snimao ovaj film.

Iako za klasu ispod opšteg nihilizma, dometa pa i izvedbe STEPPENWOLFa, ovo je svejedno ozbiljna škola kako se u subalternim okolnostima definiše doprinos žanru i kako se sa njime može polemisati. Iako je u svom novijem filmu otišao toliko napred da je stao uz rame velikanima, već se i u ovom delu vidi kako spremno stoji na ramenima džinova.

Adilkan ima sirovost i spremnost da koketira sa očekivanim vajbom naivne umetnosti koji se nameće kazahstanskom filmu, međutim, ako je on išta, onda je pre svega lukav i izuzetno obavešten poznavalac filma ali i tehnolog naracije.

ШТУРМ je film za svaku preporuku.

* * * / * * * *

УКИЛЕ КАМШАТ

Apel da se Starešini obezbedi Adilkan s prevodom urodio je nekim rešenjima, i prvo među njima je УКИЛЕ КАМШАТ, film koji sam gledao sa nekim lošim prevodom i bio mi je slab.

Sad sa boljim prevodom, stvar se nije promenila jer zapravo problem nije u dijalogu već baš u pristupu gde Adilkan prosto uzima jednu svoju crnohumornu priču iz Karatasa i izvodi je previše u smeru nekakve arty komedije koja pretenduje da bude znakovita i apsurdna, ali meni je to više vuklo na neki već prevaziđeni pokušaj avangardne formalne drskosti.

Ako smo išta dotle već znali jeste da Adilkan zna da režira, da postavi stvari i da ih napravi ubedljivim i konzistentnim a u ovom svom - relativno ranijem filmu - kao da sebe namerno na svodi na onu usiljenu jednostavnost na ivici diletantizma koju bi neko očekivao od kazahtanskog filma.

Tako da te neke euro arty plesne scene deluju kao parodija na festivalski film, i naivnost postupka možda želi da nam stvori utisak kako neuki likovi režiraju priču o sebi, ali Adilkan ipak ispod svega toga ne može da sakrije da on itekako zna kako se snima film.

Međutim, sve to na jednu stranu, a na drugu to da je ovaj film bio u Kanu i da mu stoga mi svi možemo pljunuti pod prozor. Možda je bezveze da se gleda ali Adilkan je obavio posao i dosegao nešto što nije baš lako u karijeri.

* * / * * * *

Дала қасқыры

Adilkan Jeržanov je reditelj kog odavno imam na nišanu ali do sada o njemu nisam pisao jer sam njegove filmove mahom gledao u nekim lošim uslovima. Iako znam ruski pomalo iz škole, ipak je ovo vrsta filma za koju to znanje nije dovoljno niti se u filmovima govori samo jedan jezik, tako da nisam mogao da imam pun utisak.

Međutim, činjenica da gledam filmove Adilkana Jeržanova i kada to objektivno nije moguće, dosta govori o tome koliko uvažavanje zaslužuje ovaj kazahstanski sineasta koji ima fassbinderovsku produktivnost i vrlo autentičnu poetiku, negde između Takeshi Kitana i Alekseja Balabanova, ali sa nečim apsolutno svojim.

Дала қасқыры dolazi do nas pod zapadnim prevodom STEPPENWOLF, posle roterdamskog uspeha u sezoni kad je Adilkan imao čak tri filma na festivalima. I reč je o jednom od onih frustrirajućih filmova za nas u Srbiji jer ovo jeste nekakav ideal srpskog žanrovskog filma u smislu integracije žanrovskih stilema u lokalni ornamentalni eksces, samo izveden na do te mere superioran način, uz vrlo zanimljivu kopču između relativno klasičnih ornamentalističkih zahvata, sa klasicističkim žanrovskim elementima ali i vrlo modernim percepcijama filmskog izraza.

Ovaj film istovremeno izgleda nepogrešivo kazahstanski, kao jedan od brojnih filmova snimljenih u nekoj vukojebini u kojoj se muče razni ljudi sa kojima se priroda i sudbina surovo igraju, ali istovremeno ima i čvrstu strukturu klasičnog vesterna na koji se čak i doslovno oslanja u pojedinim kadrovima, dok istovremeno među junacima ima i kitanovske histerije i južnokorejske veštine u inscenaciji.

Ovaj film jeste u samoj svojoj suštini komunikativan i to dolazi prirodno iz raznih žanrovskih rešenja koja čine njegovu okosnicu. Međutim, lokalni kolorit i ambijent koji je naravno zapravo stilizovan jer i sam Adilkan smešta svoje filmove u jedan "imaginarni Kazahstan", svemu daju jednu dozu arta, i otvaraju mogućnost za iskorake iz žanrovskih konvencija, pre svega u pogledu ponašanju junaka.

Mi smo navikli na hardboiled heroja i psihički načetu damu u nevolji. Ali, kod Adilkana je hardboiled heroj zaista hardkor. Sve ono što Tarantino misli za svoje junake, Adilkanov zaista jeste, kao što je i dama u nevolji istinski duševno obolela a ne samo zgodno načeta kako bismo do kraja njenog character arca došli do nekog rešenja traume i otišli put hepienda.

Ovo čist žanrovski i repertoarski film ne bi trpeo iako je Adilkanov film, kad bi se prepričavao upravo to, SEARCHERS naseljen Kitanovim junacima koji u slobodno vreme vole da se lože na Balabanovljeve likove.

U autorskom pogledu ovaj film me je uzbudio ne samo zato što je blizak jednom projektu na kom sam radio, u kom je bilo makroa kao heroja i vađenja organa, već i zato što ova vrsta transgresije u žanrovskom filmu ume da ne uspe. Dakle, nije Adilkan prvi koji je probao da napravi hardkor trangresivne likove koji transformišu tipske okvire, ali je jedan od retkih kojima je to uspelo.

U tom pogledu, STEPPENWOLF se svakako nameće kao jedan od najboljih srpskih filmova snimljenih van Srbije. 

Tehnička izvedba je na izuzetno visokom nivou, a Adilkanova kontrola nad svakim kadrom je besprekorna. 

Naravno, to što naši filmovi ne dobacuju do ovog nivoa ne znači da recimo Mladen Đorđević nije reditelj koji ne razmišlja na takav način i nije blizu ovog nivoa - samo u nečemu čime se on bavi, što nije konkretno ovo, mada možda bude

* * * 1/2 / * * * *

THE SHAMROCK CONSPIRACY

James Frawley režirao je televizijski film iz serijala o penzionisanom detektivu Scotland Yarda kog igra Edward Woodward, U ovoj seriji televizijskih filmova njegov junak Edward Teddy Harrison operiše u Njujorku i imamo klasičan culture clash londonskog detektiva i njujorškog kriminalnog miljea.

U tom culture clashu THE SHAMROCK CONSPIRACY suprotstavlja Harrisona irskoj dijaspori koja se bavi kriminalom ali finansira se i IRA, tako da tu ima malo što bi Brankica rekla "patriotske pljačke".

Glumačka ekipa je vrhunska. Tu je Woodward, ćerku mu igra Liz Hurley, Kim Coates je jedan od negativaca ali scenario Michaela Gleasona je prosto vrlo rutinski, rekao bih čak i ravan pa priča nikad ne dobije pravi zamajac, uprkos vrlo solidnom trudu glumaca i ostalih sektora ekipe.

BLOODSUCKERS

Robert Hartford-Davis je reditelj koji je, što se mene tiče, zaslužio mesto u istoriji sa filmom BLACK GUNN u kom je dodao malo britanskog stilskog začina Blaxploitationu.

U filmu BLOODSUCKERS iz 1970. godine, Hartford-Davis pravi mnogo zanimljivije ostvarenje od onog kako je taj film danas zapamćen.

Glavni junaci su britanski istražitelji poslati u Grčku da privedu pameti mladog perspektivnog oksfordskog đaka i sina uglednog ministra koji se uhvatio s lošim društvom na ostrvu koje je u stara vremena još i Herkul potapao zbog razvrata.

Uspevaju da ga izvuku iz čudne i pomalo opasne ekipe koja lični na seks kult, ni ne sluteći da je on tamo postao vampir. Ipak, po povratku u Englesku, njegovi dobrotvori to shvataju i pokušavaju da reše problem.

Za razliku od tipičnog horor trilera o vampirima, ovaj ima izraženu klasnu dimenziju gde se vampirizam ispostavlja kao još jedan porok koji se možda može administrirati, ako od njega pati pripadnik oksfordske aristokratije.

Edward Woodward ima upečatljiv cameo kao ekspert koji poredi vampirizam sa seksualnom perverzijom i objašnjava ga iz tog ugla, a onda ako je tako, to je nešto što sebi mogu dozvoliti potomci moćnih ljudi.

Malu ulogu igra Peter Cushing, nešto značajniju Patrick Macnee, i BLOODSUCKERS ima taj šmek stabilnog vampirskog horora britanske proizvodnje na prelasku iz šezzdesetih u sedamdesete.

Hartford-Davis začinio je film sa dosta scena bez dijaloga, i čini se da je bilo i nekih produkcionih nevolja i premošćavanja uprkos kojim je uspeo da spakuje ovu celinu.

BLOODSUCKERS nije kapitalan britanski vampirski film ove epohe, ali jeste značajan dodatak tom kanonu, svakako zanimljiv ljubiteljima i poznavaocima.

* * / * * * *

WET JOB

Shaun O'Riordan je režirao televizijski bookend nastavak CALLANa pod naslovom WET JOB, u formi celovečernjeg televizijskog filma.

Teleplay potpisuje autor romana i bioskopskog filma James Mitchell i u pogledu scenarija ovo je zanimljiviji i duhovitiji predložak od onog koji je Don Sharp ekranizovao u filmu sedam godina ranije i sa njim išao u bioskope.

Pa ipak, važno je naglasiti da je Don Sharp snimio bioskopski film dok je O'Riordanu bilo dostupno samo da snimi što je u ravni britanske televizijske drame tog vremena gde se enterijeri snimaju televizijskim kamerama.

Otud je i kadriranje kao u nekoj starinskoj seriji ili televizijskoj drami, međutim, dijalozi su efektni, duhoviti, dvosmisleni, uspevaju glumci i reditelj da kroz govornu radnju proizvedu dozu tenzije, i samim tim produkciona oskudica praktično se ne oseća.

Ovo je prosto televizijska drama i to je to, uložena sredstva su jasno definisala formu i u njoj je napravljeno ono što treba.

Michell nije ni Pinter ni Hare ali je solidan pisac, pa je tako i WET JOB dobar u svojim svedenim parametrima koji su produkciono premalo za 1981. ali za ono što jeste je vrlo solidan.

WHITE BOY RICK

U filmu WHITE BOY RICK Yann Demange se uhvatio u koštac sa jakom amerikanom, i okupio je zaista izuzetnu podelu na čelu sa Matthew McConaugheyem koji igra small time hustlera na tržištu oružja za ulične bande, Richie Merritt igra njegovog sina koji postaje doušnik za policiju da mu oca ne bi uhapsili, Bel Powley ćerku koja se drogira, Bruce Dern dedu, Jonathan Majors glavnog narko dilera a Jennifer Jason Leigh i Brian Tyree Henry pandure.

Istinita je priča, kreće 1986. u Detroitu tokom epidemije kreka. I prvih deset minuta filma su nadahnuti kao WIDOWS Stevea McQueena u najboljoj deonici. Međutim, onda malo po malo, istinita priča preuzima inicijativu, tonus filma opada čak i kada odnosi u priči kreću da se zaoštravaju jer stvari ipak kreću da se razvijaju konvencionalno, da ne kažem filmski.

Na kraju, ostaje nam Demangeova koncentrisana i zanimljiva inscenacija i izvanredni glumci koji drže loptu sve vreme u vazduhu pimplujući razne tropey situacije.

WHITE BOY RICK nije mogao ići protiv umnogome vrlo specifične istinite priče koja jeste vredna pažnje i njenog razvoja koji je nažalost bolno predvidiv. S druge strane, možda je mogla malo da se više koncentriše na pojedine situacije koje su autentičnije i preko kojih u drugoj polovini prođe nešto brže nego što bi trebalo.

Pa ipak, jako je teško žaliti se protiv sasvim pristojnog true crime filma, sa izuzetnim glumcima u kome na kraju možda nismo dobili nešto na nivou njihovog najboljeg rada na nivou celine ali smo dobili njihov maksimalno angažovan nastup i jednu vrlo solidnu celinu koja je iz toga proizašla.

Demange je imao repromaterijala za više, ali nije pružio malo.

* * * / * * * *

CIKLUS

CIKLUS Jelene Stojković je etno-horor koji nažalost, slično prethodnom pokušaju te vrste, MUDBRICKu Nikole Petrovića, u drugoj polovini potone u potpunu nebulozu i salatu od preokreta i scena koje bi trebalo da proizvedu stravu a zapravo ne ostavljaju nikakav utisak.

U tom smislu, CIKLUS i MUDBRICK dele utisak koji na kraju ostavljaju ali su u postavci drugačiji filmovi.

Dok je MUDBRICK prevashodno pravljen sa ciljem da se proda u svetu, i sniman je u nekoj konvenciji gde je engleski jezik lingua franca - uprkos inspirisanoj igri Andrewa Howarda - CIKLUS je izrazito lokalan i u tom pogledu mnogo autentičniji film.

Spoj nepoznatih i poznatih glumaca, od samog početka flma stvara disbalans, i očigledna je ideja bila da okosnica budu nepoznati glumci, i samim tim manje iskusni, i samim tim manje vični, ali da u manjim ulogama budu upečatljivi poznati i dokazani glumci. 

Otud, film kreće u jednom maniru gotovo klintistvudovskom, sa junakom samotnjakom, ali problem je što njega igra glumac kog u svakoj sceni nadmaši partner sa kojim se suoči i otkine mu deo protagonizma.

Dok stigne do polovine filma, ovaj junak izgubi jako mnogo svoje svežine i snage, a tu i film iz nečega što je možda mogao biti manje ambiciozan pokušaj na tragu Mladena Đorđevića prerasta u nebulozu u kojoj se ređaju neki tobože šokantni prizori, više nije jasno šta se dešava, niti je bitno, i tako se teturamo zajedno do kraja.

Nažalost, ovo je još jedan od filmova kome je savremena tehnika koja omogućuje da se relativno lako napravi nešto što liči na nekakav film proizvela utisak kod autora, rediteljke Jelene Stojković i Marka Jovičića, da su sposobniji nego što jesu, tako da je potpuno izostao sav onaj finiji rad koji se tiče pripovedačkog zamajca, ritma itd.

Ova priča se kreće od neke tačke ka nekoj drugoj ali svakako ne uspeva da zaokruži neku zadovoljavajuću celinu, uprkos početku koji je umereno obećavao.

Priča o prokletstvu koje prati jednu porodicu od vremena devetanestovekovnih hajdučkih buna u zlatiborskim selima do danas, spada u onaj segment žanrovskog filma na čijem se oživljavanju kod nas stalno insistira. Međutim, ovo je na kraju ipak promašena prilika jer na tom putu autori ipak nisu pokazali da znaju šta je film, a poduhvatili su se nekih sredstava kojima se služe mnogo veći znalci nego što su oni.

U ovom filmu se to nije desilo, tako da još uvek čekamo obnovu onoga što je davnih dana započeo Đorđe Kadijević, i što se poslednjih godina zajedno sa njim vratilo u modu.

UNDER STJEMERNE PA HIMLEN

Kasper Gaardsoe režirao je film UNDER STJEMERNE PA HIMLEN, biografski film o danskom evrovizijskom učesniku Tommy Seebachu koji uprkos uspesima i stabilnoj porodici, nije podneo amplitudu svoje karijere i potonuo je u težak alkoholizam koji ga je na kraju koštao života.

Tommy Seebach je kao mlad, pokušao da postane zvezda kao član mladalačke beat grupe a onda je igrom slučaja, kada je već postao kompozitor slučajno iznova zapevao i plasirao se na Evroviziju.

Ubrzo je Evrovizija, odnosno danski festival Melodi na kom se biraju njihovi predstavnici postao osnovno pogonsko gorivo njegove karijere koja je mimo toga praktično bila nepostojeća, i u trenutku kada je izašao iz mode našao se egzistencijalno ugrožen u svakom pogledu.

Film nosi naziv njegove pesme sa kojom se vratio na Melodi festival iako su ga tri godine odbijali kao prestarog i prevaziđenog. Međutim, on je verovao u tu pesmu, ušao je u selekciju i otišao na Evroviziju. Bio je to hepiend u ovom filmu.

Ono što sledi je apsolutni fijasko na samoj Evroviziji, optuživanje u javnosti da je poslat potpuno besmislen kandidat i shodno tome potpuni kolaps njegove karijere, potonuće u totalni alkoholizam, raspad porodice i smrt.

Seebachova priča nije retkost, ali je nismo viđali u ovom kontekstu. Gaardsoe nažalost ipak nikada ne uspeva da učini Tommyja nekim za kog će se gledaoci vezati. Jedan od problema kada se prave filmovi o umetnicima jeste taj što gledalac - ako je umetnost originalna - jako teško može da shvati da li je ona zaista dobra.

U slučaju Seebacha, imamo postojeću muziku, ali ona prosto nije dovoljno harizmatična da nas bolje upozna za junakom koji je stvara. Gaardsoe u tom pogledu samo u sceni kada se Seebach probije sa pesmom DISCO TANGO ide na efekat stvaranja nekog kolektivnog iskustva sa publikom, i kasnije ne pokušava da stvori utisak da je Seebachova muzika bila neko veliko nadahnuće za okolinu.

Tako i nastup kad peva UNDER STJEMERNE PA HIMLEN je više malo nadmetanje u nelagodi i strahu da li će se Seebach obrukati.

Međutim, kada je muzika kojom se junak bavi tako ambivalentna, pa kad je čak i njen uspeh relativan, u smislu da on sad nije na Evrovizijama postizao bog zna šta, a kada je s druge strane junak tako ambivalentan, gledalac onda ne zna šta da misli o svemu tome.

Šta je Seebachova tragička greška? Puno ubeđenje u to da je zvezda? Manjak talenta da ostvari nešto mimo Melodi festivala? Nespremnost da se bavi nečim drugim u svetu muzike ili da naprosto radi nešto drugo?

Teško je reći. Seebach svakako nije prikazan nedostojanstveno. Čak naprotiv. Njegov problem s alkoholom je umnogome čak i umanjen u odnosu na to koliko je bio prisutan, a njegovo poštovanje prema publici se nije dovodilo u pitanje.

Ipak, ukupno uzev, na kraju svega ovoga postavlja se pitanje šta je to što nedostaje ovom filmu da oblikuje postojeći materijal u nešto zadovoljavajući.

Rekao bih da je osnovni problem u tome što priča nudi materijal za film, ali da autori ipak nisu uspeli da naprave junaka koji će nam biti dovoljno zanimljiv, i na kraju ovo postaje jedna tužna priča o osobi kojoj šou biznis nije ništa obećao ali je ona ipak dozvolila da bude sažvakana. Ali, čak i kad to tako kažem, stvara više emocije od onoga što dobijamo na ekranu.

Namerno ne bih za sve ovo okrivio glumca jer ni sam Seebach nije vrcao od harizme.

Rekao bih da je ovo film koji će svoje pravo mesto imati na malim ekranima i tu će prolaziti sigurno bolje sa publikom koja ga prati na relativnom autopilotu jer je pristojno sklopljen.

* * 1/2 / * * * *

LOLA

Andrew Legge je niz sličnih kratkometražnih filmova krunisao celovečernjim debijem LOLA u kom je iznova pokazao da je forma sadržaj a sadržaj forma.

Kombinujući izgled sirovog materijala na filmskoj traci i digitalna rešenja, spajajući found footage sa rekontekstualizovanom arhivom, snimio je domišljat film izuzetno visoke estetizacije, narativno stabilan uprkos raznim tehnikama kojima je nadoknađivao budžetska ograničenja, i sve je to rezultiralo filmom koji je upravo savršen onakav kakav jeste, i koji ne bi valjao da se skuplji, barem kad je reč o onome na ekranu.

To se može reći samo za najfinije primerke, a LOLA je upravo to.

Andrew Legge je snimio film koji se nadahnuo u znatnoj meri Guy Maddinom, ali je onda ipak u sve dodao vrlo pouzdanu narativnu konstrukciju o dve harizmatične i ekscentrične sestre koje konstruišu mašinu preko koje između dva rata uspevaju da uhvate radio signale iz budućnosti. Iz etra im stižu razni signali, i radio i televizijski, pre svih čuju za muziku i događaje budućnosti, ali kada Nemačka napadne Britaniju, počinju da dojavljuju sledeće poteze neprijatelja i time neumitno menjaju budućnost, na tom putu gubeći sve što su volele, od Davida Bowiea do same domovine.

Ovu u suštinu alternativnoistorijsku fantastiku, Legge prikazuje kroz sudbinu svojih junakinja koje izvanredno igraju Emma Appleton i Stefanie Martini, i njih dve su naravno nosioci celokupnog izraza filma isto onako kao i Leggeova maštovita narativna tehnika.

Ako imamo u vidu koliko je ovo precizno kontrolisan film u rediteljskom postupku, i koliko ga nema bez brojnih vizuelnih i montažnih intervencija, veoma je zanimljivo koliko su se ove dve glumice ne samo u pogledu izgradnje karaktera već pre svega star-wattagea nametnule kao njegov temelj.

Leggeov film je u tom pogledu zaista jedan od onih Svetih Gralova niskobudžetnog žanrovskog filma koji su jaki u konceptu, uspešni u izvedbi i energični na ekranu.

Leggeove zamisli o alternativnoj istoriji i tački u kojoj se istorija račva na onu koju poznajemo i onu koja se mogla desiti a nije, oslonjene su na neka već poznata filmska i književna dela, i u tom pogledu ono ne nudi puno toga novog, ali njegova rekombinacija poznatih motiva je sveža i zato je tako efektna.

* * * 1/2 / * * * *

CALLAN

Callan je lik kog je Edward Woodward odigrao u bioskopskom i televizijskom filmu pored televizijske serije. Nastao je po romanu i scenarija Jamesa Mitchella i u suštini reč je o bivšem kriminalcu, hobisti war gameru i kolekcionaru militarie, koji radi povremeno kao ubica za jednu vrlo tajnovitu organizaciju, čije su namere krajnje ambivalentne.

Edward Woodward je na bazi Callana izgradio čitav niche tih ambivalentnih ex-Secret Service vaninstitucionalnih operativaca što će svoj vrhunac doživeti u pet sezona serije EQUALIZER, i u izvesnom smislu on je u tom post-bondovskom prostoru na britanskoj sceni uspeo da nađe svoj prostor, a da nikada pritom ne zaigra samog Bonda.

Otud, njegovi junaci kombinuju i nešto od Fleminga i nešto od le Carrea, i stare istovremeno i jako loše i jako dobro.

CALLAN iz 1974. je film Dona Sharpa u kom on zapravo pravi nešto što je Sidney J. Furie napravio superiorno u NAKED RUNNERu ali je ironija sudbine da je Callan i kao junak i ovo kao film bilo bolje prihvaćno. Dok je NAKED RUNNER jedan kompaktan, ekscentričan, hiperestetizovan i hiperkinetički rad, CALLAN je režiran lenjo i neinventivno, sa pričom koja je jednostavna a onda silom iskomplikovana nekim idi mi-dođi mi ispoljavanjima redunantnih razmišljanja i dilema, dok na kraju jedino što ne preostane je harizma Edwarda Woodwarda i jedna dobra automobilska potera.

CALLAN se može pogledati isključivo zahvaljujući Woodwardu i generalnom vajbu vrlo filmične epohe, pa donekle i grada Londona koji izgleda ovde malo slabije nego inače.

Sve ostalo je dosta skromno i jedva da zaslužuje prelaznu ocenu.

* * / * * * *

THE SEVERED SUN

Dean Puckett je u filmu THE SEVERED SUN posla posla završio kada je za glavnu ulogu angažovao Emmu Appleton jer je dobio izuzetno harizmatičnu junakinju u samom srcu cele priče.

Opredeljenje da napravi jednu vrlo sirovu, simplifikovanu formu ruralnog, puritanskog horora u kojoj nije do kraja jasno da li su monstrumi koji se pojavljuju spektralne pojave ili su to halucinacije počinilaca zločina - ali je sasvim sigurno da i jedno i drugo proističe iz teskobe, frustracije i nepravde - rezultirala je filmom koji će nekima ostaviti utisak za * *.a nekima za * * *.

U zavisnosti od gledaoca, ceniće se uspela atmosfera ali i nedorečenost u segmentu strave. U tom pogledu, ja razumem i onaj negativniji i onaj pozitivniji domet filma, odnosno oba ta elementa sam osetio i oboma sam svedočio.

Zato, ni ne bih davao neku definitivnu ocenu na kraju svega jer je THE SEVERED SUN film koji ne stvara nikakvu fundamentalnu upitanost, ali prosto po svom formatu nije sposoban da smeta u onome u čemu je nedorečen, a uspeva da bude efektan u onome što je izgrađeno.

DONS OF DISCO

Jonathan Sutak je režirao vrlo zanimljiv dokumentarni film u kom se kroz vrlo zanimljivu i konkretnu priču o dva čoveka raspakuje istorija italo disco žanra, i njegova suština.

Glavni protagonisti su Amerikanac Tom Hooker koji je živeo kao muzičar u Italiji i postao pevačka zvezda u italo disco epohi, i Stefano Zandri, plesač i lepotan za koga je skrojen niz hitova koje je Hooker i napisao i otpevao a ovoj samo otvarao usta.

Pod pseudonimom Den Harrow i sa izgledom teen idola koji pali sve devojčice a bogami i deo dečkića, postiže veći uspeh od Hookera, i postaje glavna atrakcija izdavačke kuće, gurajući Hookerovu izvođačku, ili možda preciznije scensku karijeru u zapećak, uz punu upotrebu njegovih i autorskih i izvođačkih mogućnosti.

Krajem osamdesetih, svuda sem u Japanu, italo disco je otišao u zaborav, ali kada Tom Hooker prizna fanu na Facebooku da je on pevao pesme Dena Harrowa, kreće bizarni dvoboj između njega i Zandrija, u kojim se zalazi u duboku filozofiju popa - šta je važnije, imidž ili izvedba, odnosno da li je sama muzika osnovni deo pop muzike.

Hooker koji je mudro investirao pare zarađene u Italiji i živi u velikoj kući u Las Vegasu, usled beefa sa Zandrijem počinje da se aktivira u retro nostalgičnom circuitu kao glas koji je stajao iza imidža Dena Harrowa, usput sarađujući sa producentom sa kojim je gradio svoju Italo karijeru.

Zandri s druge strane, nema bogatstvo jer je svoje milione izgubio zbog poreskih prekršaja, u međuvremenu je dodatno erodirao kao učesnik realityja i sada nastupa na nostalgia circuitu s dna kace.

Uprkos tome što su talenat i bogatstvo na strani Hookera, ubrzo kreće dvoboj između njih dvojice koji polarizuje fanove, i preispituje tu specifičnu zaostavštinu italo disco kulture jer je u njoj naravno bilo bitno da izvođač bude seks simbol ako može, ali i da bude Amerikanac jer je ta muzika realno bila slična špageti vesternu, italijanska verzija nečega što stiže iz Amerike i prodaje se kao surogat.

U tom svetu, i Hooker i Zandri doprineli su stvaranju iluzije svaki svojim atributima (iako Hooker nije izgledao loše, i nije bio asceničan, ali nije bio profil teen idola kao Zandri)., jedan kao lepotan, drugi kao Amerikanac.

U profesionalnom rvanju postoji kayfabe, džentlmenski sporazum u tome da se glumi pred publikom i kad rvači nisu u ringu. Ovde je keyfabe prekršen, a reditelj Jonathan Sutak sa odličnom arhivom i sagovornicima nema mnogo teškoća da napravi interesantan dokumentarac.

* * * 1/2 / * * * *

SPINNING GOLD

Sin Neila Bogarta režirao je film o svom ocu i usponu Casablanca Recrodsa.

U izvesnom smislu, može se reći da je ovaj film u svom pristupu temi dosta old school mada ne i arhaičan, i da je krenuo po sistemu print the legend, što i sam Neil Bogart kaže u nekim probijanjima "četvrtog zida", ali nema sumnje da je isto tako ovo jedan nepravedno oklevetan rad.

Da li je Timothy Scott Bogart pravi čovek za ekranizaciju biografije svog oca? Svakako da je nezgodno kada je autor do te mere emotivno uložen u temu i vezan za čoveka o kome snima film. I sasvim sigurno je da u izvesnim aspektima, Timothy gazi na gas na jače nego što bi trebalo jer u film uvodi jednu lirsku mjuzikla.

Međutim, SPINNING GOLD je ipak, uprkos svemu jedan odličan film, koji miri ono najbolje što nam je donela serija VINYL u prikazu rokenrola i diskografije baš u ovoj epohi, kada Sire i Seymour Stein otkrivaju punk a Neil Bogart Casablanca definiše disko, ali isto tako ima i nešto one temeljne, fundamentalne koloritne rekonstrukcije koji su nosili stari filmovi ili televizijske produkcije. Ima tu raznih epoha, pa se i razni filmovi prepoznaju u ovom od kojih su neki fikcije koji su nudili estetizaciju epohe poput Hanksovog THAT THING YOU DO!

Dakle, SPINNING GOLD ne nudi puno toga novog ali se napaja sa zdravih izvora. Mogao je biti kraći, u nekim stvarima efikasniji, ali glumci su pre svega neverovatno harizmatični. Jeremy Jordan kao Neil Bogart je otkriće, Michelle Monaghan je možda i najjače ime u podeli - a jasno je i zašto, Lyndsy Fonseca donosi novu dimenziju svojoj karijeri ovde a Jay Pharaoh je pouzdan u ulozi Neilovog najboljeg prijatelja.

Zgode su zanimljive, glumci i muzičari koji igraju Kiss, Donnu Summer ili Isley Brothers zarobljavaju suštinu njihove harizme i dinamike. Stoga, činjenica da film nije tačan u pogledu rekosntrukcije samih događaja, pa na neki način i u hronologiji, uopšte ne smeta, jer funkcioniše kao laž koja govori istinu.

Dve godine pre ovog filma Luhrmann je snimio ELVISa, i to je bio veliki bioskopski hit i generalno uspeh, ali sa enormnim budžetom i ambicijom. Ima jedna scena u kojoj Neil Bogart, u periodu kad se zvao Neil Scott i želeo da bude pevač izlazi na crtu kod lokalnog radio DJa Elvisu i pošto je lokalna stanica, pobedi ga.

U duelu sa Luhrmannovim ELVISom, može se reći da SPINNING GOLD primenjuje ponešto sličnih zahvata, ali da naravno to nisu uporedivi filmovi, s tim što ovaj manji nema čega da se stidi.

Ono što je ključno jeste da je Timothy Scott Bogart snimio pre svega film dostojan svog oca, šta god kritika implicirala. Snimio je film o njemu, koji je istovremeno i produkt, odnosno želi da zabavi gledaoce, napravljen je za razliku od njegovih ploča ekonomično, ali vrlo snalažljivo, uspeo je da obuhvati greatest hits njegovih pustolovina ali da isto tako i prodre u suštinu. 

Naime, Neil Bogart je nekoliko puta u životu menjao ime u pokušaju da se probije u različitim profesijama i time je spoznao moć iluzije i sna koji pokreću ljude. Onda je to počeo da im nudi kroz muziku radeći sa izvođačima koji nastupaju maskirani, kao Kiss, ili imaju neku potpuno drugačiju životnu priču od one koju je on osmislio, kao Donna Summer.

Tako da, ovaj film ima suštinu, ima formu, i ima dozu zdrave neurednosti koja je krasila čoveka o kome govori.

U tehničkom pogledu, film je solidno izvedem sa ponekim efektom koji je mogao biti rešen bolje, ali ni sa čim što izlazi van okvira simpatične i ipak kontrolisane greške.

SPINNING GOLD je priča o čoveku koji je uvek rizikovao mnogo a ponekad dobijao sve. Bogartov sin je ovde svakako rizikovao dosta i svoj ulog je povratio.

Njegov otac ima dostojan film.

* * * / * * * *

DIABLO

Činjenica je da se ja radujem svakoj novoj saradnji Ernesta Diaz Espinoze i Marka Zarora više nego što su oni do sada zaslužili. Nažalost, od svih neo-Grindhouse timova koje su izgradili žanrovski festivali, oni su najmanje pružili, a nije da nisu pokušavali.

Meni je naravno najviše žao što Marko Zaror nije uspeo da se nametne kao globalna akciona zvezda ali očigledno da se strateški bio usmerio na projekte koje radi Ernesto Diaz Espinoza kao ključni showcase i to je bilo pogrešno.

Konačno, u filmu DIABLO, Ernesto Diaz Espinoza režira rutinski vehicle Scotta Adkinsa, u kom Zaror igra ekscentričnog negativca koji ima gvozdenu ruku i ćelav je, umesto kakav je ovaj glumac inače, pa bi to trebalo da bude zanimljivo.

Elem, u ovom filmu sada ono što Ernesto Diaz Espinoza donosi kao neku inovaciju deluje dosta kao neko izigravanje žanrovske dvorske lude i tu neke prave svežine i nekog pravog sadržaja zapravo nema.

U svakom slučaju, DIABLO vredi videti zbog zanimljivo osmišljene i uzbudljive završnice u napuštenoj fabrici, na pokretnoj traci. Sve ostalo je uglavnom ispod proseka Adkinsovih ozbiljnijih produkcija.

* 1/2 / * * * *

IGRIŠČA NE DAMO

Klemena Dvornika sam video kao perspektivnog slovenačkog reditelja u vreme filma KRUHA IN IGER, i posle toga je njegova karijera pošla nekim putem bezličnog profesionalizma da bi iznenada prošle godine imao film u Lokarnu, dobio za to nešto i u Sarajevu, i generalno izbio na neku ravan gde pre nije bio.

Nažalost, film sa kojim je to postigao IGRIŠČA NE DAMO je vrlo specifičan slučaj, nekakav film namenjen recimo celoj porodici, ili deci i omladini, istovremeno message movie, pojednostavljen do tačke uvredljivosti, sveden preko svake mere, i ekstremno banalan.

U nekom od onih ponižavajućih pitcheva kojima reditelj pimpuje svoj film, Dvornik kaže da ga je snimio sad kad je postao reditelj inspirisan svojom decom, i teško je poverovati u to pošto je ovo jedan od onih dečjih filmova koji se kao dešavaju u sadašnjosti ali su pritom potpuno izmešteni u neku opštu epohu, i uprkos tome što on pokušava da iskoristi mobilni telefon kao neki detalj u filmu, sve ovo deluje potpuno deplasirano na svakom nivou.

Čak i sa jedva osamdeset minuta trajanja, ovaj film sam jedva izdržao.

Neke inače blamantne stvari proistekle iz koprodukcije kao što su male role Tihomira Stanića i Enesa Bešlagića, ovde su uprkos svojoj užasnoj suštini i formi nastupile kao jedan od retkih znakova života, kada film iskorači iz svoje mučne sterilnosti u totalni regionalni talog.

* 1/2 / * * * *

THE SHROUDS

Ako imamo u vidu sistematski sunovrat karijere Davida Cronenberga koji od CRASHa nema nijedan važan film, a sva je prilika od SPIDERa nijedan ni pristojan, onda je bitno imati u vidu da je ulazak u najgoru fazu bio praćen možda i ponajboljim kritikama njegovog rada.

Od HISTORY OF VIOLENCE pa nadalje, Cronenberg je zapravo bio podržavan u svojoj eroziji ali onda mu je u nekom momentu izmaknuto tlo pod nogama i filmovi su krenuli da se ulupavaju, i tada on kreće da koketira sa povratkom na svoj old school pristup, koji je imao vrlo solidno manifestaciju u romanu CONSUMED..

THE SHROUDS je u tom smislu old school Cronenberg gde on sada unosi ličnu traumu smrti supruge i pokušava da od toga napravi cronenbergianu. Naravno, ima li šta lepše od autora kome je zaista stalo da kopa po ličnoj traumi kako bi stvorio delo?

Verovatno, ne. Osim kada to kopanje po traumi neko vrši da bi nas zabavio i iskoristio je kao premisu za svoj pokušaj da snimi svoj film iz vremena kad te traume nije bilo.

Sama premisa je bizarna. Imamo glavnog junaka koji svojim mušterijama omogućuje da gledaju snimke visokoosetljive kamere koja prati dešavanja sa njihovim pokojnim bližnjima. Ima li to smisla? Možda, ali na top listi bizarnih Cronenbergovih premisa ova se nalazi pri vrhu najmanje zamislivih. Čini mi se da je Cronenberg ovde kanalisao svoju pomisao na to šta se zbiva sa telom pokojnika i digao to na nivo premise. No, ko sam ja da sudim da li ovako nešto možda nekome i može imati smisla.

Elem, glavni junak je to smislio i u njegovoj mašti njegova žena još nije mrtva. Ona mu se ukazuje, dok se uporedo sa tim, razvija i nekakva intriga sa samim nadzorom na groblju u koju su možda umešani eko-teroriristi, ruski ili kineski obaveštajci.

Nažalost, ako premisa jeste kronenbergovska i to je nesporno, jer je na kraju krajeva skopčana sa njegovom traumom, triler i zavera koju pokušava da konstruiše nažalost je subkronenbergovska. Ceo taj triler zaplet je deklarativan, i nije sporno što samo postoji u glavama junaka i vrlo malo ili nimalo u radnji, ali prosto ne uspeva da nas ubedi da je ikome od njih barem i subjektivno stvaran.

Čini se da je film primarno pao zapravo na tome što Cronenberg nije uspeo da izvede ono što je njegovo ključno majstorstvo a to je racionalna razrada iracionalne premise.

Ovde se doduše ne nadovezuje jedna iracionalnost na drugu, ovde se nadovezuje iracionalnost na koješta, i to sve rezultira filmom koji je opterećen bukvalno beskrajnim dijalozima koji čak nisu nevažni za ono što ovaj film pretenduje da bude (mada, do kraja ni FSB ni GRU ne bi mogli da otkriju šta je to tačno) ali ih je prosto toliko da ispituju granice gledaočeve percepcije.

U više navrata sam vraćao film unazad u očajničkim pokušajima da uhvatim priključak, a gubio sam ga isključivo u tim dijaloškim maratonima koji ubijaju ritam.

Film dobro izgleda, bolje od prethodnog. Vincent Cassel je dobar kao Cronenbergov alter ego i on zbilja jeste sada i dizajniran da izgleda kao njegov dvojnik i svi ostali glumci su požrtvovani, međutim, krajnji rezultat ne valja mahom zato jer Cronenberg nije snimio ono što treba.

Kako rekoh ranije, nije do kraja jasno šta je krajnji cilj, ali sva je prilika da je želeo da se vrati u svoje najbriljantnije dane, pre svega VIDEODROMEa, ali za to je ipak potrebno savladati nekoliko zadataka među kojima cronenbergovska imaginacija nije jedini. Drugi je sama konstrukcija i žanrovska okosnica.

Ovde te okosnice nema, a film ne vapi za njom samo zbog toga što ja imam neku svoju viziju Cronenbergovog filma, nego zato što nam on bukvalno u usta likova stavi ono što bi trebalo da gledamo i što bi trebalo da se dešava.

Otud, ovo je film koji svakako, i bez ikakve sumnje, tematski spada u Cronenbergov opus, pa čak bih rekao i u kanon u pogledu namere, ali po egzekuciji neće biti usamljen u galeriji njegovih slabih pokušaja.

* * / * * * *

TAPIJA

Apollon ponovo jaše, i svoj drugi ciklus započinje jednim od svojih najbolje zamišljenih i svakako bolje izvedenih filmova.

Posle iznenadnog i veoma velikog uspeha debitantskog filma INDIGO KRISTAL, mladi Luka Mihailović snimio je niskobudžetni psihološki triler TAPIJA za Apollon, i zaslužuje sve pohvale jer se pokazao kao reditelj koji želi da režira, ne časi časa, ne želi da se iscrpljuje u nekim administrativno-malograđanskim igarijama konkursa, razvoja projekata i sl.

U svom drugom izlasku na teren Luka Mihailović pokazao je da ima dara da napravi jednostavan, propulzivan B-film, koji smešten u seoski milje, uredno koketira sa hororom, i verodostojno prikazuje moderno selo izvlačeći u njemu taj kvalitet flyover prostora ostavljenog izvan interesovanja tipičnog filma.

Mihailovićevi seljaci imaju u sebi dozu tog iskonskog vanvremenskog vajba patnje i vezanosti za zemlju, običaje i surovost života "od zemlje", ali su istovremeno u 21. veku, i nisu karikaturalni.

Doduše, svi likovi u ovom filmu jesu tipski i samo Teodora Dragičević uspeva da napravi karakter koji razbija šablone, ali u osnovi ovo je B-film i on trpi tipsku karakterizaciju, čak bih rekao da mu prija.

Film je snimila ista ekipa kao i INDIGO KRISTAL i realizovan je za dvanaest dana snimanja što jesu neki uslovi u kojima nastaju i strani filmovi ovog tipa, ali za standarde naše kinematgrafije koju ne krasi visoka efikasnost i B-veština, to je kratak period. Ako to imamo u vidu, ovo je hardverski gledano nešto što ima glavu i rep.

Priča je mogla biti izazovnija, inscenacija je mogla biti snažnija, sve je moglo biti svežije, originalnije i maštovitije. To je činjenica. Naročit problem jeste razotkrivanje osnovne misterije koja je vodila film u smeru horora koja je krajnje razočaravajuća. I tu film ponajviše pada jer mu se drugi nedostaci itekako mogu oprostiti, naročito jer Denis Murić i Andrija Kuzmanović uglavanom glumački pokrivaju mnoge nedostatke priče.

Otud, TAPIJA na kraju padne dosta naivno što umanjuje utisak samog filma, ali ne remeti prijatan B-ugođaj i pre svega velike simpatije prema naporu mladog autora koji za ovaj film zaslužuje pre svega poštovanje.

* * / * * * *

THE AMATEUR

Davnih dana sam gledao prvu ekranizaciju romana Roberta Littela THE AMATEUR i bio je to relativno tanak film. Ne mogu da se setim preciznije jer je bilo davno, pa se ne bih izjašnjavao da li je gori od nove ekranizacije, ali za novu pouzdano mogu reći da je užasna.

Rami Malek u glavnoj ulozi kompjuteraša koji shvata da je CIA umešana u neke mutne radnje istog dana kada mu teroristi ubiju ženu a onda uceni Agenciju da ga obuči kako da ih svojeručno ubije jer mu je to poseban merak, deluje kao neki bizaran, psihički bolestan čovek upadljivo neobične facijalne ekspresije, što bi bilo u redu da je ovo film o psihopati kome život konačno otvori mogućnost da eto postane ubica, bez kazne i o državnom trošku.

I to bi bilo jedno zanimljivo čitanje romana, utemeljeno u predlošku, međutim Gary Spinelli, inače Limanov saradnik, i Ken Nolan, koji inače ume da dobro upakuje priče o državnim službenicima, pišu scenario u kom je ovaj lik jedino i isključivo krajnje normalan čovek, ucveljeni udovac koji mrava ne bi zgazio, ali eto, sad mu je pao mrak na oči.

Film je vrlo često nadomak nečeg inteligentnog, tipa, afera koju je agent načeo ima veze sa napadima dronovima a on želi da ljude ubije svojeručno. To je zanimljiva opozicija ali film je nikad ne istražuje.

Kad se priča konačno nekako pokrene posle pola sata praznog hoda gde inače pouzdani britanski televizijski reditelj James Hawes postavlja stvari, neprestano nagoveštavajući da se filmu može desiti nešto dobro, tek ne dobijamo ništa.

Priča se pokreće u jednom sub-bourneovskom smeru gde glavni junak naizmenično ne može da potegne obarač, ali isto tako nema problem da maksimalno sadistički ubije nekog koristeći složenu aparaturu i konstrukciju.

Hawes je inače sjajan televizijski reditelj. Režirao je PULSE, briljantan cronenbergovski pilot za BBCBC koji je posle zaživeo kao TV film, zatim uspešne epizode serije SNOWPIERCER ili jedino što je dobro u SLOW HORSESu, a to je prva epizoda prve sezone.

Međutim, radio je TV film po danas pomalo zaboravljenom piscu špijunaca Geraldu Seymouru LINE IN THE SAND i to je bilo dosta loše.

Hawes je nažalost još jedan od onih primera kada gledamo briljantnu seriju i upitamo se kako to da ovaj velemajstor ne režira filmove, shvatimo da verovatno ima nekog razloga za to.

Nadao sam se da bi THE AMATEUR mogao biti pravi repertoar da se obeleži smrt velikog Fredericka Forsytha jer je ovo bio neki njegov fazon. Nažalost, u poređenju s ekranizacijama njegovog dela, nalazi se duboko u donjem domu.

* 1/2 / * * * *

I USED TO BE FUNNY

Ally Pankiw snimila je film I USED TO BE FUNNY u kom noseću ulogu igra američka komičarka i komediografkinja Rachel Sennott, i film ne bi bio loš da se malo prištedelo na Wokenessu.

Ovo jeste era u kojoj je Woke bio napadan, i u tom smislu I USED TO BE FUNNY jeste solidan dokument i vremenska kapsula. Ipak, kao film ne uspeva da dobije mnogo kvaliteta iz toga što štiklira svaku moguću stavku, od token lezbejskih i gej likova, preko svih mogućih anksioznosti među junacima, patologizacije uobičajenih i manje uobičajenih trauma i društvenih nesporazuma do odnosa prema vlastitom telu.

A u suštini, priča prati stand up komičarku koja shvata da je devojčica koju je bejbisitovala nestala i njenoj dilemi da se uključi u potragu jer i sama ima neka nerašćišćena posla s njenim roditeljima.

Ally Pankiw je snimila film o stand up komičarki koja u sebi krije tešku traumu, a to otvara njen film za poređenje sa ALL ABOUT NINA, i nažalost NINA je čisti brutalno, brišući patos sa njom i u pogledu smisla za humor, i karakternog izraza i psihološke komplekstnosi i tretmana traume.

Ali, dobro, ALL ABOUT NINA je ipak film koji u sebi ima generacijski talenat kao temelj, a I USED TO BE FUNNY ima samo jednu generacijsku zabludu i ipak suštinski manjak veštine da održi narativne fundamente, iako je zapravo vrlo blizu da ih isprati kako treba.

* * / * * * *

K.O.

Ako imamo u vidu da su Francuzi patentirali film u formi u kojoj ga danas poznajemo, ponekad zaista ume da iznenadi kako ne umeju da snime nešto najjednostavnije.

Antoine Blossier je reditelj čiji sam jedan film gledao ranije i moram priznati bio je to razorback horor sa domišljatim i snalažljivim prevazilaženjem malog budžeta. U svom Netflix akcijašu K.O. nažalost deluje kao da je to danas neki drugi čovek, svojevrsni žanorvski analfabeta koji je MOŽDA čak i imao neku zanimljivu svedenu stripovsku ideju, ali je u realizaciji napravio potpuni fijasko.

Ako imamo u vidu da čak i Srbi umeju da naprave pristojan MMA film, za početak je nestvarno koliko je K.O. mlak pa čak i pogrešan u tom segmentu. Kad se apsolvira trauma glavnog junaka koji je ubio protivnika u oktagonu, srećom u MMA se ne vraćamo već kreće storija o njegovoj potrazi za pravdom u ime udovice ubijenog protivnika. Na tom putu mu se pridružuje uporna policajka koja naravno popije suspenziju ali to doživi kao krunski dokaz da radi pravu stvar.

Naizgled, imamo sve sastojke za jedan garden variety zaplet koji može prerasti u prijatan B-rad.

Ako se podela u kojoj su džinovski Ciryl Gane i mala Alice Belaidi, neka stripovska zamisao, da je on ogroman a ona sitna, onda je šteta što to nije snimljeno kako treba tako da sve ovo više izgleda kao neki od onih vanity projekata patuljastih karatista poput Rona Marchinija koji je hteo da bude akcioni heroj ali je bio drastično manji od suparnika, pa je izgledao smešno.

Ovo nije problem ni Ganea ni Belaidi, ali ako je ideja bila takva, stripovska, morala se izvesti. A ako nije, onda je ovo najgrotesknija moguća podela.

U prilog tome da to možda nije bila ideja, govori igra Alice Belaidi (koju ja inače volim da vidim i nemam negativnu predrasudu) gde se ona ponaša maltene kao da igra Serpica, iako su joj dijalozi kao da ih smišlja na licu mesta za potrebe spota Beastie Boysa SABOTAGE.

Akcija je smeštena u supergeneric prostore, drugorazredno izabrane i napravljene, i sama po sebi nije naročito uzbudljivo izvedena, a i to što je izvedeno, nije baš sjajno snimljeno.

Ako imamo u vidu da je K.O. film kakav se pravi za DTV, njegov izlazak na Netflix je prava premija iz prostog razloga što filmove za Netflix prave ljudi koji bi umeli da prave i bioskop. U pogledu estetike, strimeri jesu razvili svoju, i ona je malo drugačija od bioskopske ali nju sledi.

Ovo nije to, nije ta vrsta ozbiljnog striminga. Ovo je drugorazredni DTV, koji je na Netflix stigao naprosto zato jer je namenjen francuskom tržištu koje nema klasičan DTV.

* 1/2 / * * * *

COLD COPY

Roxine Helberg je francuska rediteljka (doduše školovana u Americi) koja je pre Coralie Fargeat odlučila da snimi verhoevenovski film u Americi i tako debituje. Za razliku od Coralie opredelila se za formu indie trilera ali sa jednom bezmalo sapunskom pričom koje se SHOWGIRLS ne bi postideo.

U stilskom pogledu, Helberg se razlikuje od Fargeat utoliko što nema vizuelnog ekscesa oslonjenog na underground i B-film, ali je veoma slična u tome da voli da zakiva svoje poente kroz jak dijalog i kroz upečatljivu estetizaciju.

U spoju sa glavnom ulogom Bel Powley koja ovde ima onu funkciju koju je imala Margaret Qualley u SUBSTANCE, i izvodi je sa drugačijom ali podjednakom karakternom ubedljivošću, ovo je izvrstan primer filma koji uspeva da preskoči nekonzistentnosti likova, pa čak i da na neki način pruži jouissance gledaocima u tupljim razvojima priče.

COLD COPY je jedan od onih američkih filmova kojima evropski reditelji donose posebnu dimenziju cinizma u same likove, i uspevaju da nam omoguće da u tome uživamo.

Sledeći film koji je Roxine Helberg snimila pozvao je na direktnija poređenja sa Coralie Fargeat ali o tome nekom drugom prilikom.

* * * / * * * *

THE ACCOUNTANT 2

Kao hardkor fan filma THE ACCOUNTANT kome teško nalazim manu i kao lojalista Gavina O'Connora, jednog od retkih preostalih reditelja u savremenom Holivudu sa izraženim Y-hromozomom i u postupku, i u ciljnoj grupi, veoma me je ražalostilo ono što sam zatekao u nastavku ovog filma sa kojim je što se mene tiče O'Connor onomad doktorirao.

Čini se da Ben Affleck ali i sam O'Connor nisu razumeli snagu vlastitiog filma gde je to bila priča smeštena u povišenu realnost umiruće vrste, srednjebudžetnog akcijaša a u stvari kompaktna verzija reboota Batmana.

Dok su izvesni comicbookish elementi očuvani u ovom nastavku koji stiže skoro devet godina kasnije, ili barem osam i po, ali izvedeni na način koji izazva "susramlje" (primer: kako je snimljen štab autistične dece koja vrše inkluziju kroz štabnu podršku glavnom junaku) za razliku od prvog izdanja, mnoge stvari su potpuno drugačije.

Prvo, prošli put je podela bila bez greške, jaka na svim mestima. Ovde se neki ponovljeni glumci veoma loše snalaze. Recimo, Cynthia Addai-Robinson koja je u prvom filmu imala svoje mesto, ovde ima proširenu ulogu kojoj nije dorasla jer u međuvremenu prosto nije dovoljno napredovala od televizijske Amande Waller iz ARROWa do žene koja treba da nosi film od 60 miliona.

Zatim, u filmu začuđujuće nema akcije, čak do tačke da se sam Gavin O'Connor ismeva tome. U par situacija nam akcioni prizor daje u elipsi, dakle, ne vidimo samu akciju već samo njenu posledicu ili samo završni deo. Otud, za razliku od prvog filma koji ima barem tri izvanredna akciona set-piecea ovaj nema nijedan izvanredan a ukupno ih ima dva.

Film je skaredno montiran. U jednom momentu sam pomislio da gledam neki workprint u kom je montažer uradio samo assemblage snimljenog materijala i koji reditelj tek treba da krene da delje, da mu daje ritam, da izbacuje neuspele stvari i da pokaže kako ima ukusa. A to je Gavin O'Connor umeo.

Ovde ima nekih nestvarno montiranih scena, nekih beskrajnih dijaloga koji imaju nadrealne minutaže. Recimo, ima scena u kojoj Affleck i Bernthal nešto bezveze i nevažno za priču razgovaraju ŠEST MINUTA. Šest minuta na filmu je nenormalno mnogo. Onda ide rez na scenu u salunu, gde pričaju još dva minuta, što u nekom dvoplanu što sa nekim neveštim pokrivanjem naroda koji se veseli. Onda se Affleck uključi nekom narodnom kolu da bi izbila kavga i onda ide rez, elipsa, poražena dva učesnika tuče naglavačke izbačena iz saluna.

Dakle, to su neverovatne stvari koje razotkrivaju čudna i lenja i rediteljska rešenja. Međutim, većina filmova izgleda ovako bezveze kad je nemontirana i uveren sam da je ovaj mogao biti izguran do nivoa pristojnog, možda čak i solidnog, samo da je izmontiran.

Ovako je predug, konfuzan u tim trajanjima, u pričama o stvarima koje nemaju veze ili možda i imaju ali toliko se bistre da gledalac ne može da se fokusira, malo je akcije. I prosto, onda ni Affleck ni Bernthal nisu oblikovani u glumačkom smislu do kraja u montaži kroz izbacivanje onoga što nije dobro.

Ovaj film su napravili znalci. Dakle, uz ekipu sa prvog filma tu je još i Matt Damon kao producent. Bilo je primedaba da je Damonov film INSTIGATORS koji je režirao Doug Liman bio previše sveden, previše stripped down, i to možda jeste tačno i možda fale neki ukrasi, ali THE ACCOUNTANT 2 je suprotnost toga i nažalost pokazuje da je na filmu redukcija uvek bolja od hipertrofije. 

Kako je pokojni Billy Wilder govorio, u životu ništa nije prekratko sem penisa i života samog. Ovaj film međutim nije samo predug, on je prosto nemontiran i kao takav nije dorastao ne samo prvom delu koji je izuzetan već i većini neke ozbiljno realizovane konkurencije.

* 1/2 / * * * *

TURN ME ON

Andrea Bourassa je postigla nezaslužen uspeh sa scenarijem za high concept SF dramediju IF YOU WERE THE LAST, a Michael Tyburski je režirao njen sledeći film tog profila TURN ME ON.

Kao neko ko jede isti hleb, mogu reći da oba filma imaju iste adute i probleme. Imaju odlične glumce, TURN ME ON ima Bel Powley veoma nadahnutu da se potrudi ali sa svojim high conceptom ne odlazi nikuda.

Naime, ovde imamo klasičnu postavku ljudi iz bliske budućnosti koji piju "vitamine" neophodne za opstanak, koji su zapravo sedativi kojim ih vlast drži u miru i onda kad to prestanu da uzimaju, otkrivaju svoja osećanja i sl.

I ovde se desi upravo to. Jedan par prestane da pije a onda u to inicira i neke svoje prijatelje i po prvi put se suoče sa svojim osećanjima. I onda ne bude ništa.

Da se razumemo, meni taj čehovljevski ishod gde se ne desi nikakav krupan zaokret, ni melodramski ni generalno, to što ne izbije revolucija i sl. nimalo nije problem. Jer smo takve narative već gledali od BRAVE NEW WORLDa naovamo.

Ipak, ovde kao da su likovi prestali sa sedativima a autori nisu. Kada konačno otkriju svoje emocije, potrebe, nemire, strahove i sl. ne desi se ništa bitno jer - logično - to su stvari koje nikada ranije nisu susreli i zanimljivo je da vidimo kako su emotivno osakaćeni, ali prosto toliko se ništa ne desi da na kraju imam utisak da nema povoda za film.

Možda je problem što to Ništa nije dovoljno istaknuto, što nas žanrovska pismenost vuče ka nekoj kulminaciji koju ovde ne treba tražiti, ali ako je to poetika onda se to ne radi ovako.

U ostatku ovog napora, imamo dobre uloge, počev od Bel Powley, film je spor i nema mnogo dešavanja ali nije dosadan, nikada nije manje nego umereno interesantan, no na kraju svega ipak je ovo u potpunosti promašena prilika.

* * /  * * * *

WILDLING

WILDLING Fritza Boehma je brižljivo estetizovani horor o devojčici koja odrasta uz oca koji je drži izolovanu u podrumu jer napolju luta čudovište koje jede decu.

Kada policija pronađe zatočenu devojčicu, ispostavlja se da čovek koji je ju je čuvao nije njen otac i da je ona zapravo čudovište. Što nije neko veliko iznenađenje za ljude koji inače češće gledaju horor.

Međutim, Bel Powley u glavnoj ulozi i režija Fritza Boehma sa uspelim audiovizuelnim rešenjima, uspevaju da dignu ovaj spoj B-horora i indie filma na jedan viši nivo, i da nečemu što je korektno daju određenu klasu.

Film u svojoj ideji nosi svoje limite, ali u glavnoj glumici i egzekuciji ima taman dovoljno svežine da ih prevaziđe i da se nametne kao interpretacija nečega dobro poznatog što ipak treba videti.

* * * / * * * * 

THUMPER

Oni koji su gledali filmove Lorda i Millera na temu 21 JUMP STREET ne znaju da je ta serija, kada sam ja bio klinac, tretirana kao nešto zapravo ozbiljno, i da su to bile prave kriminalističke priče smeštene u milje srednje škole gde se kao tajni agenti ubacuju mladoliki policajci.

Naravno, sve se to može tretirati i kao campy premisa i estetika kraja osamdesetih i početka devedesetih nije baš savršeno starila, ali da sećam se tog vremena i tog odnosa prema toj seriji.

THUMPER Jasona Rossa se bavi zapravo tom premisom kao nečim "ozbiljnim" i prikazuje mladoliku policajku koja se ubacuje u krug maturanata srednje škole u malom gradu suočenom sa epidemijom overdoziranja i pokušava da otkrije ko je lokalni kuvar metha.

Uporedo sa hormonima koji rade, i neizbežnom dimenzijom romantičnih i erotskih nagoveštaja kojom ona rukovodi situacijom sa momčadijom u koju se ubacuje, Jason Ross paralelno otvara ambis njenog privatnog života, zjapeću prazninu u kojoj su ostali njen bivši muž i mali sin koji je više ne prepoznaje i počinje da maćehu zove "mama".

Jason Ross dakle ima nekoliko različitih slojeva priče ovde i zanimljivo je kako zapravo taj policijski aspekt, iako je ovaj film u osnovi zapravo triler, ne razrađuje u klasičnom smislu. Priča počinje kao ubacivanje detektivke u malu sredinu gde se ona pravi da je obična devojka i kao obična devojka do kraja ona i završi tu priču.

Policija je prisutna ali nikada kao konjica koja će se pojaviti i rešiti stvar.

Zanimljiva je isto tako i inverzija gde imamo majku koja napušta porodicu zbog policijskog posla, što inače obično rade policajci/očevi. 

THUMPER nikada ne prelazi granicu onoga što Jason Ross sa svojom ekipom ume da savlada, i sve vreme ostaje jedan "mali" indie krimić u suštini. Ovo nije film formata Kusaminog DESTROYERa ili pretenzije RUSHa Lili Fini Zanuck. Međutim, sve što radi, radi veoma stabilno i dobro. U tom smislu ne čudi da ga je kao izvršni producent potpisao Cary Fukunaga, autor koji je kapitalno doprineo krimiću, ali na sasvim drugi način od ovoga.

* * * / * * * *

DIPLOMATIC COURIER

Ekranizacija romana Petera Cheyneya napisanog 1945. godine, apdejtovana je za potrebe filma iz 1952. i scenarista Casey Robinson je ovu storiju o sukobu dve grupe špijuna na ruševinama posleratne Evrope smestio u hladnoratovski Trst. Samim tim je film DIPLOMATIC COURIER koji potpisuje Henry Hathaway postao zanimljiviji za nas jer je Trst tog vremena centar jugoslovenske obaveštajne aktivnosti, koja se u ovom filmu pominje ali se ne tematizuje.

Kao predstavnik naše strane, tu je Karl Malden u ulozi američkog oficira koji se pojavljuje kao anđeo čuvar američkom špijunu kod igra Tyrone Power kad god ovaj upadne u nevolje sledeći fatalnu ženu u ovom kriminalističkom zapletu.

Film je snimljen toliko davno da se u njemu nepotpisani pojavljuju Lee Marvin i Charles Bronson, ali deluje mi da je i u svoje vreme već bio derivativan u odnosu na superiorna dela koja su na ovu temu ostvarili Alfred Hitchcock i Billy Wilder.

Naprosto, misterija sa rasporedom sovjetskog napada na Jugoslaviju, nikada ne odlazi dalje i od suštinskog ali i od formalnog McGuffina. Kao što pokretač radnje nije bitan sam po sebi, Hathawayu izmiče i ono što bi trebalo da bude. I napetost i intriga i psihološka igra ovde deluju unapred dogovoreno i kao da iza svega treba da se nekako dođe do onoga zbog čega ovaj film postoji - i da su ga režirali Argento ili De Palma, to bi bile vizuelne bravure, dakle ima takvih postupaka - ali na kraju ispostavlja se da ničega nema.

Otud, moj doživljaj ovog filma u izvesnom smislu odstupa od kritičke recepcije od izlaska do danas koja je prema njemu mnogo blagonaklonnija.

On je nama važan zbog doticanja naše istorijske pozicije i njenog promišljanja u američkom filmu ali rekao bih da ni po čemu drugom nije.

* * 1/2 / * * * *

SHADOW FORCE

Jedan već snimljen film deli Joe Carnahana od verovatne poslednje velike meč lopte u karijeri a to je film RIP u kom glavne uloge igraju Ben Affleck i Matt Damon, okruženi superzanimljivom ekipom glumaca.

Teško je objasniti kako je on uopšte uspeo da se dokopa tog projekta, moj wild guess je da ga je Gavin O'Connor, Affleckov čovek od poverenja ali i višegodišnji saradnik, preporučio.

U pripremi za taj film, sigurno su Affleck i Damon mogli pogledati film SHADOW FORCE koji je Carnahan režirao i dugo čekao da ga pusti u bioskope. I sigurno da ga na osnovu tog filma nisu mogli angažovati.

SHADOW FORCE je licemerno napasti iz ugla TRUE LIES/MR AND MRS SMITH rip-offa jer sam ja čovek kome je FAMILY PLAN bio fenomenalan. Dakle, itekako u rezervoaru te superpotrošene postavke ima goriva. Ali, SHADOW FORCE prosto ni približno nije onoliko maštovit i svež da bi mogao da se okoristi ovako raubovanom premisom.

Štaviše, SHADOW FORCE je slabiji čak i u odnosu na grozan nedavni vehicle Jamie Foxxa i Cameron Diaz BACK IN ACTION u režiji inače eratičnog Setha Gordona koji ipak zbog minulog rada zaslužuje pažnju.

Za početak, Omar Sy u glavnoj ulozi ima ozbiljan problem sa engleskim jezikom. Pokušaji ubacivanja dijaloga na francuskom za njega deluju iznuđeno i na neki drugi način besmisleno. Ali, u vreme AI korekcije govora glumca i sl. ovo je prosto bizarno naprezanje.

Kerry Washington kao njegova partnerka, ne nudi gotovo ništa kao lik, iako nema sumnje da ima potencijala. No, rezultata nema. On je upečatljiv na loš način, ali ipak je upečatljiv, njen lik je tu ali kao da se nije pojavio.

Mark Strong kao negativac ovakve uloge već igra "u snu", što bi se kolokvijalno reklo, pa je tako i sa ovom. Liman u MR AND MRS SMITH imao je rešenje bez negativaca, prosto nije ih prikazao, i film je na taj način prodisao, ovde ih ima, i ne smetaju koliko bi mogli, samo zato jer su protagonisti užasni.

Ali, sve to realno nisu bitne stavke jer je akcija bar dobra. Mislim, tu Carnahan ne promašuje, zar ne?

Ovog puta, ne. Promašuje. Ovde prvo akcije ima jako malo, a to što ima je veoma generic, nemaštovito, bez one alfa energije koju Carnahan donosi čak i kad se ponaša kao slon u staklarskoj radnji.

SHADOW FORCE nije slučajno toliko dugo čekao na premijeru, i ako mu se išta može reći u korist - to je da izgleda kao veoma loš bioskopski film, a ne kao DTV, ili barem kao ambiciozan DTV koji je izrazito neuspeo u realizaciji.

Ne znam tačno kako se do ove propasti došlo, ako imamo u vidu da ovde nema apsolutno nijednog elementa koji bi mogao privući bilo kog od ovih kreativaca - osim ako Joe Carnahan kao ko-scenarista ovoga nema prosto slučaj zaljubljenosti u svoj slab i minoran skript a nadam se da nije to.

Kako su se ovi ljudi skupili da baš ovo rade, ostaje misterija. Nije ovo strano Omaru Syu koji je snimio nekoliko notornih francuskih buddy cop copywooda, ali ovo nije francuski blokbaster. Kerry Washington svoju karijeru isto ne usmerava na ovaj put. Joe Carnahan bi svakako morao bolje.

No, šta je bilo-bilo je. Desilo se. Nadamo se poboljšanju.

* 1/2 / * * * *