THE RUNNING MAN

Prvi i poslednji put sam gledao THE RUNNING MAN Paula Michaela Glasera kad sam imao recimo jedanaest ili dvanaest godina, i tada mi je taj film bio sranje, iako sam prirodno bio duboko uronjen u Arnijev kanon.

Kasnije sam ga gledao dosta puta u superiornoj interpretaciji Neveldinea i Taylora koja se zove GAMER, takođe je reč o filmu koji nije savršen ali je u svakom pogledu superiorniji u odnosu na ovaj. Međutim, GAMER je imao nešto što je meni bilo strukturalno dosta zanimljivo i to sam čak i preuzeo u jednom scenariju koji će nadam se uskoro biti i snimljen, sada se zove 2030 a jednu njegovu verziju sa naslovom 2020 ste imali priliku da čitate ovde.

Ta rešenja su - jednim delom - zapravo oslonjena i na Glaserov film (rušenje televizijske mreže i puštanje istine što i dalje zapravo ima smisla jer old media u tom pogledu kod nas i dalje vlada) no svakako ne i na njega per se.

Na novo gledanje, u sklopu pripreme za Edgara Wrighta, film mi je ponovo bio bezveze.

Sada u njemu ima stvari koje sam više cenio nego onomad kad sam imao jedanaest godina, ali ne bih rekao da je išta od toga zapravo dobro, koliko je meni naprosto zanimljivo.

Iako je Glaser, inače čovek neobično bizarne i tragične životne priče, par excellence američki reditelj, gotovo tipski po svojoj životnoj putanji, od televizijskog glumca preko televizijskog reditelja do filmskog u jednom kratkom periodu, u ovom filmu ima nekakvog evropskog senzibiliteta.

Da li je to upliv čistog trasha koji je ovde zaličio na evropski film, da li je to Glaserovo neznanje - jer zbilja nije baš najveštiji reditelj - ali ovde ima neke svedenosti, nekog bavljenja kamernijim rešenjima, čak i onda kad se pravi spektakl, što je karakteristično za evropski exploitation.

Ovaj film je skuplji od velikog dela opusa Lucia Fulcija zajedno, ali lako bih mogao da zamislim da je recimo Fulci snimio ovaj film, a iskreno nisam siguran da bi ga napravio bitno slabije od Glasera.

Tomovi su ispisani o tome gde u odnosu na ovo stoje MOSTE DANGEROUS GAME, PRIX DU DANGER, DECIMA VITTIMA i sl. i ne bih se sad mnogo iscrpljivao o toj temi, naročito jer nisam čitao Kingov roman.

No, THE RUNNING MAN je opet sui generis rad je bio prilika da se taj koncept donese u američki mejnstrim sa najvećom aktuelnom zvezdom.

Iako se može reći da u ovoj stilizaciji, u kojoj ima satire i ironije, ima ponešto nečega što će kasnije pružiti i Verhoeven u TOTAL RECALLu (nije li dinamika Arnie-Maria Conchita Alonso slična onoj Arnie-Rachel Ticotin i nije li nasilno eliminisanje protivnika uz duhovitu opasku obeležje cele Arnijeve karijere koje ja baš u ova dva kritičko-futuristička naslova dovedeno do paroksizma) ali na jednom superiornom nivou ne samo inscenacije, izvedbe i režije u svakom pogledu, već i u jednom superionom načinu kako se koristi Arniejeva ikoničnost.

Naime, Verhoeven uzima Arnieja i fuzioniše ga sa likom Philipa K. Dicka koji po pravilu nije tipski protagonista iz pulpy serijala, na liniji Tarzan - Conan- Doc Savage, praveći kroz njega ikoničnu pojavu sa jednim predznakom, blue collar uber menscha koji se ispostavlja da je uber mensch iz superagentskog miljea, pretvarajući radnika u revolucionara.

To je pokušao i Glaser u THE RUNNING MAN, gde imamo uber menscha koji je bio pesnica državne represije koji kasnije nevoljno postaje činilac prevrata. Međutim, dok kod Verhoevena mi uspevamo da ispratimo tu transformaciju i da je u potpunosti obradimo značenjski, ovde je realno ni ne primetimo.

Glaser u različitom zapletu pravi vrlo sličan arc, u oba slučaja uber mensch menja svoju poziciju u odnosu na establishment i predznak, ali u THE RUNNING MANu to zapažamo tek a posteriori, kad krenemo da teoretišemo o filmu. U samom delu se to ne oseti jer se scene slažu jedna za drugom, bez preteranog opterećivanja smislom.

Ovaj film je bio relativno aktuelan kada sam ga gledao ali je već tad, iako star samo nekoliko godina, već delovao bajato.

Prosto, večna tema gladijatorske borbe kao zamajavanja naroda data je u formi jedne budućnosti gde se ništa nije promenilo od osamdeset i neke do 2019. godine. Otud, iz ovog filma jedino deep fake kojim se koriste zlikovci danas deluje aktuelno.

Jedan od razloga zašto film ne valja jeste i to što je Glaser imao nekoliko neverovatno harizmatičnih antagonista za Arnieja od kojih na kraju nije napravio ni smislene henchmene. Jim Brown je tu, i on je objektivno poslednji boss fight, a možda je i najkraće zastupljen. Professor Tanaka je paradoksalno zastupljeniji, a Jesse Ventura se ni ne uhvati u koštac zapravo.

Isto važi i za Yapheta Kottoa kao sidekicka. Takva faca a dobija zaista mrvice pažnje. 

Zapravo, samo je Maria Conchita Alonso dobila istinski protagonizam. Svakako da zbog kvaliteta ovog filma neće biti upamćena kao ključna Arnijeva latina kao Rachel Ticotin i Elpidia Carillo. Doduše, posle Elpidie je overila Predatora u izvrsnom filmu Stephena Hopkinsa.

Glaserov film ni u jednom trenutku ne uspeva da se nametne kao iole uverljiv, samim tim ni akcija ne nosi neki naročiti suspense. Ima tu i tamo poneki detalj, ali meni su se možda ponajviše u akcionom pogledu dopale sporedne situacije, recimo kada Amber ubija Dynama, mada ni to nije ništa naročito.

THE RUNNING MAN je evidentno hteo da prevaziđe ograničenja akcijaša sa Arniejem, i jasne su ambicije koje nadilaze puki akcijaš sa SF elementom. Međutim, na kraju je upravo ovaj film sa svim tim ambicijama postao baš ono za šta su Arniejevi najsupeliji filmovi nepravedno optuživani, banalna izložba trashy nasilja.

* 1/2 / * * * *

Ono što karakteriše ovaj film jeste taj sleazy, trashy, aspekt izvedbe, ta estetizacija