DANIELA FOREVER

Nacho Vigalondo je pisao i režirao film DANIELA FOREVER i to je samo po sebi da ovo ostvarenje dočekamo kao potencijalni izliv žanrovske radosti i trendsetinga.

Nažalost, Vigalondo u ovom skoro dvočasovnom filmu, koji ima krupne probleme s ritmom, za početak ne uspeva da na pravi način postavi dinamiku svoje priče i adekvatno je reducira.

Vigalondo ovde ulazi na tuđi teren, konkretno domačin mu je Michel Gondry ali priča o čoveku koji posle bolnog razlaza ulazi u eksperiment sa novim lekom koji omogućuje ljudima da imaju lucidne snove, i onda ih on pije da bi u snovima koje sam kontroliše bio sa devojkom koju voli, jeste u svom temelju bila vigalondovska jer on jeste majstor da u centar žanrovskog high concepta postavi romantičnu priču, ponekad čak i romcom.

U tom smislu, jeste ovde prisutna gondrijevtina ali Vigalondo tu nije zalutao.

Ipak, prvi problem je već u tome što on formatom slike razgraničava snove i realnost u svojoj dijegezi. To nije baš dobar znak kad reditelj mora da naglašava šta je san a šta je stvarnost jer valjda smisao filmova o snovima jeste upravo u tome da se postavi pitanje šta je šta.

Naravno, i Vigalondo će u nekom trenutku postaviti to pitanje pa će u formatu slike koja je za "realnost" biti nekih elemenata fantastike i sl. ali prosto rešenje sa formatom slike je duboko problematično i rekao bih antifilmsko.

Promene svetova su mehaničke, a odnosi među likovima nisu naročito inventivni. Situacije se ponavljaju i film bi već bio znatno bolji da. kad već ima manjak ideja traje kraće. Ovako dugo trajanje ne samo da razotkriva manjak ideja, ponavljanja, pa naravno i to da film nema naročito visok budžet (premda mu je to najmanji problem ali svakako je i u snu i u stvarnosti premalo statista).

Film bi bio bolji jer u svemu ovome ima Vigalonda, i da je kraći bio bi nepretenciozniji, a samim tim komotniji, i dinamičniji. U ovom formatu, nažalost izlazi na teren konvencionalnog i konzervativnijeg filma a tu Vigalondo ni u svojim najjačim izdanjima nije imao pretenzije jer on je gospodar high concepta ne samo u sadržaju već i u formi.

I ovde postoji high concept u priči, ali ga u izvedbi nema. Ne znam zašto se baš u svojoj ovako "šupljoj" zamisli, Vigalodno odlučio da se ne osloni na domišljate pripovedačke tehnike ali pogrešio je.

U izdanju od 90 minuta ili manje, ovaj film bi bio neuporedivo uspešniji.

* * / * * * *