Reprizirao sam THE MAN WITH THE GOLDEN ARM Otta Premingera, u pogledu autorstva spornu ekranizaciju romana Nelsona Algrena koji se odricao ovog filma. Preminger jeste rukovodio krupnim izmenama zapleta, miljea u kom se priča odvija itd. ali je isto tako činjenica da je on uspeo da snimi Algrenov roman uprkos Production Codeu i razbije mnoge tabue.
Razbijanje tabua oko narkomanije je obeležilo ovaj film i učinilo ga jednim od temeljnih filmova o narkomaniji i korišćenju heroina (iako se kod Algrena trošio morfijum). Međutim, to je redukcija ovog filma na jedan motiv a ovo ipak nije isključivo film o tome.
Frankie Machine je u suštini jedan višeslojan lik zarobljen u veoma složenoj životnoj situaciji. Po izlasku iz zatvora vraća se svojoj ženi koju više ne voli i sa kojom je samo iz sažaljenja jer se smatra odgovornim za njenu paralizu uzrokovanu saobraćajnom nesrećom gde je on bio za volanom. Nekoliko spratova ispod stana u kome živi sa ženom, stanuje žena koju zaista voli ali sa kojom ne može da bude zbog ove situacije kojom je uslovljen. U državnoj klinici za odvikavanje Lexington savladao je da svira bubnjeve u tamošnjem bendu (da li se zvao Lexington Band, ne znam) i sada želi da bude bubnjar. Međutim, nadimak Machine stekao je kao vrhunski krupije na ilegalnim partijama karata. On je "dealer" i zanimljivo je da film koristi taj termin za delioca karata a "pusher" za narkotrafikanta. Da bi premostio, počinje ponovo da radi tajne partije ali i da se čačka na igli, tako da ubrzo ponovo upada u nevolje, nesvestan da je izmanipulisan od svih, počev od žene koja glumi da je paralizovana a zapravo može da hoda...
Heroin je mnogo više simptom problema glavnog junaka nego što je njihov uzročnik, tako da je ovo jedan heroinski noir u kom su ljudi ipak osnovni problem, i to oni koji se ne drogiraju i ne valjaju robu.
Samim tim, tumačenje iz današnje vizure koliko je cela priča o junku odolela zubu vremena zapravo nije bitna. Kada krenu neke arhaične stvari, kontroverzne scene telesne ekspresije skidanja sa heroina i sl. zapravo to i nije bitno jer je film dotle svoje karte podelio i već smo na strani Frankieja i Molly i želimo da oni sve ovo nekako prevaziđu, ako mogu.
Frank Sinatra, Kim Novak i Eleanor Parker su izvanredni u ovom neobičnom trouglu koji spada među živopisnije u istoriji film noira, a zanimljivo je da dilovanje heroina nije akcentovano kao vid kriminaliteta, za razliku od tajnog kockanja.
Preminger naravno pravi izuzetno preciznu inscenaciju, crno-bela fotografija Sama Leavitta je gospodska i estetizovana ali sam za sebe posebno mesto zaslužuje jazzy score Elmera Bernsteina posle kog je zapravo krenuo da radi velike filmove i napravio karijeru jednog od najuticajnijoh kompozitora u istoriji Holivuda.
Kad smo već kod muzike, u sceni audicije se oseti posebna doza autentičnosti i ona nije slučajna, naime Shorty Rogers i njegovi članovi benda igraju sami sebe u filmu. Štaviše, Frankie dolazi da zameni Shelly Mannea, jednog od najznačajnijh jazz bubnjara svoje epohe.
Premingerov film jeste u mnogim aspektima delo svog vremena, međutim, istovremeno jeste i klasik koji današnjem gledaocu može dosta da pruži, prevashodno u svim drugim aspektima osim onog koji se najviše ističe a to je tema narkomanije. Danas je bitniji kao film o junaku nego o junku.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment