Lucie Prost je sa filmom FARIO uspela da dođe do konkurencije festivala u Lokarnu ali ja bih voleo da ga vidim u Srbiji, i to što pre, ako je moguće danas, jer reč je o priči koja je baš goruća kod nas.
Glavni junak je depresivni mladi francuski inženjer na privremenom radu u Berlinu koji se vraća u zavičaj sa idejom da proda porodično zemljište lokalnom rudarskom preduzeću koje ispituje mogućnosti iskopavanja nekih dragocenih metala na tom području.
Po dolasku kući, junak počinje da zapaža znake zagađenja na obližnoj reci i ulazi u jedan specifičan psihodelični odnos sa intervencijama koje rudarska kompanije vrši u njegovom zavičaju.
Počinje da sakuplja uzorke i da ih analizira ali ono što mu najviše privlači pažnju nikako ne uspeva da prikupi i počinje da se pita da li je zapravo osećaj zagađenosti proistekao iz njega samog.
Lucie Prost pravi kombinaciju psihološke studije o krizi modernog muškarca ali istovremeno i psihodelični eko triler, kao sekundarnu temu. U određenom smislu, eko triler je sporedna tema jer prosto ta tema je rešena u francuskom društvu i to rudarsko delovanje je u startu percipirano kao štetno.
U tom smislu, zanimljivo je kako se FARIO bavi sličnom temom kao AS BESTAS gde takođe imamo prodaju zemljišta, doduše ne rudarskim zagađivačima već drugim eksponentima "zelene agende", norveškom vetroparku. Ni u tom filmu tema onoga koji kupuje zemlju i šta planira da radi na njoj nije ključna već je narativni okvir primarno vezan za triler o međuljudskim odnosima.
Tako da na kraju ove priče, zaključak zapravo i nije u temi zagađenja i rudarstva već lične katarze i pronalaženja sebe.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment