DEAD BANG

John Frankenheimer se nasnimao svega i svačega u životu ali je u nekim žanrovima ostavio posebno dubok trag, među njima su i politički trileri o terorizmu.

U tom smislu DEAD BANG je zanimljiv slučaj jer je ovo akcioni triler o američkoj neonacističkoj sceni, s tim što kao osnov ipak ima hardboiled junaka.

Glavnu ulogu igra Don Johnson. On se u MIAMI VICE, a i posle njega, naigrao opasnih policajaca, međutim, na filmu takve uloge mahom nije igrao sve donedavno kada je počeo da biva iznova otkriven od nove arty grindhouse ekipe i autora poput Zahlera.

Ovo je u stvari jedna od retkih filmskih rola policajca koju je Don Johnson snimio na vrhuncu slave, a van televizije. I uprkos tome što je ovo Lorimarova produkcija, i u izvesnim segmentima, vajbuje i ovde malo TVa (ne znam koje su tačno bile produkcione ambicije), Don nudi jednu maksimalno posvećenu rolu bez imalo manirizma.

Neonacisti su negativci i oni su u drugom planu, jednim velikim delom što su sami likovi napisani kao dosta beta-mužjaci, relativno bezlični i intencionalno prazni. U određenom smislu, ulogu antagoniste ima FBI agent iz Oklahome (nekoliko godina kasnije veoma bitnog čvorišta desnog terorizma) kog igra Willaim Forsythe, lik koji zaista jako teško može biti pozitivac. Kasnije će u seriji MAN IN THE HIGH CASTLE, Forsythe zaigrati i Hoovera, ali ovde on igra jednog ambivalentnog antagonistu gde ne znamo sasvim sigurno da li ometa istragu jer ima simpatije prema neonacistima ili zato što je nesposoban. Frankenheimer se, čini se, namerno poigrava ovom ambivalencijom.

Sami neonacisti prikazani su prilično uverljivo za okolnosti akcionog filma. Njihov modus operandi zbunjujućih lone wolf napada, njihov život i rad na rančevima koje štite time što opstruiraju pretrese bez naloga, povezanost sa pastorima nekih opskurnih denominacija, to sve postoji u ovom filmu.

Otud, ovde nema nekog velikog neonacističkog plana kao u THREE THE HARD WAY, zapravo neonacisti zainteresuju ovog detektiva zbog dva lone wolf ubistva koja krenu da se razvijaju u smeru hate crimea.

U tom smislu, DEAD BANG je bez ikakve sumnje pandurski film osamdesetih - izašao je 1989. - ali je u nekom pogledu sagledavanja kriminaliteta zapravo verodostojan jer lone wolf ubistva, naizgled bez motiva itd. jesu okosnica neonacističkog nasilja osamdesetih i ideje leaderless resistance koju su postmoderno preuzeli.

Nije ovo naravno udžbenik o ekstremno desnom terorizmu, nije ni najbolji pandurski film svoje epohe, ali je u svemu što je započeo dosta solidan i zapravo nepretenciozan.

* * * / * * * *