Pogledao sam SLEPI PUTNIK NA BRODU LUDAKA dvodelni televizijski film Gorana Markovića, po scenariju Vuleta Žurića koji će biti spojen i izjedna prikazivan na našim filmskim festivalima. U određenom smislu, kao televizijski program, Markovićev film ima zaista niz prednosti u odnosu na ono što je RTS prikazivao. Za početak, odabir teme je osvežavajući, fokus je na Petru Kočiću, značajnom srpskom piscu o kome bi trebalo da se još više zna. Zatim, film je smešten u period Velikog rata u vreme pada Beograda po okupaciju, u duševnoj bolnici gde je Kočić boravio zbog svojih neuroloških tegoba.
Ono što se ispostavlja kao ključni problem filma koji je uspeva da prevaziđe jeste to što Petar Kočić ne uspeva da se nametne kao protagonista, niti zapravo film uspeva da se fokusira na njega pa bar da njegovu priču ispriča preko sporednih likova. Naprosto, Kočić nije dovoljno u fokusu ove priče, i u tom pogledu SLEPI PUTNIK NA BRODU LUDAKA ne uspeva da u potpunosti ispouni svoju komemorativnu funkciju. Ako tome dodamo da je Kočić u bolnici već bio u prilično teškom stanju koje je daleko od reprezentativnog, sasvim je jasno da ovako zanimljiva figura mora da dobije još neki filmski prikaz.
Drugiproblem filma je neujednačen nivo glume, pre svega ima nekoliko relativno bitnih junaka koji su slabo odigrani, pre svih su podbacili Radoje Čupić i Aleksandar Đurica, s tim što se u Đuričinu korist mora naglasiti i da su njegove scene najslabije napisane. Ostali glumci su u principu vrlo solidni a Marković je u ovom televizijskom projektu u boljoj rediteljskoj formi nego u nekim skorašnjim bioskopskim filmovima.
Izuzmemo li nedostatak Kočićevog ličnog i biografskog protagonizma kao sine qua nona ovog projekta, a što je vrlo krupan problem, Žurićev dugometražni scenaristički debi je vrlo solidno napisan, sa nekoliko dobro osmišljenih situacija, i jasnim odnosima među likovima. Za moj ukus u scenariju ima nekih "istina" koje nije bilo neophodno naglašavati na takav način, recimo da su branioci Beograda seksualno opštili sa pacijentkinjama duševne bolnice, ali to je već krivica i Javnog servisa što takve skarednosti dopušta u svom programu.
SLEPI PUTNIK NA BRODU LUDAKA naravno možemo posmatrati i kao još jednu rezigniranu priču o tome kako Srbi drže svoje umetnike u ludnici, ali ja to ipak nisam video na taj način.
U određenom smislu, kroz saradnju koju je ostvario sa mladim direktorom fotografije Đorđem Arambašićem, Goran Marković je u ovom delu napravio svoj svojevrsni kambek i otkrio format koji mu odgovara.
Ono što se ispostavlja kao ključni problem filma koji je uspeva da prevaziđe jeste to što Petar Kočić ne uspeva da se nametne kao protagonista, niti zapravo film uspeva da se fokusira na njega pa bar da njegovu priču ispriča preko sporednih likova. Naprosto, Kočić nije dovoljno u fokusu ove priče, i u tom pogledu SLEPI PUTNIK NA BRODU LUDAKA ne uspeva da u potpunosti ispouni svoju komemorativnu funkciju. Ako tome dodamo da je Kočić u bolnici već bio u prilično teškom stanju koje je daleko od reprezentativnog, sasvim je jasno da ovako zanimljiva figura mora da dobije još neki filmski prikaz.
Drugiproblem filma je neujednačen nivo glume, pre svega ima nekoliko relativno bitnih junaka koji su slabo odigrani, pre svih su podbacili Radoje Čupić i Aleksandar Đurica, s tim što se u Đuričinu korist mora naglasiti i da su njegove scene najslabije napisane. Ostali glumci su u principu vrlo solidni a Marković je u ovom televizijskom projektu u boljoj rediteljskoj formi nego u nekim skorašnjim bioskopskim filmovima.
Izuzmemo li nedostatak Kočićevog ličnog i biografskog protagonizma kao sine qua nona ovog projekta, a što je vrlo krupan problem, Žurićev dugometražni scenaristički debi je vrlo solidno napisan, sa nekoliko dobro osmišljenih situacija, i jasnim odnosima među likovima. Za moj ukus u scenariju ima nekih "istina" koje nije bilo neophodno naglašavati na takav način, recimo da su branioci Beograda seksualno opštili sa pacijentkinjama duševne bolnice, ali to je već krivica i Javnog servisa što takve skarednosti dopušta u svom programu.
SLEPI PUTNIK NA BRODU LUDAKA naravno možemo posmatrati i kao još jednu rezigniranu priču o tome kako Srbi drže svoje umetnike u ludnici, ali ja to ipak nisam video na taj način.
U određenom smislu, kroz saradnju koju je ostvario sa mladim direktorom fotografije Đorđem Arambašićem, Goran Marković je u ovom delu napravio svoj svojevrsni kambek i otkrio format koji mu odgovara.
No comments:
Post a Comment