ANNIVERSARY

Da mi je neko rekao da ću nekada gledati film u kom igraju Diane Lane i Kyle Chandler i da ću biti toliko... ne znam tačno koji izraz ni da iskoristim jer razočaran je premalo a zgađen je previše, mislio bih da je ili lud ili bih posle verovao da je gledao ANNIVERSARY Jana Komase tokom godina dok je bio neprikazan.

Međutim, kad je ANNIVERSARY prikazan konačno, posle statusa shelved filma, postigao je nerealno povoljnu recepciju kod kritike, očigledno zato što je pogodio neku ideološku žicu, a znamo i koju.

Ovo je film o ideologiji, dakle ne samo da je ideologizovan, on bukvalno govori o ideologiji kao temi, i na tom putu je imao sreće da sada naiđe na receptivnu elitu koja mu je dala više od prelazne ocene.

Međutim, nije tema problem ovog filma. Nije čak ni stav, ni ideologija koju zastupa, nije ni ona koju tematizuje. Problem je u tome što Komasa u saradnji sa svojom koscenaristkinjom naprosto nije uspeo da svoju ideju (koja je pritom potpuno na mestu i zanimljiva je) izvede do zadovoljavajućeg nivoa.

No, problem je u tome što to niko nije shvatio i dobili smo film koji je ne samo loš, nego je dodatno frustrirajući zbog toga što je mogao da bude dobar, ali pored toga što nije to postigao, nažalost ostao je još i plakatski.

Jan Komasa ovde razrađuje dobro poznatu temu kako bi Amerikom mogao zavladati neki fašizam u bliskoj budućnosti.

I tu ideju bazira na zanimljivoj premisi.

U centru imamo porodicu moćne profesorke sa Georgetowna, udate za uspešnog ugostitelja kojima ima stila i ukusa, sa tri ćerke i sinom, koja se okuplja na njihovoj godišnjici braka.

Tokom godišnjice mi vidimo da su svi likovi tu tropey polukarikature iz indie produkcije. I tu film već pokazuje da je smislio koncept ali ne i kako da ga realizuje. Dakle, hteo je da pokaže porodicu u jednoj formi liberalnog lifestylea ali weltanschaunga dovedenog do paroksizma i hteo je to da uradi kroz konvenciju indie filma, ali ostao je na identifikaciji tipova i nije dobacio do karaktera koji funkcionišu iznad prepoznatljive zaostavštine Sundancea.

Dakle, jedna ćerka je udata ali neurotična, druga je edgy stand up komičarka, treća je nerdy naučnica u povoju sa slabom socijalnom imaginacijom a sin je neuspeli SF pisac.

Međutim, stvari postaju tenzične kad sin predstavi svoju devojku koja je jedna tiha "samozatajna" cura prema kojoj majka ima grudge jer pamti kao studentkinju koja je kod nje na kursu predala rad koji je ova smatrala reakcionarnim i antidemokratskim.

Majka reaguje na ovu devojku kao na neku opasnu ličnost, i politička rasprava ubrzo izbija gde pre svih majka ali i ostatak dece ponesu su dosta nedomaćinski prema bratu i devojci.

Nažalost, 27 godina posle moćnih razmena za stolom u AMERICAN HISTORY X, ovde imamo krajnje mlake, samopodrazumevajuće zamerke koje kreiraju jednu šuplju iluziju sukoba i tenzije, bez podrške u likovima ali i u intelektalnost.

Međutim, trebalo je poslušati majku jer se knjiga koju je devojka napisala ubrzo nađe na vrhu liste bestselera i ispostavlja se da je ona svoju zavodljivu viziju nekakvog američkog jedinstva i spokoja u totalitarističkom maniru izbacila na tržište ideja gde je to našlo i trakciju i podršku.

Mi sad tu dolazimo u novu opet zanimljivu situaciju - dakle u domu liberala imamo snaju, dakle, ženu, i dalje vrlo tihu i skromnu, koja u tipičnom antagonizmu svekrve i snaje ima i hipoteku toga da je bukvalno ideolog neofašizma.

Tu bi priča trebalo da postane zanimljiva, ali tu tek postaje besmislena jer snaja i sin teraju svoje, ostatak porodice svoje. Odnosi u državi se zaoštravaju, represija se pojačava, niko se međutim ne menja, i konačno, film erodira.

Ideja o tome da će nacizam doći u liku jedne ne nužno nakazne osobe koja je moler i neuspeli slikar, već upravo žena, povremeno nepravedno opečenom suncem leve akademije itd. nije nezanimljiva. Ideja da će novi fašizam u Americi nastati iz self-help knjige takođe nije nezanimljiva.

Međutim, Jan Komasa ovu svoju inherentno evropsku ideju, kakvu smo mogli da vidimo u XY nekih viskontijevskih filmova gde dolazi fašizam i eto razara porodicu, postavlja pre svega kukavički. On ovde ima sjajnu glumačku podelu, tu su pored mojih favorita i Dylan O'Brien, Mckenna Grace, Zoey Deutch, Phoebe Dynevor igra ideološkinju i čini se da podilazi jednim delom njihovom angažovanom samoviđenju. S druge strane, verovatno i nije dovoljno vešt da izgradi ono što je ključno u ovoj priči a to je da imamo nekog "normalnog" čoveka kog taj fašizam zavede nečim.

Osim sina kome je partnerka to sve osmislila i koji prosto ima lojalnost prema njoj kao svojoj ženi i majci svoje dece, i kao neko ko je (sic!) neuspeli pisac koji se konačno našao u blizini uspeha, novca, glamura, slave itd. ali kod kog ni na jednom nivou ne vidimo da ga je ta ideologija dotakla, prožela ili mu bilo šta rešila - svi ostali likovi su nepromenjeni, plakatski i potpuno imuni na svako iskušenje.

U nekim sporednim i ne naročito jasnim rukavcima priče, Komasa ima neku simulaciju i toga ali to su sporedne dimenzije.

Kada na ovaj manjak sluha, stila i ukusa, dodamo da je film vrlo rudimentaran u izvedbi, da je "prazan" a da je glumcima na pogrešnim mestima dato da samoupravljaju, imamo onu vrstu promašaja koja samo pod određenim okolnostima, ovog puta političkim uopšte može iole da prođe.

Šteta, Komasa je ovde ima repromaterijal za nešto dobro, ali nije ga iskoristio, već je on iskorišćen za jednu malu virtue signaling operaciju pre nego što se prisutni vrae svojim lukrativnijim aktivnostima.

* 1/2 / * * * *