ИГЛА

Reprizirao sam film ИГЛА Rašida Nugmanaova.

Ovaj otac modernog kazaškog filma delovao mi je interesantnije davnih dana na prvo gledanje jer mi je ova rokenrol odmetnička estetika tada delovala provokativnije u kontekstu nego danas. Ako je Viktor Tsoi u filmu ACCA na neki način učestvovao u izlasku Perestrojke na film, onda je Nugmanovu bilo lakše da novotalasovski prikaže društvo koje se raspada.

E sad, ranije mi je ovaj sovjetski DEČKO KOJI OBEĆAVA delovao snažnije, i imao je taj neki vajb koji je nama u Jugoslaviji blizak, sa sve tim VHS semplovanjem filmske klasike i američkog šunda, sa rokenrolom u zvučnoj slici, s tim junacima koji nemaju mira, pripovedanjem koje je izrazito stilizovano i u neprekidnom poigravanju s realizmom.

Međutim, sada mi u njemu ipak fali ta doza intelektualizma koju je DEČKO ipak imao. Nugmanov ide na energiju, ide na gnev koji može nesputano da se ispolji na margini. Međutim, na kraju ipak imam utisak da je pre svega on nesiguran u svom debiju šta želi i da je veliki deo energije neartikulisan a da opet taj višak energije ne nudi neku eksploziju već ostaje prilično zatomljen.

No, ovo je film kom ću se nekada sigurno vratiti i možda ću o njemu opet misliti drugačije.

* * / * * * *