ON THE EDGE

Neposredno po završetku Blaxploitationa, kada je prošao svoje vestern faze dekadentnog crossovera i odlaska u Italiju, a zatim i gutanja najvećih zvezda od strane televizije, već krajem osamdesetih i početkom devedesetih, on se vraća u formi parodije, u periodu kada crni glumci dominiraju komedijom. Onda se pojavljuje Tarantino i svojim asocijacijama na Blaxploitation klasike zapravo otvara prostor za puni revival starih Blaxploitation zvezda u nečemu što nije direktna parodija.

Naime, na talasu geto filmova na gangsta rap pogon, raznih melodrama i akcijaša o krajevima metropola kojima vlada krek itd. i reditelja kao što su Mario Van Peebles (koji preko oca ima korene u kontrakulturnoj kinematografiji afroameričke zajednice, ako ne baš nužno u Blaxploitationu), Braće Hughes, Johna Singletona, razvija se ikonični lik novog crnog gangstera, kog vrlo često igra poznati reper. Tu se otvara prostor za mentorske likove O.G.jeve i ne čudi da je Tarantino bio među pokroviteljima projekta ORIGINAL GANGSTAS koji je radio Larry Cohen, beli scenarista i reditelj koji je zadužio mnoge žanrove i usmerenja - među njima i Blaxploitation.

U ORIGINAL GANGSTAS pojavilo se nekoliko ikona Blaxploitationa, među njima Pam Grier koju je Tarantino vratio u žižu preko filma JACKIE BROWN u kom je ekranizovao Elmorea Leonarda. A onda su naravno, veterani žanra pokušali nešto i sami.

Početkom dvehiljaditih, imamo novi talas Blaxploitiation parodija kao što su UNDERCOVER BROTHER, HEBREW HAMMER i kasnije BLACK DYNAMITE.

Ipak, ON THE EDGE iz 2002. je režirao Fred Williamson, sa idejom da se nadoveže na ORIGINAL GANGSTAS, ali i na rimejk SHAFTa koji je tada po skriptu Richarda Pricea snimio John Singleton, i koji je nažalost bio zaista užasan. Singleton je snimio modernizaciju SHAFTa, a Braća Hughes su prethodno snimila DEAD PRESIDENTS koji nije Blaxploitation ali je smešten u epohu iz koje dolaze ti filmovi, i izuzetno je važan film.

U tom smislu, kao što su najbitnije Blaxploitatione deklarativno radili crni reditelji ali su najbolje radili beli, i to vrlo često Britanci, tako je nova generacija crnih autora pokazala suštinsku nezainteresovanost za ovaj žanr otkrivajući da je on više fetišizovan među belcima.

I naravno, među ljudima koji su stavili exploitation u Blaxploitation kao što je Fred Williamson, ikona žanra koja je postala bitan filmski preduzetnik u Americi i Italiji.

U ON THE EDGE, Williamson se bavi tim old school/ nu school susretom. Banda čijeg vođu igra Ice-T, juri mladog blue chip recruita za košarkašku stipendiju jer im duguje neke pare za drogu koju je uzeo da valja a pomažu mu penzionisani policajac kog igra Fred Williamson, ucveljeni muž i otac kom je banda greškom ubila najmilije kog igra Bernie Casey i rukovodilac lokalnog doma mladih kog igra Jim Brown.

Ubicu koji radi za mafiju igra Gary Busey.

Dakle, imamo sve preduslove za volatilan miks ali znajući produkciju slutimo da nas čeka razočarenje.

I ne grešimo.

Williamson je film režirao krajnje katatonično. Priča ide od tačke A do tačke B na jedan krajnje ravan način, bez ikakve unutrašnje dinamike. Nema mnogo akcije a i to što ima je veoma skromno, i idejno i izvedbeno a naročito budžetski. Jima Browna u filmu ima veoma malo i praktično bez ikakve ozbiljne akcione situacije. I u pogledu našeg očekivanja da se smorimo, Williamson nije izneverio.

Film je užasno tonski obrađen, i to nije samo do moje kopije, već je svaka loša, sa muzikom koja je prejaka u miksu, i dijalogom koji je povremeno tih do nerazumljivosti.

Sve je dakle, očekivano bezveze a ni aljkavost nije zaboravljena.

Međutim, opet to je ta neka momčadija koju se radujemo da vidimo, i da se gledajući ih u ovom letargičnom sadržaju evociramo sećanja na bolje filmove i motivišemo se da ih ponovo pustimo.

Kao takva vrsta terapije, ON THE EDGE funkcioniše dosta solidno.

* 1/2 / * * * *