Pogledao sam španski romantični triler AGNOSIA Eugenio Mire. Moram priznati da sam sa izvesnom nostalgijom uživao u određenim naivnostima Mirinog postupka jer je to vrsta filma kakve smo svojvremeno kao studenti mislili da ćemo snimati kada porastemo, mešavina istorijske rekonstrukcije, Euro-miljea, trilera, intrige i sl. Na kraju, na tom tragu snimljen je samo ČARLSTON ZA OGNJENKU kod nas, a AGNOSIA je zapravo vrlo sličan film, samo sa čvršćim i složenijim zapletom.
Film govori o devojci koja posle encefalitisa ima problem da filtrira senzacije iz svoje okoline i zbog toga živi u svojevrsnoj poluizolaciji. Kao ćerka poznatog industrijalca, za nju se pretpostavlja da zna tajnu njegovog izuma koji početkom 20. veka može da bude izuzetno značajan u vojnoj industriji. Nekoliko strana pokušava da dođe do te tajne i počinje da se odvija jedan vrlo kompleksan plan kako da se to ostvari.
Ako imamo u vidu da je AGNOSIA mešavina žanrova, film dosta dobro funkcioniše kao celina i nije previše nekoherentan. Činjenica je da se ne može eksploatisati kao jasno žanrovski profilisan rad, ali mislim da je dovoljno jasan za evropsku publiku. Eugenio Mira i Antonio Trashorras postavljaju svoj film na pola puta između Soderberghovog KAFKE i nekog konvencionalnijeg trilera iz epohe, i otud utisak da je reč o filmu koji je u žanrovskom smislu nedorečen. Naročito je zanimljivo to da se trilerski deo priče razreši pre samog razrešenja filma i da je finale isključivo bazirano na melodrami i odnosima među likovima što je zanimljiv preokret u odnosu na očekivanje koje Mira i Trashorras dotle izgrade.
Kao i inače kad je reč o španskim filmovima, realizacija je na vrhunskom nivou, i Mira gradi odličnu atmosferu i poigrava se sa artificijelnošću svoje rekonstrukcije epohe na vrlo pametan način, uspevajući da plasira dosta lepih slika koje na kraju ipak nisu same sebi svrha. AGNOSIA je Mirin ozbiljan ulazak u predvorje prve lige savremenih španskih reditelja koji imaju međunarodnu perspektivu. Ipak, sasvim je moguće da ga kao i Mateo Gila čekamalo duži put do pune afirmacije.
* * * / * * * *
Film govori o devojci koja posle encefalitisa ima problem da filtrira senzacije iz svoje okoline i zbog toga živi u svojevrsnoj poluizolaciji. Kao ćerka poznatog industrijalca, za nju se pretpostavlja da zna tajnu njegovog izuma koji početkom 20. veka može da bude izuzetno značajan u vojnoj industriji. Nekoliko strana pokušava da dođe do te tajne i počinje da se odvija jedan vrlo kompleksan plan kako da se to ostvari.
Ako imamo u vidu da je AGNOSIA mešavina žanrova, film dosta dobro funkcioniše kao celina i nije previše nekoherentan. Činjenica je da se ne može eksploatisati kao jasno žanrovski profilisan rad, ali mislim da je dovoljno jasan za evropsku publiku. Eugenio Mira i Antonio Trashorras postavljaju svoj film na pola puta između Soderberghovog KAFKE i nekog konvencionalnijeg trilera iz epohe, i otud utisak da je reč o filmu koji je u žanrovskom smislu nedorečen. Naročito je zanimljivo to da se trilerski deo priče razreši pre samog razrešenja filma i da je finale isključivo bazirano na melodrami i odnosima među likovima što je zanimljiv preokret u odnosu na očekivanje koje Mira i Trashorras dotle izgrade.
Kao i inače kad je reč o španskim filmovima, realizacija je na vrhunskom nivou, i Mira gradi odličnu atmosferu i poigrava se sa artificijelnošću svoje rekonstrukcije epohe na vrlo pametan način, uspevajući da plasira dosta lepih slika koje na kraju ipak nisu same sebi svrha. AGNOSIA je Mirin ozbiljan ulazak u predvorje prve lige savremenih španskih reditelja koji imaju međunarodnu perspektivu. Ipak, sasvim je moguće da ga kao i Mateo Gila čekamalo duži put do pune afirmacije.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment